Budizam i nasilje – Prikaz dokumentarnog filma Barbeta Šredera „Prečasni V“.
Ma So Jin je najveći budistički manastir u gradu Mandalej u Mjanmaru. To je sumorni skup spavaonica i učionica u zapadnom delu grada u kome je smešteno oko 2.500 monaha. U manastiru vlada atmosfera predanog rada. Mladići obučeni u oranž-smeđe odore sede na podu i proučavaju „Dharmu“ ili uče napamet svete tekstove. Čuje se samo jednolični zvuk slamnatih metli monaha koji čiste drvene podove i disonantni žamor zajedničkih molitvi. Van zidina manastira je sve mnogo življe: monasi se pljuskaju hladnom vodom i razgovaraju o politici sedeći za stolovima pokrivenim novinama. Sede u senci velikog zida prekrivenog jezivim fotografijama koje prikazuju navodne zločine muslimana. Izložene bez ikakvog objašnjenja ili dokaza o tome gde, kada i kako su snimljene, one prikazuju unakažena lica i tela, zverstva koje su muslimani navodno počinili nad mjanmarskim budistima.
Kontrast između mira u manastiru i prizora nasilja na njegovim zidinama oličen je u njegovom ozloglašenom stanaru. To je Ašin Viratu, junak novog dokumentarnog filma Barbea Šredera „Prečasni V“. Viratu je naizgled staložen i uglađen čovek, krupnih očiju i blagog osmeha. Glas mu je prijatan, a govor odmeren. Ali ispod uljudne maske plamti mržnja prema 4% stanovnika Mjanmara koje čine muslimani („zid pokolja“ je postavljen ispred njegove rezidencije). Viratu je odgovoran za podsticanje na neke od najgorih slučajeva etničkog čišćenja u novijoj istoriji Mjanmara. Tajms ga je opisao kao „lice budističkog terora“.
Šreder, švajcarski filmski stvaralac rođen u Iranu, proveo je decenije dokumentujući moralne nakaze. Svoju „Trilogiju zla“ započeo je još 1974. filmom „General Idi Amin Dada: autoportret“, koji je studija karaktera diktatora iz Ugande. Drugi nastavak, „Đavolji advokat“ iz 2007, govori o francusko-alžirskom advokatu odbrane Žaku Veržeu čiji su klijenti bili i Klaus Barbi, Karlos Šakal, Kije Sampan, prethodnik Pola Pota i vođa Crvenih Kmera, kao i poricatelj Holokausta Rože Garodi. Viratu je Šrederov poslednji subjekat i, po njegovom mišljenju, najstrašniji. „I njegovo ime me plaši“, kaže Šreder u nedavnom intervjuu za Frans pres. „Zato ga zovem samo V.“
Film prati Viratuov uspon od dečaka iz provincije do govornika koji pokreće mase. U središtu filma su prelomni trenuci razvoja Viratuovog etno-nacionalizma, na primer njegova izjava iz 1997. u kojoj kaže da je „konačno shvatio muslimanske namere“ nakon što je pročitao anonimni pamflet pod naslovom „U strahu od nestajanja naše rase“. Ili scena iz 2003, kada je pred kamerama održao besedu protiv muslimanskih „kalara“ od koje se ledila krv u žilama („kalar“ je pogrdan naziv za mahom tamnopute Rohindža muslimane, koji aludira na boju njihove kože). „Ne mogu da podnesem to što nam rade“, rekao je Viratu i dobio ogroman aplauz. „Na moj znak, budite spremni da me pratite u stopu… Moram dobro da isplaniram operaciju da bi bila efikasna – kao što to rade CIA ili Mosad… Garantujem vam da posle toga za njih ovde neće biti života“. Mesec dana kasnije u Kjaukseu je ubijeno 11 muslimana, a dve džamije i 26 kuća spaljene su do temelja. Zbog pozivanja na nasilje, Viratua je uhapšen od strane vojne hunte i proveo je 9 godina u zatvoru Obo u Mandaleju.
Slično Marselu Ofilsu, filmskom stvaraocu koji se bavio svakodnevnim aspektima rasne i etničke netrpeljivosti i ugnjetavanja, Šrederov stil intervjuisanja nikada nije neprijateljski ili moralizatorski. Kao što i sam kaže u pisanim beleškama uz film, svrha filma je da se subjekat pusti da govori i da ga „ne osuđujemo: u procesu nastanka filma zlo će se pojaviti u svim svojim oblicima, a užasna istina će isplivati sama od sebe“. U jednom trenutku Viratu tvrdi da je on inspirisao Šafransku revoluciju 2007 – toj njegovoj zabludi u filmu se podsmeva jedan od njenih vođa U. Kajlar Sa, opisujući očajne socijalne uslove koji su primorali monahe da izađu na ulice Ranguna.
Viratu je oslobođen tokom opšte amnestije političkih zatvorenika 2012. Ubrzo zatim obnovio je Pokret 969 – organizaciju koju je nešto ranije iste godine osnovao sa Ašinom Sada Maom, monahom iz grada Mulmejna. Ta organizacija je posvećena sprečavanju onoga što percipira kao infiltraciju i dominaciju islama u budističkom Mjanmaru. Od 2014. Viratu deluje pod okriljem Ma Ba Ta ili Organizacije za zaštitu rase i religije. Poput Pokreta 969, mnogi članovi organizacije Ma Ba Ta šire propagandu o tome kako muslimani otimaju budističke žene i ostavljaju iza sebe više potomaka od budističkih muškaraca. „Afrički somovi“, kaže Viratu Šrederu na početku filma, „rastu velikom brzinom, brzo se razmnožavaju i nasilni su… Muslimani su baš kao te ribe.“
„Prečasni V.“ je film teži za gledanje od prva dva dela autorove trilogije. Arhivski materijal i scene koje je Šreder krišom snimio protkani su snimcima sa Jutjuba i Fejsbuka napravljenim telefonskim kamerama i ličnim video rekorderima. Većina snimaka dokumentuje zverstva počinjena u državi Rakine 2012. kada su se sukobi između većinske Arakaniz populacije i Rohindža muslimana završili proterivanjem 125.000 muslimana u izbegličke kampove, kao i antimuslimanske nemire u centralnom i istočnom Mjanmaru 2013. U filmu se vide potresni prizori kuća u plamenu, muškaraca nasmrt pretučenih drvenim palicama i ljudi ostavljenih da živi izgore. Za to vreme policija stoji po strani i to gleda. Amartja Sen je nasilje prema Rohindža muslimanima nazvao „puzećim genocidom“.
Korišćenje video snimaka sa Jutjuba i Fejsbuka omogućava Šrederu da ukaže na bitnu Viratuovu osobenost. Idi Amin je bio otelovljenje zastrašujuće kombinacije apsolutne moći i nepredvidivosti – njegov uspavani bes izbio bi na površinu bez ikakvog upozorenja. Zavodljivost i logičke majstorije doprineli su da Žak Verže zaliči na Volanda iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“ – đavo u besprekornom odelu. Ono što je uznemirujuće u vezi sa Viratuom – i što je primetio jedan Viratuov protivnik, takođe monah – jeste to što on želi da ljudi „u praksi iskuse smisao njegovih poruka pre nego što u njih poveruju“. Svrha njegovih javnih beseda je da povodljive ljude transformišu u bezumne izvršioce njegovih poruka mržnje.
To izbija iz interaktivnog stila njegovih propovedi, činjenice da redovno predaje deci, kao i iz upotrebe Tvitera i Fejsbuka, preko kojih distribuira islamofobne filmove u svojoj produkciji. Kao njegov omiljeni političar Donald Tramp – za koga misli da je jedini u stanju da spreči globalnu dominaciju islama – Viratu kanališe i odslikava načine na koje društveni mediji mržnju pretvaraju u lakomislenu razonodu. Zlo koje Viratu oličava – njegovo nastojanje da produbi i normalizuje praksu rasnog neprijateljstva – može se sažeto izraziti Bajronovim dvostihom iz „Don Žuana“, koji Šreder u filmu navodi kao epigraf: „Mržnja je najtrajnije zadovoljstvo – bez mane / Ljudi vole na brzinu, mrze natenane.“
Film „Prečasni V.“ je osvetlio mračnu stranu Teravada budizma u Mjanmaru i pokazao velike izazove koji su pred novim poretkom u ovoj zemlji, posebno u domenu slobode govora i okupljanja. Viratu je trn u oku vlade na čijem je čelu Ang Su Ći. Njena vlada pokušava da okonča skoro 70 godina dug građanski rat i izgradi zemlju nakon decenija ekonomske katastrofe. Pitanje koje mnogi u vladi sigurno postavljaju glasi: „Kako da se oslobodimo Viratua?“ Malo je verovatno da će im u tome pomoći budistički monasi. Iako su zvanične budističke vlasti u Mjanmaru – Ma Ha Na – zabranile organizaciji Ma Ba Ta da koristi svoje puno ime, one nisu reagovale na ciljeve i aktivnosti te grupe. To delom ima veze sa široko rasprostranjenom podrškom koju Ma Ba Ta uživa – ona gradi nedeljne škole, pruža pravnu pomoć i skuplja novac za siromašne.
Stanje rasnih odnosa u Mjanmaru mnogo je kompleksnije nego što nam Šrederov film pokazuje. Od pripadnika budističke većine često ćete čuti da „mrze islam“, ali mnogi od njih u razgovoru priznaju da im ne smeta to što muslimani žive u njihovim gradovima. Još jedna slepa mrlja u filmu je uloga vojske. Ako se izuzme kratak osvrt na masovni progon Rohindža muslimana iz mjanmarske države Rakine u susedni Bangladeš krajem 70-ih godina 20. veka – u doba vojne diktature – film se malo bavi time koliko je vojska podsticala na etničko nasilje u oblastima kao što je Rakine mnogo pre pojave Viratua.
Takođe nema ni pomena o popularnoj teoriji da Viratua plaćaju ili makar podržavaju generali, mada su neki od njih česti posetioci njegovog manastira. Zbog nedostatka dubljeg istorijskog konteksta, kao i argumenta da je film mogao da ode korak dalje u razotkrivanju učešća vojske u etničkom nasilju, Šrederov film podseća na mučni dokumentarac Džošue Openhajmera „Čin ubistva“ iz 2012. koji se bavi bivšim članovima indonežanskih odreda smrti, počiniocima masovnih ubistva komunista 1965-66. godine.
Važniji problem sa filmom „Prečasnim V.“ – ali i sa njegovom „Trilogijom zla“ uopšte – je Šrederova pretpostavka da je zlo dato jednom zauvek. Šreder je Lešek Kolakovski filmskog stvaralaštva, neko ko veruje da zlo nije ukorenjeno u društvenim okolnostima već je stalno mesto ljudske situacije. Jedino takav koncept zla može u sebi obuhvatiti krajnosti koje dosežu figure poput Amina, Veržea i Viratua. U „Prečasnom V.“ ništa ne saznajemo o poreklu toga zla, niti o tome kako su se Viratuove ideje formirale i zašto su naišle na plodno tlo u mestima kao što je Mongdo u državi Rakine, gde postoje istorijske napetosti između muslimana i budista, ali ne i u Rangunu ili Mandaleju, gde takvih tenzija nije bilo. Film nas navodi da o zlu razmišljamo ne uzimajući u obzir šta ono znači, a to ne pomaže rasvetljavanju mračnih strana ljudskog ponašanja. Kao što kaže američki sveštenik Vilijam Sloun Kofin: „Lako je osuditi zlikovca – teško ga je razumeti.“
Gavin Jacobson, The New York Review of Books, 31.08.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
Tekstovi o religiji na portalu Pulse
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Budizam i nasilje – kontrasti napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →