Ulogujte se / Kreirajte profil

Buntovna duša muzike: Umetnost pobune i muzički duh vremena

Istorija i razvoj moderne muzike, duge gotovo vek i po, neobična su priča o duši, emocijama, tradiciji i obespravljenosti naroda Afrike, Severne Amerike i Evrope (a potom i celog sveta, širenjem ,,zaraze“), njihovim kulturološkim i sociološkim korenima, isprepletenosti i međusobnim uticajima, a potom i rađanju ranog ,,spirituala“ – novog duha afričke, američke i evropske muzičke i duhovne tradicije, vremenom pretočenih u bluz, regtajm, džez, ritam i bluz, rokenrol i sve što je potom, u poslednjih šezdesetak godina, proizašlo iz preplitanja tako raznolikih kultura i muzičke tradicije.

Kada su se ritmovi bubnjeva potomaka afričkih robova povezali kroz pesmu i ples sa duhovnom muzikom protestantskog hrišćanstva, a potom i seljačkim pesmama raznorodnih belih doseljenika Amerike i baladama evropske duhovne muzičke tradicije, stvoren je koren, izvorište sa kojeg je potekla ,, reka“ neke nove muzike, mešavine duša, kultura i tradicija- veoma raznorodnih, a opet na neki način uvezanih duhovnošću. Od robovlasničkih plantaža pamuka Juga Amerike, delte reke Misisipi, trgova i zadimljenih kafana Nju Orleansa, neuglednih krčmi i drumskih svratišta razasutih američkim jugom, kasnije koncertnih podijuma, bučnih, pretrpanih plesnih dvorana i noćnih klubova, stiglo se, vek kasnije do ,,cyber spacea“ dvadeset i prvog veka i ,,virtuelnih prostora“ muzike stvorene uz pomoć ultramodernih elektronskih tehnoloških čudesa.

Na tom dugom, vijugavom i trnovitom putu, uporedo sa čistim, umetničkim duhom muzike koji je oslikavao ono najdublje i najplemenitije u čoveku, čiste i iskrene emocije, svet ideja i liriku kreativne duše, zvezdano poreklo i kosmički beskraj u srcu čoveka, modrna muzika, u svom ovozemaljskom, sociološkom smislu, otišla je korak dalje i dublje, koristeći svoja hipersenzibilna, sofisticirana čula da osmotri(iznutra) suštinu vremena i društva unutar kojeg je nastajala, da ga skenira, dijagnosticira i ,, pobuni“ se protiv nepravdi sveta( pre svega tzv. zapadne demokratije i modernih konvistadora – osvajača i eksploatatora, kolonijalista sa krstom i mačem) koje su tištile mnoge iskrene ljude i muzičare, samo zato što nisu ,,prave“ vere, boje kože, nacije i drugim izmišljenih, lažnih vrednosti po kojima su se procenjivali ljudi.

Revolucionarni duh ,, umetnosti pobune i buke“ bio je u samom korenu, začetku ili izvorištu moderne muzike – proistekao, pre svega, iz duše obespravljenog, u roba pretvorenog crnog čoveka, a potom i iz duha hrišćanstva, čiji je suštinski smisao promena čoveka iznutra do nivoa savršenstva. Time je moderna muzika postala mnogo više od običnog ,,zvuka“, melodije i pesme, pretvorivši se, najprostije rečeno, u način života, stav, mišljenje i bunt… sam život. Onima koji su se ,,latili mača“ i ogrešili dušu o ,, crnog čoveka“ sve se vremenom vratilo kao bumerang… Kroz sve te metamorfoze stvorena je autentična duša moderne muzike, njen borbeni duh i živopisna istorija, koja je sredinom devetnaestog veka krenula iz pamunčanih polja Amerike i tužbalica, povezala se sa dušom hrišćanstva i uzdigla u duhovnom smislu na viši nivo, a onda se račvanjem preko Delte u nebrojene ,, pritoke života“ i džez improvizacija pojavila pročišćena, nadahnuta, revolucionarna i oformljena u rock and roll akordima bunta.

Ključni žanrovi i ,, menjanje sveta“ muzikom u 4 čina:

Soul

Soul (Duša) predstavlja muzički žanr koji potiče iz tri glavna izvora: džeza, bluza i gospela. Džez i bluz su mu dali formu i ritam, gospel mu je dao glas. Ritam i bluz( forma bluza urbanog ritma), ,,elektrificiran“ i pojačalima ,, naglašen“ dodatno je osnažio, ubrzao i dao dodatnu unutrašnju duhovnu snagu soulu.

Oslanjajući se na gospel i crkvene duhovne pesme, soul se oslanjao na usmenu snagu pevača da prenese poruku teksta. Tragična i obespravljena duša crnog čoveka, otrgnuta od rodne grude u doba trgine robljem, prisećala se vlastitih duhovnih korena, pesama i igara rodnog kraja, a onda, u doderu sa protestnim crkvenim pesmama Amerike, verska muzika obrađivača polja postala je prva specifično crnačka muzika – spiritual. Na osnovu tih preobraženih verskih pesama, preživelih afričkih pesama i narodne zaostavštine sa Juga, formirao se američki crnački folklor.

Kad su, posle osamdesetih godina 19. veka kafanski orkestri u Nju Orleansu dodali u svoj repertoar muziku za igru – bluz( afroameričku muzičku formu, u početku vokalnu metnost u stilu tužbalica, a od početka 20. veka i instrumentalni način izražavanja, kako muzike, tako i duha pobune obespravljenih i poniženih) i regtajm( prevashodno klavirsku muziku, koja se sastojala iz adaptacija evropskog repertoara od strane Crnaca), vremenom se uobličio i razvio džez, originalni muzički stil i pravac. Eksplicitno vezivanje za Jevanđelje stvorilo je dve struje u crkveno pojanju – jednu, klasični spiritual, vezanu za teme iz Starog zaveta i drugu, gospel ili moderni spiritual – posvećenu epizodama iz Hristovog života tj. Novi zavet.

Preuzimanjem evropske duhovne muzike i pesme i njenim prilagođavanjem afričkim korenima i navikama stvoreno je jezgro moderne muzike (spiritual, bluz, regtajm, džez), muzike čiji je buntovni duh obespravljenih i iskorenjenih stvorio sredinom dvadesetog veka još buntovniji rock and roll (i sve njegove pravce, žanrove i stilove), koji je kao umetnost buke i pobune muzikom i stavom obeležio duh vremena do današnjih dana. Iz istog korena pristekao je i SOUL-DUŠA modernih vremena i muzike koja je ,,promenila“ sve(s)t.

Afro-američki muzički fenomen, zvani soul, probio se u svetu i dosegao vrhunce 50.-ih i 60.-ih godina prošlog veka, uglavnom preko izdavačke kuće ,,Tamla motown“. U kombinaciji sa bluzom, ritam i bluzom i kantrijem uticao je na ,, divlje i buntovno čedo“ – rock and roll. ,,Buntovni duh muzike“ pušten je tada iz boce – ,,revolucija“ je mogla da počne.

U društvenom pogledu, soul je između ostalog bio simbolički vezan za određene radikalne dimenzije čuvenog ,, Pokreta za građanska prava“ u Americi i kao deo afro-američke zajednice i kulture usmeren na borbu protiv rasne segregacije i poboljšanja neravnopravnog položaja zajednice. Martin Luter King je prvi ustao boreći se protiv rasne segregacije – ubijen je, nažalost, već 1968. godine, kao jedan od najvećih boraca za jednakost i ljudska prava. ,,Black power“ pokret izrodio je ,,Crne pantere“, radikalnu crnačku organizaciju – rasni nemiri, sukobi i brojne žrtve obeležiće drugu polovinu šezdesetih u Americi. ,,Duša“, obespravljena, premlaćena, gladna i izranjavana ,,krvarila“ je na očigled ,,demokratske“ javnosti. Mnogi autori i izvođači soul muzikesnažnim apelima pozvali su američko društvo (zaglibljeno do guše u krvavom Vijetnamskom ratu i studentski demonstracijama, hipi eri ,, flower powera“, psihodelika, bitnika boema i undergrounda) na razum, toleranciju i ravnopravnost. Mnoge soul pesme pretvorile su se u oštre društvene slogane, bunt koji teži radikalnim promenama američkog društa ,,obolelog“ od nepravdi, pohlepe, agresije, laži, ruku okrvavljenih u Vijetnamu i besperspektivnosti za svakoga ko je u tom trenutku drugačije mislio, osećao i izgledao.

Pri kraju zlatnog doba soula i optimizma buntovnih šezdesetih, stvari su se radikalizovale do tačke usijanja – pesme ,,Cloud nine“ i ,,Ball of confusion“ govorile su o lošim uticajima teških droga koje se šire u crnačkoj zajednici, velikom broju žrtava ,, pravednog“ Vijetnamskog rata, smrti istaknutih crnačkih lidera poput Malkolma Iksa i Martina Lutera Kinga i opštem razočarenju do kojeg je došlo nakon perioda rasnih nereda sa brojnim žrtvama.

Sve se na kraju završilo “pobedom američke demokratije“, kao i u svakoj nafilovanoj manipulacijama, brainwashingom, lobotomijom, pendrecima i demagogijom modernoj ,,bajci“. Ipak, ostala je, nakon svega, predivna ,,duša“ muzike i pečat u burnom vremenu ,,promena“. Od Persija Slejdža, Arete Frenklin i Vilsona Piketa do Kurtisa Mejfilda, Dasti Springfild i Otisa Redinga prostire se hipersenzibilno polje predivne soul muzike, duše koja nije možda dovoljno jaka da promeni sve(t), ali pleni i nadahnjuje svojom unutrašnjom lepotom, mirom i čini ljude mnogo boljima, nego što na prvi pogled zaista jesu.

Psihodelija

Psihodelija je čudesni muzički žanr proistekao iz specifične atmosfere druge polovine šezdesetih (uglavnom 1966.-1969.), neponovljiv u svojoj jedinstvenoj buntovnoj, provokativnoj i umetničkoj izražajnosti i bezkompromisnosti. S jedne strane, izraz psihodeličan se odnosi na iskustva vezana za droge (pre svega halucinogene – LSD, pejotl, meskalin), izazivanje ekspanzije svesti putem izoštravanja čula i emocija i otkrivanje nesvesnih motivacija, a sa druge, ništa čudnije i bezopasnije strane, pojam psihodelije je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog vremena, tj. stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koja mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što automatski podrazumeva protest protiv bilo kakvog oblika političke dogmatike i sranja. U ,,smrtonosnoj“ kombinaciji sa snagama ,,haosa i bezumlja“, uobličenim u hipi plemenu tog doba, ,,varljivog leta ljubavi“ 1967., u hordi dugokosih, antiratnih, antisistemskih, supkulturnih i buntovnih mladih ljudi ( nespremnih za ,,lepote“ Vijetnama i jutra ,,koja su mirisala na napalm“), potom plemenu bitnika-boema, uobličenom u duhu poezije, čiste ,,lirike“ u stilu ,,cvet, pesnica i zverski jauk“ i oblacima marihuane, ,,Urliku“, ,,Golom ručku“ i ,,Na putu“, i, napokon, pokretu nazvanom underground, ,, podzemlju“ manifestovanom kroz još opasniju pobunu razaranjem ružičastih slika (ulepšanog sveta) u kulturi i umetnosti, psihodelija je kao radikalna umetnost pobune ostavila snažan muzički i društveni pečat u duhu vremena. Brutalni, zaslepljeni, pohlepni, krvoločni, ratnohuškački i jednostavno ,,sjebano bolesni“ sistem prosto nije znao šta ga je snašlo i odakle mu sve preti opasnost (što ga je učinilo još nervoznijim, agresivnijim i ,,lakšim“ na obaraču). Ako se možda nije plašio ,,običnih“ pisaca poput bitnika: Ginzberga, Meklura, Ferlingetija, Keruaka, Barouza ili Čarlsa Bukovskog (koji se upravo tih godina budio iz višegodišnje alkoholne kome, stavljajući na papir prve ,, lirske“ misli i ,,emotivne“ andergraund zabeleške starog pokvarenjaka, spremajući se za konjske trke, klađenje, nove hektolitre alkohola, kurve i svoj prvi roman ,,Post office“, vlastitu verziju obračuna sa sistemom), dugokosog plemena pacifista izgubljenog u izmaglici ,,kiseline“, ,,putovanju“ i dimu gandže, underground ,,kulturnjaka“ američkog Hejt-Ešberija u San Francisku i Karnabi strita u Londonu, razloga za zabrinutost svakako je bilo ,, buđenjem lizergičnog plemena“ sa obe strane ,,bare“. Džon Lenon, Džim Morison, Džimi Hendriks, Bob Dilan, Mik Džeger, Brajan Džons, Kit Ričards, Frenk Zapa, mračni ,,Velveti“ i još ,,gori“ Floydi (pomenimo samo vođe odmetnute bande), ,,probuđene svesti“ i veoma uticajne, po sistem i poredak opasne energije, svaki na svoj način ,, ekspanzivni“ i inicirani duhom psihodelije stvorili su jedno neponovljivo buntovno i kreativno pleme, sa, na žalost, uglavnom tragičnim epilogom (po njih same, naravno). ,,Promena“, onih suštinskih, ako je i bilo, odrazile su se samo na pojedinačne mikrosvetove rasute po kosmosu milenijumima temeljno utvrđivanog ,, poretka večnih vladara i njihovih moroniziranih podanika“.

Možda je opet sve počelo sa Bitlsima i njihovim ,, Revolverom“, snimljenim tokom 1966. godine, a možda i ne, ali, novi tehnološki i produkcijski procesi omogućili su mnogima da se okrenu eksperimentima u muzici i svesti, što se odrazilo i na potrebu za radikalnim društvenim promenama. Psihodelična muzika, kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Varezea, Kejdža i Štokhauzena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, džeza, roka, popa, bita, ritam i bluza i garažnog, underground zvuka. Sve to prpušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični ,,zeitgeist“(duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina (neophodne za snimanje mnogih psihodeličnim muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na ,,Tomorrow never knows“ Bitlsa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni džez saksofonisti Koltrejn i Kolmen, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u džezu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike.

Kolmenov ,,free jazz“ svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Šankara, virtuoza koji je uticao na Bitlsa Harisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i ,, izmenjeno stanje svesti“ i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro ,,isfiltrirala“ na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput  “Sgt. Pepper’s lonely hearts club band“ Bitlsa i “The Piper at the gates of dawn“ Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda ,,Grateful dead“, “Jefferson airplane“ i scene oko San Franciska i Los Anđelesa, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih( i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dilana i njegovog kultnog albuma ,,Blonde on blonde“, njegovih igara reči, alegorija i metafora bila je još viši nivo ,, visoke umetnosti“ i tema za obimniju studiju.

Predvodnici tog vremena, poput Bitlsa u Engleskoj, ostavili su za sobom žive nastupe i okrenuli se kompleksnijem, konceptualnom materijalu kolažnog tipa – izmenjeni, zagonetno nasmešeni i ,, zakišeljeni“ okrenuli su se vlastitoj unutrašnjosti i eksperimentima. Pink Floyd, britanski underground bend, predvođeni jedinstvenim umetnikom Beretom uronili su u zvuke konkretne muzike, LSD i bajkoviti svet ,,ustondiranih frikova“. ,,Interstellar overdrive“ bio je put u neizvesnost, kosmičke daljine i dubine, ostavljajući planetu Zemlju i ,,Johnny be good“ daleko za sobom, u izmaglici tripa i šarenila boja kaleidoskopa.

U društvenom pogledu, što se Britanije tiče psihodelija kao pokret bila je mnogo više stil, luda parada, oslobađanje mašte, nove ,,krpice“ i moda londonskog Karnabi strita, kulturološka promena pogleda na umetnost i svet ili jednostavno, kao i u slučaju Bitlsa, simbola tadašnje Britanije, psihodelija je bila (bez briga i haosa Vijetnamskog rata) ,, cvet u reveru“ , ali ne onaj pravi (buntovni cvet flower-powera) , već cvet od ,, celofana“, više kao ukras, modni detalj, stilsa i umetnička poza…

Što se Amerike tiče stvar je bila daleko ozbiljnija – psihodelija je bila povezana s novom, radikalnom omladinskom svešću, definisana kao oštra opozicija Vijetnamskom ratu, dajući joj gotovo mesijanski naboj. Eskalacija Vijetnamskog rata, rastuće nezadovoljstvo njegovim tokom, rasni nemiri i ubistva, studentski politički aktivizam ( koji je završio tragično, nakon što su pripadnici ,, demokratske“ nacionalne garde brutalno ubili nekolicinu studenata na Kent Stejt univerzitetu, maja 1970. godine) i otvoreno političko suprotstavljanje čitavog pokreta vrednostima establišmenta, poklapali su se sa krajem psihodeličnog doba.

Ono što je 1966. godine bilo eksperiment, do 1969. postalo je dosadni kliše. Mnogi značajni autori i predvodnicinaprosto su sagoreli i pali, nošeni duhom autodestrukcije, žestoke energije i eksperimentisanja s drogama, alkoholom i čime sve ne, dok je staro, najgore zlo komercijalne eksploatacije( upliv novca, droge i pretvaranje pokreta pobune u industriju ,, zabave“, pomodarski kliše i ispraznu formu bez suštinskog reformskog sadržaja) uništilo duh avangarde, podzemlja i isisalo mu dušu, sprživši ga iznutra dolarima i ,,ponudom koja se nikada ne odbija“. Još brutalnija su bila dva događaja iz 1969. godine, koja su nagovestila kraj psihodelične ere, pobune i ,,eksperimenta“ dovevši svet brutalnom ironijom sudbine do apsurda i tužnog kraja: Vudstok festival, sa oko pola miliona ljudi i patetično-parodičnim sadržajem valjanja u blatu i iluzijama, i besplatni koncert na trkalištu u Altamontu (oba su koncerta održana u ,,slobodarskoj“ Americi), gde su ,, čuvari reda“,  ,,miroljubivi Anđeli pakla“, pretukli na smrt ,,bojenog“ mladića (Meredit Hanter) u atmosferi ,,lošeg tripa“ i ,,još lošijih vibracija (ne)mira i ljubavi“ , uz pesmu benda ,,The Rolling Stones“  veoma simboličnog naziva za tu prigodu) – ,,Sympathy for the devil“. Ugođaj je bio potpun!.

Bio je to brutalan kraj jedne čudesne epohe i muzičkog rock and roll žanra – psihodelije. Bio je to kraj buntovnog vremena obeleženog umetnošću pobune, iluzijama i psihodeličnim, muzičkim duhom i pečatom vremena. Oni najhrabriji nestali su u ,,vatri i kiselini“ pobune, ali … Duh i lepta uvek preostanu nakon svega, jer dolaze nošene besmrtnom dušom, muzikom ili njihovim jedinstvenim duhovnim spojem.

Rege

Poreklom čisto jamajčanska forma, stara gotovo pola veka, karakteristična za razvoj postkolonijalnog sveta, karipski biser koji je svojim unikatnim sjajem i opuštajućim, cool ritmovima ,,prosvetlio svet“. Poput većeg dele kulture Jamajke, rege se kao muzički žanr oslanja na afričke i evropske forme. Udaraljke, ritam i estetika afričkih su korena, dok je iz Evrope ,,pozajmio“ vokalni stil, lirski sadržaj i melodijske i harmonske strukture. Isprepleten sa ,, susednim“, američkim džezom i ritam i bluzom i uticajima rastafarijanizma ,,rodne“ Afrike (Etiopije), rege slovi kao lepršava, fleksibilna i široko prihvatljiva, insirativna i izazovna muzička forma. Rege, kao muzika, vid duhovnosti i pokret (istovremeno buntovan i miroljubiv, pre svega slobodarski – ,,Get up, stand up, stand up for your right“, Marley) proizašao je iz duha naroda čiji su potomci robovi iz centralne i zapadne Afrike, koje su britanski robovlasnici dovodili na Karibe, od sredine 17. veka, da bi radili na plantažama, do ,,ukidanja“ ropstva 1838. godine (verovatnija je verzija da se robovlasništvo nikad i nigde nije ukinulo, osim eventualno na Polovima, gde nema ljudi, već samo poprimilo novi, ,,sofisticiraniji i humaniji“ lik – kako samo marksistički zvuči,). Iz duha Afričke tradicije i jamajčanske narodne muzike (pre svega iz ritma bubnjeva i pesama koje su se pevale uz ,, lagoda i prijatan“ rad na plantažama šećerne trske) vremenom se stvarala rege muzika.

Do potpunog okretanja Jamajke domaćoj muzici došlo je u vreme kad se zemlja pripremala za nezavisnost od ,, brižnih i humanih“ britanskih kolonijalnih gospodara. Ostrvo je dobilo samostalnu upravu 1959. godine. Ništa manje značajna nije bila i borba za kulturnu nezavisnost od SAD, njenih džez i ritam i bluz uticaja, te već nadaleko poznate američke ,, saosećajnosti i širokogrudosti“. Krenula je istorija – preko jamajčanskog R&B, potom ska muzike, preteče regea, ubrzavanjem tempa sviranja( početkom šezdesetih) uz isticanje ,, skakutavih i srčanih“ udara rastafarijanskih bubnjeva stiglo se do muzike, koja će deceniju kasnije krenuti u osvajanje ostatka sveta. Pre toga, tokom šezdesetih, umetnici Jamajke formirali su čvrsti i borbeni stav, pronalazeći inspiraciju u militantnom crnačkom nacionalizmu, religiji rastafarijanizma (religiji zasnovanoj na obožavanju Haile Selasija, cara Etiopije, voljenog kao živo božanstvo), američkom pokretu za građanska prava i pobunjeničkoj kulturi ljudi iz sirotinjske četvrti. Uzrok pobune bila je preterana ekonomska zavisnost od SAD i njene pogubne posledice. Jamajčanska muzika počela je da odražava rastuću građansku neposlušnost i naglašava političke proteste tog vremena. Iz tog pokreta i umetnosti pobune rodiće se bend ,,the Wailers“ i duhovni rege vođa Bob Marley, koji će ostatk sveta zaraziti rege muzikom i slobodarskom idejom.

Što se same muzike tiče, erom ,,elektrifikacije“, uticajima jamajčanskog gospela, američkog soula i sve većim akcentom na opuštenijem ritmu i potiskivanjem melodije u pozadinu, preko ska poetike stiglo se krajem šezdesetih do ,,rock steady“ stila. Dok su ska tekstovi govorili o nasilnoj pobuni, rokstedi je doneo duhovnije i osećajnije tonove, uglavnom usmerene protiv nasilja. Tokom razvoja regea dominantne političke okolnosti bile su širenje rastafarijanizma unutar i izvan jamajčanske kulture. Bilo je to širenje ,, religije“ nastale od zapadnoafričkog obožavanja duhova, judaizma, etiopijanizma, koptskog pravoslavnog hrišćanstva i zapadnog hrišćanstva ,, uvezenog“ britanskim kolonijalizmom.

U društvenom pogledu, sticanjem nezavisnosti Jamajka je upala u začarani krug ekonomskih i političkih kriza i sukoba, pretvarajući gradove (pre svih Kingston, glavni grad) u sredine sa opasnim, haotičnim sirotinjskim četvrtima, izvorom nasilja i kriminala. Popularnost, uticaj i duhovna snaga poznatog muzičara Boba Marlija donekle je smirivala i održavala ,,podnošljivom“ haotičnu jamajčansku stvarnost, prepunu bede, nasilja i kriminala. Vremenom, Jamajka je tonula sve dublje u društvene nemire i ekonomski haos.

,,Probudi se, ustani za svoja prava, probudi se, ustani i ne prekidaj borbu“,, Emancipujte se iz mentalnog ropstva, niko sem nas ne može osloboditi našu svest“ ,, Sve što sam ikada imao su pesme o slobodi“, ,, Mi oslobađamo ljude muzikom“, pevao je legendarni Bob Marli u svojim besmrtnim pesmama, nakon što je pronašao svoje duhovno utočište zvano Rastafari. Kreacija, vera, mir, ljubav, razumevanje, saosećanje i borba, bile su njegove ideje vodilje do kraja kratkog, tridesešestogodišnjeg života. Sredinom sedamdesetih proneo je slavu regea svetom, preživeo atentat 1976. godine i nastavio svoju ,,tihu revoluciju“ do samog kraja, tragičnog 11. maja 1981. godine.

,,Ono što mi radimo je provera savesti čovečanstva. Pronalazimo da postoji velika količina sebičnosti, jer upravo sada imaš milione ljudi koji negde gladuju, a sve što im je potrebno je transport hrane. Ali, te pažnje nema. To je greška u savesti čovečanstva“.

Bob Marli je ,,otišao“, ali ostao je njegov duh, velika duša, rege muzika puna životne energije i ponude protiv nepravdi sveta, te sve veći broj sledbenika njegove slobodarske ideje, običnih ljudi koji srcem i dušom shvataju rege kao umetnost pobune i snagu muzike kao sredstvo za buđenje svesti svih obespravljenih ljudi sveta – bez obzira na veru, naciju, boju kože i ostale, nebitne i u svrhu podela i slabljenja bunta, izmišljene podele … ,, Slobodan od mržnje, zlobe i ljubomore, ne pokopavaj svoje misli, pretvori svoju viziju u realnost, probudi se i živi“…

Pank rok

Davao je svojim čvrstim buntovnim stavom kredibilitet radničkoj klasi i anarhističkoj politici, negaciji svega i bio vrsta rock and rolla ,, u redu za nezaposlene“ Velike Britanije, tokom sedamdesetih godina 20. veka. Na ulice strave i užasa, podstaknuto subverzivnošću pank pokreta isplivalo je nezadovoljstvo mladih ljudi nesposobnim društvom, koje nije nudilo bilo kakvu nadu – naročito ne nezaposlenima i sjebanoj radničkoj klasi, koja nije značila ništa drugo do demokratsku verziju modernih robova. Pank je jednostavno proizašao iz rascepa koji se javio u podeljenom društvu, antagonistički podeljenom na klase.

Prethodnica pank roka rodila se šezdesetih godina u vidu garažnog, alternativnog, neposrednog ,,trominutnog“, izvornog rokenrola i baze uvek opasnog, nepotkupivog ,,podzemlja“, držeći liniju svedenog, minimalističkog pristupa muzici, ,,primitivnog“ zvuka pedesetih, i odbijajući tadašnje naglašene tendencije simfo-roka i ostalih ,, progresivaca“ ka kompleksnosti, kvazi art i tzv. konceptualizmu- odvajanju od korena i samog sebe. Novac, slava i hedonizam nekadašnjih ,, zvezda“, truli kompromisi i pakt sa đavolom koji ne prašta, uzimali su danak, sa tendencijom da rok muziku u potpunosti pretvore u isprazni ,, šlager sezone za dokone domaćice“ ili u suštu suprotnost, parodiju svega onoga što je u začetku predstavljao. Pank rok je bio reakcija na opšte mrtvilo i gangrenu koja je pretila da uništi tkivo, srž.

Radikalni pank rok pristup progovorio je već početkom sedamdesetih u SAD o otuđenju, razočaranju društvom i mladalačkom buntu. Nakon 1976. i 1977. godine, uspeha i proboja američkog i britanskog pank rok žanra i pokreta – bendova poput ,,The Clash“, ,,Sex Pistols“, ,,Jam“, ,,Television“, ,,Damned“, ,,Suicide“ ili ,,Ramones“, dolazi do preokreta u tekstovima i oni postaju otvorenije politički i nihilistični. Hirovit, anarhičan, nepredvidiv i eksplozivan, kakav je već bio, pank rok nije dugo trajao – već 1979. dolazi do značajnog pada, ,,prodaje“ i pretvaranja panka u industriju zabave i mode. Izvorne ideje pobune, anarhije, negacije i bezkompromisnosti nestale su u korupciji i trulom kompromisu.

Odakle je sve počelo, gde su bili koreni, uzori, izvorište ideja i bunta? Istorija tvrdi da je rani rokenrol svojim buntovnim duhom i ,,nemoralnošću“ bio prethodnica panka. Pank rok verzije čuvenih pesama rokera iz pedesetih- Edija Kohrana; ,,Something else“ i ,,C’mon everybody“, benda Sex Pistols pravi su odgovor. Još opasnija, legendarna underground ekipa – distorzirana, mračna, veoma neprijatna po sistem bila je oličena u ,,pionirima i prvoborcima“ alternativne i praiskonske ,, pank“ scene iz druge polovine šezdesetih, bendovima – ,,The Velvet underground“, ,, MC5“, ,,The Stooges“(sa nihilističnim Iggy Popom, prethodnicom Rottena ,,Trulog“) i ,,New York dolls“(po mnogima prvim pank bendom). Bili su to bendovi izvan svetlosti pozornice, neokaljani, nepopularni, ,, neodoljivo neprijatni“ i radikalni u isterivanju vlastitih ideja i stavova – dve gitare, bas i bubanj, ogromno srce i čista energija, jedinstvena formula za ,,uspeh“ i ,,kompromis“! Poslednja karika prilikom vraćanja ,, primitivnim“, izvornim i zdravim korenima bili su tzv. ,,pab rok“ bendovi. Više nego logično – u dobrim pabovima uvek se točilo još bolje pivo, a gde je pivo dobro, rokenrol je svakako još bolji (čak i ako se pretera) i opasniji.

U društvenom smislu, pank je bio pokret koji je artikulisao probleme i nezadovoljstvo mladih ljudi – bez perspektive, posla i sa obiljem praznine u džepu i životu (pre svega britanski pank, dok je američki ostao više kao kult, ograničen pre svega na Njujork i nekolicinu gradova). Društveni značaj Pistolsa je bio neuporediv sa bilo kim ili čim. Odgovor na sve probleme mladih u britanskom društvu oličen je u kriku pevača Pistolsa, Džonija Rotena: ,,Ja sam antihrist, ja sam anarhist, ne znam šta želim ali znam kako to da postignem“, a potom i u pokliču;

,,Neka Bog sačuva kraljicu i njen fašistički režim, napravila je od vas morone, potencijalne hidrogenske bombe. Neka Bog sačuva kraljicu onqa nije ljudsko biće, nema nikakve budućnosti u engleskom snu“.

Bez mnogo muzičkog komplikovanja, sirova, agresivna, bučno neprijatna, distorzirana i iritirajuća u svakom pogledu svirka, pratila je tekstove koji su otvoreno progovorili o tabu temama i svim problemima društva. Udarne, politički obojene pesme bile su: “God save the queen“ i ,,Anarchy in the UK“ Pistolsa, ,,Right to work“ benda Čelzi, ,,White riot“ Kleša, ,,Borstal breakout“ benda Sham69 i ,,C.I.D.“ grupe UK Subs. Art-rok pankeri, svojim su nespicifičnim stilom izražavali razočaranje britanskim društvom. ,,Boredom“ grupe Buzzcocks ili ,,Smash it up“ Damned, bili su očigledni primeri. Da bi bunt delovao što provokativnije, bedovi poput Pistolsa ništa nisu prepuštali slučaju. Pistolsi su naime angažovali grafičkog dizajnera Džejmija Rida za obradu svojih ploča i propagandnih materijala. Ideološku srodnost između teksta, muzike i omota albuma trebalo je izraziti što slikovitije i radikalnije. Album ,,God save the queen“ pojavio se u omotu na kojem se nalazila reprodukcija kraljičine slike u plavim i belim polutonovima, zasnovana na zvaničnom kraljičinom portretu. Preko kraljičinih iscepanih očiju ispisan je naziv albuma, a preko usta, takođe iscepanih, pisao je naziv benda. Na promotivnom materijalu za singl ploču “idiličnog“ naziva ,,Pretty vacant“, Rid je iskoristio sliku dva autobusa. Na tim starim autobusima pisalo je da su njihova odredišta ,,NIKUDA“ i ,,DOSADA“. Aluzija je bila jasna – englesko društvo i kultura ne idu nikuda i umiru u dosadi.

Pank rok je bio iskrena priča, povratak korenima, opasan bunt, anarhija, vapaj, krik upozorenja i očaja, i nažalost, još jedna tužna epizoda u istoriji rokenrola. Američki grandž, predvođen bendom Nirvana, potom nezavisna tzv ,,indie“ scena, uvek borbeni, surovi, mračni, neprijatni i bezkompromisni metal, iskreni rep asfaltne džungle i ,,crne“ Amerike, bendovi poput ,,Rage against the machine“ ili masa buntovnih, antikomercijalnih, antisistemskih, antiindustrijskih bendova širom planete predstavljaju ohrabrujući znak vitalnosti , neuništivosti životne i buntovne energije ,, umetnosti buke i pobune“, bogate tradicije duge vek i po, muzike sa puno duše i alternativa svetu profita i gaženja po ljudima radi jebene koristi… Na žalost, boreći se u toj neravnopravnoj ,,utakmici“, mnogi su ,,sagoreli“ ali … sagoreti mogu samo oni koji su i bili u vatri! Za sve ostale, ,,mudre, bezbojne i za sve podobne i omiljene“ uzaludnost trajanja i ,,uspeha“ ne nudi čak ni takve utehe, ne nudi ništa osim praznine kojom su vlastito srce sasvim ,, spunili“ i ,,pobedili“…

Umesto labudove pesme …

Od iskonskih korena Zapadne Afrike, preko Amerike i Evrope, do ostatka sveta, duhom moderne muzike razvejano je ,,čudesno seme“ bunta i lepote koje je povezalo toliko različitih kultura, vera, naroda, rasa i najrazličitijih mogućih ljudi cele planete kao malo šta ili malo ko pre njega. Gotovo da ne postoji kutak na planeti koji nije osetio makar ,, dašak oluje“ buntovne duše rock and roll muzike, njenih korena i talasa koje je izazvala nemirnim duhom ,, buke“ i neprestanog kotrljanja. Letimičnim presekom ,, stanja“ kroz ovaj skromni tekst, zagrebano je jedva po površini čudesnog sveta ,, umetnosti pobune i buke“, i upućena je poruka jedinstva, saosećanja, lepote, mira, ljubavi i širenja misije spajanja ljudi, prevazilaženja razlika, predrasuda i besmislenih netrpeljivosti među svim ljudima sveta.

Ako su sloboda i ravnopravnost mogućnost izbora, sva lepota sveta je u ljubavi, umetnosti, humoru, jednakosti i jedinstvu suprotnosti, razlikama koje umesto da dele ljude, treba da ih spajaju i samim tim i obogaćuju.

Jedna dobra stvar sa muzikom: kada te udari ne osećaš bol  i zato, udri me muzikom, brutalizuj me muzikom.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

  •  
  •  
  •  
  •  



5 komentara na tekst Buntovna duša muzike: Umetnost pobune i muzički duh vremena

  1. Vukašin Milošević

    28/01/2018 at 21:39

    Dobar tekst i mnoštvo nabrojanih autora “za preslušati”. Čudna je moć muzike. Kada ovo imamo u vidu, da muzika preko lepote moze da “seje seme bunta”, da spaja ljude i prevazilazi razlike, onda je potpuno jasno zbog čega je politika uvek oprezna kad je reč o muzici i, uopšte, umetnicima.

  2. dragan uzelac

    28/01/2018 at 22:25

    Muzika kao najuniverzalniji jezik ne poznaje granice – kako one u glavama onih koji vladaju i hteli bi sve za sebe, tako i sve one koje je čovek svojim zlom i glupošću posejao u i oko sebe. Želja mi je da sačuvam od zaborava mnoge istinske vrednosti koje sam usvajao kao mlad čovek osamdesetih i devedesetih godina, učeći od najboljih, jer me stvarnost i budućnost koja je ovde unapred potrošena radi interesa zlotvora sve više podseća na Trifoov Farenhajt 451 – i bukvalno i simboličko paljenje svega što vredi…
    Hvala Vam Vukašine na podršci … ja sam samo zanesenjak,sanjar i fanatični uživalac rokenrola i muzike uopšte(+film,književnost, filozofija …) i decenijama beležim sve lepote pročitanog, preslušanog i proživljenog – od ploče do ploče,od knjige do knjige, od šanka do šanka … uživajući i živeći u skladu sa(ne)mogućnostima vlastite snove. Naravno, budale su uvek oprezne sa onim što ne razumeju i nastoje to da unište pošto im je samo materijalna strana sveta donekle jasna … Muzika je Božiji dar i samim tim moćna i razumljiva samo onima koji umeju da čuju i osete. Najbitnije stvari u životu se ne mogu kupiti,privilegijama steći ili oteti … na nesreću onih koji bi da vladaju i čija se praznina ničim ne može popuniti!!!

  3. Pingback: Buntovna duša muzike: Umjetnost pobune i muzički duh vremena – SBPeriskop

  4. Milos

    09/02/2018 at 13:20

    Tuzno je to kada pomislim na cinjenicu da je muzika nekad bila revolucionarna, da je menjala svet, srvarala novi pravac u razmisljanju, a sta je danas…

  5. dragan uzelac

    09/02/2018 at 13:33

    U pravu ste Miloše … Ostala je praznina u ljudskoj duši i srcu,pohlepa i bezosećajnost iz kojih ne može da proizađe nikakva muzika, pre svega ne revolucionarna … Iz duhovnog rasula, bez uporišta u veri i ljubavi, može samo da se stvori isto to – NIŠTAVILO, a refleksija ništavila je tzv. umetnost … dela bez sadržaja i iskrenih emocija koja više ne dotiču nikog …pisanje radi pisanja, sviranje radi sviranja … Kao u pesmi Džona Lenona :Nobody told me”!
    Ne znam šta bi moglo da probudi novu iskru stvaralaštva … daleko sam od bilo kakvog optimizma…
    Hvala na komentaru …

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.