Bušido – Kodeks samuraja (IV deo)

Ulogujte se / Kreirajte profil

Bušido – Kodeks samuraja (IV deo)

.

Become a Patron!

.

Služba

Ako ste vitez u nečijoj službi, a vaš vlastelin oskudeva u novcu zbog prevelikih izdataka, on možda neće imati drugi izlaz nego da vas zamoli za zajam u obliku vaše redovne plate i to tokom nekoliko godina. Bez obzira na sumu, veliku ili malu, kada se jednom složite, znajte da ratniku ne priliči da se vajka bilo kome u vezi takve muke i nevolje, čak ni svojoj ženi i deci u neobaveznom razgovoru.  

Da objasnim. U ratničkim porodicama još od starodrevnih vremena važi pravilo, koje se zadržalo i do današnjih dana, da vazali složno priskaču u pomoć vlastelinu kada ovaj zapadne u nevolju, a da vlastelin upotrebljava svoju moć da pomogne svojim vazalima kada se nađu u neprilici. Kada jedan vlastelin počne da oskudeva u novcu, to se odražava i na njegovu javnu službu. Čak i one stvari koje treba da obavlja, a koje priliče njegovom staležu, u celini se otkazuju; za vazale, nevolja je i žalost da vide kako njihov gospodar jedva sastavlja kraj s krajem.

Život teče svojim tokom, ali ako done do neočekivanih nemira na granici – što se može dogoditi svakog dana – i stignu narenenja da se tamo krene u uobičajenu vojnu službu, da bi ste se pripremili, prva stvar koja je potrebna je novac. Kad vaš mladi vlastelin zapadne u škripac i nema načina da skaupi novac bez obzira koliko je pametan, dok se ostale velmože pripremaju za neizbežno postavljanje trupa zakazano za odreneni dan, čak i ako je vaš odred nedovoljno opremljen, vi morate da se pojavite.

U mirnodopsko vreme, vojna parada koju gledaju svi staleži smatra se lepom predstavom. Pošto je to predstava, ukoliko su ukrasi vaših ljudi i konja lošiji od drugih, to će biti nedolično i sramotno i za vlastelina i za zapovednika. Imajući u vidu koliko je to ozbiljno, vitezovi klana, i višeg i nižeg zvanja, novopridošli, kao i stariji članovi na isti način, obavezni su da prilože deo svojih zarada prema mogućnostima.

Prema tome, tokom razdoblja u kome vam je prihod umanjen, morate promišljeno da štedite na sve načine, smanjujući broj osoblja i konja, noseći odeću od papira i pamuka zimi, a od kudelje tokom leta, da jedete neglazirani pirinač i miso supu sa mekinjama ujutro i uveče. Sami donosite vodu i cepajte drva za loženje vatre; neka vaša žena kuva. Istrajati u ovoj oskudici na najbolji mogući način, usredsredivši se na to da se gospodarevo finansijsko stanje nekako sredi – to je suštinski smisao službe.

I još, u vremenu oskudice, može se dogoditi da dobijete vanredne dužnosti i samim tim ukaže se nepredvineni trošak za opremanje. Te troškove treba sami da snosite, ne tražeći pozajmice, čak i ako morate da založite svoj dodatni mač i kutiju za nakit svoje supruge. To će sprečiti bilo kakva govorkanja i izlaganje preziru starijih činovnika, koji sada ne mogu pomišljati da postajete bezobrazni i vladate se na način nedostojan viteza, samo zato što vam je plata umanjena.

Vazalstvo

Ratnik koji prihvati platu od gospodara da bi mu služio kao vitez ne može da ispunjava svoje obaveze sve dok svoje telo i svoj život smatra samo svojim.

Da objasnim. Postoje dve vrste ljudi koji služe u ratničkim kućama. Oni sa nižim zvanjem, lakeji i paževi, zaposleni su i danju i noću, rade naporno, ali ne postoji sporazum da treba da žrtvuju svoje živote za ciljeve svog gospodara. Prema tome, ako se ponašaju neodlučno na bojnom polju, to za njih ne predstavlja neku posebnu sramotu. Zato se oni mogu nazvati zaposlenima koji prodaju samo svoja tela.

Nasuprot tome, jedan vitez je posvetio službi sam svoj život. Pošto je gospodarstvo vlastelina pre svega vojno nadleštvo, u slučaju vanrednog stanja gospodar je dužan da obezbedi vojsku srazmerno svome statusu.

Evo primera: gospodar sa feudom od 100.000 kokua trebalo bi da obezbedi vojsku od 170 konjanika, 60 pešadijskih strelaca, 350 pešadijskih musketara, 150 kopljanika i 20 barjaktara. Broj vanrednog ljudstva koje prati zvanične zahteve zavisiće od mogućnosti i volje zapovednika.

Sada, kada se ovakva vojska izvede na bojno polje, u pozadini mora ostati dovoljan roj ljudi radi bezbednosti zamka i odbrane od moguće opsade. Stoga, iako to nije uvek potrebno, vlastelin obavezno drži veliki broj ratnika. Menu mnogim ratnicima jednog feuda, neki su možda rođeni sa fizičkom manom, a neki možda izgledaju neodlučno, ali i na njih se gleda trpeljivo i odobravaju im se nasledna ovlašćenja.

Dakle, kada je neko vazal, mora da prihvati poseban odnos jedino sa svojim vlastelinom, bez obzira na ostale vlasteline u provinciji i lokalne vlasteline u Japanu. Čak i ako ima mali prihod od samo 100 kokua, za deset godina to će biti 1000 kokua pirinča. Pa ako sakupite sav pirinač koji je vaša porodica dobijala godinama od vremena vaših predaka pa do vašeg doba, koliko će to biti? 

Kada done vreme da vlastelinu uzvratite ovu uslugu, ukoliko obavljate jednostavne poslove kao što je stražarenje, pratnja ili izaslanstvo – poslove u mirnodopskom dobu poznate kao gluvarenje i besposličarenje – to je obična osrednjost; to se teško može nazvati isticanjem u službi.

Ali svakog trenutka može nastati vanredno stanje; suština viteškog služenja je da se u osami rešite, pozivajući Boga rata za svedoka, da nećete terati druge da čine ono što bi trebalo da učinite sami, bilo da se radi o tome da predvodite juriš kao prvi kopljanik, ili opsadu kao prvi vozač bojnih kola, ili da predvodite zaštitnicu prilikom povlačenja kada vaša strana krene u povlačenje, ili, u zavisnosti od zvanja, da se izložite kiši neprijateljskih strela umesto svog gospodara ili zapovednika, ili da čvrsto stojite da bi ste herojski poginuli u boju.

Bez obzira o čemu se radi, kada ste ovim suštinski ovladali, vaše telo i vaš život više nisu važni. S obzirom da nikad ne znate kada ćete biti potrebni svome vlastelinu, mnogo pažljivije ćete brinuti o sebi, izbegavajući nezdrave navike kao što su prejedanje, opijanje i razvrat. Nemojte misliti da je cilj života umreti kod kuće u krevetu, a da i ne govorimo opogibiji usled svane u kojoj ćete ubijati svoje drugove pa i sami stradati – morate se okanuti takve vrste nelojalnog i neodgovornog ponašanja.

Da bi se to izbeglo, najbolje je biti krajnje obazriv u razgovoru. Svane počinju od razgovora, a kada jednom izbije svana, neizbežno dolazi do uvreda. Kada dva ratnika dođu dotle da počnu da razmenjuju uvrede, to se može završiti jedino nesrećom.

Zato vitez koji je odan i posvećen dužnosti, ili onaj za koga se može reći da je razborit, razume ovo i obuzdava se i na sam nagoveštaj svane, držeći na umu da je već posvetio svoje telo i svoj život svom vlastelinu.

Vojna služba

Ako gledamo uopšteno, službene dužnosti jednog ratnika su dvostruke: borba i izgradnja.

Kada je država u ratu, svakodnevno se negde vode bitke, negde se puškara – i ratnik ne može da se odmori ni jedan dan.

Izgradnja se odvija uporedo sa vojnim operacijama – ovde tvrđava, tamo šanac, barikade, utvrđenja, predstraže.

Rad na ubrzanoj izgradnji od koga pucaju lena, u koji moraju da se uključe ratnici svih činova, koji može trajati noć i dan, zbilja je naporan.

U mirnodopsko vreme nema borbi, pa nema izgradnje u tom smislu. Zbog toga vitezovima pod vojnim zapovednikom, i onima nižeg i onima višeg reda, dodeljuju raznovrsne dužnosti, kao što su straža, pratnja, poslanstvo i slično.

Ako ljudi misle da su ove grananske dužnosti pravi posao za viteza, oni zaboravljaju bitku i izgradnju, suštinske dužnosti ratnika. Kada šoguni od vojskovođa zahtevaju da se uključe u javne radove, čak i ako se to retko dešava, pa se troškovi ukoliko su veliki, rasporede na vitezove i njihova domaćinstva, tako da svako priloži po malo, ozlojeđenost i gunnanje zbog tog navodno neopravdanog izdatka nastaje isključivo usled nerazumevanja činjenice da su borba i izgradnja osnovne dužnosti vitezova.

 

Sada, kada dođe do uobičajenih poslova kao što su straža, pratnja, izaslanstvo, ako mislite da je užasno dosadnno obavljati svoj svakodnevni posao, pa glumite bolest, da bi ste taj posao prebacili na svoje saradnike, ne razmislivši dublje o tome; ili u slučaju izaslaničke obaveze, kada je potrebno da putujete, ukoliko se opirete da sakupite sredstva za svoje putne troškove i podnesete nevolje putovanja, pa zbog toga glumite bolest da bi ste troškove i gnjavažu prebacili na druge, a ne plaši vas prezir vaših kolega; ili čak ako ste upućeni u misiju negde u blizini, ukoliko se upustite u nepotrebno gunnanje u pola glasa (u nameri da vas saborci ipak čuju) kako treba da izlazite dva puta za jedan dan ili kako izlazite a napolju pada kiša, radeći taj posao sa lošim stavom, kao da dirinčite, onda ste vi samo kao neki lakej ili pratilac koji jedino nosi ime vitez.

Kada su vitezovi rođeni u doba ratova išli u borbu, u leto je sunce pržilo njih i njihove oklope, dok je zimi hladan vetar duvao kroz oklop. Kvasio ih je pljusak, prekrivao sneg. Na poljima i u planinama jastuk im je bio rukav od oklopa, a hranili su se samo neglaziranim pirinčem i slanom supom. Bilo u direktnoj borbi, bilo u opkoljenim zamkovima ili u odbrani tvrđave, oni su se mučili i dirinčili; jedino što nisu doživeli bila je jednostavnost življenja.

Kada se o tome razmišlja sa ove tačke gledišta, velika je sreća biti rođen u mirnodopskim uslovima, kada okačimo mrežice protiv komaraca u leto, obučemo noćne košulje i pokrijemo se jorganom, hranimo se onim što volimo ujutro i uveče, živimo udobno u miru. Zbog toga nema razloga misliti o dužnosti stražara ili pratioca ili o izaslaničkim poslovima kao o nečem dosadnom i neprijatnom.

Priča se da je čuveni ratnik, poznat pod imenom Majstor Strelac, na zidu imao znak sastavljen od četiri reči koje je primenjivao u svakodnevnom životu: “Uvek na bojnom polju.” Ovo napominjem da bih prosvetio ratnike početnike.

Neupadljivost

Ukoliko neko dobije jaknu ili odelo sa znakom svog vlastelina, kada obuče jaknu treba da obuče odelo sa sopstvenim znakom; a kada nosi odelo sa znakom svog vlastelina, treba da obuče jaknu sa sopstvenim znakom. Bilo bi neuljudno prema vlastelinu ukoliko bi nosio istovremeno i jaknu i odelo sa njegovim znakom, jer se tako oblače vlastelinovi rođaci.                                                                                                                                                           

Kada jakna ili odelo postanu stari i nisu više za oblačenje, vlastelinov znak treba da se odseče sa njih i zatim spali. To se radi da se ne bi okaljala znamenja vlastelina.

Potom, kada se desi ozbiljna bolest ili tragičan događaj u domu kolege iz komšiluka, čak i ako niste bliski s njim, treba da povedete računa da izbegavate glasno smejanje, pevanje i slične stvari. Takone, treba da uputite ženu, decu i poslugu da postupaju na isti način. To nije samo zbog toga šao bi ta osoba mogla da pomisli; to je stvar neupadljivosti. Treba se stideti da vas parnjaci preziru kao nepromišljenog i nevaspitanog pojedinca.

Izražavanje 

Kada vitezu koji je u službi njegov vlastelin izda zapovest da izvrši važan zadatak, da pogubi nekog kako zna i ume, on mora obavezno da odgovori:

“Imenovanje na ovakav zadatak, od svih ljudi u službi, za mene predstavlja stvar koja priliči ratniku, za šta sam zahvalan; prihvatiću bez trunke oklevanja.”

Mlako prihvatanje, naprotiv, nikako nije dobro.

Da objasnim. Čak i ako ste hrabro odlučili da na hvale vredan način izvršite pogubljenje za svog vlastelina, s obzirom da pobeda u dvoboju delimično zavisi i od sreće, može se desiti da ne obavite pogubljenje, nego da i vi budete ubijeni, ako čovek koji je trebalo da bude ubijen bude veštiji od vas u borbi. U svakom slučaju vaši saborci će vas kasnije procenjivati, na dobro ili na loše.

Ukoliko stvari okrenu na dobro, ljudi će vas hvaliti, govoreći da ste bez sumnje bili ispravno odabrani za dati posao i da ste ga zbilja obavili izvanredno dobro. Ukoliko ga, pak, ne obavite kako treba i umesto toga budete ubijeni, ljudi će spominjati kako ste se odlučno prihvatili zadatka izražavajući svoje žaljenje, govoreći kako nije izgledalo da ćete loše obaviti zadatak, čudeći se šta je pošlo naopako.

Sad, ukoliko ste pristali makar i sa neznatnim oklevanjem, čak i ako obavite zadatak vrlo uspešno, niko vas neće mnogo hvaliti; ljudi će reći da je to bila sreća. A ako ga ne obavite kako valja, ljudi će vas klevetati, govoreći da je vaš uspeh bio pod sumnjom nekako još od trenutka kada ste prihvatili zadatak – i stvarno ga niste izveli kako treba. Zbog toga morate da prihvatite izazov sa poletom, bez oklevanja.

Prva briga za sve vitezove je da se nikad ne prevare ili pokleknu na bilo koji način, iz bilo kog razloga. Na primer, ukoliko vas neko zamoli za pomoć, pažljivo razmislite o tome, razmotrivši da li je to izvodljivo ili ne. Ukoliko zaključite da je neizvodljivo, to je druga stvar, ali ako ste spremni da se složite, tada prihvatite bez ikakvog oklevanja.

Kao što sam već rekao, čak i ako vam taj zahtev izgleda preteran, ukoliko oklevate i izgledate kao da pristajete preko volje, druga osoba će biti postepeno obeshrabrena i misliće ozlojeđeno i sa gorčinom da nikako nije trebalo vas da pita za uslugu pored toliko ljudi oko sebe. Biti takav znači biti beskičmenjak i oklevalo; to je greška nad greškama.       

Porodične istorije

Vitez u službi, čak i novajlija, a da ne govorim o onim prekaljenim, treba da se raspita kod starijih kako bi se upoznao sa poreklom porodice svog vlastelina, njegovim precima, krvnim srodnicima, ronacima, pa čak i istaknutim ratnicima u domaćinstvu koji nisu široko poznati.

To je potrebno zato što vas ljudi iz drugih domaćinstava, čak i ako u celini izgledate kao dobar ratnik, neće uzeti za ozbiljno ukoliko pri susretu i razgovoru sa njima, kada vas upitaju nešto o porodici vlastelina, kažete da niste čuli ili da ne znate.

Pratnja           

Kada neki vitez u službi prati svog vlastelina na putovanju, kada stignu do usputne stanice, on bi trebalo da razgovara sa lokalnim stanovništvom, sazna koji su glavni putni pravci prema planinama, hramovima, ili crkvama vidljivim u blizini, u kakvom su stanju putevi. Neophodno je da se ispita teren i sa sigurnošću odrede te stvari pre zalaska sunca.

Razlog je sledeći: ukoliko usred noći izbije požar i vlastelin mora da beži, vitez može da preuzme vođstvo i pokaže put.

Potom, ako ste pratilac pešak, postarajte se da idete ispred svog vlastelina kada se penjete uzbrdo, a iza njega kada silazite nizbrdo. Ovo možda izgleda beznačajno, ali je deo službe.

Uzmite ove primere kao putokaz za razmišljanje o tome šta možete da uradite u službi kada ste se već prihvatili služenja. Osnovna namera viteza treba da bude da se usredsredi na ovo i marljivo radi na tome dan i noć.

Službenici

Postoji jedna jednostavna izreka da su bela jakna i činovnik najbolji kad su novi. Iako je ovo samo puka šala, biće da u njoj ima i zbilje.

Dok je jakna nova, veoma je lepa, ali kada se dugo nosi, isprlja se na okovratniku i manžetnama; ubrzo postaje toliko siva da deluje ružno i prljavo.

Ovo takonđ važi i za činovnike. Dok su novi na poslu, u svakom pogledu su bezazleni, strogo i savesno sprovode naloge vlastelina, posvećuju veliku pažnju čak i sitnim stvarima. Pri tome, oni paze da ne prekrše zavete službe, tako da izvršavaju svoje obaveze bez zamerke.

Pa ipak, čak i ljudi koji su zaslužili pohvale domaćinstva kao nesebični, čestiti, odlični činovnici, pošto su proveli na poslu dugo vremena i naučili sve pojedinosti, mogu da vremenom postanu samo površno delotvorni. Tada oni prave greške kakve nikada ne bi napravili dok su bili novi na poslu.

Šta više, novi službenici istog trenutka vraćaju sve poklone koje dobiju, u saglasnosti sa zavetom službe. Ili, ako moraju da prihvate poklon, oni naknadno uzvraćaju poklonom jednake vrednosti. U svakom slučaju, oni obavljaju posao čisto. Ali potom, pre nego što toga postanu svesni, njihov osećaj za vrednosti se menja. Kad već obavljaju taj posao, oni žele da imaju od njega neke koristi. Oni razmišljaju da, ukoliko odmah vrate poklon samo zato što ga nikad ranije nisu prihvatili, možda neće dobiti sledeću priliku.

Ovi skriveni motivi ogledaju se u izrazu njihovog lica i načinu na koji govore, a drugi su dovoljno pametni da se dosete. Spolja se oni prave da to ne primećuju, ali uspevaju da ih “podmite” koliko žele preko veze ili na slične načine. Zauzvrat, pomenuti činovnici uspevaju da zaobinu zakon i pruže odgovarajuću uslugu. Ovo podmićivanje liči na belu jaknu koja se pretvara u pacovsku sivu.

Međutim, pošto se jakna prlja od ulja, prašine i prljavštine, sve što vlasnik treba da uradi jeste da uzme dobar sapun i opere je i ona postaje čista. Kad ljudsko srce zahvate razne stvari koje ga prljaju, naprotiv, jednostavno pranje i ispiranje, da tako kažemo, neće ga učiniti čistim. Dalje, belu jaknu je dovoljno oprati jednom ili dva puta godišnje, ali ljudsko srce, čak i ako se neprekidno pere dvadeset četiri časa dnevno, ma šta da činite u bilo kojoj situaciji, opet se lako zaprlja.

Postoje mnoge vrste sredstava za pranje koja se mogu upotrebiti za pranje belih jakni. Slično tome, postoje brojne vežbe koje su kao sapun za pročišćenje ratničkih srca. Koje su to vežbe? To su odanost, dužnost i hrabrost. Postoji prljavština koja se uklanja sapunom lojalnosti i odanosti, a postoji i prljavština koja se uklanja posvećenošću dužnosti.

Ako mrlje tvrdoglavo opstaju čak i posle pranja odanošću i ispiranja dužnošću, tada upotrebite sapun hrabrost i čvrsto rešite da je očistite. To je najveća ratnička tajna pročišćenja srca.

Pozajmljeni i ukradeni autoritet

Vitez u službi može da pozajmi autoritet od vlastelina, a može i da ukrade autoritet od vlastelina. I vlastelin, takone, može da pozajmi autoritet potčinjeno, a takođe, potčinjeni može da mu ukrade autoritet.

Pretpostavimo da će vitezu koji je mlad ili nižeg reda biti poveren veoma važan posao i da će, zavisno od običaja koji vladaju u domaćinstvu i od okolnosti koje vladaju u tom razdoblju, možda morati da radi pod okriljem autoriteta svog vlastelina. S obzirom da posao započinje za vlastelinov račun, potčinjeni privremeno pozajmljuje autoritet svog vlastelina da bi obavio taj posao. To se naziva pozajmljivanjem autoriteta od vlastelina.

Kada vitez, pošto je pozajmio autoritet od vlastelina, ispuni potrebe ljudi i završi sve što je trebalo za gospodara, treba odmah da vrati autoritet gospodaru i uvinavno se vrati svom uobičajenom poslu sa onoliko vlasti koliko i odgovara njegovom položaju. Ukoliko ga, međutim, dodir sa počastima i moć koja stoji iza njega učine pohlepnim, on na kraju zadržava za sebe pozajmljeni autoritet. To se zove ukrasti vlast svog vlastelina.

E sada, pozajmljivanje vlasti od strane vlastelina potčinjenom, da bi uvećao njegovu moć, uzor je koji su ustanovili mnogi prosvetljeni lideri i mudri zapovednici. To se naziva pozajmljivanje vlasti potčinjenom. Problem nastaje kada vlastelin ne opozove svoj autoritet odmah nakon što je cilj ispunjen, već vlast ostavlja pozajmljenom na neodređeno vreme. Na kraju postaje teško da se ona povrati; posledica je nasilno prisvajanje vlasti. To se zove krađa vlasti od strane potčinjenog.

Ovo nije samo velika lična i profesionalna sramota za jednog vlastelina, već i izvor mnogih nepravdi i gubitaka za njega. Ukoliko potčinjeni pridobije preveliki uticaj, autoritet i dostojanstvo vlastelina će, sasvim prirodno, biti poljuljani. Gotovo sve će zavisiti od potčinjenog i svi vitezovi jednog domaćinstva će smatrati da je potrebna jedino saglasnost potčinjenog da bi se dobilo zvanično odobrenje za bilo koji posao. Zato će vitezovi zaključiti da je neophodno da steknu njegovu naklonost i malo će misliti na vlastelina.

Tako će gospodar i njegovi sledbenici postati otuneni, i samim tim neće biti moguće da u takvom domaćinstvu lojalni i pouzdani vitezovi izbiju u prvi plan. Ukoliko dođe do pobune, neće biti dobrih ljudi koji joj se mogu suprotstaviti.

Sada, kada se desi da čak i činovnike koji su blisko povezani sa vlastelinom, kao i vitezove u građanskoj službi, a da ne pominjem vitezove na mnogo manje važnim položajima, potisne autoritet tog jednog čoveka, pa čak i kada znaju da to nije dobro za vlastelina, i svi zaziru da kažu bilo šta o tome, i kada niko od njih ne želi da istupi i stavi do znanja vlastelinu

iako su uvreneni i zapravo šapatom gunnaju protiv toga kada su u društvu sa svojim najbližim prijateljima – tada nema šanse da vlastelin sazna bilo šta o samovolji, pristrasnosti i samoveličanju tog čoveka.

Zbog ovog neznanja, vlastelin misli da je sve što taj čovek radi ispravno. I tako će vlastelin neizbežno postati predmet društvene kritike, jer je doveo sebe u nevolju nemarnošću i nesposobnošću da proceni ljude kako treba – a to je ponašanje koje ne pristoji nekome ko je na položaju vlastelina i vrhovnog zapovednika.

Povrh svega, s obzirom da se takav čovek ne boji čak ni očiju i ušiju gospodara, a još manje obraća pažnju na osećanja ili mišljenja svojih kolega, on će podmititi sitne činovnike, iskoristiti gazdine zalihe da bi davao poklone svojim pajtašima, a poklone koje oni uzvrate prisvojiti za sebe, uveseljavajući goste poslasticama iz vlastelinove ostave. S obzirom da se ponaša kao da sve što pripada vlastelinu pripada njemu, a sve što je njegovo pripada opet njemu, na kraju će vlastelinovo finansijsko stanje oslabiti.

To je još jedan u nizu gubitaka kome se izlaže vlastelin koji je dozvolio da mu se vlast uzurpira.

Ako sve ovo jasno razumemo, s obzirom da nas naš vlastelin obasipa iskrenim, mudrim razumevanjem, neophodno je da budemo puni poštovanja, mudro obuzdavamo prekomerni ponos i služimo na takav način da u svakom pogledu istaknemo autoritet i dostojanstvo vlastelina. Ne kaže se uzalud “odani potčinjeni zna da ima vlastelina; ne zna da ima svoje ja”.

Iznuđivanje 

Za vitezove koji su u javnoj službi, obaveze vezane za službu u državnoj blagajni su veoma teške. To je zato što je čoveku prosečne razboritosti i sposobnosti teško da pokrije vlastelinove izdatke a da ne stvori teškoće nižim i višim funkcionerima klana, građanima koji žive oko zamka i zemljoradnicima u selima. Kada mislite samo o dobiti svog gospodara, to postaje nevolja za potčinjene, a opet, ukoliko pokušate da zadovoljite samo potčinjene, trpeće vlastelinovi prihodi. I jedna i druga krajnost predstavljaju problem.

 

A povrh toga, bez obzira koliko je ratnik bistar i sposoban po prirodi, njegov um se lako može zaraziti bolešću pohlepe. Tako, ukoliko neko dobije odrešene ruke u plaćanju troškova vlastelina, obezbeđenju osoblja klana i rasporenivanju novca, vremenom može postati uobražen i poželeti da prida sebi mnogo veći značaj. Onda on vrlo lukavo potkrada vlastelina, gradi velelepnu kuću, oprema je stilskim nameštajem, rasipno se zabavlja. Takva osoba se naziva ministrom kradljivcem.

Sad, pretpostavimo da neko donese novi zakon, sasvim drugačiji od onog koji postoji već pokolenjima, tvrdeći da je to za dobrobit vlastelina, ne priznavajući da to stvara teškoće čitavom klanu, namećući prevelike obaveze gradskom stanovništvu, opterećujući seosko stanovništvo visokim porezima. I pretpostavimo da on uz to donosi i propise koje će možda omesti buduće mere, ne razmišljajući da li će i koliko to uticati loše na poljoprivrednike, misleći samo o trenutnom ostvarivanju zarade nagovorivši na prevaru manje mudre starije članove i činovnike klana da se sa tim slože obezbenujući neopravdane povišice i nagrade preko njihovih kancelarija.

Ukoliko je novi zakon neprobitačan i nedelotvoran, on će neuspeh pripisati pogrešnoj proceni pomenutih starijih i činovnika, krijući se iza njih kako bi izbegao i najmanje optužbe, pobrinuvši se da sam ne doživi neugodnosti.

Takva osoba se naziva ministrom iznuđivačem.

Kada se radi o ministru kradljivcu, iako on krade od svog vlastelina i ponaša se na način nedoličan jednog viteza, kada ga nebo kazni i on bude otkriven, on gubi život. Kad jednom takva osoba padne, problem je rešen – ne može prouzrokovati nove nevolje i dalje neugodnosti i više neće praviti smetnje u administraciji ili nevolje narodu.

 

Što se tiče ministra iznunivača, on stvara probleme svima. Pošto on počinje da vodi nepopravljivu politiku koja zaista ometa vladanje narodom, čak i ako ne izvrši proneveru za svoj račun ili iz lične želje, njegov zločin je svakako još veći. Zato su stari mudraci rekli: “Bolje je imati ministra kradljivca nego ministra iznuđivača.”

Može izgledati da za jednog viteza ništa ne može biti gore nego da stekne reputaciju ministra kradljivca, ali ako uzmemo u obzir izreku koju smo upravo citirali, najveći zločin je biti ministar iznuđivač. Prema tome, ukoliko je kazna za ministra kradljivca odsecanje glave, onda bi kazna za jednog ministra iznuđivača obavezno morala biti razapinjanje na krst.

Međutim, u stara vremena su govorili da je ministar kradljivac bolji od ministra iznunivača zato što su se oni razlikovali. U današnje vreme, ministri iznuđivači se ponašaju kao kradljivci, spolja se pretvarajući kao da brinu o interesima gospodara, dok iznutra smeraju da javne prihode usmere u ličnu korist. Oni su kradljivci i iznuđivači u jednoj osobi: to su razbojnici. Kakvu kaznu zaslužuju kriminalci tog profila? Teško je reći.

Nadglednici i nadzornici

Vitezovi nižeg reda u službi nadglednika i nadzornika shvataju da su lično odgovorni za raspoloženje svojih nadređenih kao i dobra i loša obeležja svoje grupe. Ukoliko imaju sreću da budu postavljeni za vonu grupe, ispravno bi bilo da se prema svakom članu grupe ponašaju saosećajno, jer oni izvršavaju zvanične dužnosti. Naravno, svi shvataju da ne bi trebalo da bude pristrasnosti niti naklonosti.

Kako ljudi postepeno napreduju na lestvici i postaju nadglednici i nadzornici, vremenom se njihovi stavovi menjaju. Bilo je ljudi koji su bili sasvim dobri vitezovi dok su bili na nižem položaju, ali koji su postali nerazumni kada su stekli više zvanje, pa su izgubili naklonost svojih vlastelina i propali. Mislim da je ovo dobar primer šta se sve može dogoditi. 

Lenjost

Kao što smo već pomenuli u prvom poglavlju, za viteza u službi nekog vlastelina život je danas tu, a sutra možda ne. Zato on svakog dana uviđa da ima samo taj jedan dan službe, pa mu nije dosadno i ne zanemaruje ni jednu od svojih dužnosti.Pošto svaki zadatak obavi tog istog dana, logično je da nikad ne previdi i ne zaboravi ništa.

Nasuprot ovome, kada mislite da ćete imati posao zauvek, počinju neprilike. Postaje vam dosadno, pa postajete nepažljivi i lenji. Počinjete da zapostavljate čak i hitne obaveze da i ne govorimo o sporednim dužnostima, ostavljajući ih po strani za sutra ili tvrdeći da su već obavljene, ili nagovarate kolege ili lakeje da ih preuzmu. S obzirom da niko ne preuzima ličnu odgovornost da se pobrine o njima, zadaci se gomilaju i samo dolazi do zbrke. To su sve greške koje proizilaze iz toga što se oslanjate na to da ima vremena u budućnosti.

Ovoga bi trebalo da se jako čuvate.

Na primer, ukoliko vam je određeno da izvestan broj dana u mesecu provedete na straži, treba da se pobrinete da proračunate put od kuće do položaja, da izmerite koliko vam vremena treba da stignete tamo, pa da krenete malo ranije da bi ste stigli na vreme za promenu stražara. Ukoliko besposličite uz previše čaja, duvana i porodičnih razgovora, kasno krećući od kuće, pa zato i kasnite na službu koju po svaku cenu morate da obavite, iznenada počinjete ludački da jurite, trčeći do posla u znoju. Dok se hladite lepezom čak i ako je zima, možete se izgovoriti da ste zakasnili zbog nekog dosadnog posla. To je idiotski. Straža je za ratnika bezbednosna dužnost; niko ne bi trebalo da zakasni na položaj ni iz kakvog ličnog razloga.    

Zatim, ima onih koji ovo dobro razumeju i uvek sami rano dolaze na posao, vrpolje se i cupkaju i mrsko im je da ostanu u zapovednikovom domu makar i malo duže, pošto žure da idu kući. To su nedolične stvari u današnje vreme.

Postupanje u vanrednim okolnostima 

Kada se dva vlastelina nađu na mostu preko reke tokom svog putovanja, ukoliko njihovi potčinjeni počnu da se prepiru i to prene u sukob, onda, u zavisnosti od toga kako se odvijaju stvari u tom trenutku, i sami vlastelini mogu započeti međusobni dvoboj. Ukoliko dvojica gospodara započnu dvoboj, ne možemo reći kako će se sve to završiti.

Zbog toga je neophodno ustanoviti da “neprilike proizilaze odozdo” i biti oprezan kad pratite vlastelina na put. Ne samo da vi morate biti na oprezu, već morate upozoriti i vaše kolege. Neophodno je da se pobrinete da upozorite sve ispod sebe, čak i one najnižeg zvanja, da ne rade ništa budalasto.

Šta više, kada pratite svog vlastelina u prestonicu i prolazite pored pratnje drugog vlastelina na ulici, ukoliko mladi, neustrašivi momci iz prethodnice obe skupine počnu da se prepiru i posvanaju se, smesta to uzmite u obzir, uzmite gospodarevo koplje od oružnika i donesite ga do gospodara. Posmatrajte stanje, pa ako vam izgleda da se ono neće smiriti, a svi vitezovi su potegli mačeve, dovedite gospodarevog konja do njegove nosiljke, pomozite mu da uzjaše, zatim odmotajte njegovo koplje i uručite mu ga. I vi takođe izvucite svoj mač i budite pripravni za delovanje.

Zatim, pratite svog vlastelina na zabavu, ukoliko nešto neočekivano počne da se događa tokom proslave i izgleda vam da će doći do nereda, otinite do foajea sa mačem u ruci i objavite osobi koja radi na prijemu: “Ja sam taj i taj, radim za tog i tog. Izgleda da ovde može doći do nereda i ja sam zabrinut za svog gospodara. Molim vas, prenesite mu da sam ovde.” Osoba može odgovoriti ovako:

“Iako se ništa ozbiljno nije dogodilo, vaša zabrinutost je razumljiva. Vaš gospodar je dobro, budite bez brige i prenesite to svojim saradnicima.”

U tom slučaju, prvo izrazite zahvalnost ali nastojte na tome da vaš gospodar bude pozvan u hol tako da možete da ga vidite sopstvenim očima pre nego što se povučete.

Ispoljavanje svojih stavova 

Kao vitez u službi, možda ćete neki put učiniti tako sjajnu stvar za svog gospodara da ćete u srcu osećati kako ste uradili odličnu stvar, a i drugi će vas hvaliti zbog toga, a ipak će izgledati da gospodar ne razmišlja mnogo o tome. Ili, čak i ako on misli tako, delovaće naizgled uzdržano, jer nema nekog posebnog priznanja na vidiku, pa se čini kao da ste se uzalud trudili. Ukoliko se razljutite i gunnate o nezahvalnosti vlastelina, obavljajući posao preko volje, rasuđujete pogrešno.

Vitezovi zaraćenih država su u svom životu prošli kroz nebrojene borbe, žrtvujući svoje živote za svoje gospodare i zapovednike; oni se sigurno ne bi hvalili da nisu stekli veliku slavu zbog svojih dostignuća. Što se tiče mirnodopske službe, pitanje je smao u tome koliko dobro pužete unaokolo po tatami prostirkama, trljajući ruke i boreći se na rečima – ne morate da se borite za život.

Naravno, kada se radi o odanosti i dužnosti, nema razlike da li je ratno ili mirnodopsko vreme; to su zvanične dućnosti jednog viteza u službi. Vlastelin odlučuje da li on zaslužuje bilo kakvu posebnu pohvalu zato što je učinio nešto zbilja posebno – vi samo treba da se postarate da obavljate svoju profesionalnu dužnost i nema razloga da pokazujete nezadovoljstvo.

Umreti odano 

Kod vlastelina vitezovi u službi su toliko omiljeni da nema načina da im ovi to uzvrate. Oni mogu poželeti da prate svog gospodara u smrt tako što će izvršiti harakiri kada on umre, ali taj postupak više nije dozvoljen. Pa ipak, za njih je mučenje da ceo život provedu u dvorcu, obavljajući uobičajene poslove.

Ako se bilo ko reši da obavlja zadatke koji prevazilaze sposobnosti njegovih kolega, čak i po cenu svog života, to je sto puta bolje nego slediti svoga vlastelina u smrt. Ne samo da je to dobro za vlastelina, to je takone od pomoći svim članovima domaćinstva, velikim i malim. Takav vitez je vitez najvišeg reda i ima sve što je potrebno da bi bio primer za one koji tek treba da postanu ratnici – odanost, dužnost i hrabrost.

Kuću osobe na visokom položaju stalno posećuje osvetoljubivi duh. Postoje dva načina na koje osvetoljubivi duh izaziva nevolje.

Prvi je prevremena smrt, u nesrećnom slučaju ili od bolesti, nakon hvale vrednog i mladog ratnika koji obećava, člana porodica starijih i pretpostavljenih u domaćinstvu, mladića koji ima sve tri viteške osobine: odanost, dužnost i hrabrost, i za koga je bilo izvesno da će stupiti u vlastelinovu službu i stalno donositi dobro čitavom feudu. To je gubitak za gospodara.

Primer za ovo je i slučaj jednog velikog zapovednika ratnika koji je poginuo mlad tako što je pao sa konja; to se tumačilo kao delo osvetoljubivog duha koji je još odavno zaposeo kuću njegovog gospodara. Drugi način na koji osvetoljubivi duh izaziva nevolje je sledeći: on zaposedne um viteza koji je posebno omiljen kod vlastelina, tako da ovaj obmane gospodara i navede ga na zlo.

Prema tome, uopšteno, postoji šest načina na koje jedan vitez može da obmane svoga gospodara.

Jedan od njih je da pronađe način da začepi oči i uši vlastelina, tako da ni jedan drugi činovnik kao ni bilo ko drugi ne mogu da iznesu svoje mišljenje; ili, čak i ako uspeju nešto da kažu, on to mišljenje prenese gospodaru na takav način da ga ovaj nikako ne smatra ozbiljnim. Tako svi poslovi u domaćinstvu, veliki i mali, idu preko tog jednog čoveka, navodeći vlastelina da stekne utisak da je taj nezamenljiv.

Drugi način na koji vitez može da obmane vlastelina jeste da organizuje premeštaj svih vitezova iz zamka za koje izgleda da imaju kuraži i koji bi bili od pomoći gospodaru. Udaljavajući takve vitezove od gospodar, zaposednuti vitez postavlja samo svoje lične veze u nadleštvima bliskim gospodaru, ulizice i laskavce koji će raditi po njegovom, vodeći računa da gospodar nikad ne sazna kako on sebe veliča.

Treći način na koji vitez može da obmane svog vlastelina jeste da zarobi gospodarev um ženama, tvrdeći da su dobre za brak i da nema ničeg važnijeg nego da gospodar dobije naslednika. Zaposednuti vitez okuplja služavke, ne mareći za njihovo poreklo, samo ako su privlačne, ako su muzički obrazovane i plešu, ubenujući gospodara da su mu potrebni odmor i razonoda. Čak i prirodno razborit vlastelin će lako biti zaveden ljubavnim nagoveštajima, a da ne govorim ništa o vlastelinima koji su zaostali po prirodi .

Vrlo brzo on postaje neobazriv i misli da je zabavno igrati se. Neizbežno, ovo se postepeno pogoršava, sve dok na kraju gazda ne počne po ceo dan i noć da se samo zabavlja, ostajući u svom haremu i zanemarujući poslove svog domaćinstva i imanja. Ukoliko ostali stariji ili pretpostavljeni u domaćinstvu žele da se sretnu sa njim, on se opire i sve prepušta onom jednom, zaposednutom vitezu. S obzirom da taj jedna čovek upravlja stvarima, njegova moć raste iz dana u dan, tako da ostali stariji po službi i pretpostavljeni u domaćinstvu bivaju udaljeni u tamu tišine. Na ovaj način vonenje domaćinstva postaje izopačeno na sve moguće načine.

Četvrti način na koji vitez može da zavede svog vlastelina je na pomoču kada se pomenutim okolnostima pojave mnogi tajni troškovi, do stepena kada više nema načina da se plate, pa se stvaraju nova pravila, suprotna pravilima prethodnih pokoljenja. Ovde se zaposednuti vitez meša tako što zadržava ono što bi trebalo da se da članovima domaćinstva, ne uviđajući bedu u koju zapadaju oni na nižim položajima. Pošto vlastelin sada sve troši na raskoš, čak i ako ne kažu otvoreno, činovnici čitavog domaćinstva, viši i niži, osećaju nezadovoljstvo u srcu, pa ni jedan od njih nije iskreno odan i posvećen dužnosti.

Peti način na koji vitez može da obmane svoga vlastelina je sledeći: kada on sam ne mari za ratničke veštine u jednom povoljnom mirnodopskom vremenu kao što je današnje, uprkos činjenici da jedan vlastelin mora da bude dobro obučen ratničkim veštinama, on ubeđuje vlastelina da nema potrebe za vojnim pripremama. Oni članovi domaćinstva koji nisu uvežbani, u početku to smatraju dobrim, pa ni sami ne važbaju ratničke veštine, pa se čak i ne opremaju oklopom i oružjem. S obzirom da su navikli da misle da je sve u najboljem redu sve dok su im sve potrebe odmah zadovoljene, njihovo domaćinstvo nema ni jednu osobinu kuće koja vodi poreklo od čuvenih generala. Ukoliko se nešto iznenadno dogodi sledećeg dana, oni će samo trčati unaokolo u strahu, krajnje nesposobni, potpuno nepouzdani.

Šesti način na koji vitez može da zavede svog vlastelina je sledeći: kada vlastelin previše pijanči, pije i razvratan je. Pošto se postepeno sve više i više odaje tim porocima, čak i do tačke kada razara sopstveno zdravlje, vitezovi u domaćinstvu se obeshrabruju i žive svaki dan kako naine, bez i trunke prave čestitosti. Tako se javni poslovi i naredbe centralne vlade ne izvršavaju kako bi trebalo. Na kraju, ugled vlastelina može opasti i to bi bila stvarno loša sreća.

Sad, čak i da celo domaćinstvo mrzi viteza koji je u pitanju, koji odlučuje o poreskim listama, čak i da ga javno optužuju da je đavo u kući i neprijatelj vlastelina, sa devet od deset njih koji će svedočiti da je on veliko zlo, ne videći ni jedan drugi put do da ga predaju sudu i iznesu slučaj u javnost, ne prljajući ruke, problem teško da će biti rešen privatno – možda će centralna vlast ispitati celu vlastelinovu organizaciju, pa ako se stvari pogoršaju, može doći do javnog skandala, što e izazvati intervenciju vlade.

U istoriji još nije bio slučaj da se pojavi velmoža koji u toj meri nije bio sposoban da upravlja svojim domaćinstvom da je zbog toga morao da pribegne centralnoj vladi u rešavanju problema i očuvanju svoga položaja. Baš kao i u metafori o ubijanju bika da bi mu se ispravili rogovi, ili spaljivanju hrama da bi uhvatili miša, ako vlastelin izgubi svoj položaj, svo osoblje celog domaćinstva, na nižim i na višim položajima, biće obespravljeno.

U tom slučaju, logično bi bilo zgrabiti nitkova, tog đavola kuće, neprijatelja vlastelina, i svršiti s njim kako vam drago – probosti ga ili mu odrubiti glavu – a kada to obavite na zadovoljavajući način, vi odma izvršite harakiri. Tada neće biti istraživanja od strane vlasti i položaj vlastelina neće biti poljuljan. Tako će članovi domaćinstva biti sigurni a zemlja u miru.

Na ovaj način postajete uzor vitezovima budućih pokoljenja – odani, posvećeni dužnosti i hrabri – sto puta bolji od onih koji se ubijaju da bi sledili svog gospodara i u smrti.

 

Uglađenost

Premda nema sumnje da se stav čvrstine i snage smatra najvažnijim na putu ratnika, ukoliko je snaga sve što imate, izgledaćete kao seljak koji se pretvorio u samuraja, a to nikako neće valjati. Podrazumeva se da treba da budete obrazovani, i poželjno je da malo po malo, u svoje slobodno vreme, učite predmete poput poezije i čajne ceremonije.

Ukoliko, ipak, niste obrazovani, nema načina da shvatite zašto su stvari bile kakve su bile i zašto su ovakve danas.

Ma koliko da ste pametni ili lukavi, kada stvarno pokušate da izanete na kraj sa svime što se dešava, naletećete na brojne prepreke.

Ako imate bar neko znanje o stranim zemljama i Japanu, pa pažljivo razmotrite činjenicu vremena, mesta i položaja da bi ste stvari uredili na celishodan način, nećete napraviti mnogo krupnih grešaka. Zbog toga kažem da se podrazumeva da bi trebalo da steknete obrazovanje. Međutim, ukoliko steknete pogrešan stav o obrazovanju, on se obično pretvara u sujetu.

Preziraćete neobrazovane i nepismene, a povrh toga ćete razviti sklonost ka egzotičnim stvarima. Mislićete da je sve što dolazi iz inostranstva dobro, insistiraćete na svojim predrasudama, a nećete shvatati da su takve stvari neprimenljive u današnjem Japanu, čak i kad su teorijski dobre. To je užasno stanje stvari.

Sad, kada se radi o učenju poezije, po japanskoj tradiciji, kroz istoriju je bilo čuvenih generala i hrabrih vitezova koji su ovladali veštinom pisanja poezije. Zato, čak i ako ste ratnik nižeg ranga, poželjno je da se zainteresujete za poeziju, pa čak i da budete u stanju da i sami s vremena na vreme sastavite neki stih.

Pa ipak, ukoliko odbacujete sve drugo da bi ste se usredsredili samo na poeziju, pre nego što primetite, lice i srce će vam omekšati, a vi ćete poprimiti izgled samuraja – aristokrate, izgubivši držanje ratnika. A posebno, ukoliko postane previše oduševljen savremenim oblikom haikua, tada ćete možda, čak i kad se družite sa kolegama, težiti da se istaknete dosetkama, pristalim frazama i dovitljivim rečenicama. To ponekad može biti zabavno, ali ratnik bi trebalo da izbegava tako nešto.

Što se tiče čajne ceremonije, ona je bila zabava za vitezove još od vremena Kjoto Šoguna, pa čak i ako vas ona lično ne interesuje, možda ćete morati da u njoj učestvujete kao gost u nečijoj kući ili kao pratilac plemića visokog zvanja.

U takvim prilikama, morate da znate svakakve stvari, na primer, i kako da priđete i kako da uđete u prostoriju za čaj, kako da posmatrate uređenje, kako da jedete i kako da pijete čaj. Zato morate da dobijete bar neka uputstva u pogledu čajne ceremonije i da naučite bar nešto o tome.

Što se tiče sobe za čaj, osim toga, poenta je da se uživa u carstvu nevezanosti i spokojstva, daleko od zemaljskog blaga, društvenog statusa i slave; zato, bez obzira koliko su ljudi bogati, pa čak i ako su službenici centralne vlade, u svojim dvorištima oni oslikavaju prizore iz planina, šuma, potoka i dolina. Sa krovnim gredama od bambusa, potpornim stubovima od drveta sa korom, slamnatim strehama, golim prozorskim ramovima, žaluzinama od bambusa, kapijom od upletenih grana, krajnja askeza u dekoru je bila osnovno pravilo. Čak ni pribor za čaj ni nameštaj ne bi trebalo da budu lepi; ideja je preziranje materijalnog sveta i uživanje u čistoj, slobodnoj prirodnosti. Zato izgleda da ovo može pomoći da se put ratnika ublaži.

Zato, čak i ako pripremite prostor za čaj, nije loše da uživate u jednostavnom, oskudnom čaju, makar i uz savremene ukrase na zidovima i pribor savremene izrade.

Ali, uprkos svemu, sve što je lako brzo postaje teško. Pre nego što to shvatite, možda ćete zavoleti raskoš; videvši nekog drugog sa finim čajnikom, vi ćete možda postati nezadovoljni svojim. Isto se dešava i sa svim ostalim delovima pribora za čaj; postepeno počinjete da želite fino posune. Vrlo brzo počinjete da se cenjkate, učeći da spustite cenu starinama i da nabavite dobar pribor po niskoj ceni. Desiće se da vidite nešto lepo u tuđoj kući i da odmah pitate za cenu.

A, ako trgujete priborom, gledate da posao ispadne u vašu korist, a vaš stav postaje nalik stavu trgovca u sred grada koji o svemu govori rečnikom trgovine. Tako ćete izgubiti pravi smisao viteštva na ratničkom putu, postajući osoba lošeg karaktera.

Bolje je da ne znate ništa o čaju nego da se zaputite u tom pravcu. Čak i ako ste toliko neotesani da ni ne znate kako da pijete ovaj “osnovni čaj”, to vas neće sprečiti da idete putem ratnika.

Prethodni nastavak:

Bušido – Kodeks samuraja (III deo)

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.