Dan kada je zagonetni osmeh nestao

21. avgusta obeležila se stogodišnjica čuvene  krađe Mona Lize iz Luvra. To nije bila samo krađa najpoznatijeg umetničkog dela, već najverovatnije i krađa najvrednije imovine u istoriji.

21.avgusta 1911. neko se ušunjao u Salon Carre, veliku četvorougaonu dvoranu poznatiju kao Salon u Luvru i skinuo  Mona Lizu iz zaštitne staklene kutije koja je bila izložena na zidu. Izvadio je tanku drvenu podlogu iz rama i izašao. Policija nije mogla da pronadje lopova sve dok se on sam nije otkrio tako što je pokušao da u Firenci, dve godine kasnije,  proda Mona Lizu.

Ukrasti Mona Lizu nije bio samo izazov i avantura u maniru Arsena Lupena, već zagarantovan odlazak u legendu. Lopov koji je sve to organizovao mora da je detaljno razmišljao o savršenoj kradji u kojoj ne sme da se pogreši. Takve krađe postaju mit, a lopov heroj. Ali nije uvek tako.

Vinćenco Peruđa, mastermind ove čuvene operacije, radio je u muzeju nekoliko meseci kao majstor. Pravio je kutije od stakla i drveta koje su služila da se najpoznatija platna starih majstora zaštite i očuvaju od raznih vandala, pogotovu posle slučaja koji se desio 1907. kada je neka žena iskasapila Ingresovo platno.

Vinćenco i još četvorica radnika bili su zaduženi za pravljenje i održavanje zaštitnih kutija. Vinćenco, rodom iz Dumenze, mesto pored Milana, živeo je već nekoliko godina  u Parizu, i pored ostalog amaterski se bavio slikanjem. Bio je aktivan član italijanske dijaspore. Zbog loše ekonomske situacije mnogi Italjani su tražeći bolje uslove za život migrirali u Ameriku i obližnje evropske zemlje. Za Vinćenca, zaljubljenika u umetnost i slikara entuzijastu, Grad svetlosti je bio idealno mesto.

Vinćenco je znao da Luvr ima preko 400 soba, ali samo 200 čuvara. Noću ih je bilo još i manje. Ponedeljkom je Luvr bio zatvoren za posetioce, tako da je to bila još jedna prednost koja je išla u korist  izvršenju plana.

Prenoćio je nedelju veče u muzeju, sakriven u ormanu pored salona Salle des Martes i sačekao da se bat koraka čuvara, koji su išli u rutinsku inspekciju muzeja, udalji.

Kada se ništa više nije čulo, izašao je iz ormana i krenuo iz Velike galerije u pravcu Salona Carre gde je bila izložena najvrednija muzejska kolekcija : radovi Rafaela, Ticijana, van Ajka, Rembranta, Velaskeza, i dragulj najskuplji medju njima, La Joconde, La Gioconda,  Mona Liza.

Vinćencova krađa nije bila krađa zbog slave, nije bila ni zbog avanture, čak  ne toliko ni zbog novca, već zbog ubeđenja i ideologije. Vinćenco je bio ubeđen da je Napoleonova armija za vreme  pohoda na Italiju /1792-1797/ otela nacionalno blago, Mona Lizu, od Italijana. Napoleon je u tom periodu konfiskovao hiljade umetničkih dela i predmeta iz Italije.

Vi nama dajte vašu umetnost, inače nećemo stati sa pucanjem, bila je poruka u saopštenju Napoleonovog Modenskog primirja 1796, prvi vojni dokument koji je služio kao službenii dokaz o isplati za konfiskovana umetnička dela, a Italijani su za uzvrat dobili primirje. To je samo bilo opravdanje da Napoleon prisvoji umetnička dela za svoju privatnu umetničku kolekciju. Slično su razmišljali i njegovi vojnici pa su na hiljade crteža i tiskova prisvojili za sebe.

Leonardo da Vinči je živeo u Francuskoj pred kraj svog života pod patronstvom Fransoa I koji je bio veliki poštovalac i ljubitelj Leonardovih dela. Posle Leonardove smrti, 1519, Fransoa I je legalno kupio Leonardovu zaostavštinu , uključujući i Mona Lizu, delo koje Leonardo nikad nije završio, koje mu je bilo najdraže delo i od koga jednostavno nije mogao da se odvoji.

Kao deo francuske kraljevske kolekcije, Mona Liza je bila kasnije izložena u dvorcu Fonteblo pre nego je ustupljena Luvru.

Ali, Vinćenco nije znao za sve ove detalje. On je čvrsto verovao  da je Mona Liza , La Gioconda, ukradena od Italijana i da je njegova patriotska dužnost da je vrati kući, tamo gde pripada. Verovao je da će u Italiji zbog toga biti dočekan kao nacionalni heroj.

Inspirisan i vođen jakim ideološkim motivom i očekujući i neku materijalnu nadoknadu, trebalo je samo da realizuje svoj plan.

Stigavši neometano do Salona Carre, pažljivo je skinuo zaštitnu staklenu kutiju sa Mona Lizom, koja je bila na specifičan način zašrafljena sa četiri šrafa za zid. Način na koji je to trebalo odšrafiti je kasnije bio važan detalj i putokaz policiji da je kradju izvršio neko ko je radio u muzeju.

Krenuo je ka izlazu sporednim stepenicama, oslobodio se staklene kutije, umotao je Mona Lizu u belo platno, stavio zavežljaj ispod miške i krenuo ka izlazu. Međutim, nije sve išlo tako glatko kao što je počelo. Kada je trebalo da otvori vrata koja su sa stepeništa vodila u jedno od dvorišta Luvra, vrata su bila zaključana. Udahnuo je duboko. Razmišljao je grozničavo šta da radi. Spustio je  Mona Lizu i naslonio je na zid pored vrata. Prošlo mu je kroz glavu da vrata izbije iz šarki, ali je ubrzo odustao od te ideje i odlučio da izvadi bravu.

Pri sebi je imao komplet šrafcigera, za svaki slučaj, i na sreću kecelju koju su nosili radnici zaposleni u Luvru. Kleknuo je na pod i počeo da demontira bravu. Iznenada su se začuli koraci. Bio je to vodoinstalater koji je vršio inspekciju. Ubrzo je došao do njega. U medjuvremenu, Vinćenco je izvadio bravu i strpao je u džep.

Otvori mi vrata, zapovedničkim tonom se obratio vodoinstalateru, pokušavajući da zvuči što je moguće autoritativno.

Vodoinstalater je primetio zamotuljak oslonjen na zid, otvorio  vrata, Vinćenco mu ze zahvalio, izašao u dvorište sa Svingama, neopaženo stigao do Visconti dvorišta iz kojeg je izlaz vodio na Quai du Louvre ulicu.

Kad se našao na ulici bilo je već 7:30 ujutro, ponedeljak. Sreća je bila na njegovoj strani, čak ni čuvar koji je obično čuvao ulaz u Visconti dvorište nije bio tu. Vinćenco je skinuo kecelju, bacio je u stranu i nestao sa Mona Lizom ispod miške.

21 avgust, 1911. se smatra važnim datumom kada je izvršena krađa najpoznatijeg umetničkog dela na svetu.

Kada je u utorak Luj Bero, slikar, šetajući se muzejom primetio da Mona Lize nema na zidu niko se od odgovornih nije mnogo uzbudio.

Bilo je uobičajeno da se slika Mona Lize povremeno bez zvaničnog naloga skine sa zida za fotografisanje.

Prošlo je dva dana kada su odgovorni u muzeju shvatili da je Mona Liza ukradena.

I onda je nastala panika: Mona Lisa, c’est partie!

Sve što je ostalo od nje je bila staklena kutija, ram, otisci prstiju i kvaka od vrata koja ih je najvise zbunjivala. Policijski inspektor koji je vodio slucaj zvao se Lépin. Bio je ubeđen da će se lopov za 48 sati javiti sa ponudom za otkup slike.

Čak se i vest o krađi pojavila sa tri meseca zakašnjenja u svim novinama.

Krađa je bila velika bruka i za ugledni muzej Luvr i za Francusku. Kakav je to muzej kada nije u stanju da zaštiti najvrednije blago? Policijski inspektori su bili zbunjeni i očajni. Čak su i Vinćenca ispitivali u nekoliko navrata, zbog njegovih otisaka koje su našli na ramu, ali to nije bio dovoljan dokaz, Vinćenco je inače bio zadužen za izradu tih kutija.

U zatvoru je završio francuski pesnik Gijom Apoliner. Jednom je izjavio zapaliću Luvr. Umešao je i svog prijatelja Pikasa koga je francuska policija u nekoliko navrata ispitivala. Kasnije su obojica pušteni.

Dve godine kasnije, Vinćenco se pojavio u Firenci sa Mona Lizom koju je preneo iz Francuske sakrivenu u kovčegu sa duplim dnom. Odmah je stupio u kontakt sa lokalnim galeristom i kolekcionarom umetnosti Alfredom Gerijem i rekao mu da bi želeo da preda Mona Lizu galeriji Ufici. Nije tražio novac, ali je spomenuo da je siromašan i da bi mu neka novčana nagrada dobrodošla.

Vinćenco je bio vrlo iznenađen kada je ubrzo uhapšen u hotelu gde je odseo, odmah pošto je predao Mona Lizu umetničkom direktoru galerije Ufici.

Hotelska soba u Firenci u kojoj je Vićenco odseo

Na suđenju koje je bilo svetska senzacija u to vreme, izjavio je da je bio vođen patriotizmom i velikoj ljubavi prema umetnosti. Na pitanje sudije zašto je čekao dve godine da svoju nameru ostvari, Vinćenco je izjavio da je bio zarobljenik Mona Lize, da ga je lepota dela toliko začarala i omađijala da jednostavno nije mogao lako da se odvoji od njega.

Vinćenco je bio osđjen na 380 dana zatvora, kazna mu je kasnije smanjena na 7 meseci. Mona Liza je bila izložena u nekoliko muzeja u Italiji pre nego je vraćena u Pariz.

Mona Liza je vandalizovana još dva puta, 1956. i konačno je završila iza neprobojnog stakla sa jakim alarmnim uređajem.

Vinćencova krađa je možda najpoznatija krađa vođena ideološkim ubeđenjem, međutim, nameće se sumnja da je on ipak sa plana A /da proda Mona Lizu nekom kolekcionaru/ ubrzo shvatio da je prosto nemoguće prodati tako poznato delo, prešao na plan B, želeći da sačuva bar reputaciju heroja i vrati nacionalno blago kući.

Krađe umetničkih dela su uvek intrigirale i zabavljale narod, obavijene velom misterije, raspaljuju maštu, a lopova doživljavamo kao heroja, neustrašivog i pametnog. Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država je krađu umetničkih dela, kao kriminalni akt koji donosi najveću zaradu, stavila na treće mesto, posle trgovine drogom i trgovine oružjem.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Slikarstvo, Snežana Moračić, Umetnost