Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

Ulogujte se / Kreirajte profil

Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

.

Become a Patron!

.

Приспео је до оне мрачне шуме о којој пева Данте. Да ли га је најтрагичнији усуд смрти у њу водио? Једног фебруарског јутра, кад је и дрво рекло „Немој“.

Је ли био створен за опеване поноре или друге дубине које хране сва бића, а не само уклете. Витман је сматрао да су му песме добре само ако издрже пробу неба. А Бранко Миљковић – пробу смрти, на личном примеру, издржљивошћу истовременог певања и умирања, једначењем праелемената света са шаком пепела или било чега другог што је било ватра или би то могло бити.

Збиркама Узалуд је будимПорекло наде и Ватра и ништа сав је Бранко испеван лично, мада су оне целином узајамних односа, основом своје уметничке стварности, понајмање препевана аутобиографија. Мало је то бити само ја, и зато је говорио да се и Ајнштајн може препевати.

Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“… певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак Стварања света. Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања. Стих сувише познат, кад год помислимо на песника пуне метафоричности синтагматски насловљене збирке Смрћу против смрти(заједничке по животном и трагичном крају са песником Блажом Шћепановићем.) Чујемо те стихове и наизуст их понављамо зимских фебруарских дана кад се ни време не осећа да одмиче. А иза песникове погибељи прошло је равно пола века.

Но ни седам и по деценија од рођења, није потребно ишта додавати или одузимати јадима младог Вертера српског неосимболизма; ма колико томе склони, кад год дубље загледамо у песника њим самим. Узалуд га будимо!

Он је стваран не – бићем: ни душа, ни ум, ни живот, ни облик, ни разум, ни граница. Једини прави свет у његовом власништву, с правим цветом, с правом птицом, с једним сунцем и милионима звезда, била је поезија. И он јој је веровао на реч.

Понудио јој је сву своју љубав. Затим се та љубав удаљила од њега. Као ласта у његовој опроштајној песми, личном судбином освештана: „Не иди свете, не остављај ме наивна ласто.“ У овом свету без илузија морао је нестати од туге и неизвесности. То је морало да се деси ономе кога је ватра осудила – играо се њоме, и изгорео.

Пред смрт, 1961. године, написао је у писму пријатељу: „Сада моје песме траже моју главу.“ Смрт му је уштедела године живота. Дођу увек они мутни и збркани дани када покушавамо да убедимо друге и себе да нам је суђено све оно што нас снађе. Страшна љубав према животу помогла му је да погледа смрти у очи. Својом поезијом, Бранко Миљковић је понудио још једно испитивање самих себе, као последње путовање у трагичне пределе наше будућности, ка годинама у којима ће, како је мислио и певао, неки свемир поново да нас створи.

 

Бранко Миљковић

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.

Саша Хаџи Танчић

Politika online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Amika
9 years ago

BRANKO MILJKOVIĆ

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije