Ulogujte se / Kreirajte profil

Buđenje mrtvih

Nemački filozof Valter Benjamin imao je neobičnu ideju da je moguće promeniti prošlost. Za većinu nas prošlost je nepromenljiva, dok je budućnost otvorena. Benjamin je smatrao da svojim delovanjem u sadašnjosti možemo promeniti prošlost. Naravno, ne doslovno promeniti, jer jedno je izvesno: prošlosti više nema.

Ne postoji način da izbrišemo Bečki sporazum ili Veliku glad u Irskoj. Jednom učinjeni, ljudski postupci se više ne mogu ispraviti, i to je njihova osobenost. Ono što je bilo istina u prošlosti, uvek će biti istina. Napoleon će uvek biti nizak, a Anštajn uvek raščupan. Ništa u budućnosti ne može promeniti činjenicu da je Benjamin, pobožni Jevrejin, počinio samoubistvo na granici Francuske i Španije kada je 1940. trebalo da bude predat Gestapu. Sem u slučaju bukvalnog vaskrsenja, ne postoji nadoknada za patnje nebrojenih generacija muškaraca i žena koji su stradali za dobrobit manjine (što je zapravo sadržaj ljudske istorije).

Benjamin je smatrao da ono što radimo sada može da promeni značenje onoga što se desilo u prošlosti. Prošlost ne mora bukvalno postojati (ništa više od budućnosti), ali ona nastavlja da živi kroz svoje posledice koje su njen vitalni deo. Benjamin je na isti način mislio o umetnosti. Prema njegovom mišljenju, vremenom se menja značenje umetničkih dela. Velike pesme i romani su kao fitilj koji neprestano gori. Ulaskom u nove, nepredviđene situacije, oni dobijaju novo značenje koje autor nije mogao predvideti ništa bolje nego što je Gete mogao da nasluti pojavu komercijalne televizije. Za Benjamina su u umetničkim delima skrivena značenja koja će izaći na svetlost dana u budućnosti. Svaka velika drama, skulptura ili simfonija, kao i svaki čovek, imaju budućnost koja ih neće promeniti, ali će ih iznova definisati.

U određenom smislu, mi danas više znamo o Francuskoj revoluciji ili staljinističkoj strahovladi nego što znali njihovi učesnici, zato što je nama poznato do čega su one dovele. Iz današnje perspektive mi te događaje postavljamo u širi kontekst, shvatajući ih bolje nego što su to, recimo, Robespjer ili Trocki ikada mogli. Cena ovog superiornog saznanja je nemoć. Ne postoji način na koji bismo iskoristili to znanje da ispravimo katastrofe iz prošlosti. Mi smo kao ljudi koji izdaleka mahnito mašu naspram velikih kriza i previranja, nemoćni da intervenišu u istoriji koja se već odigrala.

Ipak, mi nismo potpuno bespomoćni. Na nama je da se postaramo da, recimo, Mikelanđelo i Tomas Man ne budu pripadnici ljudske vrste koja je samu sebe uništila. Budući da su mrtvi, oni su nemoćni da spreče taj tragični rasplet, dok mi to nismo. Na nama ostaje da damo smisao njihovim delima. Iako ne možemo da promenimo sudbinu onih koji su u prošlosti umirali za pravdu, postupcima u sadašnjosti možemo da promenimo njihove naracije i čak ih dovedemo do srećnog kraja.

Na ovaj način, smatrao je Benjamin, mi možemo da iskupimo svoje pretke. Tradicionalni jevrejski obredi žalosti i sećanja na mrtve mogli bi dobiti novi smisao. Za ovog nesvakidašnjeg levičara, nostalgija je revolucionarna sila. Danas je nostalgija neprihvatljiva koliko i rasizam. Naši političari govore o raskidu sa prošlošću i okretanju leđa vekovnim netrpeljivostima. Treba da zakoračimo u praznu, amnezijom zbrisanu budućnost.

Benjamin je odbacio takvo licemerje zato što je bio svestan da prošlost čuva vitalne resurse za obnovu sadašnjosti. Onima koji brišu prošlost preti opasnost da izbrišu i budućnost. Niko nije više želeo da iskoreni prošlost nego nacisti, koji bi, kao i staljinisti, jednostavno izbrisali iz istorijskih spisa sve što im nije odgovaralo. Prošlost je, kao i budućnost, bila glina u njihovim rukama. Prava moć je kontrola nad onim što se već desilo, a ne sposobnost da se predvidi sledeći događaj.

U jednoj od svojih najoštroumnijih izjava, Benjamin je primetio da ono što nagoni ljude na revolt protiv nepravde nisu snovi o oslobođenim unucima već sećanja na potlačene pretke. U nadi da se nećemo okameniti pogledavši u strahote prošlosti, primorani smo da se krećemo napred.

Benjamin je bio veoma zainteresovan za rad svoga sunarodnika, Jevrejina Sigmunda Frojda, koji je takođe smatrao da je sećanje ključ emancipacije. Prema Frojdovom mišljenju, ljudska bića su po prirodi životinje koje ne pamte. Zaborav je ono što nas tera napred. Preživljavamo samo zahvaljujući tome što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz svoje prošlosti. Prema Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. Sećanje je samo zaboravljanje da treba da zaboravimo. To može biti izuzetno bolan proces, što je jedan od razloga zašto ga izbegavamo.

Između pojedinca i nacije može se povući paralela. Nacije ponekad cvetaju negirajući zločine iz kojih su rođene. Kontrola se postiže samo onda kada su invazije, okupacije, etnička čišćenja ili prevrati bezbedno potisnuti u političku podsvest.

Barak Obama u svom nasleđu ima, kako ih Benjamin naziva, potlačene pretke. Možda on nije direktan potomak robova, ali jeste dete kontinenta sa koga su robovi dovoženi brodovima. U skladu sa svojom skrupuloznom „postrasističkom“ personom, Obama ne voli da ističe tu činjenicu. Od njegove administracije ni u kom slučaju ne možemo očekivati velike promene. Sjedinjene Države ostaće jednopartijska država, ma pod kojim imenom kapitalistička partija delovala. Ali čak i tako, sa tamnoputim čovekom na vlasti, ova zemlja ima izvanrednu priliku da se iskupi za svoje zločine. Ima šansu da napiše neočekivani epilog mračne priče o ropstvu i rasnim sukobima.

To ne znači da je dobro što se dobro svrši, kako je mislio Šekspir. Tragedije se ne pretvaraju u komedije jednostavnim dopisivanjem nekoliko uzvišenih redaka na kraju. Zapravo, većina Šekspirovih srećnih završetaka sadrži disidentski element, neku ludu koja odbija da bude deo konačnog rešenja.

Obamina pobeda ne iskupljuje Ameriku za zastrašujuću rasističku prošlost. Za linčovane, kastrirane i ponižene u prošlosti nema pravog iskupljenja. Naši optimističniji preci ponekad su poredili istoriju sa vozom koji nas vuče iz mračnih dolina do osunčanih bregova. Ali ako je istorija voz, onda moramo odati poštu onima koji nikada nisu stigli na odredište – onima koji su umrli na okretnicama ili su se u očajanju bacili pod voz.

Pa ipak, komičan sled događaja (od lošeg ka dobrom) koji je Obamu doveo u Vašington služi kao dokaz da istorija, iako tragična, nije zapisana u kamenu. Šta bude, biće. Ali kao što Benjaminov prijatelj i kolega Bertold Breht nikada nije prestao da nas podseća, sve je moglo da desi drugačije, ili da se uopšte ne desi. Među zbivanjima koja čine istoriju nalazi se i ono što se nije dogodilo, ili nije moralo da se desi. A to često ima podjednako veliki uticaj na istoriju kao i događaji koji su se odigrali.

Iz perspektive Bele kuće Baraka Obame, mi danas bolje vidimo prošlost nego što su to mogli robovlasnici američkog Juga u 19. veku. Mi vidimo da ropstvo nije bilo neophodno, jer će jednog dana Afroamerikanac postati predsednik države i tako konačno srušiti mit o inferiornosti svoje rase.To retrospektivno ispisuje istoriju nacije. Ali u isto vreme budi nepodnošljivi gnev: naposletku, sva njihova stradanja i patnje bile su uzaludne. Kako reče Breht: „Stradanja ovog čoveka užasavaju me, jer su nepotrebna.“

Autorovo glavno delo je studija “Walter Benjamin: or Towards a Revolutionary Criticism”.

Terry EagletonNew Statesman,

Prevela Ivana Kuzmanov

Izvor: Peščanik

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Buđenje mrtvih

  1. Boris

    13/10/2014 at 22:32

    Izuzetno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *