Malo ko klasične nauke smatra relevantnom disciplinom. Mnogi čak i ne znaju o čemu se radi; iznenadili bi se kada bi čuli da se ne radi o „nekakvim naukama“, već o humanističkoj diciplini. Klasične nauke podrazumevaju proučavanje klasične antike u najširem kontekstu, od starogrčkog i latinskog jezika, preko orginalnih književnih i filozofskih dela, sve do istorije i arheologije antičke Grčke i Rima. Naravno, jasno je zašto su klasične nauke zanemarene.

Svi znamo da je potrebno učiti strane jezike jer oni olakšavaju komunikaciju sa različitim ljudima. Znamo i da je poželjno poznavati što više jezika. Ali, učenje bilo kog stranog jezika nije lako. Potrebno je uložiti stotine ili hiljade sati kako bi mogli tečno da ga govorimo. Zbog tolikog truda smo skeptični po pitanju učenja mrtvih jezika, kao što su latinski i starogrčki. Jasno je zašto je poznavanje engleskog i nemačkog korisno – kako bi se sporazumeli sa ljudima, ali latinski ili starogrčki? Da li vredi uložiti hiljade sati za učenje ovih jezika?

Quidquid latine dictum sit, altum videtur – šta god da se kaže na latinskom zvuči mudro. Bez ikakve sumnje ovo je razlog zašto određen broj ljudi posveti par sati učenju latinskog; kako bi odavali utisak da su načitani i elokventni… To je svakako pogrešan razlog, jer latinski jezik ne služi tome da oni koji ga govore “izgledaju dobro u društvu”.

Pravi razlog zašto se treba poznavati latinski je to što on zapravo nije mrtav jezik. Ne zato što je zvanični jezik Vatikana, već zato što je temelj celokupne Zapadne kulture. Možemo reći da su trački ili hetitski mrtvi jezici, jer ih malo ko govori i nisu relevantni za današnje kulture, ali nikako to ne možemo reći za latinski. Na njemu su pisana književna dela, kritike, pravna i politička dokumenta, filozofska dela, poezija, naučni radovi – sve je na njemu pisano od Rimske republike, preko Rimskog carstva, sve do 18. veka. Latinski je jezik Zapadne kulture i kao takav je dostigao nešto što nijedan drugi jezik nije – postao je večan jezik.

Od njega su proistekli romanski jezici: portugalski, španski, francuski, italijanski i rumunski. Uticao je i na druge evropske jezike, poput engleskog, i u nešto manjoj meri na nemački i holandski. Zato postoji i praktičan razlog da osoba nauči latinski – to joj je olakšica da savlada više drugih jezika, jer ukoliko neko zna latinski mnogo će lakše savladati učenje romanskih jezika. Prepoznaće i veliki broj reči u engleskom i nemačkom. Učenje latinskog je dobar način da se postane poliglota, ali to ne važi i za starogrčki jezik. Vredi li njega učiti?

Usudio bih se da kažem da ni starogčki nije mrtav jezik; on je još jedan temelj Zapadne civilizacije. Delom zbog toga što je bio u upotrebi u Istočnom rimskom carstvu, odnosno Vizantiji, gde je došao u blisku vezu sa hrišćanstvom, a delom zato što se evropska civilizacija ugleda na antičku Grčku.

Još u osnovnoj školi učimo da je antička Grčka kolevka evropske civilizacije. Ta veza je većinski izmišljena – Francuska ili Velika Britanija u 21. veku nemaju nikakav direktan kontakt sa antičkom Grčkom, osim artefakata koji su izloženi u njihovim muzejima. Ali, to ne znači da veza ne postoji. Ovde vredi napraviti jednu digresiju i porazgovarati o celokupnom antičkom grčkom nasleđu i odnosu modernih ljudi prema njemu.

Kao što smo pomenuli, Vizantija je imala vrlo blizak odnos sa antičkom Grčkom. Istina, i tokom Rimskog carstva se Rimljani u Zapadnoj Evropi dive klasičnoj grčkoj kulturi, ali to divljenje opada nakon raspada carstva. U Vizantiji ono opstaje. Učenje starogrčkog i čitanje dela klasičnih grčkih autora je bio jedan od osnova obrazovanja. Tako su i naši srednjevekovni vladari dolazili u kontakt sa antičkom Grčkom.

Ipak, iz istorije znamo šta biva sa Vizantijom. Vremenom će Osmanlije pokoriti ovu državu, ali pre konačnog pada su brojni monasi sa antičkim rukopisima prebegli u Zapadnu Evropu. Znamo i koji istorijski period sledi nakon ovoga – renesansa.

Preporod antičke kulture, ali samo delimično. Rukopisi na latinskom i starogrčkom nisu podjednako vrednovani. Antička Grčka će tokom renesanse biti u senci Rimskog carstva i njegovog nasleđa. Današnje viđenje klasične Grčke kao temelja evropske civilizacije će doći nešto kasnije, u 18. veku, i to zahvaljujući jednom autoru.

Johan Joahim Vinkelman je 1764. godine publikovao jedno od najznačajnijih dela u istoriji humanistike – Istorija drevne umetnosti. Ovim delom je utabao put nastanku istorije umetnosti i arheologije, zbog čega je i prozvan ocem ovih disciplina. Ipak, njegov rad nije bio objektivan i sistematičan kako bi se to očekivalo od današnjih istraživača. Naprotiv, lične sklonosti autora su izrazite.

U knjizi je Atinu 5. veka pre nove ere proglasio vrhuncem. Ne samo vrhuncem umetnosti Helade kome su, po njemu, težili svi raniji periodi umetnosti, već vrhuncem kulturnog i političkog razvoja. Njegov rad će biti dosta uticajan i hvaljen. Johan Volfgang fon Gete navodi „čitajući Vinkelmana, ne učimo, nego postajemo ljudi“. Zbog Istorije drevne umetnosti će intelektualna elita gledati na klasičnu Grčku kao ideal kome treba težiti, ali za rasprostranjenost ideje o grčkoj kulturi kao temelju evropske civilizacije nije toliko odgovorno ovo delo, već, kako to često biva, jedan političar.

Vilhelm fon Humbolt je bio pruski polihistor i političar koji se tokom studija upoznao sa Vinkelmanovim radom. Početkom 19. veka postaje ministar obrazovanja u Pruskoj i sprovodi temeljne reforeme. Uvodi nov tip škole – gimnazion. Budući da je i naziv škole bio inspirisan antičkom Grčkom ustanovom, jasno je kakav je bio odnos prema klasičnoj grčkoj kulturi bio u njoj.

Poznavanje ove kulture je bilo osnov obrazovanja. Učenici u gimnazionu tokom 19. veka su morali da znaju starogrčki jezik i čitali su dela klasičnih grčkih autora. Druge države su brzo preuzele ovaj nov sistem obrazovanja i već sredinom veka se celokupna evropska elita obrazovala u klasičnom duhu. Ljudi koji će kasnije postati lekari, pravnici, političari, diplomate, naučnici, svi su morali da se upoznaju sa antičkom grčkom kulturom još pre početka studija. Svi su još u srednjoj školi naučeni da se dive „grčkom čudu“ i da ponavljaju parolu da je „antička Grčka kolevka evropske civilizacije“.

Koliko je ovo bilo efikasno vidimo po tome da i mi danas imamo takav odnos. Kako i ne bi kada i danas učenici idu u gimnazije. Čak se i danas školujemo u Homboltovim školama iako u njima akcenat više nije na klasičnim naukama. I danas se školujemo u tom filhelenskom duhu koji je itekako opravdan.

Antička Grčka je bila neponovljiva civilizacija. Toliko stvari bez kojih ne možemo zamisliti današnji svet vuče svoje korene sve do nje. Ipak, ono što je stvarno izvanredno je to što su pripadnici ove civilizacije bolje spoznali čoveka nego iko pre ili posle njih.

Klasične nauke već dugo nisu na dobrom glasu. Već u 19. veku akademsko proučavanje grčke i rimske civilizacije ljudi kritikuju kao elitističku disciplinu. Danas se dodaje da ne samo da je elitistička, već i nepotrebna disciplina. Svako ko se bavi klasičnim naukama zna zašto su one potrebne, ali kada to iznose – obično ih ljudi ne shvataju ozbiljno, upravo zato što pravdaju sami sebe. Sva sreća pa oni nisu jedini koji znaju zašto je proučavanje antičke Grčke važno. Svaki obrazovan čovek iz bilo koje discipline koji se barem malo upozna sa ovom kulturom, ostaje u strahopoštovanju i uvažava njen značaj.

Jedan od najpoznatijih fizičara ikada je odlično znao zašto su Grci važni. Albert Ajnštajn je obožavao da čita dela velikana kao što su Sofokle, Empedokle i Eshil. To je priznao u intevjuu objavljenom u Njujorkeru 14. novembra 1947. godine pod nazivom Veliki stranac. Tokom intervjua novinar je prokomentarisao da je lepo to što se nakon svih svojih uspeha u fizici Ajnštajn „vratio Grcima“. Ovo ga je povredilo i Ajnštajn je uzvratio „Ali nikad ih nisam ostavio. Kako obrazovan čovek može da se kloni Grka? Mene su mnogo više zanimali nego nauka.“

Antički Grci su stvarno spoznali čoveka na najdubljem nivou. Možete misliti da smo se dosta promenili za više od dva ipo milenijuma, ali nismo. Možda smo dobili nov alat i mašine, ali univerzalne istine koje su Grci spoznali – i danas stoje.

U njihovoj mitologiji susrećemo Narcisa, lovca koji je bio poznat po svojoj lepoti. Jednog letnjeg dana je bio žedan i uzeo je da popije vodu iz jezera. Međutim, ugledavši svoj odraz u vodi nije mogao da odoli svojoj lepoti. Zaljubio se u sebe – odatle i potiče „narcis“ kao termin. Različite verzije mita postoje, u nekima je izvršio samoubistvo zato što nije mogao da dobije ono što je najviše želeo (sebe), dok ga je u nekima uništila žudnja za samim sobom. Sve što je potrebno je da zamenimo odraz u vodi sa odrazom u ekranu – i dobićemo istu priču u 21. veku.

Možda će neko reći da je banalan primer porediti Narcisa sa osobom koja je opsednuta selfijima koje deli na društvenim mrežama. Ukoliko jeste tako, onda pogledajmo alegoriju o pećini koju Platon iznosi u sedmoj knjizi svoje Države.

U njoj dodiruje neke od najvećih pitanja u filozofiji poput toga šta je stvarnost i šta je znanje. Iako mislimo da smo svi slobodni, Platon iznosi da je u životu kao da smo vezani u pećini. Od detinjstva smo vezani tako da ne možemo da se pomeramo ni malo, čak ni pogled ne možemo usmeriti iza sebe.  U ovom zatvoru nije potpuni mrak jer se iza vezanih ljudi nalazi vatra kao izvor svetla. Između ljudi i te vatre se dešavaju različite stvari; prolaze ljudi noseći kipove ljudi i životinja. Taj malen izvor svetla pravi senke koje okovani ljudi mogu videti na zidu ispred sebe i to je sve što poznaju od samog rođenja – ne mogu spoznati same predmete već jedino njihove senke.

U nekom trenutku se jedan od zatvorenika oslobađa. Prinuđen je da se okrene, što mu izaziva veliku muku. Bio je celog života vezan i zato pomeranje izaziva užasne bolove. Nikada nije mogao da pogleda ka svetlu i zato ga ono zaslepljuje. Sve ovo će postati još gore jer ga neko uzima i izvlači iz pećine. Jadnog bivšeg zatvorenika neko nasilno izbacuje iz doma na koji je navikao, izlaže užasnim bolovima zato što je primoran da se pomera, a kada izađe iz pećine oči ga toliko bole da ih ne može otvoriti. Ceo život je proveo u mraku i sada se nalazi pod jakim Suncem. Sve ovo izaziva ogrmonu patnju, ali budući da je čovek prilagodljiv po prirodi, vremenom se navikava na nove uslove.

Van ove pećine on susreće potpuno novu realnost koju nikada nije video. U početku raspoznaje senke kakve je video na zidu svoje pećine bez da je svestan da one nisu stvarne već da su stvarni predmeti koji ih proizvode. Postepeno se navikava na novu realnost i uviđa predmete. Shvata da je svet mnogo lepši i veći nego što je mogao zamisliti dok je bio okovan u pećini. On ju je napustio, ali se u toj pećini i dalje nalaze njegovi prijatelji. Usled ovog veličanstvenog otkrovenja vraća se nazad u nju kako bi im pomogao.

Po povratku bi ponovo imao problem. Njegove oči su se navikle na svetlost i sada ne vidi u mraku. Teško mu je da vidi senke na zidu, ali mnogo bitnije od toga kako se on ponaša, je to kako se ostali zatvorenici ponašaju kada im govori o stvarima koje je doživeo i spoznao. Kako bi reagovali na čoveka koji je došao i rekao im da je sve što su ikada spoznali laž? Verovatno bi mislili da je postao neuračunljiv. Mora da je poludeo i oslepeo usled njegovog izlaska iz pećine. Još gore, to što pokušava da im pokaže pravi svet – oni bi doživeli kao napad. Njihova tela nisu naviknuta na pomeranje, a oči na svetlo. Skidanje okova i okretanje ka izlazu su bolni. Čoveka koji se vratio da im pomogne bi videli kao ludaka koji ne zna o čemu govori i pokušava da im naudi.

Za Platona je ovo analogija uloge filozofa. Ta osoba koja je pobegle iz pećine i spoznala stvarnost je filozof, ali većina ljudi – oni koji su vezani u pećini – je naviknuta na svoje neznanje. Pronalaze utehu u njemu i ne žele da se menjaju, ne žele da se išta menja. Neće im biti drag filozof koji pokušava da ih nečemu nauči, istorija je to pokazala na pravom primeru u kom je svedok bio Platon. Atinjani su njegovog učitelja, Sokrata, osudili na smrtnu kaznu zbog njegovog podučavanja ljudi koje su protumačili kao „kvaranje omladine“.

Alegorija o pećini je dobro poznata filozofska zamisao jer otvara niz pitanja o poreklu znanja i prirodi stvarnosti. Uostalom, danas svaki teoretičar zavere sebe doživljava kao filozofa iz alegorije koji pokušava da otvori oči ljudima. Istina, jeste jako čudna zamisao – kome bi na pamet palo da zamišlja ljude od rođenja vezane, u pećini, iza kojih je vatra, ispred koje prolaze ljudi sa kipovima, stvarajući senke na zidu, koje zatvorenici gledaju celog života. Neobično je, ali u izvesnom smislu je danas mnogo više nego u Platonovo vreme surova realnost.

Niko u antičkoj Atini, pa ni sam Platon, nije mogao da zamisli kako ćemo mi danas živeti. Nije mogao da zna za tehnologiju i znanje kojim ćemo raspolagati. Ali, sa alegorijom o pećini Platon je potpuno realno opisao svet poslednjih nekoliko decenija. Od rođenja smo vezani i posmatramo slike koje se ne projektuju na zid ispred nas već na ekran.

Na njemu vidimo senke poput ovih zatvorenika u pećini. Ne vidimo stvarne događaje i ne možemo znati kako oni izgledaju, ali nam mediji pripovedaju šta se dešava u svetu. Mnogi nisu svesni da je to što posmatraju „senka“ i zato se ne zapitaju kako bi to stvarno moglo da izgleda. Da bude još gore, mi ne živimo u stvarnom svetu, već na društvenim mrežama koje funkcionišu na specifičan način. Zbog toga što njihov profit zavisi od korisnika, korisnici moraju biti srećni i zato im se serviraju informacije sa kojima se slažu. Time se stvaraju mehuri u kojima ljudi žive srećno, bez želje ili mogućnosti da se razvijaju i uče iz različitih izvora – dobijanjem sadržaja sa kojim se slažemo ne razvijamo kritičko mišljenje već ga gubimo.

Od 5. veka pre nove ere do 21. veka nove ere se dosta toga promenilo, ali jedna krucijalna stvar je ostala ista. Mi. Zbog toga i mogu da se povuku najrazličitije analogije antičkih mudrosti i današnjeg sveta.

Proučavanjem grčke kulture čovek dobija odgovore na najvažnija pitanja u životu. Ko je? Šta je? Odakle je? Sve odgovore na ova pitanja su davno zapisali pripadnici ove neponovljive civilizacije. Zbog toga se moramo upoznati sa svim aspektima njihove kulture koja im je oblikovala umove – umetnošću, istorijom, filozofijom, naukom i jezikom kao sredstvom koje su koristili za prenošenje ovih univerzalnih pouka. Tome služe klasične nauke – spoznaji nas samih.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Filozofija, Istorija, Književnost, kultura, Miloš Todorović, Umetnost