Polumračnom sobom plutao je Interstellar overdrive, Pink Floyd je polako bojio prostor samačkog ambijenta, na stolu je ostao istrošeni filter od čaja, flaša soka i prazna kesica nes kafe. Krupna silueta je zamišljeno posmatrala ekran plavičaste svetlosti kao da nešto traži. Nezaposlen već nekoliko godina, ispao je sa pokretne trake fabrike života, iako oduvek introvert, sad se u potpunosti povukao duboko u pećine svog sveta. Oglasi na koje je nailazio bili su uglavnom van njegovog gradića, što mu nije odgovaralo, ali nije imao izbora, slao je Curriculum vitae u firme iz cele zemlje.

Po struci inžinjer, nije pretpostavljao da će doći u ovakvu situaciju. Stalno je u svojoj glavi vraćao film unazad i tražio razloge zašto je otpušten. Uznemirenost i anksioznost su pojačale osećaj krivice, mada se činilo da nije do njega, da je izgubljen na vetrometini tranzicionih promena. Ni članstvo u stranci na vlasti nije pomoglo da ne bude višak i završi na birou za nezaposlene. Šta je bio hibris jednog čoveka koji u stvari nije razumeo okruženje u kome živi. Da li zbog načina zaposlenja, kad je došao preko osoba koji nisu iz firme i time naljutio pretpostavljene koji vedre i oblače u svim režimima, te bogove njegove male sredine ili što godinama nije išao na partijske sastanke, nije bio siguran i te nedoumice su ga dugo mučile. Njegov zazor, osećaj nepoverljivosti i teskobe prema drugim ljudima se umnogome povećao, nije znao ni kako će posle svega funkcionisati u kolektivu ako se zaposli. Pošto je prepravio potrebnu dokumentaciju, cv i motivaciono pismo, uz malo oklevanja, kliknuo je na send.

Krenuo je u šetnju sa prijateljem s kojim se družio od skoro i koji je praktično bio jedina veza sa okolinom. Prošao je kroz omanji prolaz koji je povezivao njegovu ulicu sa susednom i nastavio pored obližnje bare da se nađe sa prijateljem. Kad su se susreli počeli su da razmenjuju informacije oko traženja posla, pošto je drugar tog dana bio na Birou.

I šta je bilo? upitao je. -Ma ništa, ponudili mi da idem na kurs za pisanje CV i traženje posla, da ne poveruješ kakve budalaštine, odgovori drug. Kurs za pisanje CV?!! Na kakve sve gluposti neće bacati pare, pa ovo nema nigde, nasmejao se.

Sutradan je otišao u opštinu da reguliše zaostali dug za porez i primetio je na javnom panou oglas za posao gde se tražilo deset radnika baš u lokalnoj samoupravi. Brže bolje otišao je do pisarnice da se raspita, a tamo je dobio odgovor koji ga je izbacio iz koloseka. –Taj oglas je za zaposlene opštine koji su primljeni na određeno da bi ih prebacili na neodređeno, to je samo forme radi, možete se prijaviti, ali posao nećete dobiti, odsečno je odgovorila mlađa žena koja je tu radila. Indisponiran otišao je kući i preležao skoro ceo dan u apatičnom rasploženju. Uveče se čuo sa drugarom i u tonu zapanjenosti mu objašnjavao kako se više i ne krije da su konkursi namešteni. -Čoveče, šta si očekivao, nema više potrebe da lažu, može im se, smirivao ga je drug.

Nastavljajući grozničavo da šalje CV, nedeljama je očekivao bar pozive na razgovor, ako ne to, onda negativan odgovor kao znak poštovanja, a najčešće ni toga nije bilo. Pozvao ga je kolega sa bivšeg posla da dođe na razgovor za posao u fabrici gde je sad zaposlen, u drugom delu države. To mesto je preko dvesto kilometara udaljeno od gradića u kome živi. Nije puno oklevao, prihvatio je ponudu i rešio da ode i vidi kako to sve izgleda.

Vožnja do mesta dolaska je prošla dobro, dočekan od starog kolege, obišao je fabrički krug. Sam kompleks je delovao pristojno, imao je i menzu, mnogo toga je bilo podređeno radnicima. Plata bi iznosila negde oko 450 evra, nije velika, ali je podnošljiva, jer bi mu stan firma plaćala. U prozvodnji je dolazilo do ispuštanja puno štetnih isparenja, sam proces je bio takav i to je jedino što se mu se nije svidelo, ali takvo je njegovo zanimanje. U povratku je razmišljao, da li da opet dolazi, jer generalni direktor nije bio prisutan, a s njim se mora obaviti završni razgovor. Usput je prelomio, ići će opet pa šta bude. Rešio je da ne šalje cv bar dok postoji mogućnost da se ovde zaposli. Drugi odlazak je prošao u formalnim razgovorima sa generalnim direktorom koji mu je predočio u čemu bi se sastojao njegov posao i sve ostale detalje oko funkcija koje bi obavljao. Negativan odogovor je pristigao neočekivano brzo, posle dva dana, ali nije ga dočekao u previše razočaranom stanju, imao je on ovakav scenario već u svojoj glavi, mada nije mu bilo svejedno, jer je autom prešao oko hiljadu kilometara.

Besomučno slanje cv je postala svakodnevica. Rutina se uvukla pod kožu i pulsirala njegovim telom istovetnim otkucajima, usmeravajući na cikličnu radnju kojoj nije bilo potrebno konstantno poklanjati puno vremena, već samo kratka ponavljanja dovoljna za stvaranje navike istrajnosti, kao jedinog preostalog sredstva borbe.

Dobio je poziv da dođe na razgovor u firmu koja se otvarala u kompleksu starog dela industrijske zone, u fabrici u kojoj je radila njegova majka, a gde je nekada u blizini i živeo. Sad uglavnom u oronulom stanju, stara fabrika, nosilac privrednog života okoline, ličila je više na potencijalnu grejfild investiciju, nego na glavnu ekonomsku jedinicu rodnog mesta. Šetnja njenim krugom budila je sećanja iz detinjstva, na maminu kancelariju; uličnog prodavca sladoleda koji je svako posle podne radnim danima oko dva sata sa svojim kolicima stajao ispred kapije i čekao izlazak radnika, tada samo sa dve vrste: vanila i jagoda, čiji ukus ne može zaboraviti; zgradu od crvene fasadne cigle u kojoj je stanovao; stadion lokalnog kluba gde je proveo najranije detinjstvo i kao pionir i učenik išao na sletove za Dan mladosti; drvored topola gordo uspravljen pored sportskog kompleksa nedaleko od fabričkih hala; ova reminiscencija ga je prenela u neko bezbrižno doba, čije čulne predstave i sada oseća celim svojim bićem, kad je sve za njega bilo živo, opipljivo, onda kad se stvarno radovao životu. Na povratak u sivilo realnosti nije dugo čekao. Početak razgovora sa direktorom te firme bio je dovoljan da vidi da je skorojevićki tip ličnosti, verovatno pripadnik strukture koja je isplivala u tranziciji i čvrsto drži kormilo ne tako stabilnog broda naše države. –Radio sam u kontroli kvaliteta, reče i tu je prekinut, jer je direktora zanimala igra kluba, čiji je navijač, u kvalifikacijama za evropska takmičenja, na šta je davao akcenat većim delom konverzacije, izgleda danima fasciniran i zaokupljen time, uzgred mu je pomenuo mogućnost odlaska na poslovni put u Nemačku i neku proslavu koju bi preduzeće trebalo da organizuje. Znao je da je još jedan pokušaj zaposlenja propao.

Dani su tekli monotono, šetao je s vremena na vreme i tokom jedne od sve češćih koje imao u poslednje vreme sa svojim prijateljem sreli su zajedničkog poznanika koji je sa svojom nevladinom organizacijom dobio poslove javnih radova uređenja groblja. Predložio im je da ih tu zaposli, bili bi osigurani, išlo bi im i penziono i zdravstveno, narednih četiri meseca, a primali bi minimalac oko dvadeset pet hiljada dinara. Jedini problem bi možda stvarale diplome fakulteta, zbog čega su morali da idu na Biro nekako da regulišu, da se raspitaju da li je to dozvoljeno ili da im eventualno privremeno obrišu sa evidencije podatak o završenom fakultetu. Napravili su dogovor da posete službu za zapošljavanje i saznaju iz prve ruke kakve su opcije za zapošljavanje na ovim radovima dopuštene. Ovaj trio sa neuobičajenim zahtevom banuo je pred kraj radnog vremena u prazne hodnike Biroa, ostavljajući izraz neverice na licu službenice od koje su tražili informacije u vezi diploma. Njene iskolačene oči su bile dovoljan znak da se ona sa ovakvim slučajem izgleda nije susretala. Potrebno je bilo sačekati neko vreme, par dana, dok se ona ne raspita i vidi da li su ovi zahtevi bili ostvarivi.

Nakon nekoliko dana slika je bila jasnija i bez objašnjenja Biroa. Posao nikako nisu mogli dobiti, jer imaju završene fakultete, i ne samo zbog toga što je ovaj program bio namenjen osobama sa najviše srednjom stručnom spremom, već bi organizatori mogli imati velikih teškoća, od provlačenja kroz toplog medijskog zeca do možda i ugrožavanja sprovođenja celog projekta, zbog zapošljavanja akademskih građana pod ovakvim uslovima. Epilog je bio isti kao prethodnih nekoliko puta, uvek je nešto kočilo taj poslednji korak.

Sećanja. Postao je dobrovoljni zatočenik sopstvenih uspomena, u procepu između prošlosti i sadašnjosti, izgnanik u doba kome se nije prilagodio, sebe je prenosio u epohu kad su bili živi svi do kojih mu je stalo. Svet je tada bio jedno drugačije mesto, ni ljudi, ni maniri, čak ni muzika današnjice mu ne odgovara. Bačen je u vreme u kom se oseća kao slepi putnik, čija gravitacija mu je strana, kao da je neprestano lebdeo ili bio u slobodnom padu, stalno mu je izmicalo tlo pod nogama. Često je na radiju puštao italo disko, njegov vremeplov u izgubljeni raj.

Trebalo je da prođe nekoliko nedelja do sledećeg poziva za posao. Ženski prijatan glas mu je javio da se pojavi na testiranju i razgovoru, u veliku domaću firmu koja je prodata strancima. Ogroman kompleks, koji je nekoliko puta posetio u sklopu poslovnih obaveza dok je radio, delovao je impresivno, posebna dimenzija poslovanja. Tog dana pošao je put Novog Sada sa još dvojicom drugara. Davno nije bio tako siguran da ima šanse da dobije posao, već je planirao kako bi se adaptirao uslovima života ako ga zaposle. Putovao bi za prvo vreme, a kasnije bi iznajmio sobičak ili garsonjeru, živeći skromno da što više novca uštedi, svestan je da bi mu otkaz stalno visio u vazduhu. Dočekale su ga dve mlađe žene, koje su mu objasnile kako će se testiranje odvijati. Testovi su bili podeljeni u dva dela, jedan se odnosio na struku, a drugi je iz opšte kulture. Tokom razgovora je saznao da ne bi bio zaposlen u toj firmi, već preko agencije za zapošljavanje. Mislio je da je jedini kog su zvali, ali ih je bilo desetak. Nakon završenih razgovora i testova izašao je razočaran, znajući da verovatno od ovoga nema ništa što je i saopštio drugovima. Eventualna plata bi mu bila manja, jer bi išao preko agencije. Sledio je povratak iz velikih očekivanja u jednoličnu, palanačku svakodnevicu. Kasnije, tog dana, gledajući sa Petrovaradinske tvrđave panoramu Novog Sada, znao je da je mnogo dalje od života u njemu nego što je kilometraža od rodnog mesta. Taj grad, san provincijalaca, njega nije posebno privlačio, iako je živeo u njemu za vreme studiranja, nije se nikad zapravo navikao na gužvu i buku, voleo je mir svog naselja ušuškanog na rubu rodne varoši.

Napravljena u novoj industrijskoj zoni, ugledna strana fabrika bila je epicentar privrednih dešavanja rodnog grada, u kojoj je zaposleno preko hiljadu ljudi. Više puta bezuspešno je slao cv tamo, u jednom navratu čak je stupio u kontakt i sa direktorom koji ga je uputio na ljudske resurse, gde je opet bio odbijen. Nasumično pregledajući informativne sajtove naleteo je na vest sa video klipom gde ta ista fabrika traži osobu njegovog stručnog profila, odmah je pogledao i klip da bi se bolje upoznao konkursom. Direktor firme se žalio kako na lokalnom Birou nema dostupnih inženjera i da će ih morati tražiti u drugim gradovima. Ovo ga je dodatno iznerviralo i tad je doneo odluku da se više ne prijavljuje na Biro.

Sezonski poslovi su u opticaju, Sunce je milije, spremao se za berbu jabuka. Jedna od preostalih mogućnosti za sigurnu zaradu. Voćnjak, smešten iza pruge i malo žbunja, nedostupan pogledima prolaznika sa druge strane, tako omogućavajući jednu bezbrižnost koju je osećao kad god dođe. Rad se sastojao od branja, slaganja jabuka i nošenje gajbi. Ljudi su bili prostodušni, narodski, nije bilo straha od zajedljivih komentara ili nekakvog cinizma, svako je znao šta da čini, uz prijatnu septembarsku toplinu. Branje je trajalo do novembra, mada ne svakodnevno, a i zarada je bila pristojna, taman da isplati neke račune i ne troši staru ušteđevinu.

Slanje cv je nastavio po automatizmu, ali ne sa istim kapacitetom, već s vremena na vreme, kad naiđe na zanimljiv oglas. Nije hteo da prepusti ništa slučaju. Istrajnost je nadvladala besmisao.

Uz sezonske poslove, jedina preostala mogućnost zarade, bila je izrada maturskih i diplomskih radova. Pošto je odličan poznavalac Microsoft Office-a, sa lakoćom je završavao ove porudžbine, ali nije ih puno bilo. Uspeo je preko nekih ljudi da dođe do zainteresovanih. Relativno lako zarađen novac, samo što nije češće. Nekima je znao da uradi omanje poslovne zadatke u ekselu, i to je to, ničeg sledećeg nije bilo na vidiku.

Dok je ispijao kafu zazvonio je mobilni, prekinuvši omiljeni ritual, pritisnuo je dugme sa zelenom slušalicom, a s druge strane se čuo poslovno uljudan muški glas pozvavši ga da dođe na razgovor u jedno okolno selo, u omanju firmu koja se bavi prehrambenom proizvodnjom. Zaboravio je da je pre nekoliko nedelja tamo slao cv. Dogovorio se da dođe kroz nekoliko dana na razgovor. Spremao se, ponavljao je davno zaboravljene lekcije, formule, definicije i pravila. Firma se nalazi na samom kraju sela, jedan deo puta do tamo nije bio ni asfaltiran. Šefovi i zaposleni su bili prijatni, proveli su ga kroz pogon, saznao je na kraju da će krenuti na višenedeljni probni rad zajedno sa još jednim kandidatom. Otišao je kući, nadajući se, ne preterano, ali je bio zadovoljan što mu se nekakva prilika pružila. Osetio je blagi polet, volju za radom, vraćanju u kolektiv, u stanje funkcionisanja u društvu, verovao je da mu nije sasvim otupeo gregarski instinkt. Šest dana od poziva, pre vremena, ne baš očekivano, na mobilnom je video poziv iz potencijalno buduće firme. Mislio je da se ne javlja, da odloži taj trenutak, da sačeka, da produži nadu, ali javio se, od toga se nije moglo bežati, a isti, muški poslovno uljudan glas mu je javio da je primljen drugi kandidat. Izbila je panonmrzovolja, ono malo pozitivne energije je nestalo. Zgađenost, osećao je zgađenost, samim sobom, okruženjem, ljudima. Svi životni promašaji su mu izbijali pred očima, vidik se suzio i završavao u nepreglednosti očaja.

Brže nego što je mislio, nakon nedelju dana, isparila je gorčina, šta ti je navika, rekao je sebi jedno jutro, ali osećaj uzaludnosti se pojačao do paroksizma, obesmišljenošću postupka pritiskanja levog tastera miša na opciju send u imejlu ponavljajući aktivnost pokušaja da se iskorači iz okvira socijalne isključenosti. Nameravao je polako da odustane od ove rutine. Ustao je sa kreveta, seo za kompjuter, gledao svoj cv u uverenju da je iscrpeo sav apsurd. Da li je? Ipak, ne misleći više ni o čemu, nastavio je da okreće kamen besmisla u začaranom krugu lažne nade. Sobu je zvukom ispunio omiljeni mu Pink Flojd, išla je High Hopes.

Kliknuo je na SEND i započeo novi krug.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

  CV, Pink Floyd, Priče, Spasa Vidljinović