Čopor predatora čiji je plen sopstveni narod

Čopor predatora čiji je plen sopstveni narod. Jedna od najtežih stvari za prepoznavanje, a posebno za priznavanje, je kada smo manipulisani.

Manipulacija nije ubeđivanje, kao što mnogi pogrešno misle; manipulacija zavodi. Manipulacija je emotivni nindža, najjača je kada deluje ispod praga svesnosti, ispod radara, kada sve ono što nam radi deluje logično, normalno i neizbežno… čak i poželjno.

Za manipulaciju su ključne emocije, ne inteligencija, jer manipulacija kreira refleksno, nesvesno reagovanje; manipulacija je carica impulsa, instinkta. Manipulacija se igra vatrom, prosvećenost i znanje svetlom.

Foto:BAZ RATNER / AFP / Profimedia

Osećanje žrtve i nama nanesene nepravde je najmoćnije propagandno sredstvo u istoriji ljudske civilizacije. Ko postane majstor ove manipulacije, obično dolazi na pozicije moći, često apsolutne.

Većina fašističkih diktatora je bila upravo to; Putin jaše na istom talasu, Bregzit je svoju destruktivnu energiju dobijao iz istog generatora, Trampova Amerika ponavlja grešku, većina populista širom sveta i u EU igra na istu kartu, a mi u Srbiji – kao i u Izraelu i u Rusiji – smo mit žrtve doveli na nivo društvenog identiteta, do te mere da na destruktivan način briše razlike i ujedinjava ideološke opcije koje bi se vrlo retko ikada našle u bilo kakvoj koaliciji.

Formula je toliko jednostavna i banalna da bi bila smešna da nije duboko tragična i destruktivna. Kada se manipulacija podigne na nivo sistema, kroz sve sistemske platforme jednog društva – medije, škole, fakultete, sport, porodice, politiku – vrlo je teško tome se odupreti, čak i kada čovek oseća da treba.

Svi smo mi stvorenja sistema, on u nas curi kao vazdušno zagađenje, kao atmosfera koju nesvesno udišemo.

Moderni svet se, posebno mnogo u poređenju sa prethodnim mirnodopskim istorijskim periodima, bazira na manipulaciji. Dva akronima mi odmah iskaču kada pomislim na moduse delovanja modernih društava, čak i onih takozvanih „razvijenih“.

Jedan je PPP – univerzalni globalni okvir za formiranje naših mentalnih modela: Populizam, Propaganda, Profit. Svaki deo ove permanentno cirkulatorne trijade hrani ostale, podržava i podstiče je, daje joj snagu, zajedno kreirajući globalni hegemonistički intelektualni blok van koga je gotovo nemoguće zamisliti bilo kakvu alternativu za uređenje sveta. Stanje sveta je stanje PPP-a; mentalni operativni sistem jedne zabludele, pogubljene i samodestruktivne civilizacije…

Na mnogo nižem taktičkom nivou drugog „P“ – propagande – jedna formula je poslednjih godina postala skoro automatski metod manipulacije percepcija kroz manipulaciju emocija i jedan od omiljenih metoda autokrata i populista širom sveta; a pošto smo mi, uprkos sopstvenim naporima, i dalje deo sveta, i kod nas.

Foto: EPA-EFE/JORGE SILVA

Ovaj molekul psiholoških „večnih hemikalija“ je poznat kao DDA – Deny, Deflect, Attack (Negiraj, Skreni, Napadni).

Prvo je očigledno, blatantno negiranje činjenica, izrečeno potpuno „ravnog“ lica, psihopatskom mirnoćom: „to nije istina“, „nema nikakvih kredibilnih dokaza da se to desilo“, „to su klevete i laži političkih protivnika“. Vesti su nam, globalno, pune ovog „D“.

Drugo „D“ je takozvani „whataboutism“ (da kreiramo još jedan novi „kalk“ – „aštajesa-izam“): sa kritike se skreće pažnja frazom „A šta je sa…!“ (popuniti bilo kojom vrućom emotivnom „nacionalnom“ temom koja često nema veze sa originalnom kritikom). „Vi kritikujete akciju u Banjskoj dok je srpski narod na Kosovu izložen brutalnoj represiji“, „A šta je svim onim normalnim građanima koji žele da stignu do bolnica i vrtića?“, „Srpska sela gore, a vi blokirate puteve!“. Ili onaj omiljeni Basarin (apokrifni?) primer, „Sram vas bilo da me pitate o tome da li kradem, dok Hilandar gori!“. Ceo domaći tabloidni septosistem se bazira na ovoj manipulaciji.

Treći „atom“ spinsterske vradžbine, slovo „A“, je ono što svi populisti i diktatori imaju „u malom prstu“: Napad. Nemilosrdni, permanentni, bezobzirni napad. Pitajte Đilasa, Đajića, Tepićku, majku momka poginulog pod nadstrešnicom, studente i profesore, slobodne novinare i svakog drugog ko je na primajućem kraju ove režimske taktike. Svako ko digne glavu je izdajica, nacista, ološ, strani špijun, neznalica, lopov i sve drugo što, u ogledalu koje pokazuje realnost, u stvari jeste sâm režim i njegova klika.

Ponavljanje je majka učenja, hteli mi to ili ne, bazična ljudska istina koju su propagandisti, popovi i trgovci znali još od praskozorja čovečanstva. Ponavljanje + DDA + zarobljeni ili razbijeni društveni sistem = metod vladanja.

Mufljuzi i manipulatori, psihopate i predatori nas, globalno, okreću oko malog prsta trikovima kojih bi se postideo (dobro, ne bi) i mali „šibicar“ sa vašara u Mrčajevcima. Moizes Naim je u pravu: naš globalni problem je i kriza sledbeništva, ne samo kriza vođstva…

Foto: Dimitrije Goll/Predsedništvo Srbije

Samodestruktivni, čak samoubilački, impulsi srpskog režima su svuda oko nas; spremni su da i bukvalno, fizički, rasture zemlju da bi produžili svoj ostanak na vlasti. Ništa nije sveto, ništa nije vredno ako Njih i Njega dovodi u pitanje.

Exit festival je jedan od najvećih poslednjih primera. Zbog podrške studentima, zbog izazova vlastima, nema više podrške festivalu od strane grada Novog Sada i od države uopšte – kao da Exitu daju svoje lične, a ne narodne pare, kao da porezi i doprinosi služe da se trpaju u džep, a ne da se vraćaju narodu kroz jedan od globalno najprestižnijih i najvećih kulturnih događaja u našoj zemlji.

foto-nenad-mihajlovic

Ovo je bilo samo retoričko pitanje, naravno.

Jedanaesta tačka na listi od 14 ranih znakova fašizma u jednoj vlasti je ignorisanje, prezir i represija slobodnih intelektualaca i umetnika. Exit je drastičan primer.

Festival će, naravno, biti dobrodošao u jednoj od zemalja u komšiluku i svoj svetski prestiž će sada prelivati tamo. Mamlazi i mufljuzi će oko sebe napraviti pustinju – a ovaj režim bi i od Sahare napravio pustinju – da bi sačuvali samo svoje drvo. A onda, kada ostanu ogoljeni, kada bujica počne da se diže, u svojoj panici da se popnu na vrh, još dalje od bujice, seći će sve grane ispod koje počnu da se plave.

Dok se ne popnu na one najtanje, najviše, sa zavodljivim pogledom, ali previše slabe da nose svu tu olovnu težinu. I onda…

Lazar Džamić