Дан Победе

Ulogujte se / Kreirajte profil

Дан Победе

.

Become a Patron!

.

artwork_images_425589741_402533_yevgeni-khaldei

 

На данашњи дан, пре шездесет пет година, нацистичка Немачка је безусловно капитулирала. Победу слободног света над нацизмом предводио је Совјетски Савез који је, са двадесет седам милиона погинулих, у темеље слободе човечанства уградио жртву какву не познаје људска историја.

Читава Русија  данас је била у знаку сећања на овај велики датум своје прошлости. На – чини се, највеличанственијој до сада – свечаној паради на Црвеном тргу, учествовали су, поред руских, и војници савезничких земаља. Многи светски државници су – са дужним пијететом уваживши жртве које је поднео СССР –  говорили о непроцењивом доприносу руског и совјетског народа победи над фашизмом и нацизмом. Уз домаћине, нагласили су  и  управо суштинску важност савезничког заједништва из Другог светског рата за цивилизацијске вредности које сматрамо подразумевајућима.

Ипак, тешко је отети се утиску  да, уз све то, својеврсни “хладни рат” релативизације и багателизације значаја совјетске победе у Другом светском рату траје несмањеном жестином. Наиме,  општеисторијски значај овог тријумфа забрињавајуће често оспоравају управо политичари, медијски посленици и етаблирани интелектуалци из мејнстрим кругова данашњег Запада, а не само маргинални шовинизми по европским ћошковима. Савет Европе доноси резолуције којима се скандалозно изједначава СССР са Хитлеровом Немачком, док су неумесна и ревизионистичка изједначавања стаљинизма и нацизма већ готово шест деценија опште место историографског дискурса на обема странама Атлантика.

Наравно, није спорна потреба за освртом на оне спорне стране совјетског наслеђа; чини се да данашња Русија од тог дела историјске одговорности не бежи и да се са тим деловима своје историје суочава далеко поштеније него неке друге велике земље, па и оне које су за себе приграбиле нимало утемељен капитал моралних величина у међународним односима. Проблем представља евидентна пракса – на Западу, али и на европском Истоку, од Балтика до Балкана – оцењивања Русије једним посебним, нимало праведним аршином. Њени греси се увек помињу са чудном сладострашћу, њене заслуге прећуткују, или се оспоравају управо тим гресима. А никоме другом се то не ради, чак и кад постоје морално неупитни разлози; напротив, Запад и дан-данас гура под тепих чињеницу да је током Хладног рата обучавао и опремао фашистичке паравојске широм Европе, о Јужној Америци да и не говоримо, уз чињенично нејак али медијски агресиван аларм непостојеће “совјетске агресије”.

Осим тога,  умањује ли ико  значај америчког доприноса победи  1941-1945,  чињеницом да су Сједињене Државе у то време биле расистичка земља којом је владала сегрегација у сваком сегменту друштва? Не умањује, а Русија поготово то не чини. Расизам је дуготрајна срамота Америке, али не поништава чињеницу да се та држава тада нашла на правој страни човечанства.

Да ли је британски удео у победи савезничке коалиције умањен чињеницом да је њен ратни премијер Черчил стајао на челу једне империје која је у присилној покорности држала силне милионе људи на три континента? И да је и сам (јавно) делио непојмљиво расистичке предрасуде свог друштва? Наравно да не. Шта год да је био и шта год да је себи допуштао, све пада у воду пред чињеницом да је Черчил, у одсудном часу, своју земљу повео у часну одбрану од нацизма и израстао у једног од лидера  заједничког подухвата ослобађања света у којем су учестововале земље и народи од Пекинга до Квебека.

Када ћемо дочекати тренутак да се и руска позиција, уз огромну и несравњиву жртву коју је поднео СССР, посматра на исти начин? Да ли ће земља која је спасила човечанство икад добити макар и формално признање за оно што, осим ње, није учинио нико и никада? Коришћењем чистки и гулага као опсцене ‘контратеже’ при сваком помену нацистичких злочина – што дежурни релативизатори улоге Русије у Другом св. рату уредно раде, па били у питању рабидни неофашисти или помодни квазилиберални коментатори – не постиже се правда за жртве гулага, него се правдају починиоци Холокауста. А то онда не може да буде брига само за русофиле и совјетофиле, него за свакога ко се сматра људским бићем.

Уместо серије слика и документараца, као својеврсну историјску лекцију из прве руке и са минималном временском дистанцом, у наставку преносим  неколико реченица из путописа Иве Андрића, “Утисци из Стаљинграда”, објављеног 1947. године:

Сва попришта великих историјских сукоба увек нам изгледају некако издвојена из географске карте и државних граница, као нека својина човечанства, па и ово бојиште на којем стојимо. Само што је ово бојиште део живог живота, део колективне и личне судбине свакога од нас. Ову смо историју ми живели, својим нервима, својим срцем и својим мозгом, прекужили смо је као болест. Може се слободно казати да за тих пет месеци колико је трајала борба о Стаљинград није нигде на свету, где се читају новине, слуша радио,  или где само допире казивање о рату, било човека који је стајао равнодушно и неопредељено у борби која се водила за Стаљинград. Свак је на свој начин преживео Стаљинград и као личну драму. То највише знају међу нама они који су били борци, и стопу по стопу пратили ток битке за Стаљинград као судбину своју и своје рођене борбе. То знају и они који су провели године немачке окупације у Србији, и сећају се како је народ, мали, слабо писмени човек реаговао тада на вести о борби око Стаљинграда и како је из дана у дан пратио борбу о далеки руски град као ниједну другу перипетију овог рата. Најпосле, почетком новембра месеца 1942. године, савезнички радио објавио је седамдесет и други дан безуспешног немачког напора под Стаљинградом и прогласио да је тиме пређена критична тачка и да се Хитлеров подухват може сматрати неуспелим. Тада је народ, који се увек служио песмом као оружјем у борби, почео да пева једну пародирану народну песму у којој се ругао своме окупатору. Свуда сте могли чути ту песму којом се алудирало на Хитлеров бол због неуспеха над Стаљинградом

Седамдесет и два дана

Нема пада Стаљинграда

На мом срцу оста рана.

Није рана од болести

Већ од туге и жалости.

Због те песме хапшени су радници по улицама, чобанчад код оваца, па чак и шегрти који су демонстративно звиждали само мелодију те песме.

… Видео сам, као и сваки од вас, и у животу и на сликама много разорених места, али се ово по обиму и по начину како је рушено не да ни са чим упоредити. После три године времена и после многих и знатних оправки осећа се снага судара који је био на том месту, лепо се види да су се овде и рушевине бориле и да је и њих требало рушити. Ништа што човек зна из историје људских ратовања не може се, чини ми се, по обиму и страхоти упоредити са овим порушеним градом између степе и воде, код којег су се сударила два схватања света и живота, две воље од којих је боља победила. Рушевине овог бојишта нису мртве, оне су још као топле од силине тога судара, а кроз њих већ пробија стотине знакова свесне воље за животом и за обновом, свесне воље једног народа који зна и зашто се борио и по коју цену је победио и шта ће са својом победом.

     

http://vostokzapad.files.wordpress.com/2010/05/310552.jpg

Russian President Dmitry Medvedev smiles alongside with WWII Russian veterans at the Victory Day parade marking the 65th anniversary of victory over Nazi Germany on Red Square in Moscow May 9, 2010. UPI

za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Boban Savković
Admin
10 years ago

Bojane, ovo je 400-ti tekst objavljen na P.U.L.S.U.
Lepo…

Inače što se tiče izjednačavanja nacizma i staljinizma, jedan od očitih primera je obimna studija “Evropa” Normana Dejvisa. U pojedinim trenucima kao da sam osećao žalost nad činjenicom da je nacistička Nemačka izgubila svoje bitke na Istočnom frontu a nimalo se ne krije ogorčenje i minimalizovanje činjenica da je glavni teret rata podneo Sovjetski Savez.