Чешка школа не постоји

 

Постоје велики уметници

 

Југословенску кинематографију прати мали парадокс да су два њена најзначајнија правца добила називе с циљем да се њихови представници прикажу пежоративно, но како је време одмицало, управо су тако сковани појмови постали синоним квалитетног филма социјалистичке Југославије.

Термин црни талас употребљен је први пут у једном чланку, боље рећи памфлету, упереном против неколицине филмских стваралаца чија су остварења на натуралистички начин приказивала тежак, такорећи прљав живот маргиналаца скривених иза кулиса привидног самоуправног просперитета. Оштрим критикама, али и отвореним забранама, па и хапшењем једног младог редитеља, тадашњи режим фактички је сасекао стваралаштво једне генерације квалитетних уметника, истовремено промовишући пред широким масама остварења црвеног таласа, оличеном у жанру који је данас познат као партизански филм. Због тога је у једном периоду, почетком седамдесетих година XX века, дошло до стагнације у југословенском филму, па ни масовна производња ратних спектакала није могла да прикрије општи пад уметничког квалитета.

 

 

Међутим, још док су се филмови црног таласа увелико снимали, једна група младих људи отишла је из Југославије у Чехословачку да похађа студије филмске режије на прашкој академији за филм и телевизију, познату као ФАМУ, да би се доцније вратили у домовину и, малтене неприметно, у једном кратком року изменили ток југословенске кинематографије, наставивши тамо где су, неколико година раније, ствараоци црног таласа, принуђени на аутоцензуру, морали да застану.

Иако су неки отишли у Праг раније, неки касније, њихова се имена углавном заједно помињу, као да су једна генерација: Срђан Карановић, Горан Марковић, Лордан Зафрановић, Горан Паскаљевић и Рајко Грлић.

 

 

И као што је, из неког разлога, постојала потреба да се неколицина редитеља претходног периода сврста у одређен правац коме је и назив накнадно измишљен кад већ није постојао, на сличан се начин десило да за петорицу југословенских редитеља који су студије завршили у Прагу буде скован термин прашка или чешка школа, упркос томе што је сваки од њих већ на почетку показао сопствену стваралачку особеност, упркост томе што између њихових филмова најчешће и нема неких сличности, упркос томе што тако смишљени назив делује превише догматски и као такав се не уклапа ни у шездесетосмашко време њиховог студирања ни у слободан уметнички израз који су подарили својој кинематографији.

Отуда је редитељ Горан Марковић за наслов своје аутобиографије Чешка школа не постоји (прво издање 1990) изабрао реченицу која помало звучи као прекор и којом покушава да и себе и своје југословенске колеге са прашке академије ослободи било каквог укалупљивања, мада остаје чињеница да су и сами редитељи прећутно прихватили дотични термин, који је, ако ништа друго, постао препознатљив назив и за петорицу првих југословенских студената режије на прашкој филмској академији, али и за све оне који ће доцније кренути њиховим стопама, показавши да живот у туђој земљи често може изродити још боље схватање своје земље.

Присећајући се прашких студентских дана, Горан Марковић није писао само о школовању у строгом смислу те речи, него се осврнуо и на друштвени (свакако и ноћни) живот младих Југословена који су у Прагу пронашли много веће сексуалне слободе у односу на поднебље с којег су пристигли, мада им је било јасно да је на плану политичких слобода ситуација обрнута и да су се затекли у земљи где је на аустроугарским основама владао реални социјализам који је тек имао да се ослобађа идеолошких стега.

 

 

Горан Марковић

 

Предавања код Милана Кундере, познанство са Милошем Форманом, боравак у граду где је стварао Бохумил Храбал, реформе Александра Дубчека и совјетска инвазија на Чехословачку, јавно самоспаљивање Јана Палаха, а затим колективни умор и својевољно помирење са новонасталом ситуацијом и наметнутим режимом – све је то морало оставити великог трага и на младог Горана Марковића и на његове колеге, па се стога може рећи да сви они, на неки начин, и јесу прошли кроз чешку школу, но како је уметност и тада важила као приватни проблем, јасно је да у крајњем домету филмске (и сваке друге) уметности не постоје школе, правци, покрети, него првенствено остају имена великих стваралаца.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Првобитна верзија: Лагуна Букмаркер

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Ljubica Jovanovic
Ljubica Jovanovic
3 months ago

Sva petorica su pokazala da su velikani filmskog stvaralastva.