De re –  De dicto – Recimo da Jolan Kovač veruje kako je Supermen jači od novinara Klarka Kenta. U interpretaciji koja je u filozofiji poznata kao „de re“, Jolan je ne samo siromašna kćerka mađarskih emigranata koja pozira neafirmisanim crtačima stripova iz Klivlenda, nego je sa svojim uverenjem naivna, pa čak u potpunoj zabludi – Klark Kent i Supermen su samo različita imena koja označavaju istu osobu (u DC univerzumu Kent se, kad god to postane nužnost, samo presvlači u Supermena), a jedna osoba ne može biti jača sama od sebe, ma kako da je obučena.

Međutim, u „de dicto“ interpretaciji, uverenje Jolan, strip modela koja će u istoriji ove umetnosti ostati poznata kao junakinja Luiz Lejn, sasvim je razumno – Supermen i Klark Kent su različiti pojmovi, a Jolan, odnosno Luiz, nema znanje o tome da oni predstavljaju istog čoveka, odnosno super-čoveka.

Stvar sa ovim školskim primerom bi mogla da se, barem u ovoj priči, zakomplikuje ne samo time što je Supermenova devojka Luiz Lejn „de re“ strip-model Jolan Kovač koja je 1935. pozirala Supermenovim autorima, piscu Džeriju Sigelu i crtaču Džou Šusteru, nego što se ona sama, „de dicto“ predstavljala amerikanizovanim umetničkim imenom Džolan Karter. Pritom, kasnije se udala za Sigela, pa je „de re“ postala Džolan Sigel.

Ko god bila ambiciozna novinarka Luiz Lejn i njeni modaliteti, ove latinske fraze, „de re“ i „de dicto“, naravno, nisu potekle iz stripova o Supermenu, niti bilo čega drugog što je postalo DC univerzum, već su zapravo domaći pojmovi u metafizici, ali i u filozofiji jezika. U doslovnom značenju, „de dicto“ je „o onome o čemu se govori“, dok „de re“ kaže da je reč „o samoj stvari“.

Kako navodi Stenfordski rečnik filozofije, ove fraze se koriste da ukažu na razliku kod takozvanih intencionalnih iskaza, a „de re“ / „de dicto“ dvosmislenost se javlja u obilju jezičkih glavolomki i problema verovanja. Ova distinkcija igra posebno važnu ulogu u takozvanoj modalnoj logici, koja je šezdesetih godina 20. veka proširila iskaznu logiku modalnim operatorima (koji kvalifikuju iskaz) i filozofima omogućila jednu složenu, ali zgodnu alatku, poznatu i kao „logiku iznijansiranih istina“.

Slavni američki filozof, Vilard Van Kvajn (1908-2000), jedan od najznačajnijih mislilaca 20. veka i logičar gotovo obožavan među beogradskim filozofima, iskoristio je „de re“/„de dicto“ dvosmislenost za preispitivanje osnova mišljenja i verovanja, ali i smisla alternativnih univerzuma.

U kultnom članku “Quantifiers and Propositional Attitudes,” objavljenom 1956. godine, kad se na američkoj televiziji uveliko emitovala serija “Avanture Supermena”, a američko društvo obolelo od Makartnijevog lova na veštice i komunističke špijune, Kvajn navodi jedan vrlo zanimljiv primer ove dvosmislenosti koji ukazuje kako ljudi mogu verovati u iskaze koji su kontradiktorni sami sebi.

Ako neko kaže “Milan veruje da je neko špijun”, Kvajn u tome vidi iskaz koji može imati dva moguća značenja: (1) Milan veruje da je postoje špijuni ili (2) Neka osoba je takva da Milan veruje da je ona špijun. U prvom slučaju, to je “de dicto” interpertacija gde iza reči „neko“ može biti bilo ko, a reč je neodređena. U drugom slučaju, to je “de re” interpretacija jer “neko” označava sasvim konkretnu osobu, a Milan je pred dilemom da li da postane uzbunjivač i prijavi špijunsku zaveru.

U međuvremenu, Supermen nikako ne može verovati da je Klark Kent špijun. Luiz, naravno, gaji neku sumnju.

∝

Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Depositphoto/Malchev

Izvor: Nauka kroz priče

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Kvajn, Nauka kroz priču