De Gol i politički Liliputanci našeg doba

U jednom razgovoru general Šarl de Gol je rekao da će ga svet bolje razumeti kroz pedeset godina. To je jedna od njegovih ređih pogrešnih procena – trebalo je mnogo manje vremena da bi se razumeli De Golova veličina i značaj. Danas, sa dovoljno velike vremenske distance, pedeset godina posle njegove smrti, nije preterano reći da je De Gol bio najveći francuski državnik u poslednjih dvesta godina, i uz Staljina, najveći evropski državnik dvadesetog veka.

 

U Normandiji,15. juna 1944.

 

Svojim rukama sam podigao i držao mrtvo telo Francuske uveravajući svet da je to telo još uvek živo.”

Ovo je slobodniji prevod rečenice koju je general Šarl De Gol izrekao u svom domu u Kolombeju, tokom poslednjeg razgovora sa Malroom decembra 1969. godine. (Andre Malro je razgovor zabeležio u knjizi „Hrastovi koje obaraju”.)

Osam meseci ranije, 28. aprila, De Gol je podneo ostavku na predsedničku funkciju i zauvek napustio političku scenu Francuske. Povod ostavke bio je vezan za referendum na kome su Francuzi odbili De Golov predlog o reformi visokog školstva i uvođenju radničkog učešća u upravljanju preduzećima. Referendumske teme i nisu bile odsudno važne da bi se zbog njih podnosila ostavka, ali je general ispravno procenio da ga većinska Francuska više ne želi. Promena raspoloženja javnog mnjenja bila je jasno vidljiva još tokom studentskih i radničkih demonstracija u maju i junu 1968.

 

Malro i De Gol 1966.

 

Mračna rečenica, gotovo epitaf kojom počinje ovaj tekst, najkraća je sinteza odnosa De Gola i Francuske. Ona bi se mogla tumačiti i kao osvetoljubivi iskaz političara koji je, sišavši s trona, ostao gnevan na naciju koja mu je okrenula leđa. Drugo objašnjenje bi moglo biti da je Malro, ne uvek naročito pouzdan svedok, izmislio ovu rečenicu i pripisao je De Golu. Ali oba ova tumačenje bila bi nefer i prema De Golu i prema Malrou.

 

Broj De Golovih cipela 

 

Sumorno viđenje budućnosti Francuske general je iskazivao i dok je bio na vlasti, u razgovorima sa Žakom Fokarom, svojim saradnikom od najvećeg poverenja. De Gol je govorio o Francuskoj kao o istrošenoj, razjedinjenoj zemlji, bez borbenog elana, ogrezloj u konformizmu. Proricao je i da će se iluzija o francuskoj moći urušiti kada on bude otišao sa njenog čela.

Nažalost po Francusku, ali ne samo Francusku, ispostavilo se da ovakva predviđanja nisu posledica narcisoidnosti rezigniranog političara čije je vreme prošlo. Ove generalove reči, kao i druga politička proročanstva, ostvarila su se upravo onako kako je on to video u svojoj staklenoj kugli. Francuska posle De Gola nije ni senka pređašnje države, niti se uticaj Francuske može meriti sa onim iz generalovog perioda. De Golove cipele, dobro pendžetirane ustavom Pete republike, bile su prevelike za sve koji su dolazili posle njega.

Na referendumu 1969.

 

U razgovoru sa čuvenim američkim novinarom Sajrusom Sulcbergerom general je rekao da će ga svet bolje razumeti kroz pedeset godina. To je jedna od njegovih ređih, pogrešnih procena – trebalo je mnogo manje vremena da bi se razumeli veličina i značaj De Gola. Danas, sa dovoljno velike vremenske distance, nije preterano reći da je De Gol bio najveći francuski državnik u poslednjih dvesta godina, i uz Staljina, najveći evropski državnik dvadesetog veka.

Nema državnika koji je sa lošijim kartama ušao u partiju političkog pokera, koji se ugurao u igru i seo za sto sa opasnim igračima koji su krojili sudbinu sveta tokom Drugog svetskog rata. Nema političara koji je u igru ogromnih uloga ušao praznih ruku a iz nje izašao tako što je poraženu, kolaborantsku Francusku, preveo u tabor ratnih pobednika sa svim pravima koja pobedniku pripadaju. To nije politika, to je magija.

 

Čvor poraza

 

De Gol, general sa jednom zvezdicom, pojavio se na međunarodnoj političkoj sceni 18. juna 1940, kada se iz Londona, posredstvom BBC radija, oglasio svojim istorijskim govorom kojim je pozvao Francuze da odbace potpisanu kapitulaciju i da se bore. Iza njega, a ni uz njega, u tom trenutku nije stajao niko. Do tada nepoznati general predstavljao je samo sebe i govorio samo u svoje ime. De Gol je duboko verovao da su nacije poražene samo onda kada izgube volju da se bore i to svoje vjeruju zadržao je do poslednjeg daha.

 

 

Na političkoj sceni, što u senci što van nje, De Gol je ostao do 1969. godine. Iako je reč o dugom periodu političkog prisustva, De Gol je, kao predsednik Francuske, bio na vlasti tek malo duže od deset godina. U tom periodu, na njegovu inicijativu, donet je ustav Pete republike kojim je stabilizovan haotični politički sistem, do tada (bar po turbulencijama) veoma sličan posleratnom italijanskom. Bukvalno rizikujući glavu, general je presekao traumatični alžirski čvor, izveo je Francusku iz komandne strukture NATO-a, modernizovao je, ojačao i osamostalio. Od Francuske je napravio nezavisnu političku silu i politički faktor čiji je značaj i uticaj daleko nadilazio ekonomsku ili vojnu moć države.

 

Mit o De Golu

 

De Gol je kraće bio predsednik Francuske no što su to bili Fransoa Miteran ili Žak Širak i mnogo kraće od nemačkih kancelara Konrada Adenauera i Helmuta Kola, ili danas Angele Merkel. De Gol je bio nešto kraće na čelu Francuske nego što je Margaret Tačer bila na čelu Ujedinjenog Kraljevstva i samo koji mesec duže no što je Toni Bler bio premijer Ujedinjenog kraljevstva.

Smisao ove trivijalne i, pretpostavljam, antiintuitivne statistike je da podseti da dužina mandata, po sebi, ne osigurava i dubok politički trag. Svi nabrojani zapadni političari dugog trajanja biće upamćeni kao, manje ili više, kompetentni epizodisti. Kada se ugase svetlosti političke pozornice i vreme postavi sve na svoje mesto, pomenuta imena će, ako već nisu, biti negde na marginama istorije. Svi odreda mogu ostati upamćeni pre svega po tome što svoje snažne države nisu uspeli da izvuku iz vazalnog atlantskog statusa, niti da od Evrope naprave moćnu i nezavisnu političku snagu.

 

 

U čemu je tajna De Golove političke veštine a sada već i mita koji traje?

Teška i komplikovana vremena su vremena velikih izazova i to je ambijent u kome se pojavljuju velike ličnosti. To je De Gol naravno znao i o tome je i govorio. Ali, veličina generala nije vezana samo za period Drugog svetskog rata. De Gol je svoju snagu i dar iskazao i u poratnom, mirnijem vremenu. Svetska pozornica je uvek komplikovana i ne postoji politički kontekst koji pravom lideru, posebno velike države, neće dati priliku da svoju viziju realizuje i svoju veličinu iskaže.

Tajna De Golovog mita je pre svega u tome što su njegove najvažnije osobine upravo one od kojih se i prave herojski mitovi. De Gol je bio čovek izuzetne, gotovo lude lične hrabrosti, asketskog poštenja, integriteta, volje, čvrstine i upornosti. Sve ove osobine bile su u službi patriotizma i sve ih je povezivalo i jačalo opsesivno osećanje misije. Ne treba zaboraviti ni da je generalov patriotizam bio neodvojiv od njegovog katolicizma i vere u hrišćansku Francusku.

 

Uloga karaktera u istoriji 

 

Žiro, Ruzvelt, De Gol i Čerčil, Kazablanka, 14. januar 1943.

 

De Gol je verovao da mu je proviđenje namenilo ulogu i odredilo put. To svoje verovanje nije krio a snagu te vere je i dokazivao – nije se sklanjao niti tražio zaklon dok su nemačke bombe padale oko njega, niti je spuštao glavu kada su na njega pucali atentatori OAS-a. (Reč je o čoveku koji je sa svojih 193 cm bio sjajna meta.). General je bio uveren da mu se ništa ne može dogoditi jer postoji misija koju mu je sudbina namenila. (Tako snažnu veru u proviđenje imao je samo još jedan njegov savremenik – Adolf Hitler.)

De Gol je bio komplikovana ličnost – neobična kombinacije energije i melanholije, sujetni usamljenik sklon pesimizmu i čestim promenama raspoloženja. U odnosu sa ljudima je bio nekada neprijatan, grub i pizmatičan, a nekada izvanredno šarmantan, pogotovo kada je to služilo svrsi i političkom interesu. Bio je vrhunski intelektualac i to mereno francuskim strogim standardima, odličan govornik i odličan pisac, čovek koji je izvanredno poznavao ljude i psihologiju mase. Upravo to razumevanje psihologije mu je i pomagalo u političkim borbama, a pomoglo mu je i da svesno kreira mit o sebi.

U svojoj knjizi „Oštrica mača” koja se pojavila 1932. on piše da istinski lideri moraju na sebe staviti veo misterije i da urođeni autoritet koji je imanentan vođama nije dovoljan za uspeh. Istinske vođe su usamljenici koji drže distancu prema ljudima oko sebe budući da familijarnost prerasta u prezir – ili kako je to napisao, ni jedan čovek nije heroj svom sobaru. Ljudi od akcije nisu anđeli, u sebi nose dozu egoizma, gordosti, grubosti, lukavosti, ali sve to im se oprašta ako ostvare velike ciljeve. Lideri moraju biti samodisciplinovani, živeti uz neprekidno preuzimanje rizika, moraju se stalno preispitivati i moraju snositi odgovornost za posledice svojih akcija. Utisak je da je svojom knjigom De Gol davao uputstva samome sebi.

 

 

De Gol je, pod snažnim uticajem Anrija Bergsona, shvatio limitiranost inteligencije i teorijske analize u razumevanju sveta. Inteligencija nije dovoljna da se dokuči stvarnost koja se stalno menja – neophodna je kombinacija instinkta i inteligencije. Inteligencija pomaže teorijskom, apstraktnom tumačenju stvarnosti, ali instinkt omogućava da se stvarnost i oseti i da se dopre do njenih skrivenih delova.

 

Lik stvari koje će doći

 

A kada smo na terenu instinkta i intuicije, na terenu smo nečega što se ne može naučiti i što je božji dar koji se ne deli širokom rukom. De Gol je bićem osećao političke i istorijske procese i trećim okom je umeo da vidi njihove ishode koji su ležali u budućnosti. Video je i bolje i dalje od svojih savremenika kao i od francuskih i evropskih Liliputanaca koji su došli posle njega.

 

Sa Staljinom u Moskvi, 11. decembar 1944.

 

Kao što je 1940. bio uveren u poraz tada nepobedive Nemačke, tako je kasnije predviđao i ujedinjenje Nemačke. Raspad Jugoslavije je predvideo još 1964, kao što je predvideo, bez zluradosti, da SSSR nije trajna tvorevina. Video je poraz SAD u Vijetnamu i kasniji sukob Kine i Vijetnama. Nije verovao u budućnost Iraka i suživot šiita, sunita i Kurda, itd. Pikanterije radi, po ubistvu Džona Kenedija, prorekao je i da će šarmantna Žaklina Kenedi završiti na jahti nekog naftnog tajkuna.

De Gol je u svojim procenama polazio od verovanja u nacionalne države i u opstanak samo onih zajednica čiji narodi dele istu veru i istoriju. Ovo je i temeljni stav realpolitike degolizma. Iako zaljubljenik u Evropu i pristalica integracije, on je nije video kao federalnu državu kakvu, korak po korak, Brisel pokušava da napravi. Njegova Evropa nije birokratski konstrukt već je zajednica suverenih država … da, i bez Ujedinjenog Kraljevstva. Kako danas stvari stoje, čini se da mu je istorija i ovde dala za pravo. Odlazak De Gola i poraz degolizma je otuda i tragedija Evrope, bar one emancipovane, harmonične, političke Evrope od Atlantika do Urala za koju se De Gol zalagao.

De Gol je verovao u snagu i važnost države i u njenu ulogu koja je iznad partija i partijske politike. Nije na odmet reći i podsetiti levičare da je De Gol bio predstavnik socijalnog katolicizma koji je naginjao socijaldemokratiji. Na liniji takvih uverenja verovao je, čini se ipak u ovome naivno, da radnička klasa i vlasnici kapitala mogu da sarađuju i harmonizuju svoje odnose.

 

 

Konačno ali ne i nevažno, De Gol je bio čovek dosadne i prilično nefrancuske privatne biografije – političar posle čije smrti kosturi nisu poispadali iz ormana i koji nije pomagao da tabloidi dižu tiraže.

 

General, privatno

 

Za razliku od svojih naslednika, De Gol nije imao serije vanbračnih afera, niti decu začetu u takvim vezama. Ni on, ni supruga Ivon nisu čeznuli za društvom iz džet-seta niti su učestvovali u uzbudljivim seksualnim eskapadama pariskog visokog društva.

De Gola niko nije mogao da poveže sa ilegalnim finansiranjem partija ili korupcijom u bilo kom obliku. General nije planirao da po silasku s vlasti unovči svoj politički kapital prodajući svoje konsultantske i lobističke usluge, niti je planirao da novac zarađuje u upravnim odborima velikih kompanija ili banaka.

 

Ivon i Šarl de Gol

 

Za razliku od svojih naslednika koji su vrlo galantno trošili i troše tuđe, De Golovi su bili više nego uzdržani u raspolaganju državnim novcem. U rezidencijama im nisu trebali novi bazeni, novo skupo posuđe, papreno skupi cvetni aranžmani, niti su trošili novac na udešavanje kako bi izgledali lepo u javnim nastupima. Naprotiv. Tražili su da se privatne prostorije predsednika u Jelisejskoj palati smanje jer su bile nepotrebno velike. Tražili su da svoje privatne račune za struju i telefon u Jelisejskoj palati plaćaju sami. Iz svog džepa je De Gol platio i da se kapela u Jelisejskoj palati vrati svojoj prvobitnoj nameni kako bi išao na nedeljnu misu kada je u Parizu.

Možda je ova vrsta poređenja nebitna pa i trivijalna u velikoj slici stvari. A možda i nije – možda privatni životi političara više govore o njima i njihovom političkom profilu no što se može saznati iz učenih analiza.

 

Vreme i vremena

 

Može se učiniti i da je De Gol čovek prošlog vremena, da bi mu bolje pristajalo neko viteško doba nego vreme kojim dominiraju politički komercijalisti. Meni se ipak čini da bi De Gol u svakom vremenu bio jedinstven i izdvojen i da je reč o političkoj biografiji koja postaje mit i bez retuširanja ili romantizovanja.

 

 

Istini za volju, mnogo je onih koji su De Gola videli na drugačiji način. Kada je 9. novembra 1970. De Gol preminuo, najveći deo nacije se našao u stanju kolektivnog šoka. Tom emocionalnom potresu nije podlegla redakcija satiričnog časopisa Hari-Kiri. Povodom generalove smrti, a sa istančanim osećajem za trenutak, redakcija je izdala svoj prigodni broj sa naslovnom stranom na kojoj je, slobodnije prevedeno, pisalo: „Tragedija u Kolombeju: jedan mrtav”. Ova ironija se mogla razumeti samo u kontekstu tragičnog događaja koji se zbio par dana pre generalove smrti, kada je u jednom noćnom klubu kod Grenobla u požaru stradalo 146 ljudi. Kako su svi životi podjednako vredni i važni, vickasta redakcija nadahnuta opštečovečanskom ljubavlju, zapitala se zbog čega se pravi drama od smrti jednog starca.

Francuska sedamdesetih godina prošlog veka nije imala razumevanja za taj visoko humani poriv kao ni za medijske slobode kakve uživamo danas. Vlasti su zabranile Hari-Kiri da bi se časopis nedugo zatim reinkarnirao pod novim nazivom – Šarli Ebdo. Možda su šaljivdžije iz ovih novina najavile vreme koje dolazi postavši tako neka vrsta njegovog simbola, pa i brend nove Francuske. 

 

 

Izvor: RTS

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments