Ulogujte se / Kreirajte profil

Čuo sam za nadahnuće, ali ga nikad nisam video – Vilijam Fokner

Živeo sam u Nju Orleansu, radeći svaki posao koji bih morao da bih zaradio ovde-onde koju paru. Upoznao sam se sa Šervudom Andersonom. Po podne bismo se šetali gradom i razgovarali s Ijudima. Uveče bismo se opet našli i posedeli uz koju bocu, razgovarajući i slušajući. Nikad ga nisam viđao pre podne. Povlačio se, radio je. Sutradan — od početka. Zaključio sam — ako pisci tako žive, onda se opredeljujem da postanem pisac. I latih se pisanja svoje prve knjige. Odmah sam otkrio da je pisanje uživanje.

Ne trudi se samo da budeš bolji no savremenici ili prethodnici, nastoj da sebe sama prevaziđeš: Vilijam Fokner: Photo: blogspot.com

*Šta mislite o sebi kao piscu?

Fokner: Da me nije, neko drugi bi napisao moja dela, Hemingvejeva, Dostojevskog, svih nas. Dokaz za to je činjenica da ima bar tri kandidata za autorstvo Šekspirovih komada. Međutim, važni su Hamlet i San letnje noći, a ne ko ih je napisao, važno je da ih neko jeste napisao. Umetnik uopšte nije važan. Važno je samo što stvori, jer ništa novo ne može se kazati. Šekspir, Balzak, Homer, svi oni pisali su o istim stvarima, i da su živeli hiljadu, po dve hiljade godina duže, izdavačima posle njih niko ne bi bio potreban.

*Ali i ako nema ništa više da se kaže, nije li, možda, važna piščeva ličnost?

Fokner: Za njega je vrlo važna. Svakom drugom trebalo bi da je do njegovog dela odveć stalo da bi poklanjao pažnju njegovoj ličnosti.

*A vaši savremenici?

Fokner: Nijednome od nas nije pošlo za rukom da dosegne san o savršenstvu. Zato nas ocenjujem na osnovi našeg sjajnog neuspeha da ostvarimo što je nemogućno. Po meni, kad bih sve što sam napisao mogao iznova da napišem, uveren sam da bih to bolje učinio, a to je najzdravije stanje za umetnika. Zato on ne prekida rad, zato se neprestano trudi; svaki put misli da će mu bolje poći za rukom, da će uspeti. Dakako, u tome omane, i upravo zato je to stanje zdravo. Kad bi mu to pošlo za rukom, kad bi mu delo dorastalo zamisli, snu, ne bi mu preostalo drugo no da sebi prereže grkljan, da skoči s druge strane tog vrhunca savršenstva u samoubistvo. Ja sam promašeni pesnik. Možda svaki romanopisac isprva želi da piše poeziju, uviđa da za to nije sposoban i onda se okuša u kratkoj priči, koja kao forma postavlja najviše zahteve posle poezije. A kad tu omane, tek tada se laća pisanja romana.

Ćaknut je mlad pisac koji se ravna prema teoriji. Učite se na sopstvenim greškama
Photo: wikimedia.or

*Da li postoji neka formula koju treba uvažavati da bi se postalo valjan romanopisac?

Fokner: Devedeset devet procenata darovitosti… devedeset devet procenata discipline… devedeset devet procenata rada. Romanopisac nikad ne sme da bude zadovoljan onim što napiše. Što napiše nikad nije toliko dobro koliko može biti. Moraš uvek sanjati i stremiti ka boljem no što je ono za što znaš da možeš postići. Ne trudi se samo da budeš bolji no savremenici ili prethodnici. Nastoj da sebe sama prevaziđeš. Umetnik je biće koje podstiču demoni. Ne zna zašto su njega odabrali, pa mu je obično preveć stalo da odgonetne zašto. On je oličenje amoralnosti, jer spreman je da od bilo koga, od svakog pljačka, pozajmljuje, iskamči i ukrade samo da bi izašao na kraj sa svojim poslom.

*Hoćete da kažete da pisac treba da bude u svakom pogledu bezobziran?

Fokner: Jedina odgovornost pisca je odgovornost prema poslu koji radi. Ako je dobar pisac, biće u svakom pogledu bezobziran. On je u vlasti jednoga sna. Taj san ga toliko kinji da ga se mora ratosiljati. Dotle nema mira. Svaki obzir pada u vodu: čast, ponos, pristojnost, bezbednost; sve otpada da bi se napisala knjiga. Ako rođenu majku mora da orobi, pisac će to učiniti bez oklevanja; Oda grčkoj urni vredi ne znam koliko vremešnih gospi.

*Znači li to, onda, da nedostatak sigurnosti, sreće, čestitosti, može biti značajan činilac u umetnikovom stvaranju.

Fokner: Ne znači. Sve to ima značaj samo za njegov mir i za njegovo zadovoljstvo, a umetnosti se ne tiču mir i zadovoljstvo.

(…)

*Kažete da je prinuđen na kompromis kada radi na filmu. Kako stoji stvar s njegovim književnim delom? Ima li on bilo kakvu obavezu prema svome čitaocu?Fokner: On je obavezan da svoje delo napiše najbolje što može; ako mu je posle toga preostala još kakva obaveza, može se kako hoće prema njoj odnositi. Što se tiče mene, imam previše posla da bih hajao za publiku. Nemam vremena za odgonetanje pitanja ko čita moja dela. Ne zanima me šta o mome delu ili o delu kog drugog pisca misli Džon Dou. Moje je da imam pred očima standard koji treba zadovoljiti, a taj standard je tu kad neko delo u meni izazove osećanja što me zahvate kad čitam Iskušenje svetog Antonija ili Stari zavet. Te knjige u meni bude osećanje prijatnosti. I posmatranje ptice u meni budi osećanje prijatnosti. Znate, voleo bih, kada bih se reinkarnirao, da budem reinkarniran u jastreba. Njega ništa ne mrzi, ne zavidi mu, ne želi ga, ne treba ga. Nikad mu nije dosadno, nikad nije u opasnosti, a jede sve.

*Koju tehniku primenjujete da biste dosegli svoj standard?

Fokner: Ako se zanima za tehniku, pisac treba da se bavi hirurgijom ili tesarstvom. Ne postoji mehanički način koji omogućava pisanje, tu nema prečice. Ćaknut je mlad pisac koji se ravna prema teoriji. Učite se na sopstvenim greškama; ljudi uče samo na greškama. Dobar umetnik smatra da nema pisca koji je toliko dobar da bi njega mogao savetovati. On je bezmerno tašt. Ma koliko se divio starome piscu, on bi da ga nadmaši.

*Znači li to da poričete važnost tehnike?

Fokner: Nikako. Ponekad tehnika nahrupi i zavlada snom čak pre no što je sam pisac kadar da ga se dokopa. To je tour de force, a završiti delo svodi se naprosto na to da se opeke kako valja stave jedna na drugu, jer pisac, verovatno, zna svaku pojedinačnu reč do kraja pre no što je i prvu zabeležio. Ovo se desilo s Dok ležah na samrti. Nije bilo lako. Nema pošteno obavljenog posla koji je lak. Stvar je, prosto, bila u tome što je sva građa već bila nadohvat ruke. Za pisanje te knjige trebalo mi je svega, otprilike, ona dokolica što mi je u šest sedmica preostajala posle dvanaestočasovnog dnevnog rada na manuelnom poslu koji sam onda imao. Naprosto sam zamislio skupinu ljudi i izložio ih jednostavnim opštim prirodnim katastrofama, to jest poplavi i požaru, dajući smer njihovu razvitku jednostavnim prirodnim motivom. Ali, opet, i kad nije reč o tehnici, pisanje je i lakše, samo u drugome smislu. Jer u mojoj knjizi uvek postoji trenutak u kojem se lica osamostale, kad počnu da postupaju na svoju ruku i završavaju stvar, to se (u Dok ležah na samrti) zbiva, recimo, negde oko 275. stranice. Naravno, ne znam šta bi se zbilo da sam knjigu završio na 274. strani. Svojstva koja umetnik mora imati jesu objektivnost u suđenju o sopstvenome delu plus čestitost i smelost da se ne zavarava. Kako nijedno moje delo nije doraslo mojim standardima, o njemu moram suditi prema onom koje me je najvećma namučilo i napatilo, kao što majka svoje dete koje se izmetnulo u lopova i ubicu više voli no dete koje je postalo sveštenik.

Dobar umetnik smatra da nema pisca koji je toliko dobar da bi njega mogao savetovati. On je bezmerno tašt
Photo: http://assets.uvamagazine.org

*Koje je to delo?

Fokner: Buka i bes. Pisao sam ga pet puta nastojeći da ispričam priču, da raskrstim sa snom, koji bi me kinjio do završetka. Knjiga je tragedija dveju izgubljenih žena. Kedi i njene kćeri. Dilzi je jedan od mojih omiljenih likova, jer je srčana, plemenita, nežna i iskrena. Kudikamo je smelija, iskrenija i plemenitija no ja.

*Kako se začela knjiga Buka i bes?

Fokner: Prvo se javila kao mentalna predstava. U to vreme nisam znao da je simbolična. Bila je to slika kaljave stražnjice gaćica neuzrasle devojčice u krošnji kruške, odakle može kroz prozor da vidi bakin pogreb i da o onom što se zbiva obaveštava braću dole na zemlji ispod sebe. Do trenutka u kojem sam objasnio ko su oni, šta rade i kako su se devojčici ukaljale gaće, shvatio sam da je nemogućno sve to staviti u kratku priču, te da moram napisati knjigu. I tada sam shvatio simboličnost tih prljavih gaća, pa je tu sliku zamenila ona o devojčici bez oca i majke koja silazi niz oluk kako bi utekla iz jedine kuće koju ima, u kojoj joj nikad nije pružena ljubav, naklonost ni razumevanje.

Već sam bio započeo kazivanje priče viđene očima slaboumnog deteta, jer osećao sam da će ispasti bolja ako je kazuje neko ko je u stanju samo da saznaje ono što se događa ali ne i zašto se događa. Video sam da toga puta nisam ispričao priču. Pokušao sam je opet ispričati, istu tu priču, viđenu očima drugoga brata. I opet, to nije bilo to. Ispričao sam je treći put, viđenu očima trećega brata. Još uvek, to nije bilo to. Pokušao sam da što sam napisao objedinim i da međuprostore ispunim sam kao pripovedač. Knjiga još nije bila završena, sve do petnaest godina posle objavljivanja, kada sam, kao dodatak uz drugu jednu knjigu, dopisao poslednji ogled da priču ispričam i da od nje oslobodim svoj um, pa da se od nje malo odmorim. Prema toj knjizi sam najbolećiviji. Nisam je mogao ostaviti da miruje i nikad nisam umeo da je kako valja ispričam, iako sam se upinjao da to učinim i opet bih voleo da to pokušam, iako bih, verovatno, opet omanuo.

*Koje osećanje u Vama pobuđuje Bendži?

Fokner: Jedino osećanje koje u meni izaziva Bendži je bol i sažaljenje prema čovečanstvu. Prema Bendžiju ne možete ništa osećati jer on sam ništa ne oseća. Jedino osećanje koje prema njemu lično mogu da gajim jeste briga da li je uverljiv takav kakvim sam ga stvorio. On je bio prolog, kao grobar što je bio u elizabetanskim dramama. Čim je ispunio svoj zadataik, nestaje. Bendžiju su tuđi i dobro i zlo, jer ne zna ni za dobro ni za zlo. 

Razne alegorije hrišćanstva su dijagrami prema kojima čovek sebe odmerava i uči se da sebe spoznaje. Ono čoveka ne može naučiti da bude dobar, kao što ga udžbenici uče matematici

*Je li Bendži bio u stanju da oseti ljubav?

Fokner: Bendži nije bio dovoljno razuman ni da bi bio sebičan. Bio je životinja. Uočavao je nežnost i Ijubav, premda ih nije umeo imenovati, i upravo ga je ugroženost nežnosti i ljubavi nagnala da riče kad je u Kedi osetio promenu. Više nije imao Kedi; s obzirom da je bio idiot, čak nije bio svestan da Kedi više nema. Znao je samo da nešto nije u redu, što je stvorilo vakuum, u kojem je patio. Pokušao je da taj vakuum ispuni. Jedino što je imao bila je jedna iznošena papuča koja je pripadala Kedi. Ta papuča bila mu je nežnost i ljubav, koje nije umeo imenovati, za koje je znao samo da ih više nema. Bio je prljav jer nije bio kadar da usklađuje kretanje i zato što prljavština za njega ništa nije značila. Između prljavštine i čistoće nije pravio veću razliku no između dobra i zla. Papuča mu je pružala utehu, iako više nije pamtio lice kojem je nekad pripadala, baš kao što se niie mogao domisliti zašto pati. Da se Kedi opet pojavila, verovatno je ne bi prepoznao.

*Ima li kakvo značenje narcis podaren Bendžiju?

Fokner: Narcis su dali Bendžiju da bi mu svratili pažnju. To je, naprosto, cvet koji je slučajno bio pri ruci tog petog aprila. Nije bio sračunat.

*Nudi li kakvu umetničku prednost romanu oblik alegorije, kao što je hrišćanska alegorija koju ste primenili u Bajci?

Fokner: Onu prednost koja tesara navodi da pravi četvrtaste uglove kad gradi pravougaonu kuću. U Bajci je hrišćanska alegorija bila alegorija prikladna za upotrebu u toj posebnoj priči, kao što je pravougaona kocka prikladna za građenje pravougaono četvrtaste kuće.

*Znači li to da umetnik može primenjivati hrišćanstvo prosto kao jednu od alatki, kao što bi tesar pozajmio čekić?

Fokner: Tesar o kojem govorimo nikad nije bez tog čekića. Nikome hrišćanstvo nije tuđe, ako se složimo o onom što podrazumevamo pod tom rečju. Ono je individualni kodeks ponašanja svakoga pojedinca, pomoću kojeg on od sebe gradi ljudsko biće bolje no što bi njegova priroda htela, kad bi se ravnao samo prema prirodi. Bez obzira na to što je simbol hrišćanstva — krst ili venac, ili što drugo — taj simbol podseća čoveka na njegov dug prema Ijudskome rodu. Razne alegorije hrišćanstva su dijagrami prema kojima čovek sebe odmerava i uči se da sebe spoznaje. Ono čoveka ne može naučiti da bude dobar, kao što ga udžbenici uče matematici. Ono mu pokazuje kako sebe da otkrije, da za sebe izgradi izvestan moralni kodeks i standard s obzirom na svoje sposobnosti i težnje, dajući mu nesravnjivi primer patnje, žrtve i obećanje uzdanja. Pisci su se uvek oslanjali i uvek će se oslanjati na alegorije moralne svesti, jer te alegorije su bez premca — trojica ljudi u Mobi Diku koji predstavljaju trojstvo svesti: potpuno neznanje, znanje ali nehaj, znanje i brižnost. Isto to trojstvo u Bajci predstavljaju mladi Jevrej, oficir-letač koji je kazao: “Ovo je užasno. Ne prihvatam to pa ni po cenu života”; stari Francuz, intendantski oficir koji je rekao: “Ovo je užasno, ali možemo da jadikujemo i — podnosimo”; i mladi Englez, bataljonski glasnik, koji je rekao: “Ovo je užasno, nešto ću u vezi s time preduzeti.”

Nikome hrišćanstvo nije tuđe, ako se složimo o onom što podrazumevamo pod tom rečju
Photo: thedailybeast.com

*Da li se one dve međusobno odvojene teme u Divljim palmama dovode u vezu u jednoj knjizi radi postizanja nekog simboličkog cilja? Je li posredi, kao što neki kritičari natuknjuju, neka vrsta estetičkog kontrapunkta, ili pak puka slučajnost?

Fokner: Ne, ne. To je bila jedna priča — priča o šarloti Ritenmejer i Heriju Vilburnu, koji su ljubavi sve žrtvovali a potom su je izgubili. Nisam znao da će od toga ispasti dve odvojene priče, sve dok nisam počeo da pišem knjigu. Kad sam stigao do kraja onog što je sada prvi odeljak DivIjih palmi, odjednom sam shvatio da nešto nedostaje — priči je bila neophodna žestina, nešto što će je uzdići, kao kontrapunkt u muzici. Pa sam nastavio pisanje priče Starac sve dok se priča iz Divljih palmi nije vinula do vrhunca. Onda sam stao s pričom Starac kod onog što je sada njen prvi odeljak i dao se na pisanje priče iz Divljih palmi, dok opet nije počela da jenjava. Tada sam je opet podigao do vrhunca — još jednim odeljkom antitetičke prirode, to jest pričom o čoveku koji se domogao svoje Ijubavi da bi u ostatku knjige od nje bežao, čak dotle da se dobrovoljno vraća u zatvor, u kojem će biti bezbedan. To su dve priče samo zahvaljujući slučaju, a možda neophodnosti. Posredi je priča o Šarloti i Vilburnu.

*Koliko se vaše delo zasniva na ličnome iskustvu?

Fokner: Ne znam. Nikad nisam to računao. Zato što “koliko” nije važno. Piscu su neophodne tri stvari: iskustvo, posmatranje i uobrazilja; po dve od tih stvari, pokadšto i jedna, mogu nadoknaditi odsustvo ostalih. U mome slučaju, priča se obično začinje s idejom, sećanjem ili mentalnom slikom. Pisanje priče je, naprosto, u tome da se radi do trenutka u kojem se objašnjava zašto se to zbilo ili kakve je posledice izazvalo. Pisac nastoji da stvori verovatne ljude u verovatnim uzbudljivim situacijama, na što uzbudljiviji način. Očito je da mu jedna od alatki mora biti sredina koju poznaje. Mislim da je muzika sredstvo najlakše za izražavanje, jer prva se pojavila u ljudskome iskustvu i istoriji. Ali kako je moj talenat u rečima, moram nastojati da koliko-toliko izrazim u rečima ono što bi čista muzika kudikamo bolje postigla. To jest, muzika bi to izrazila bolje i jednostavnije, ali ja više volim da upotrebljavam reči, kao što više volim da čitam nego da slušam. Više volim tišinu no zvuk, a slika što je proizvode reči rađa se u tišini. To jest, grmljavina i muzika proze zbivaju se u tišini.

*Ima ljudi koji kažu da ne razumeju Vaša dela, pa ni kad su ih dva-tri puta pročitali. Kakav pristup biste im preporučili?

Fokner: Pročitajte ih četiri puta.

*Pomenuli ste da su za pisca važni iskustvo, posmatranje i uobrazilja. Da li biste im dodali nadahnuće?

Fokner: Ništa ne znam o nadahnuću, jer ne znam šta je nadahnuće — slušao sam o njemu, ali nikad ga nisam video.

*Za Vas se kaže da ste kao pisac opsednuti nasiljem.

Fokner: To zvuči kao kad bi se kazalo da je tesar opsednut svojim čekićem. Nasilje je, naprosto, jedna od tesarevih alatki. Pisac nije kadar u većoj meri no tesar da gradi jednom alatkom.

Pisci su se uvek oslanjali i uvek će se oslanjati na alegorije moralne svesti, jer te alegorije su bez premca
Photo: www.biography.com

*Možete li kazati kako ste počeli da pišete?

Fokner: Živeo sam u Nju Orleansu, radeći svaki posao koji bih morao da bih zaradio ovde-onde koju paru. Upoznao sam se sa Šervudom Andersonom. Po podne bismo se šetali gradom i razgovarali s Ijudima. Uveče bismo se opet našli i posedeli uz koju bocu, razgovarajući i slušajući. Nikad ga nisam viđao pre podne. Povlačio se, radio je. Sutradan — od početka. Zaključio sam — ako pisci tako žive, onda se opredeljujem da postanem pisac. I latih se pisanja svoje prve knjige. Odmah sam otkrio da je pisanje uživanje. Čak sam zaboravio da gna Andersona nisam video tri sedmice, kad se on pojavio na mojim vratima, prvi put mi dolazeći u posetu, i rekao: ,,šta škripi? Jeste li ljuti na mene?” Rekoh mu da pišem knjigu. „Bože blagi!” — reče i izađe. Kad sam završio knjigu — bila je to Vojnikova plata — sretoh gđu Anderson na ulici. Reče: „Šervud kaže da će se pogoditi s Vama. Ako ne mora da čita Vaš rukopis, reći će svome izdavaču da ga prihvati za objavljivanje.” „Dogovoreno”, rekoh, i tako postadoh pisac.

(…)

*Mora biti da sebe smatrate dužnikom Šervuda Andersona, ali kako gledate na njega kao na pisca?

Fokner: On je bio otac moga naraštaja američkih pisaca i tradicije američke književnosti koju će nastaviti oni što dolaze posle nas. Nikad nije dobio ocenu kakvu zaslužuje. Drajzer mu je stariji brat, a Mark Tven im je obojici otac.

*Šta mislite o evropskim piscima tog razdoblja?

Fokner: Dvojica velikana u moje vreme bili su Man i Džojs. Džojsovom Ulisu treba da prilazite kao što neuki baptistički propovednik prilazi Starome zavetu: ispunjeni verom.

*Kako ste sticali svoja saznanja o Svetom pismu?

Fokner: Moj pradeda Mari bio je blag i tankoćutan čovek, bar prema nama deci. To jest, iako je bio Škot, nije bio (prema nama) ni naročito bogobojažljiv ni naročito strog: bio je to, naprosto, čovek čvrstih načela. Jedno od tih načela je bilo, da je svako, od dece pa do odraslih, ko bi se zatekao oko njega, morao da zna stih iz Svetoga pisma i da ga kao iz rukava izgovori kad bismo se okupili ujutro za doručak; ako nisi znao stih iz Svetog pisma, ne bi dobio doručak; dao bi ti dosta vremena da izađeš iz odaje i koji redak nabubaš (s nama je živela jedna usedela tetka, koja je bila izvršilac ove dužnosti, pa bi se povukla s krivcem i hitro bi ga naučila pesmici da bi ga sledeći put prevela preko zapreke). 

Knjige koje čitam su knjige za koje sam znao i koje sam voleo kad sam bio mladić i kojima se vraćam kao što se čovek vraća starim prijateljima

Stih je morao da bude autentičan; tačan. Dok smo bili mali, mogao je to biti isti stih, samo si ga morao kazivati tečno, jutro za jutrom, sve dok ne bi malo stariji i veći, a tad bi jedno jutro (do tog vremena već bi ti svoju pesmicu znao kao vodu, projurio bi njome i ne slušajući što govoriš, jer već si bio pet-šest minuta u prednosti, sav između šunke, odreska, pržene piletine, krupice, slatkog krompira i dve-tri vrste vrućeg hleba) naprasno zatekao na sebi njegove oči — vrlo plave, vrlo blage i nežne, no čak ni tad ne stroge koliko tvrde; i sutra ujutro kazivao si nov stih. Na izvestan način, to bi se zbilo kad si otkrio da ti je detinjstvo prošlo; nadrastao si ga i ulazio si u svet.

*Da li čitate svoje savremenike?

Fokner: Ne. Knjige koje čitam su knjige za koje sam znao i koje sam voleo kad sam bio mladić i kojima se vraćam kao što se čovek vraća starim prijateljima: Stari zavet, Dikens, Konrad, Servantes — Don Kihot. Čitam ih svake godine, kao što neki ljudi čitaju Sveto pismo. Flobera, Balzaka — on je stvorio neprikosnoven, sopstveni svet, krvotok koji kola kroz dvadeset knjiga — Dostojevskog, Tolstoja, Šekspira. Melvila čitam povremeno, a od pesnika Marloua, Kempiona, Džonsona, Herika, Dana, Kitsa, i Šelija. Još uvek čitam Hausmana. Toliko sam puta čitao ove knjige da uvek ne počinjem od prve stranice i ne čitam do kraja. Pročitam samo jedan prizor, ili o jednom liku, baš kao što čovek sretne prijatelja i nekoliko minuta s njime proćaska.

*A Frojda?

Fokner: Svi su govorili o Frojdu kad sam živeo u Nju Orleansu, ali ja ga nikad nisam čitao. Nije ni Šekspir. Sumnjam da je i Melvil, a siguran sam da Mobi Dik nije.

*Čitate li uopšte detektivske priče?

Fokner: Čitam Simenona jer me pomalo podseća na Čehova.

*Koji su Vam omiljeni likovi?

Fokner: Omiljeni likovi su mi Sara Gemp — svirepa, nemilosrdna žena, ispičutura, oportunist, nepouzdana — karakter joj je pretežno rđav, ali bar je karakter; gđa Heris, Falstaf, Knez Hol, Don Kihot, dabome i Sančo. Oduvek se divim Ledi Makbet. I Botomu, Ofeliji i Merkuciju — i on i gđar Gemp hvatali su se ukoštac sa životom, nisu tražili olakšice, nikad nisu cmizdrili. Dakako Hak Fin i Džim. Toma Sojera nikad nisam mnogo voleo — užasno je prenemagalo. Pa onda, volim Suta Lavinguda, junaka knjige koju je Džordž Heris napisao otprilike 1840. ili 1850. u gorama Tenesija. On nije imao o sebi iluzije, davao je sve od sebe; u izvesnim trenucima je bio kukavica, znao je to i nije se sramio; nikada svoje nevolje nije pripisivao drugome i nikad zbog njih Boga nije kleo.

*Da li biste nešto kazali o budućnosti romana?

Fokner: Mislim da sve dok ljudi čitaju romane, ljudi će ih i pisati. Ili obratno; osim, sigurno, ako ilustrovani magazini i crtani stripovi napokon ne umrtve čovekovu sposobnost čitanja, i ako se književnost odista ne vraća slikovnom pismu neandertalske pećine.

Ljudi koji žele da budu pisci čitaju prikaze, ljudi koji žele da pišu nemaju kad da čitaju prikaze
Photo: http://hottytoddy.com

*A šta mislite o funkciji kritičara?

Fokner: Umetnik nema kad da sluša kritičare. Ljudi koji žele da budu pisci čitaju prikaze, ljudi koji žele da pišu nemaju kad da čitaju prikaze. I kritičar pokušava da kaže: „Kirloj je tu bio.” Njegova funkcija nije usmerena prema samome piscu. Umetnik je jedan stepen iznad kritičara, jer umetnik piše nešto što će kritičara uzbuditi. Kritičar piše nešto što će svakoga uzbuditi, samo ne umetnika.

*Znači, nikada ne osećate potrebu da o svome delu porazgovarate s nekim?

Fokner: Ne, pune su mi ruke posla pišući ga. Ono me mora zadovoljiti, a ako me ne zadovolji, ne osećam potrebu da o njemu govorim. Ako me ne zadovoljava, razgovor o njemu neće ga poboljšati, jer jedino ga može poboljšati dodatni rad na njemu. Ja nisam literata, već samo pisac. Nikakvo zadovoljstvo mi ne pričinjava razgovor o radionici.

*Kritičari tvrde da su središte Vaših romana krvni odnosi.

Fokner: To je jedno mišljenje, a ja, kao što rekoh, ne čitam kritičare. Sumnjam da čoveka koji pokušava da piše o ljudima zanimaju krvni odnosi više no oblici noseva tih ljudi, osim ako ovi pomažu razvijanju priče. Ako se pisac usredsredi na onom što treba da ga zanima, a to su istina i Ijudsko srce, neće mu mnogo vremena preostati za bilo šta drugo, na primer za ideje i činjenice kao što su oblici noseva ili rodbinski odnosi, jer, držim, ideje i činjenice imaju veoma malo veze s istinom.

*Kritičari još tvrde da Vaši likovi nikad svesno ne biraju između dobra i zla.

Fokner: Život se ne zanima za dobro i zlo. Don Kihot je neprestano birao između dobra i zla, ali, opet, on je te izbore činio u stanju sna. On je bio lud. Zakoračio je u stvarnost tek kad se potrudio da se suoči s ljudima pa nije imao nimalo vremena da razlikuje dobro i zlo. Kako postoje samo u životu, ljudi moraju svoje vreme posvetiti naprosto tom svom stanju življenja. Život je kretanje, a kretanje se tiče onog što čoveka pokreće — a to je slavoljubivost, moć, zadovoljstvo. Vreme koje može posvetiti moralnosti, čovek mora silom oduzeti od kretanja u kojem sudeluje. On je prinuđen da čini izbore između dobra i zla pre ili kasnije, jer to moralna svest iziskuje od njega, da bi bio u stanju da sa sobom sutra živi. Njegova moralna svest je prokletstvo koje je od bogova morao da primi kako bi od njih dobio pravo da sneva.

*Možete li pobliže objasniti šta podrazumevate pod kretanjem u vezi s umetnikom?

Fokner: Cilj svakog umetnika je da zaustavi kretanje, što znači — život, veštačkim sredstvima, i da ga zadrži u stanju nepokretnosti, tako da se ono posle stotinu godina, kad ga stranac pogleda, nanovo pokrene, jer je život. Kako je čovek smrtan, jedini vid besmrtnosti njemu dostupan je u tome da iza sebe ostavi nešto što je besmrtno, jer će se večito kretati. To je način na koji umetnik ispisuje „Kilroj je tu bio” na zidu konačnog i neopozivog zaborava kroz koji će jednog dana morati da prođe.

*Malkolm Kauli je kazao da su Vaši likovi opsednuti osećanjem podređenosti svojoj sudbini.

Fokner: To je njegovo mišljenje. Rekao bih da neki jesu a drugi ne, kao i likovi svakog drugog pisca. Rekao bih da je Lina Grouv iz Svetlosti u avgustu prilično uspešno izašla na kraj sa svojom sudbinom. U njenoj sudbini u stvari nije bilo značajno je li Lukas Berč njen muž ili nije. Sudbina joj je bila da ima muža i decu i ona je to znala, te je, naprosto, na to bila pripravljena i priklonila se ne tražeći ni od koga pomoć. Vladala je svojom dušom. Jedan od najsmirenijih, najzdravijih govora koje sam uopšte čuo potiče od nje, kad baš u trenutku u kojem odoleva njegovom posledniem, očajničkom i beznadnom pokušaju da je siluje, kaže Bajronu Banču: „Zar se ne stidiš? Mogao si probuditi bebu.” Ni na tren nije bila pometena, uplašena, uznemirena. čak nije znala da joj ne treba sažaljenje: „Eto, nisam ni mesec putovala, a već sam u Tenesiju. Bože blagi, telo baš izmiče.”

I porodica Bandrenovih u Dok ležah na samrti dosta uspešno je izašla na kraj sa svojom sudbinom. Kako mu je umrla žena, ocu, naravno, treba druga, te je i našao. Jednim potezom on je ne samo porodici pribavio kuvaricu već je nabavio i gramofon, ne bi li porodici, dok je na počinku, priuštio sve zadovoljstvo. Trudna kćerka ovog puta nije uspela da raskrsti sa svojim stanjem, ali nije klonula. Naumila je da još jednom pokuša, pa i ako bi svi pokušaji do poslednjeg omanuli, što bi se zbilo, bilo bi tek rođenje još jednog deteta.

*Gospodin Kauli još kaže da s poteškoćom gradite likove između dvadeset i četrdeset godina starosti koji bi bili simpatični.

Fokner: Ljudi između dvadesete i četrdesete nisu simpatični. Dete ima sposobnost delanja, ali ono nije kadro da saznaje. Ono počinje da saznaje tek kad više nije u stanju da dela — posle četrdesete. Između dvadesete i četrdesete volja deteta za delanjem jača, postaje opasnija, ali ono još nije počelo da saznaje. Kako sredina i razni pritisci sile čovekovu sposobnost delanja u kolotečine zla, čovek je snažan pre nego što je moralan. Patnje sveta izazivaju Ijudi između dvadesete i četrdesete. Ljudi oko moga doma što izazivaju svu tu međurasnu napetost — Milami i Brajanti (u slučaju ubistva Emeta Tila), kao i bande Crnaca koji hvataju belkinju i iz odmazde je siluju, Hitleri, Napoleoni, Lenjini — svi ti ljudi su simboli ljudske patnje i ljudskoga bola, i svi su stari između dvadeset i četrdeset godina.

Počev od Sartorisa otkrio sam da vredi pisati o mojoj malenoj poštanskoj marki zavičajne grude i da je dok sam živ ne mogu iscrpsti

*Šta se to zbilo s Vama između Vojnikove plate i Sartorisa — to jest, šta Vas je navelo da započnete sagu o Joknapatafi?

Fokner: S Vojnikovom platom sam otkrio da je pisanje uživanje. Ali docnije sam ustanovio da ne samo da svaka knjiga mora imati izvestan obrazac, već i da celokupni učinak ili suma dela jednoga umetnika mora da ima izvestan obrazac. Vojnikovu platu Komarce pisao sam radi pisanja, jer to mi je pričinjavalo zadovoljstvo. Počev od Sartorisa otkrio sam da vredi pisati o mojoj malenoj poštanskoj marki zavičajne grude i da je dok sam živ ne mogu iscrpsti, kao i da bih, sublimujući stvarno u apokrifno, imao punu slobodu da, oslanjajući se na sve svoje snage, težim njenom apsolutnom vrhuncu. Time je bio otvoren zlatan rudnik iz kojeg su pokuljali drugi ljudi, pa sam stvorio sopstveni kosmos. Te ljude mogu da pokrećem kao Bog, ne samo u vremenu već i u prostoru. Činjenica da s uspehom pokrećem svoje likove u vremenu i prostoru, bar po mojoj oceni, dokazuje mi moju teoriju da je vreme fluidno stanje koje postoji samo u magnovenim telesnim obličjima pojedinačnih ljudi. Ne postoji bilo već samo jeste. Kad bi bilo postojalo, ne bi bilo bola i tuge. Volim da svet koji sam stvorio tumačim kao glavni potporanj univerzuma; da bi se univerzum srušio ako bi se taj potporanj, ma koliko bio malen, izmakao. Moja poslednja knjiga biće knjiga o Sudnjem danu, Zlatna knjiga o pokrajini Joknapatafa. A tada ću slomiti pisaljku i moraću da stanem.

Razgovarao: Hoffman Frederick

1956.

Preveo Tihomir Vučković

XXZ Regionalni portal

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *