U ovom tekstu pokušaću da dokažem da u Lajbnicovom sistemu Bog nema slobodu volje. Lajbnic Boga definiše kao savršenu supstanciju, bez ikakvih nedostataka i ograničenja (Lajbnic 1957: 54-55). Pritom, Bogu pripisuje tri atributa: saznanje, volju i svemoć. (Lajbnic 1957: 56). Iz definicije Boga po Lajbnicu sledi da se pod božjim saznanjem podrazumeva sveznanje. Dakle, pre stvaranja sveta, blagodareći svom sveznanju i volji Bog zna koji su svi svetovi mogući i želi da stvori onaj koji je najbolji. Nameće se pitanje da li je Bog slobodno odabrao da stvori najbolji svet ili je determinisan svojom prirodom. Nejson smatra da Bog nužno stvara najbolji mogući svet, zato što bi u suprotnom protivrečio sopstvenoj prirodi. U prvom slučaju, ako Bog ne može da stvori najbolji mogući svet, onda nije svemoćan. U drogom slučaju, ako Bog ne želi da stvori najbolji mogući svet, onda nije savršeno dobar. Bog u skladu sa svojom prirodom stvara najbolji mogući svet. Iz toga sledi da Bog nema slobodu volje (Nason 1942: 217-219).
Borst upućuje Nejsonu više prigovora, od kojih ističem sledeći: To što Bog postupa u skladu sa svojom prorodom ne znači da je neslobodan. Naprotiv, Bog bi bio neslobodan ako ne bi imao moć da postupi u skladu sa svojom prirodom. (Borst 1992: 50).
Da bi podržao tezu da Bog nema slobodu volje pozvaću se na samog Lajbnica: “Prema mom mišljenju, da nije bilo najboljeg mogućeg niza, Bog sigurno ne bi ništa stvorio, jer On ne može da postupa bez razloga ili da daje prednost manje savršenom u odnosu na savršenije”.(Gria, Neobjavljeni tekstovi, 1948: 1, 393) Dakle, Bog nužno deluje po načelu dovoljnog razlog (sve što postoji mora imati dovoljan razlog zašto postoji) i uvek zato bira najbolji mogući svet. Bog uvek u izboru svetova bira najbolji mogući svet jer je takav izbor u skladu sa načelom dovoljnog razloga koji je u ovom slučaju vezan za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan izabrani svet. Bog nužno bira upravo taj svet. Njegov izbor je uslovljen njegovom prirodom. Božija priroda je uslovljena načelom dovoljnog razloga. Načelo dovoljnog razloga je vezano za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan izabrani svet. Dakle, Bog nužno bira najbolji mogući svet. Bog ne može da izabere neki drugi svet, manje savršen. Božija volja je determinisana njegovom prirodom. Bog nema slobodu volje.
Takvo postupanje Boga je metafizicki nužno. Takva nužnost pa Lajbnicu nadilazi moralnu ili logičku nužnost. Dakle, Bog nikako nije mogao drugačije postupiti.
Borst upućije kritiku Nejsonu da to što Bog postupa u skladu sa svojom prirodom ne znači da je neslobodan. Bog bi bio neslobodan da ne može da postupa u skladu sa svojom prirodom. Videli smo ranije da Bog u svakom slučaju deluje u skladu sa svojom prirodom. Dakle, po Borstu Bog je slobodan.
Borstova kritika promašuje Nejsonovo zapažanje. Borstova kritika ukazuje da Bog postupa u skladu sa svojom prirodom i da zato ne može biti neslobodan. Da je sloboda Boga vezana za to da li Bog postupa u skladu sa svojom prirodom ili ne. Postupanje u skladu sa svojom prirodom podrazumeva slobodu.
Nejson ne poriče nužnu vezu između slobode tj. neslobode i božije prirode. Nejson prvo ukazuje na samu božiju prirodu koju određuje nužna veza načela dovoljnog razloga u izboru najboljeg mogućeg sveta. Priroda koja je na taj način usovljenja je determinisana u svom izboru. Bog u svakom slučaju postupa u skladu sa svojom prirodom i sa tim bi se Nejson složio sa Borstovim komentarom. Ne negira Nejson da Bog postupa drugačije u odnosu na svoju prirodu već ukazuje na same aspekte božije prirode. Takva božija priroda kako smo je u radu opisali ne sadrži slobodnu volju u svom sastavu. Borst ukazuje na to da Bog ne može da postupa suprotno svojoj prirodi i da je slobodan jer postupa u skladu sa svojom prirodom. Borst ne objašnjava kakva je božija priroda već samo ukazuje na vezu između slobodnog tj. neslobodnog postupanja i same božije prirode. Nejson ne negira takav stav već dublje zalazi u samu božiju prirodu i iz takvih karakteristka izvlači zaključak o božijoj slobodnoj volji.
Nejsonovo gledište kao što smo izložili ukazuje da Bog nema slobodnu volju, tako što takav zaključak izvlači iz samih elemenata božije prirode. Bog je determinisan svojom prirodom, njegova priroda je vezena načelom dovoljnog razloga koji je deo božije prorode, načelo dovoljnog razloga vezano je za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan svet. Dakle, Bog nužno bira upravo takav svet, koji je najbolji mogući. Bog nema slobodu volje da izabere drugačiji svet.
Sturmunddrang
Izvor: Džabaletan
Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E
Literatura:
- Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (1957), Monadologija, Beograd: Kultura 54-55
- Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (1948), Textes inedits ed. G. Grua 2 vol., Pariz, 1, 393
- Borst, Clive (1992), „Leibniz and the Compatibilist Account of Free Will“, Studia Leibnitiana 24 (1): 49-58
- Nason, John W. (1942), „Leibniz and the Logical Argument for Individual Substances“, Mind LI (203): 201-222
Da li Bog po Lajbnicu ima slobodnu volju? napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Ukoliko Bog kao Savršeno Biće ne želi ništa je ima sve, i ne stvara jer je Savršen, dozvoljava Unutar sebe na bezbroj načina da se kreira svijet po Liku i oblicima pa, izvolite, ko ima dovoljno svijesti i snage za takvo što, Sloboda je Prapočelna, čak ima je i čovjek, a kamo li Jedno Savršeno Bogato Božansko i platonski Dobro Biće.