Danilo Kiš je bio strastveni i odani pušač, koji je za cigaretu bio vezan kao Antej za zemlju. Stajala mu je među prstima kao prirodni deo tela, nalik na kandilo u popovskoj ruci ili pero u Njegoševoj šaci. S cigaretom je izgledao posvećeno, dok bi usnama iz dubine svojih pluća izvlačio crnu pređu dima ispuštajući […]
Данило Киш био је писац. Иако звучи превише једноставно, управо је то најтачнија дефиниција, опис и свеобухватна одредница за једног од најзначајнијих стваралаца које је српска књижевност имала. Из његовог је пера потекла сатирична поема Мансарда, романи Псалам 44, Башта, пепео, Пешчаник, збирке приповедака Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, Енциклопедија мртвих, есеји, полемике и […]
“Negde tokom februara – marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča. Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu “nadahnućem”, […]
„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki […]
Кад буду сви роктали својим свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности. Д. Киш, 1973 Неопрезна домишљања или Фрагменти о Кишу Видим Данила Киша како, као босоног дечак, иде ливадом мађарског села Бакша ка лекару – од кога треба да узме […]
Mladi slovenački književnik Mitja Čandek mi reče da u njegovoj sredini najviše cene Ivu Andrića i Danila Kiša. U prvom trenutku sam se začudio kako su se Andrić i Kiš našli u istoj rečenici. Za mene su oni dva veka, dve generacije. Dva sveta. Shvatio sam da je Mitja sa svog stanovišta u pravu. Za […]
1. ČITANJE KAO SUDBINA… „Knjiga je za nas“, veli Gaston Bašlar, „uvek izdizanje iznad svakodnevnog života. Čitajući kao sanjar romantičarske tekstove u njihovoj nanovo uspostavljenoj sanjarijskoj aktuelnosti, mi bez sumnje uživamo u nekoj čitalačkoj utopiji.“[1] Znamo kolika može da bude ta opsesija. Znamo da je jednom junaku ona odredila sudbinu i da je stvarnost […]
Negde tokom marta 1976,u svom stanu u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča.