Crni svet “Crnog ogledala”

Crno ogledalo (engl. Black Mirror) je britanska serija koja je počela da se prikazuje 2011. godine. Danas ima svega 19 epizoda, ali su one dovoljne da nateraju čoveka da ozbiljno razmisli o društvu u kom živi.

Serija je jedinstvena po tome što epizode nisu povezane. Nema junaka čija se avantura prati, čak nisu ni isti glumci u epizodama. Svaka prikazuje jedan aspekt modernog društva, a često je to promena koju izazivaju nove tehnologije. Radnja je smeštena u izmišljenoj sadašnjosti ili bliskoj budućnosti, ali ono što je zabrinjavajuće je što se ponekad epizode bave problemima koji su stvarni ili bi mogli biti.

Brojna predviđanja koja se iznose u seriji se verovatno neće desiti ili se neće desiti skoro. Često je tehnologija koja se pojavljuje toliko napredna, da je nećemo imati barem još nekoliko decenija. Tako se u jednoj epizodi opisuje svet u kom ljudi imaju mogućnost da ugrade čip koji će snimiti sve što vide tokom života i posle to mogu puštati kao film. Zvuči zanimljivo i korisno, ali ta mogućnost u svakom trenutku pristupi svemu što je video glavnog junaka epizode dovodi do ludila. Da li je korisno ugraditi takav čip ili zabrinjavajuće? Diskutabilno, ali u ovom trenutku nema potrebe diskutovati o tome, jer je to za sada samo misaoni eksperiment.

Naravno, ne prikazuju sve epizode užasnu distopiju ili moralnu dilemu. Neke prikazuju dobre stvari koje tehnologija može doneti, poput toga da osoba koja umire prebaci svoju svest u kompjutersku simulaciju i da tu provede večnost ili da nastavi da živi dok ne odluči da je dovoljno živela. Drugim rečima, prebacivanjem svesti ljudi mogu da nastave da žive u kompjuterskoj simulaciji koja oponaša naš sve (čak je i bolja od stvarnosti, jer je isprogramirana i nema mana) zauvek ili dok ne odluči da je dovoljno proživela. Nije sugirno da li raj postoji, ali ovako bi svakako postojao zagrobni život.

No, dok godinama nećemo imati pristup tehnologijama koje bi nam omogućile ovakve stvari, neka od predviđanja Crnog ogledala se ostvaruju. Imamo nekoliko primera tehnologije koja se pojavljuje u epizodama, a polako počinje da se koristi. U seriji se pominju neke sitne stvari, poput automobila za dostavu pice kojima nije potreban vozač. Poznati američki lanac restorana Pizza Hut je počeo da eksperimentiše sa ovim konceptom i iznose da ćemo ovakve automatske dostavljače pice moći da vidimo na ulicama do 2020. godine. Ko zna, do tada možda Pizza Hut stigne i u Srbiju.

U jednoj od epizoda devojka nakon što joj dečko umre naručuje robota za interakciju. U pitanju je robot koji oponaša osobu po izgledu, ali takođe analizira profile na društvenim mrežama osobe kako bi je u potpunosti oponašao. Iako je funkcionalni robot koji oponaša osobu daleko, 2010. godine je prezentovan BINA48 (engl. Breakthrough Intelligence via Neural Architecture 48) – robot za razgovaranje (engl. chat bot) koji je modelovan na osnovu žene njegovog tvorca i koristi njena sećanja i emocije koje je osećala kako bi interagovao sa ljudima.

Još par stvari postaju realnost poput “pametne kuće” koja rade sve što korisnik kaže. Danas ova tehnologija nije baš na tom nivou da se sve u kući može automatski kontrolisati, ali najveće svetske kompanije se bave proizvodnjom uređaja koji glasovnom komandom upravlja mašinama u kući. Google Home i Amazon Alexa su primeri ove tehnologije koji su već dostupni na tržištu. Međutim, nisu samo uređaji koji olakšavaju život počeli da se pojavljuju.

Nosedive je naslov jedne od epizoda iz treće sezone i u njoj se opisuje svet u kom pomoću sočiva i aplikacije za mobilni ljudi međusobno ocenjuju interakcije koje imaju sa ostalima. Ocenjuje se način na koji se ponašaju, kako razgovaraju, šta rade… Na prvi pogled nije jasno zašto bi ljudi želeli da učestvuju u ovome, pogotovo ako nisu prisiljeni. Ko bi želeo da ga svi oko njega konstantno ocenjuju i da taj rezultat bude javno vidljiv? Skoro niko. Pogotovo ako imamo na umu da se ljudi sa lošom ocenom sankcionišu – u seriji može da im bude zabranjen ulaz u određene zgrade, da budu uskraćeni usluga poput leta avionom, da izgube posao… Međutim, ljudi su u seriji dobrovoljno prihvatili da koriste aplikaciju zbog jednog jedinog razloga. Ima kazna, ali ima i pogodnosti.

Ljudi sa dobrim ocena imaju brojne pogodnosti. Mogu da dobiju niže cene prilikom kupovine kuće, da dobiju bolje usluge, popularniji su u društvu tako da automatski imaju prednost kod potencijalnog partnera ili poslodavca… Naravno da ovo izaziva kompleks kod ljudi i mnogi traže bolje ocene tako što paze šta rade i govore pokušavajući da impresioniraju ljude i postanu popularni. To i jeste radnja epizode – prati se život devojke koja traži što bolju ocenu.

Paralela sa današnjim životom je jasna. Očigledno je to što oni rade samo napredni nivo današnjeg sveta gde ljudi projektuju najbolju sliku sebe putem društvenih mreža kako bi impresionirali ostale. Pretvaraju se da im je život divan i objavljuju fotografije iz provoda, sa putovanja ili skupih stvari koje su kupili. Uvek se smejemo na fotografijama za koje poziramo, iako je svaki osmeh napravljen za kameru lažan. Ipak, postoji još nešto zbog čega treba odgledati ovu epizodu i obratiti pažnju. Nije samo što prikazuje na steroidima naše društvo u kom svako hrani svoj ego praveći od sebe ono što nije, već zato što prikazuje tehnologiju koja postoji.

Tačnije, postojaće uskoro. Kina će 2020. početi da koristi Social Credit System – sistem pomoću kog će svi građani imati društveni rezultat koji će uticati na njihov život. Svi će biti ocenjivani na osnovu toga šta rade: ako se dopisuju sa disidentima, ako se ne slažu sa onim što vlast propagira i pišu protiv nje, ako gledaju slike i filmove koji “nisu podobni” biće im smanjivana ocena, a ako rade ono što im se kaže imaće dobre ocene. Istina, ne ocenjujemo mi jedni druge međusobno, nego vlada i ocenjuje se sve, a ne samo interakcije, ali sličnost je očigledna. Trenutno se eksperimentiše sa konceptom koji je jezivo sličan jednom od svetova koje predviđa Crno ogledalo. I, baš kao i u seriji, ljudi će verovatno prihvatiti ovaj sistem. Zašto ne bi? Par njih će biti sankcionisani, jer zbog loše ocene neće moći da pozajme novac od banke, kupe kuću ili putuju avionom, ali to su ljudi koji “nisu dobri”. Svi koji su dobri će imati samo koristi: imaće sve pogodnosti kao i u seriji. Kina, država koju analitičari redovno kritikuju kada je u pitanju sloboda, će uvesti novu tehnologiju koja omogućava masovnu špijunažu i kontrolu građana.

Naravno, nije sigurno šta će biti sa ovim projektom. Kina možda ostane usamljeni primer ove nove vrste IT tiranije. Međutim, nije nemoguće da je to tek početak. Uopšte nije nerealna mogućnost da ukoliko se ovo pokaže kao dobar sistem za vlast, druge države koje “nisu toliko slobodne” odluče da implementiraju istu metodu. Ne samo diktature, ovaj sistem je moguć samo ako mi to želim, a pogledajmo naše društvo. Slika kako se predstavljamo nam toliko znači. Toliko nam je bitno kako nas drugi vide da smo opsednuti društvenim mrežama kao što su Instagram, Facebook i Twitter. Toliko volimo da ocenjujemo da smo pomoću Tinder-a i sličnih aplikacija za upoznavanje počeli i potencijalne partnere da ocenjujemo samo na osnovu par fotografija.

Prosto smo opsednuti time da projektujemo najbolju sliku sebe. Toliko nam je stalo do toga kako nas drugi vide. Toliko smo sujetni da već radimo ono što nam ovakva aplikacija za ocenjivanje ljudi nudi. Svakodnevno ocenjujemo druge i prikazujemo idealizovanu sliku sebe kako bi nam drugi zavideli. Da li bi se suprotstavili ovom crnom svetu Crnog ogledala ili bi ga širom otvorenih ruku prihvatili? Uostalom, sve što Nosedive prikazuje je prebacivanje koncepta društvenih mreža na stvaran svet. Prikazuje porobljavanje koje sami sebi namećemo samo na malo višem nivou.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Black Mirror, Društvo, kultura, Sociologija, tehnologija