Bugonia (2025)

UPOZORENJE: tekst sadrži nekoliko OTKRIVALICA, pa i samog KRAJA FILMA, te ovo pisanije ne preporučujem osobama što ga još ne pogledahu (osim ako im se čita tekst a ne gleda film, iako otkrivam stvari samo konceptualno a ne bukvalno). Dakle, ovaj film je rimejk južnokorejskog ostvarenja “Save the Green Planet” iz 2003. godine koji ja nisam gledao, pa ne mogu da upoređujem, ali s obzirom da Jorgos Lantimos režira ovu Bugoniju, siguran sam da su scenario i priča tek puka metafora kako bi STARI GRK opleo po filozofiji, standardno demonstrirajući visok nivo analize, te sebi svojstveno crnosatirične kritičnosti prema društvenim pojavama, tako da bilo kakav pomen originala jamačno biva irelevantan.

Ovaj Lantimos, što se tiče filmskog postupka, režira veoma vešto, precizno i detaljno osmišljeno, a vrlo vodi računa i o formi, pa možemo zaključiti da ima težnje ka perfekciji. Iako se vidi da je nešto relaksiraniji nego u nekim prethodnim filmovima sličnog tipa (ovde ne računam Poor Things gde se propisno razbarokizovao, razmahao, te tako nahumorisan nam pružio prezabavno filmče), uvek ostaje ukus određene kliničke sterilnosti i racionalističke ukočenosti (lukavo je on to pripisao stilskom odnosu prema odljuđenosti, sveopštem obezduševljenju likova i tema kojima se bavi, pa je tako vispreno, svojom autorskom namerom, preduhitrio kritiku da je možda i sam malo takav (makar kao umetnik)).

Lantimos da bi mi oteo potpuno uzdah egzaltacije nema upravo ono što sam opisao detaljno za filmove 70ih u tekstu o filmu “Sjaj i beda Holivuda”, međutim da ne bih odlazio toliko daleko, referisaću se na njegovog savremenika (poreklom sunarodnika i vršnjaka) Panosa Kosmatosa, koji je danas redak autor koji je stanju da ti svojim filmskom postupkom promeni SVEST i povede te sa druge strane čovekovog iskustva (remek delo “Beyond the Black Rainbow, snimljen za pišljivih milion dolara).

Za Kosmatosa je velika šteta što ima strah da će ispasti PRETENCIOZAN, pa se nepotrebno postmodernističkim pristupom štiti od velikih narativa, samim tim često želi da se uzemlji i” izvini” za visok ukus, da demantuje sebe kao velikog umetnika nabijajući nam na percepciju činjenicu da je on u stvari gik, pop-infantilista sa neukusnim rešenjima i time pobija sve one moćne, veličanstveno-psihodelične scene, koje možda isto imaju u svojoj nameri postmoderan štih, ali čim to nije potencirano preteranim (u njegovom slučaju često nepotrebnim) humorom, iz bića umetnika protiče najlepši med transformativne čarolije uzvišenih emocija (sputavajuća reč “pretenciozno” je tipična boljka bojažljive x generacije), a zapravo svojim smislom za estetiku, vizuelnom inteligencijom, ukusom, talentom i osećajem za umetnosti i idejama ima nivo Tarkovskog ili Kjubrika (ali ne i megalomansku pretencioznost, hrabrost da se bavi najbitnijim večnim temama i da potpuno legitimno prihvati sebe kao mistika).

Ono što naviše pleni u Bugoniji jeste gluma, koja je vrlo upečatljiva, a naročito rola Džesija Plemonsa obiluje paletom raznobojnosti i ubedljivosti kojoj potpuno parira standardno odlična Ema Stoun.

Takođe, priča se odmotava tako da naslućujemo predvidiv ciničan zaključak i maksimalno ismevanje teoretičara zavera sa jednog “racionalističkog, pozitivističkog” i nadasve “zdravorazumskog” optikuma. Ukazuje se zicer i prazan gol, ali avaj! Jorgos kapira vrlo dobro da umetnost i filozofija nisu fudbal, iako (da ne redukujemo) fudbal bi to mogao da bude…

Ipak, njegova visprenost i podjednaka mizantropija prema svemu i svakome ne bira na tako prozaičan način svoju stranu, pa nam poslednjih pola sata filma serviraju činjenicu da u doba interneta više niko nema pravo na ekskluzivnu istinu, te čak i tzv. razum gubi monopol nad interpretacijom istine. Ovde se portretišu babli i izolovana ostrva nastala usled postmoderne interneta, gde polarizacije i razlike nekada koncenzusno dogovorenu “stvarnost” parcijalizuju do mere posve nezavisnih autonomija, čije istine mogu da zažive kao istinska ubeđenja.

Lantimos u filmu “Ubistvo svetog Jelena” pravi grešku, jer apsurdne šale istim intenzitetom meša sa metaforama koje imaju za cilj jasna tumačenja, te time zamagljuje kristalnije očitavanje poente i svojih filozofskih poruka, ali ovde taj “šok” humor više ulazi na teritoriju šika, tek da bi prolio malo više krvi i razbudio gledaoca.

Naravno, svaki naziv njegovog filma već otkriva jasnu poruku, kao što je to i ovde, a gotovo uvek korespondira sa grčkom mitologijom.

Poslednjih dvadeset minuta filma predstavljaju odlično rešenje, ne isključuju najluđe mogućnosti za funkcionisanje prirode stvarnosti (iako uz sprdnju i ironiju, ali sa širinom da nijedna strana nije pošteđena) a poslednja scena predstavlja filmski prostor gde Takaši Mike i Alehandro Žodorovski veselo skakuću razmenjujući eskimske poljupce, u okviru krajeva njihovih čuvenih ostvarenja “Dead or Alive” i “Sveta Planina”.

Dakle, danas kada birate stranu, uvek malo zastanite, ne zalećite se u krajnji opredeljizam i isključivost, već sferično porazmislite, jer više ništa neće biti kao pre – jasno i sigurno kao udobne jaslice razuma, a po Jorgosu Lantimosu možda to ništa nije ni važno pošto svaki koncept, ubeđenje, pa i celokupna civilizacija – može da nestane u samo jednom trenutku!

za P.U.L.S.E Vanja Urukalo

  Bugonia, Film, Jorgos Lantimos, Vanja Urukalo

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.