Ulogujte se / Kreirajte profil

Čovek i most

Za Životu Filipovica, umesto pozdrava

Života je doputovao u Višegrad prvih dana septembra 2007. godine. Snagom svoje sasvim posebne intuicije i velike žudnje za životom, znao je da, baš tu i baš tada mora doći, iako je vreme bilo nepodnošljivo vrelo, a put dug. U hladu je ljuljala vrelina od 37 stepeni; valjalo je putovati vozom, autobusom, presedati, doći u nepoznato.

Sa svoja dva čuvena, stara koferčeta, pride velikom žutom najlon kesom u kojoj su „odmah potrebne stvari“ i obaveznim fotoaparatom oko vrata, onako veliki i pomalo trapav, polako je izlazio iz šaraga lokalnog prašnjavog autobusa. Sav znojav i očito radostan što je konačno stigao na odredište, odmah je sa smeškom saopštio da je u vozu zaboravio svoj sombrero.

(On bi ponekad, ponegde, ponešto zaboravio i o tome potom zabavno pričao – to je bio deo njegovog dobro prepoznatljivog šarma.)

 

U ovim krajevima Života ranije nije bio. Prosto, tako se zbilo. Kao profa decenijama je tabanao naokolo sa svojim đacima, ali do Višegrada nije stigao ni u jednoj prilici. U poslednje vreme pominjao je „pivu u Morića Hanu, u Sarajevu…“ tokom predratnih ekskurzija, i šeretski dobacivao da je voleo da se „zaglavi u sokaku, pa se ispred nađe kakva zgodna seka…“.

Za susret sa Višegradom i Mostom pažljivo se pripremao. Sa sobom je nosio dva primerka Andrićeve Na Drini Ćuprije, jedan na našem, drugi na nemačkom jeziku. I knjižicu – Most Na Žepi, koju je neobično volio. Na našem i na engleskom. Obaveznu veliku beležnicu – svesku, naočare, pero za pisanje. Dva pera, za svaki slucaj..

Trećeg dana boravka u Vilinoj Vlasi, banji u brdima, udaljenoj od Višegrada desetak kilometara, Života je došao autom da vidi Most.

Na Drini Ćuprija, Most Mehmed Paše Sokolovića, Višegradski most, Veliki most, čekao je da bude osvojen.

Kada se, izašavsi iz auta, Života uspravio – most je bio tu, ispred njega. U svom prvom pogledu na most, Života je stao zaprepašćen. U prvom utisku nem i skoro ukočen. Posle desetak minuta, kao čovek posle kakvog sudbonosnog susreta, seo je na topli ugaoni kamen mosta, prebrojao se tiho, da, nije očekivao ovako nešto, a onda se svečano i ozbiljno oglasio: „Ja sam se zaljubio u ovaj most!“.

Ova ljubav na prvi pogled učinila je svoje: Života je Most „obrađivao“ svih dana svog boravka u Višegradu. Dolazio je redovno svakog dana na Most, lagano šetao sa štapom ili gazio po njemu nešto bržim hodom, kao da oprobava i sebe i most. Zagledao ga uzduž i popreko. Zastajkivao da ga dodirom oseti, bivao pored osunčanih, toplih kamenih blokova, proučavao fini kameni obelisk na sredini Mosta. Prava studija i uživancija, na Životin zanet, udubljen, promišljen način.

Potom se Života povlačio u letnju baštu i ispod tende, u udobnoj pletenoj stolici, uz kafu, kolač i malo pivo, mirno posmatrao Most. Virio je kroz splet nemirnih šarenih petunija u predeo oko Mosta. Tek po koju progovorio. Primio je Most u sebe i poneo ga u sebi. To je bilo dovoljno. Most se ogledao u njemu, a on u mostu. Obojica markantni, gromade, beli, svak živ na svoj nacin, a zajedno – spoj Savrsenstva Prirode i Kulture Ljudske…

 

Negde, petog-šestog dana, nakon dolaska na Most, Života je promenio „svoju“ letnju baštu i ugao gledanja Mosta iz nje. Popeo se stepenicama na plato hotela: u širokom, punom sunca, vidokrugu – belo, dugo, kameno zdanje, podignuto i vekovima održavano ljudskom čežnjom, krvlju i ljubavlju, i, omotana oko njega i ispod njega – reka Drina, sjajna, tirkizna, široka i ko zna koliko duboka… Kroz topli vazduh treperio je blag vetar… Ponekad bi proletela kakva mala ptica… Petunije su se ljupko njihale i šarenile…

Lagano i svečano mereći pogledom prizor u kome je i sam bio, puštajuci svoj sluh da uhvati sto može uhvatiti i dodir da dodirne ono sto može da dodirne, Života je jasno, jednostavno i prisno, rekao:

Ovo je Moje Ucelovljenje.

Želeo je Života opet ovde da dodje. Da ponovo bude sa Mostom.

Tiho i zbog nečeg bojažljivo, raspitivao se, koje bi doba bilo poželjno i moguće za ponovni dolazak, gde i kako da se smesti, koliko dugo da ostane, da piše i slika. Sve ovo je govorio tonom u kome je treperila fina, tajna želja – opet, opet doći… doći doći, biti, biti – ovde dugo, dugo

Most i Drina.

Njegovi, kroz sve Promene

Života je pet meseci kasnije otputovao

Pozdravio se od zemaljskog života i odjezdio u neke druge svetove o kojima se obično ne misli, ali se ponekad sanja…

Most i Drina jezde lagano kroz Promene. Vazda pouzdani, moćni, lepi…

Sa Mostom i Drinom, ostaje, mota se, prepliće i zaokružuje i Životino Ucelovljenje.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.