Književnost kao Životna Linija – Lekcije iz Teherana

***”Žele da nam unište maštu. Moramo da se borimo. Borićemo se knjigama. Samo je pitanje opstanka. Ako ne budete mogli da zamislite život van uslova u kojima živite, nikada nećete pobeći iz zatvora.” —

Azar Nafisi***

Knjiga “Čitati Lolitu u Teheranu” Azar Nafisi nije samo memoarska proza, već snažna optužnica protiv totalitarnog sistema i dirljiva oda neuništivosti ženskog duha. Njena aktuelnost, koju je bolno naglasila nedavna tragedija stradale Mahse Amini i prkosni protesti Iranki, leži u univerzalnoj istini: sloboda misli je primarni čin otpora.

U tajnim okupljanjima, studentkinje Azar Nafisi nisu samo čitale dela Nabokova, Ficdžeralda ili Džejn Ostin; one su koristile književnost kao sočivo da bi razumele i preživele svoju vlastitu realnost. U temama manipulacije, iluzije i borbe za dostojanstvo, pronašle su jezik za izražavanje svoje potisnute individualnosti, dok im je režim, ali i neretko sopstvena porodica, nalagao obavezno pokrivanje kose i hidžab.

Centralna snaga iranskih žena leži upravo u njihovoj neuništivoj dostojanstvenosti, obrazovanosti i prkosu. Uprkos tome što su njihovi životi definisani sistemskom represijom – koja ih je koštala slobode, pa i života – one su te koje izlaze na ulice, prkoseći nasilju. Sečenje kose je pritom postao globalni simbol protesta nastao nakon tragedije, dok je u knjizi kosa morala biti sakrivena kao znak pokornosti.

Kada se položaj iranskih žena – čija je borba egzistencijalna i životno opasna – uporedi sa ženama sa Balkana, nameće se gorak zaključak. Bez obzira na sve sistemske i kulturološke prepreke sa kojima se suočavaju žene na Balkanu, u odnosu na teror koji trpe Iranke, mi ovde doživljavamo određeni oblik “razmaženosti” ili, preciznije, neznanja o istinskom, jezivom nedostatku osnovnih prava.

Pritom, postoji jedan bolni, univerzalni dodir: zavijanje sirena za vazdušni napad opisan u knjizi (tokom Iransko-iračkog rata) predstavlja bolno prepoznatljivo iskustvo za ljude sa ovog podneblja poput onog iz 1999. godine. Taj zvuk straha je simbol neizvesnosti koji ujedinjuje patnju. Knjiga nas uči da je otpor ponekad tiha reč u tajnosti, a ponekad javni, prkosni čin na ulici. U oba slučaja, svedoči o duhu koji odbija biti slomljen.

***

“Stvarnost u totalitarnim društvima je uvek jezivija od onoga što pokušavaju da prikažu; mnogo je gora i od najmračnijih predviđanja.”— Azar Nafisi***

Kaja Ristić

  Azar Nafisi, Čitati Lolitu u Teheranu, Kaja Ristić, Književnost

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.