Dani divova – Prečica na kružnom putu do sebe. Staza kojom su prolazili divovi. Put kojim se ređe ide i koji se nikad ne završava. Uspon dugačak kao tri Everesta. To je „Tor des Geants“. 330 kilometara za šest dana, 24.000(+) metara uspona. Dovoljno brojeva.

Sve što sam naučio, čuo, video na trčanju sam shvatio. Na trčanju poželim da budem bolji muž, brat…

Ovim rečima Dalibora Daničića počinje dokumentarni film “Trka divova”. Kada pogledate ovo ostvarenje, sve što želite je da učinite duboki naklon svim učesnicima najtežeg planinskog maratona na svetu. Naročito našoj ekipi iz ultramaratonskog udruženja Ultratrkač Srbija, koju čine njen osnivač i trener Dalibor Daničić, muzičar i pisac Boško Ćirković Škabo, Branko Lučić i Dušan Nestorović, koji je ovaj film i režirao.

Oni godinama pomeraju granice, ljudima daju vetar u leđa i neviđenu motivaciju za izlazak iz sopstvene zone.

Tor des Géants ili Trka divova najteži je planinski maraton na svetu, koji se održava na Alpima u severozapadnoj Italiji. Dužina staze je 330 km, a ukupan uspon je 24.000 metara. Čak 25 puta u toku trke takmičari izlaze na tačke više od 2.000 metara. Vremenski limit trke je 150 sati i obično polovina takmičara ne stigne do cilja.

– Sve što je vezano za Tor deo je promisli. Što se tiče realnog života, tj. svakodnevnice, rizikujemo svaki dan jer dobar deo ljudi nije prisutan u radnjama koje obavljaju. Anestezirani sopstvenim životima nisu u stanju da vide drugo biće ispred ili oko sebe, pa je sve to rizik samo po sebi, ali živi smo – tako da, dobro je.

Ovako na pitanje kada ste u životu najviše rizikovali odgovara na pitanje Dalibor, za koga trčanje predstavlja vertikalno kretanje u dubinu visine. Približavanje istini sa velikim I…

Činjenice o Trci divova

– Staza prolazi ispod pet vrhova centralnih Alpa viših od 4.000 m (Monblan, Grand Paradizo, Monte Rosa, Matterhorn & Gran Combine)

– Cilj i start je u Kumajoru, skijaškom centru ispod vrha Monblan

– Svake godine 900 trkača dobije priliku da završi jednu od najtežih trka na svetu

– Prijavi se i više od 3.000 ljudi, pa se učesnici izvlače i lutrijom

– Izvlačenje je krajem februara, a trka se održava početkom septembra

– Tokom trke se na okrepnim stanicama nalazi hrana

– Ima oko 40 kontrolnih tačaka i skoro na svakoj postoji okrepa

– Postoji i šest “životnih baza”, gde se pored okrepe mogu naći prostorije za odmor, tuševi i kuvani obroci

U filmu se naročito izdvaja deo kada posle tri teška dana opisujete dolazak na vrh planine, gde kažete: “Tri noći su iza nas. Udahnuli smo novu snagu i novu energiju sa ovim suncem. Najlepši prizor u životu sam doživeo na vrhu. Još dve noći i to je to…” Koji vam je bio najteži momenat tokom trke Tor? I da li ste ikada pomislili da prestanete da se bavite trčanjem?

Dalibor: Najteži deo Tora mi je bio povratak u realnost. Bilo mi je teško da se vratim u površnost svakodnevice, svaki razgovor mi je bio dosadan i teško sam pratio bilo koju normalnu, ali opet banalnu priču. A na samoj trci mi je bilo teško da gledam Boška u stanjima hipotermije i groznice jer se mnogo mučio. Naravno, i trenutak kada je Aleksandar rekao da je za njega trka ovde gotova.

Bogu hvala, bio sam siguran da ćemo se vratiti, da i on prođe ceo put. Da ne shvatite pogrešno, mada ovo već zvuči pretenciozno, nije ovo laka stvar niti je to tema, tj. ovo je možda najteže nešto što čovek može da iskusi u mirnodopskim (normalnim) uslovima, ali je to moje, tu se osećam dobro. Tu je sve jednostavno.

Kada su intervjuisali moju prijateljicu, zašto neko to radi sebi i čemu to mučenje, ona je odgovorila: “Kakvo mučenje, pa on izgleda bolje sad na trci nego prethodnu celu godinu u gradu”. To jeste istina jer tu je sve, kao što rekoh, jednostavno. To je nešto moje, što ne mora da važi za druge.

Škabo, u jednom trenutku si rekao da si dok je padala kiša, sa gradom imao najteže misli u glavi i da si izgubio volju za kretanjem, “Da li ću da legnem i da crknem ili ću šta da radim?” Koliko si tada bio od odustajanja?

Škabo: Tada nije postojala opcija da odustanem jer bih se zaista zaledio negde nasred brda. Spasao nas je jedan, verovatno specijalno zbog lošeg vremena, postavljen šator na pola puta do regularne baze, gde sam uspeo da se presvučem uz pomoć volontera, koji su me bukvalno pridržavali dok sam se tresao. Ali najviše se Dalibor namučio taj dan jer je kroz sve to morao da pregazi i istrpi takođe i usput još i mene da motiviše na kretanje. Hvala Bogu, uspeo je u tome… I to najviše puštajući mi moje pesme u kojima sam bio dosta jak na rečima.

A kako vi motivišete sebe u trenucima kada vam je najteže, kada pomislite da ne možete više?

Dalibor: Gore pomenutom Istinom. Činjenica da nismo početak, a ni kraj. Ovo je sve izbor što mi radimo, pa motivacija sama po sebi nije preterano neophodna jer da želim nešto drugo, to bih i radio. A težina nas čini ljudima ili bi trebalo, ko ne popusti pod pritiskom. Ne treba izbegavati težinu, to je ono što iz nas cedi najbolje i najgore – u zavisnosti od izbora.

Škabo: Osećaj pripadnosti ekipi ljudi sa kojom (i zahvaljujući kojoj) sam došao tu, osećaj da je ispravno da delom stanem iza, tj. ispred sopstvenih reči, i želja da dam pozitivan primer, pre svih svom sinu.

Nekoliko puta u filmu se spominje i Škabov problem sa snom. Koliko si okvirno spavao za tih šest dana, koliko je trajala trka?

Škabo: Nesanica je od nekog trećeg dana svima bila ozbiljan problem. Spavali smo prosečno sat, najviše dva, dnevno, ako se sećam dobro.

Dalibor je spomenuo da ste u jednom trenutku spavali 10 minuta i da vam je to pomoglo. Koliko zaista tako kratak san može pomoći i koliko je ovakav podvig štetan za organizam?

Dalibor: Može u principu jer se nervni sistem za tako kratko vreme regeneriše makar delimično. Sličnu tehniku koriste ljudi koji upravljaju takmičarskim jedrilicama jer nemaju kad duže od pet minuta da spavaju. A štetno… Šta uopšte nije štetno? Sve bolesti su psihosomatske, pa gledam i verujem da dokle god je moja psiha dobra, tj. duh, biće i telo… Naravno, opet, da se pogrešno ne shvati, nismo ovo uradili posle godina neaktivnosti.. Postepeno se čovek pripremi kako bi izbegao povrede, ali ne može se nikad da bude potpuno spreman za ovako nešto – čovek je spreman ili nije, tj. odlučan u nameri da istraje. Opet kažem, ovo je naš izbor, nismo naterani. Naši preci su radili mnogo teže stvari koje su nosile mnogo teže posledice. Ceo narod je prešao Albaniju, sneg, planina, nikakva oprema i oko 220 km… Moja majka je izvela brata i mene na put, to je mnogo veće od ove ili bilo koje druge trke… Ostane sa dva tinejdžera sama i sa smešnom platom jer nam je otac preko noći preminuo. E, to je Trka divova, ovo što mi radimo je stvar izbora i pomalo lični hir. Živele majke…

Jednom prilikom si izjavio da trčanjem kroz znoj pročišćavaš svoj duh. Škabo, kada si prešao i poslednji od 330 km, šta ti je bilo u glavi? Koje misli su ti se vrzmale? U jednom trenutku na kraju filma se vidi da plačeš…

Škabo: Pa ta scena kad plačem na kraju i izjavljujem da mi je bila čast da hodam za stopama divova, koji su bukvalno ostavili svoje živote u planini da bi trasirali te staze. I sve što sam tada kroz suze rekao je sve što mi je zaista bilo na pameti i u srcu u tom momentu. A što je verovatno u meni sazrevalo svih tih dana neprestanog kretanja. Divno, naporno iskustvo, dobri ljudi, predivna priroda.

Sledeći izazov?

Škabo: Ostati čovek.

Dalibor: Ostati čovek i dostojanstveno nositi krst koji mi je dat.

Ko sme taj može… a ko ne sme… kako da makar poželi da sme?

Dalibor: Ne mora, ali je lepo. Dobro je da smo na putu, kao kod Konstantina Kavafisa i njegovoj Itaki… Idi, putuj, snabdej se mirisima… Lestrigonce i kiklope nećeš sresti na tom putu ako ih ne nosiš u srcu. Svako treba da ide ka svojoj Itaki, ka svom Jerusalimu. Jer u cilju kraja nema…

I nemoguće postane moguće

Sećam se večeri kada smo smišljali scenario. Bukvalno smo listali materijal satima, a Škabu su počela sećanja da se bude i samo je odjednom smislio kako bi to izgledalo, priseća se Dušan Nestorović, koji je bio učesnik trke, ali i režiser i montažer filma “Dani divova”.

Na pitanje koja mu je prva asocijacija u vezi sa snimanjem filma, kaže:

– Uh, snimanje, mogu zamisliti samo kako je bilo Daliboru na 3.000 metara nadmorske visine, peti dan na nogama, razmišljajući da li ima dovoljno baterije u kamerama i kada bi bio pravi momenat da ih upali.

Objašnjava da je sam put do trke Tor pobeda za svakog učesnika.

– Tu su meseci, godine fizičkih priprema, prikupljanje sredstava i opreme i sve to na prvi pogled izgleda poprilično nemoguće. Ideja za filmom tako i nastaje, svedočenjem, da je i nemoguće moguće – objašnjava Dušan i dodaje:

– U planu je i nastavak filma “Dani divova”, u kojem će akcenat biti na životnim vrednostima kroz priču dvoje ljudi i jedne zajednice. Bilo je dosta prepreka, ali radeći film u kojem se spominje da kad kažeš sebi: “E, sad odustani, sad je taj momenat kad ne možeš više. Da tad treba da skupiš snage, da pronađeš svoj ritam i da nastaviš dalje.” Hvala bogu, tako je i bilo. Mislim da je taj kraj trke nekako najteži, to šta čovek oseti, to teško može da se opiše, pa i kroz film, to čovek mora da proživi.

Škabo: Prilagodim tempo i uporno gazim

Čega se plašiš i kada si poslednji put odustao?

– Plašim se raznih stvari, možda se najviše plašim da neću biti na nivou zadataka kojih se laćam u raznim domenima. Retko odustajem, ja sam školovani ekonomista… Obično se nakon faze kontrole ostvarenja vratim na planiranje, pa prilagodim plan… Šalim se. Ali se stvarno trudim da ne odustajem od stvari koje smatram bitnim. Trudim se da, poučen maratonskim iskustvom, ako treba samo prilagodim tempo ostvarivanja ciljeva i uporno gazim.

Koliko su te pripreme zapravo pripremile na sve ono što te je očekivalo u Alpima?

– Isto koliko su se naši preci na vojnim vežbama po Šumadiji spremili da po onakvoj zimi pređu albanske planine.

Dalibor: Jedino je moguće promeniti sopstvenu površnost

Kada ste shvatili da je trčanje vaša strast, pokretač?

– Onog momenta kad sam osetio boga u svemu. Pokretač je vera ili poverenje da nam je nešto dato sa razlogom, a trčanje je samo moje sredstvo da na najbolji način prenesem poruku. Sve je provodnik – bolji ili lošiji, ali je ipak provodnik, jer i rđave žice provode struju. Ovo je moj način da prenesem neku univerzalniju poruku, koja prevazilazi svaki korak i svaku visinu. Večnost ispunjena ljubavlju. Kako će ko do toga doći, e to je već deo onoga što je stajalo i u Delfima: spoznaj samog sebe.

U filmu kažete da sa sobom uvek nosite dnevnik i dve, tri knjige, čak i onda kada znate da ih nećete čitati i da nećete pisati. Knjige koje tematike uglavnom nosite sa sobom i zašto pišete dnevnik?

– Kažem i u nastavku (koji nije ušao u film) da kroz par dana na taj način shvatim – da li sam čovek koji voli da čita ili magarac koji nosi teret tamo-vamo… Vreme je najbolji pokazatelj u šta se pretvaramo. Knjige su uglavnom duhovnog ili filozofskog karaktera, one koje pružaju odgovore na moja pitanja. A dnevnik pišem u nedostatku sagovornika i da bih bolje razumeo sebe. Papir najbolje sluša, a i svašta otrpi. Čovek mora da se bavi sobom, tj. ne mora, ali onda će se baviti nametnutim stvarima, poluistinama i stvarima na koje ne može da utiče.. Jedino je moguće promeniti sopstvenu površnost, ovo ostalo je sve nepromenjeno još otkad je prase rep zakrivilo.

Autor: Katarina MARTIĆ

Izvor: Republika

Ultra Trkač Srbija

  Dalibor Daničić, dani divova, Društvo, Mon Blan, uspon