Pre više od 210 godina, 12. februara 1804, umro je Imanuel Kant, filozof i prosvetitelj, koji je uneo revoluciju u dotadašnji način razmišljanja o bogu, vasioni i ljudima. Njegova sveobuhvatna kritika razuma i njegove ideje o nekom budućem “dobru celoga sveta” upućuju na put veće slobode – upravo danas.

Kant je umro pre  214 godina, 12. februara 1804 – a opet su njegova najvažnija saznanja do danas ostala verodostojna i aktuelna. Pored razmišljanja o moralu, vasioni, svetskom miru, o svojstvu lepoga u umetnosti i prirodi, tu je pre svega njegova kritika uma, koja svesno razmišljanje, kao najviši stepen intelektualne zrelosti, istovremeno i ustoličuje i šalje među knjige mudrosti – uprkos svim prigovorima raznih religija. Genijalno u tome, i iznenađujuće u sadašnjem vremenu, jeste upravo postojanje veze između religijske kritike i teorije mira: o čemu bi se drugom, inače, trenutno radilo u Avganistanu i Iraku, ako ne o obezbeđivanju mira putem nekog svetskog pravnog sistema, kombinovanog s jasnim razdvajanjem duhovnih i svetovnih političkih ambicija?

Ono što se na ovaj način sliva u konkretne konsekvence, kod Kanta se relativno kasno pomalja iz dubljih, mnogo temeljnijih razmišljanja. Šta je sudbina? Ima li Boga? Koliko daleko smeju ići oni, koji veruju u Boga, u propisivanju pa čak i diktiranju javnog morala u jednoj državi? Kako to da je jedno republikanski uređeno društvo više sklono miru nego bilo koja vrsta despotije? Je li duša besmrtna? Da li su vreme i prostor ograničeni ili beskrajni? Ima li čovek svoju slobodnu volju? Sve sama prastara pitanja koja je čovečanstvo sebi postavljalo – a Kant na njih dao nove odgovore, odgovore koji su, doduše, stavljani pod sumnju ili diferencirani, ali koji do danas nikada nisu ozbiljno osporeni. Za kog bi se mislioca u nemačkoj istoriji moglo tako nešto tvrditi?

A ipak: ni film ni televizija, ni gurui savremenih religija, ni pomodno naklapanje poluznanja ne umeju ništa da urade s njegovim ključnim tekstovima. Ovaj jedinstveni mislilac, po svoj prilici, nije pogodan da bude superzvezda. Nedostaju mu kultne robne oznake, genijalna betovenski raspuštena kosa, Mocartova dečačka umiljatost, Geteov dašak sklonosti ka ženskarenju, Vagnerova lunatičnost, Ničeova tragika. Njegov ni krivudav ni bučan život obeležen je staropruskim vrlinama, ozbiljnom doslednošću, bezgraničnom marljivošću, prijateljskom uravnoteženošću, kritičkom temeljitošću, svešću o dužnostima, vernošću (prema samom sebi i prema prijateljima), skromnošću i smislom za red.

Čak ni učenici viših razreda Gimnazije “Imanuel Kant” u Berlinu, koja je nedavno organizovala niz predavanja o delu ovog filozofa, jedva da znaju ko je bio taj Kant i zbog čega je postao toliko značajan. Pri tom su bili u stanju da, na primer, prošlog proleća, kao učesnici masovnih nemačkih demonstracija protiv rata u Iraku lako preuzimaju reči – i najjače argumente – od nekadašnjeg građanina Kenigsberga.

To se sve može pročitati u Kantovom najznačajnijem političkom delu Ka večnom miru. Filozofski nacrt (1795). Sasvim jasno, tamo se kaže: “Nijedna država ne treba na silu da se meša u uređenje i upravu druge države.” Pa čak ni tada kad bi razlog napada bila zemlja “čiji se narod bori protiv svoje unutrašnje bolesti”. Jer, i država je takođe “moralna osoba”, i nepravedno je od nje “činiti stvar”. Ta nepravda nikada ne bi bila zaboravljena i bilo kada postala bi “potka” nekog “budućeg rata”, tako da čak ni posle početne pobede napadača nikakav pravi mir ne bi više bio moguć, već samo “prekid vatre” koji ne bi vodio kraju, već “odlaganju neprijateljstava”.

Ko neku drugu zemlju, iz bilo kojih razloga, napadne, on time ugrožava “autonomiju svih država” i ta pravovaljanost uvek stoji iznad mogućeg delimičnog prava na napad.

Usred vojnički obeleženih i nimalo miroljubivih Prusa, Kant se zalagao protiv “stajaće vojske” (u kojoj se ljudi kao “obične mašine” koriste “za ubijanje”), povezujući moguć svezemaljski mir s idejom “svetske republike” – dobrih 120 godina pre osnivanja Lige naroda iz koje će kasnije nastati Ujedinjene nacije.

Ovom “slatkom snu” (Kant) o ozakonjenom stanju među državama, odgovara vizija o “građanskom pravu” unutar jedne zemlje, pravu koje bi otklanjalo međuljudske sukobe. Kant, koji svoje prihode ipak dobija od jednog kralja, odlučno pledira za “republikansko uređenje”. I zbog toga što samo takvo uređenje deluje podsticajno za mir ka spoljašnjem okruženju:

“Kad (a u takvom uređenju drukčije ne može biti) bude potrebna saglasnost građana da bi se zaključilo ‘da li je rat potreban ili nije’, tada neće biti ništa prirodnije nego da oni sami sve jade rata moraju preturiti preko svojih glava (kao što su: sami da se bore; troškove rata da podnose iz sopstvenog imanja; da razaranja, koja ostaju iza rata, štedljivo nadoknađuju…), i onda će oni veoma razmišljati da li da načnu jednu takvu poganu igru.”

U jednom uređenju koje nije republikansko, suprotno svemu ovome, jednom apsolutističkom “vlasniku države” pada lako da donese odluku o ratu kao “nekoj vrsti zabave, iz beznačajnih razloga”, jer “glava države, zbog rata, ni najmanje neće biti uskraćena za svoje gozbe, partije lova, zamkove u kojima se zabavlja, dvorove u kojima se gosti, i tome slično”.

Čak i kada u ovom istom tekstu Kant štedi Fridriha Velikog, jer je ovaj “barem rekao da je on samo najviši službenik države”, i kad nastoji da odagna sumnju u jeftine pohvalne dvorske pesme, jer, eto, pruski kralj ne vlada tek tako potčinjenima, već jednostavno ima takvu “službu”, “pravo da upravlja ljudima” – sa uzgrednim zajedljivim osvrtom na rat kao na feudalnu “zabavu” – više je nego jasno da je filozof stajao po strani od apsolutne monarhije. Među poznanicima uveliko je već važio za “potpunog demokratu”, iako je od svakog direktnog oblika demokratije zazirao kao od novog oblika “despotizma”.

Dok su u revolucionarnom Parizu giljotine već mahnitale, objavio je da su sve grozote prevrata “beznačajne naspram trajnoga zla despotije”.

Doduše, Kant je morao da prizna da je pod Fridrihom Velikim “duh slobode” neprestano napredovao i da su “prepreke opštem prosvećenju postepeno bivale sve manje”. Bilo je to vreme kada je samo 25 odsto pruske dece, iako su sva na to bila obavezna, išlo u školu gde su pretežno pljuštale izreke iz Biblije, čvrge, udarci štapom ili prutom.

Svakako, Fridrih Veliki bio je borac protiv verskih sloboda, koji je obožavao Voltera i pozvao ga u svoj dvorac Sansusi; koji je francusku “Enciklopediju”, ta “sveže sabrana sva znanja sveta u 35 tomova”, čitao u originalu, a kralja shvatao kao najvišeg sprovodioca pravnog poretka, po potrebi i protiv sopstvenog interesa. On je i na Državnom univerzitetu Hale još 1754. dao da se jedna (prva) žena promoviše (u medicinskim naukama), a zloupotrebe, kao što je velikoposedničko otkupljivanje seljačkih imanja, učinio kažnjivim.

Ali, jedva da je nešto popravio težak život poljoprivrednika, dok je davnouspostavljenu stalešku državu čak i energičnije ojačao nego njegov otac, protiv privredno usmerenog građanstva. Poljska dobra plemstva bila su za građanski kapital tabu, samo je od plemstva stvaran oficirski red, i plemstvo je, u vreme mira, obavljalo i najvažnije dužnosti.

Fridrihovo osećanje države i prava, njegova intelektualna velikodušnost kao i severnonemački protestantizam ipak su sprečili onu oštriju konfrontaciju između pretencioznog slobodarstva i klerikalno-kraljevskog apsolutizma, koja karakteriše razmimoilaženje u francuskom prosvetiteljstvu. Spektakularni slučajevi, kao onaj koji se desio religijskokritičkom i duhom slobodarskom Volteru – on je 1717. ostao gotovo celu godinu zatočen u Bastilji, da bi potom opet morao da beži iz Pariza pred svojim plemenitim progoniteljima – u Pruskoj se nisu dešavali.

Volterov primer pokazuje i sledeće: francuske raspre bile su duhovitije, agresivnije i maštovitije vođene nego nemačke. Možda i zbog toga što je protivnik bio mnogo beskrupulozniji – u Francuskoj, ko je imao novac, jedva da je plaćao porez, a plemstvu i Crkvi pripadalo je daleko više od polovine plodnog zemljišta, dok je jedan gigantski dvorac, poput Versaja, zapošljavao više hiljada služinčadi.

Fridrih Veliki, doduše, nije bio naročito prijemčiv za Volterov antireligiozni bes: u jednoj protestantskoj državi, on je dozvolio da nađe pribežište jezuitski red zabranjen od pape 1773; njegovi bosanski kopljanici imali su pruskog vojnog imama; Turcima je obećavao džamije, ako bi stigli do Berlina. Nisu (još) stigli.

Da je živeo u to vreme, Kant je sasvim mogao biti savetnik i turskom reformatoru Kemalu Ataturku (vladao od 1881 do 1938). Filozof je podučavao, slično pesniku Gotholdu Efraimu Lesingu: Ima mnogo religija, ali samo je jedna vera – vera u Boga; no, ova vera trebalo bi, moliću lepo, da ostane ograničena “za privatnu upotrebu”, čak u okviru jedne “komune”, jer je i ona “uvek samo jedno, iako veliko, kućno okupljanje”. U isključivo “javnoj upotrebi svog poimanja”, čak bi i svešteno lice trebalo da objavljuje samo ono što mu njegovo razmišljanje govori. I pri tome ne bi trebalo da pokazuje želju da ljude ubedi, da prosvećenje “odloži”, ili da prihvati bilo kakvo “tutorstvo” nad svojim shvatanjem.

Kad je 1923. Turska proglašena za republiku, Ataturk je sasvim u ovom smislu odvojio državu od Crkve, što je u zakonskoj primeni imalo za posledicu ukidanje arhaičnih i svirepih šerijatskih sudova, a u odevanju službenika njihovo odricanje od fesova – i do danas, u zvaničnim prilikama, zabranu skrivanja lica maramom za žene.

Možda će se u ovoj godini podsećanja na Kanta nešto promeniti u dosadašnjoj nezainteresovanosti. Nove biografije, oglašene još u jesen prošle godine, mogle bi pomoći u tome. One će doneti začuđujući broj detalja o jednom tako privlačnom i u isto vreme skurilnom čoveku kakav je bio Kant.

Ko je, zapravo, bio taj fizički uskogrud čovek, fine stature, plavih očiju i velike glave, koji je usred turbulentnog prelaska od hijerarhijski uređenog sveta i sveta prostodušnih podanika ka svetu ravnopravnog građanina koji odlučuje sam o sebi, dosegao tako veliku meru prosvećene vidovitosti i kosmopolitske pravne svesti? Kako je tačno razvio i zasnovao “Arhitektoniku” – termin koji potiče od njega samog – svojih najvažnijih ideja? Kakva je bila njegova porodica, njegove kućevne prilike, ko su bili njegovi učitelji, učenici i prijatelji? Da li je Kant, taj veliki usamljenik u epohama koje su se smenjivale, uopšte mogao imati pravog prijatelja?

Sve je počelo od jednog zapaženog dečaka , koji negde oko 1730. godine u večernjem sumraku špacira ruku podruku s majkom. Scena se odigrava pred gradskom kapijom Kenigsberga, i mladić se još zove Emanuel Kant. A uskoro će “mali Mani” (kako ga je mati zvala od milja, prim.prev.), zahvaljujući zalaganju jednog pastora poći u novu Pobožničku školu. No, majka već i dotle objašnjava svom ozbiljnom, darovitom, najstarijem sinu, sve ono što ona zna i ume: priča mu o kamenju, travama – pa onda i o nesavladivom, neizmerivom zvezdanom nebu.

“Ona je zasadila i pothranjivala u meni prvu klicu dobroga, otvorila moje srce prodoru prirode, probudila i proširivala moja saznanja” – tako je stari Kant govorio u slavu svoje matere, koju je izgubio kad je imao 13 godina. Za sina jednog valjanog i čestitog zanatlije bilo je odlučujući zaokret: pogled naviše, u celost kosmosa i duha, izdigao ga je iznad nevolja svakodnevice.

Prošao je nekolike godine mukotrpnog školovanja, kao i teške prijemne ispite na Univerzitetu, koje je položio kad je imao 16 godina. I slično kao što je već i na Fridrihovom koledžu na krovu škole napravio “Opservatoriju” uz pomoć durbina koji je pred njim držao otvoren horizont, tako je i kao student pronašao istomišljenika u ličnosti Martina Knucena, proučavaoca prirodnih nauka sklonog filozofiranju i opijenog istraživačkim radom, koji je čak i u privatnoj svojini imao teleskopski durbin, kakvim se služio i veliki Isak Njutn. Povremeno su njegovi mladi poklonici smeli kroz tu spravu da bace pogled na noćno nebo.

Na čuđenje okoline, Knucen je tačno predvideo pojavu komete u 1744. godini – a to što se na kraju pojavila neka druga repatica a ne ona na koju se računalo, mada tačno u najavljeno vreme, nikome nije palo mnogo u oči. Značajno je za Kanta to što mu je Kucen preporučio da pročita i Njutnovo glavno delo o suštini vasione. I Kant je stvarno proučio u celosti tu knjigu prodevenu formulama na latinskom jeziku. Sad je imao temelj na kojem je dalje gradio.

“Već sam sebi bio zacrtao put kojeg sam se hteo držati. Krenuću njime, i ništa me neće sprečiti da njime i nastavim.” Tako je samouvereno, nalik kometi, nastupio mladi 22-godišnji Neznanac koji je sada sebe nazvao “Imanuelom”, po imenu jednog starozavetnog mesije, u svojoj prvoj stručnoj knjizi o pitanjima fizike koja (knjiga) ostavlja dugačak trag za sobom. Odmah se svrstao uz najveće duhove prirodnih nauka. No, kratko vreme posle toga slični uzleti pokazali su zastoj: 1746. umro je i Kantov otac, i za studije više nije bilo para.

Nepomućena duha, mladi čovek je kao kućni učitelj prilježno odlazio na sela i velika dobra da daje časove. Njegovi najbliži, brat i tri sestre, živeli su u skromnim uslovima i nisu mogli da mu ponude velike olakšice. Iako su mu sestre živele u Kenigsbergu, Kant ih punih 25 godina nije mogao videti. Zasnivanje braka ili porodice, za njega koji je u mladosti već bio spoznao veliku ljubav, iz finansijskih razloga nije dolazilo u obzir. Kasnije, nasuprot nameri koju je izrazio pred mnogim prijateljima da neku “dostojnu” ženu načini svojim bračnm drugom, ni od toga ništa nije bilo, iako su dame iz društva umele da cene bogatstvo njegovog duha (kao i njegovo začuđujuće kulinarsko umeće).

Umesto toga, nezavodljiv, šest godina je sakupljao materijal za novo delo, njegovo prvo veliko delo kojim je trebalo da se upiše među svetske mislioce. “Opšta istorija prirode i teorija neba”, tako je pompezno nazvana nevelika knjiga u kojoj nema ni celih 50 stranica, ali je Kant u njoj zaista pokušao ono što je prosto nezamislivo: da “prema njutnovskim osnovama” uspostavi model sveta i njegovog nastanka, s poglavljima kao što su “o nastanku u sveobuhvatnosti njegovog beskraja, koliko prema prostoru toliko i prema vremenu”, na kraju čak i s razmišljanjima o “stanovnicima neba” – i sve od početka do kraja razumljivim jezikom, dakle za svakog ko ume da čita: jedva da se išta smelije moglo zamisliti.

Ali, gordost je dobila opravdanje. “Zvezdani čas u istoriji kosmologije” i “veliko delo u prirodnofilozofskim naukama”, tako Kantov biograf Manfred Gajer naziva to delce u kojem se objašnjava nastanak vasione sačinjene isključivo od materije i sila koje deluju na nju – a između toga, i u isto vreme, zašto vetrovi duvaju i otkuda to da planeta Saturn ima one krugove oko sebe.

Uistinu, knjiga smišljena za radnim stolom, bez potrebe da se unese i jedna jedina formula, unapred je iznosila poglede do kojih će tek u 19. i 20. veku doći izučavaoci neba dugotrajnim merenjima, izračunavanjima i raspravama.

Der Spiegel

1724. U Kenigsbergu, 22. aprila, rodio se Imanuel Kant. Njegovom ocu Johanu Georgu, sedlaru po zanimanju, i majci Regini to je četvrto od devetoro dece. Roditelji odgajaju svog sina u strogo bogomoljačkom duhu.

1740. Fridrih II postaje kralj Pruske. Strogo militarističku državu on nastoji da uzdigne znacima popustljivosti. Dovodi na svoj dvor prosvetitelje, kao što je Volter, dozvoljava da se zemlja naseljava.

Od 1748. do 1754. Posle očeve smrti, ostavši bez sredstava, Imanuel Kant nastavlja da radi po raznim mestima u Pruskoj kao kućni učitelj. Uz to objavljuje i prirodnofilozofske spise.

1755. Izlazi Kantova knjiga “Opšta istorija prirode i teorija neba”. S dve prigodne studije, Kantu uspeva da postane magistar a potom i privatni docent (ne i državni službenik) na Univerzitetu Albertus.

1762. Žan-Žak Ruso objavljuje delo “Emil ili o vaspitanju” i esej o “Društvenom ugovoru”. Kant se bez odlaganja upoznaje i s jednim i s drugim. Na njegovim predavanjima pojavljuje se mladi Johan Gotfrid Herder.

Univerzitet Albertus u Kenigsbergu

1770. Posle više od 14 godina docentskog rada i dve odbijene molbe za prijem, Kant postaje profesor logike i fizike. Počinje da koncipira “Kritiku čistog uma” – zbog čega se deset godina ne oglašava kao publicist.

1774. Razdoblje Šturm und drang na vrhuncu: Geteovi “Jadi mladog Vertera” postaje najbolje prodavana knjiga u Evropi. Herder piše blistavi esej “Filozofija istorije, za razvoj čovečanstva”.

1781. U maju izlazi Kantova “Kritika čistog uma”. Gotovo ceo intelektualan svet – u Berlinu i Mozes Mandelson i Georg Haman – s oklevanjem reaguju na stil i tok misli u objavljenom delu.

1784. U decembru, člankom “Šta je prosvećivanje”, Kant završava raspravu u slobodoumnom “Berlinišen Monatsšriftu”, za koji je godinama redovno pisao priloge.

1788. U “Kritici praktičnog uma” Kant proširuje svoj sistem i na etiku. Formuliše još jednom svoj “kategorički imperativ”. Umire Johan Georg Haman, pisac, filozof i lingvist, Kantov najoštroumniji protivnik.

1789. Počinje Francuska revolucija. Kant pozdravlja prevrat; zalaže se, pre svega, da se učini kraj verskim pravilima, sve dok mu pruski kralj Fridrih Viljem II ne zabrani potpuno obradu religioznih tema.

1795. U svom traktatu “Ka večnom miru” Kant razvija izglede međunarodnog građanskog prava u kosmopolitskom društvu prosvećenih građana. Fridrih Šiler objavljuje spise koji za pretpostavku uzimaju Kantova razmišljanja.

1804. Kant umire 12. februara. Nekoliko godina bolovao je sa znacima Alchajmerove bolesti, i na kraju nije više prepoznavao ni one koji su mu bili najbliskiji.

Pogled iz Berlina

Nemačka ponovo otkriva Imanuela Kanta, prosvetitelja snažne spekulativne imaginacije, lojalnog pruskog podanika republikanskog osećanja i rodonačelnika nebrojenih filozofskih škola i pravaca koji će se, sve do naših dana, oslanjati na njegove ideje. Upravo je objavljeno nekoliko novih biografija i istraživanja o pojedinim temama njegovog sistema, publikovano je više zanimljivih novinskih članaka, u pripremi je nekoliko tematskih simpozijuma i TV serija, a na štandovima većih knjižara izloženi su zaostali tiraži ranijih izdanja s očekivanjem da će ovog puta biti rasprodati. Pa ipak, u intelektualnim krugovima, čak i u esnafu filozofa, preovlađuje osećanje da su svi ovom godišnjicom nekako zatečeni, i to pre svega mentalno. Kao da je javnost nepovratno odviknuta od pitanja koja je Kant smatrao važnim i nije spremna na intelektualno izgaranje kakvo se traži pri čitanju njegovih spisa. Primetna je, štaviše, strepnja da godišnjica Kantove smrti neće i ne može biti adekvatno obeležena, a da razlozi za to nisu slučajni, nego proističu iz današnjeg sistemski drugačijeg tretmana svake, pa i ove duhovne zaostavštine. Određena korist nazire se u mogućnosti da jubilarno, dakle obredno i “kurtoazno” podsećanje na Kanta pomogne da bar bolje razumemo naš duh vremena i odredimo mu dijagnozu prema vrednostima i tradiciji prosvetiteljstva kao okosnice Kantovog pogleda na svet, ali i evropskog identiteta uopšte.

Od sedamdesetih godina na nemačkoj javnoj sceni nema atraktivnih ideja nekadašnjeg formata koje bi zaokupile, polarizovale ili na drugi način mobilisale intelektualnu javnost. Objavljeno je, doduše, i u protekle tri decenije dosta ozbiljnih filozofskih knjiga (na primer više izvanrednih egzegetskih istraživanja ili biografskih prikaza), ali je malo koja našla odjeka u javnosti ili u popularnoj publicistici. Nijedno od ovih dela nije ni uznemirilo ni prosvetilo širu javnost na način kako je (i) Kant smatrao da je krajnji smisao intelektualnog delanja. Agresivna brbljivost medija razvodnila je i umnogome obesmislila javni diskurs, tako da ga se ozbiljni ljudi klone. Polemički spisi jednog Fukujame ili Huntingtona, prepoznatljivi već po tome odakle stižu, naišli su na srazmerno mali odjek. Dosetka postmodernista da deficit epohalnih ideja proglase za vrlinu nije u Nemačkoj dala svoja najinteresantnija postignuća, a i brzo se istrošila u samozavodljivoj ezoteriji. Mereno strogo formalnim kriterijumima, tek je bombardovanje Srbije, posle duže pauze, u sklopu jedne politički “inspirisane” medijske kampanje, vratilo na javnu scenu žargon misionarskog prosvetiteljstva, ali u iščašenoj formi koja ga je svodila na “kasarnske istine” (Kasernennjahrheiten). Sve u svemu, jedan umnogome neproziran splet neposrednih ili medijski posredovanih iskustava potkrepljuje intuiciju da nešto u našim životima treba menjati, da je inercija konzumentskog hedonizma naišla na svoje granice, da je svetskoj politici potrebna reforma jer se počinju voditi sumnjivi ratovi, da se konfliktni potencijal kultura ne da lako i proračunljivo rastvoriti, a da Evropa u novoj konstelaciji može na kraju biti strateški gubitnik. Evropi je potreban borbeni poklič samoodbrane i novog potvrđivanja. Pred prizorom sistemske krize i njenih kontingencija, još jednom je otvorena dilema prosvetiteljstva.

Pošto se u ovom prigodnom prikazu ne može govoriti o Kantovom filozofskom sistemu ili njegovim elementima, ostaje da se oslonimo na onaj dublji, intuitivni doživljaj jednog grandioznog spisateljskog dela i motiva njegovog autora da se izjašnjava istovremeno o “večnim” pitanjima tradicionalne metafizike, o uslovima i granicama ljudskog saznanja, dobrom i lepom, svetskoj zajednici ravnopravnih država i građana, neotuđivim ljudskim pravima i slobodi i dr. Pri tom, Kantu nije nedostajao smisao da se uključi i u dnevne polemike ili da ih i sam, spretno i elegantno, izazove i usmerava. Arhetipski je slučaj diskusije o građanskom i crkvenom braku, koja će mu poslužiti da formuliše svoju slavnu rečenicu o “prosvetiteljstvu kao izlasku čoveka iz samoskrivljene nepunoletnosti”, a zaoštriti je apelom “budi hrabar i služi se sopstvenim razumom”. Rođen je borbeni poklič revolucionarne i liberalne  Evrope. Ali Kant je takvoj, prosvećenoj i vitalnoj građanskoj Evropi ponudio i jedan dublji uvid.

Kant je, kao što je poznato, racionalno saznanje ograničio na nauku i pojavni svet, čime je likvidirana ostavinska masa celokupne tradicionalne metafizike. Reakcija prvih njegovih kritičara bila je razumljivo burna:  Kantov skepticizam u pogledu “večnih”  pitanja shvaćen je kao obezvređivanje čoveka i puštanje na volju svakojakom relativizmu i moralnom nihilizmu. Dvesta godina  bavljenja Kantom navodi na zaključak da je provokacija smernog kenigsberskog građanina bila dobro iskalkulisana. Svojom “Kritikom čistog uma”, prema školskom shvatanju njegovim najvažnijim delom, Kant je stvorio  sistemsku pretpostavku za kasnije radove. Iz sadašnje perspektive se čini da mu je jednako važno bilo da ovim izazovnim štivom pripremi intelektualnu javnost svoga vremena za recepciju kasnijih spisa, do kojih mu je, neka nam bude dopuštena ova hipoteza, čak i više stalo.

Čovek je, dakle, biće ograničenih moći i nad njegovim životom lebdi neotklonjiva senka nemogućnosti da odgovori na krajnja pitanja. Kao da se oslobodio suvišnog balasta, Kant se sa utoliko većim žarom usmerio na zamašno  polje principijelno odgovorivih, ali neistraženih, predrasudama obesmišljenih ili zapuštenih pitanja, od sistematike naučnih saznanja do reforme svetskog poretka država, od moralnih imperativa do apriornih pretpostavki umetničke percepcije. Kantovi odgovori na mnoga pitanja su danas teško prihvatljivi ili im je, ponekad, teško dokučiti kontekst i smisao. Kant je, međutim, svojim spisima nakon “Kritike čistog uma”, kao i svime što je radio u svojim kasnim godinama, stvorio jedan model intelektualnog delanja kojeg se, na dvestotu godišnjicu smrti, valja setiti.

Najpre, Kant je obesnažio saznajne pretenzije metafizike, ali nije odbacio normu da nam sva saznanja budu u međusobnoj harmoniji. Sva Kantova izvođenja, ona u manjim i manje ambicioznim radovima naročito, prožeta su idealom koherencije, i to ne samo u strogo logičkom, nego u jednom širem, reklo bi se egzistencijalnom smislu. To da sve sa svime ima nekakve veze za Kanta nije trivijalno, nego je istina oko koje čitalac treba da bude načisto. Istinoljubivost je starija od svake pojedinačne, često oborive istine i apriorna pretpostavka dijaloga. Kredibilan govornik mora mnogo da zna, da govori iz uverenja i da respektuje prirodni skepticizam sagovornika (kasnije će, na primer kod J. Habermasa, iz ovog nukleusa nastati čitav sistem “komunikativnog delanja”).

Kantov kritičarski stil – po potrebi oštar, ali uvek dobronameran, često duhovit ali ne i uvredljiv – stvorio je kod njegovih savremenika osećanje da mu se u svemu mogu suprotstaviti, ali uvek u jasno određenim granicama. Čak i ono što će se kasnije zvati “kritika metafizike” (u realnosti sasecanje same osnove dotadašnjeg filozofskog mainstream-a), izvršeno je odmereno i trezveno, bez prosvetiteljima svojstvenih verbalnih akrobacija i drugih jeftinih efekata. I kad ih najžešće kritikuje, Kant se svojim oponentima ne ruga i ne smatra ih neznalicama. Njihova gledišta uvek predstavi korektno i ne karikira ih (kao, na primer, Volter, a u nekim slučajevima i Hegel). U svojim najboljim radovima Kant prestaje da se bavi temom onog momenta kad mu se učini da mu oponent više ne veruje u dobre namere. Takođe, da bi šarm i radost bavljenja intelektualnim poslom mogli biti zasenjeni kojekakvim spoljašnjim računicama.

Kultivisana znatiželja i kult moralnog integriteta, to stalno strujanje naše univerzalne misije u svakom našem činu,  najupečatljivije dolaze do izražaja u Kantovim radovima o političkim i javnim pitanjima njegovog vremena. Tu je Kant uostalom najbliži arhetipu  prosvetitelja koji je stvoren u Francuskoj i do danas je preovlađujući. Kantova vizija međunarodnog poretka država i svetskog građanskog društva, njegova kritika feudalnih simplifikacija o ratu, uočavanje povratne veze između despotije i ratne histerije, kao i hipoteze o “večnom miru” aktuelnije su nego ikad. Svetskopolitičke okolnosti poslednjih godina vaskrsle su Kantovu smelu hipotezu da i državama treba priznati određeni moralni subjektivitet, kako bi i ophođenje prema njima, na primer kad su slabije, podlegalo određenim neprekoračivim moralnim normama. Takođe, da instrumentalizacija država (u stvari, ponižavanje ljudi koji u njima žive) ostavlja traume dužeg trajanja i obično bude nastavljena u nekom narednom ratu. Uopšte, pacifikacija je za Kanta mnogo složeniji i delikatniji problem nego što je mnogi vrli misionar danas spreman da prizna.

Eto teme za neoprosvetiteljsku renesansu. Ona bi i onako najbolje pristajala jednom smislenom obeležavanju godišnjice Kantove smrti.

Milovan Božinović

Tekstovi o Kantu na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Kant, Politika