“Dečak iz vode” – Milan Mladenović

“Dečak iz vode” – Milan Mladenović

Na današnji dan, pre tačno 59 godina rođen je jedan od najznačajnijih muzičara u istoriji ovih prostora – Milan Mladenović, frontmen kultnog benda Ekatarina velika. Iako ga mnogi smatraju jednim od najjautentičnijih Beograđana Milan je rođen u Zagrebu, (od oca Spase, rodom iz Kruševca, koji je bio vojno lice i majke Danice iz Makarske). U šestoj godini se sa porodicom seli u Sarajevo, a Beograđanin postaje tek u svojoj 12. godini.

Kao znak sećanja na na legendu jugoslovenskog roka Milana Mladenovića, koji je 5. novembra 1994. u 36. godini preminuo od raka pankreasa, podsećamo vas na njegov poslednji intervju, koji je dao Rastku Šejiću za nedeljnik “Intervju” 26. novembra 1993. godine.

Mladenovićeve proročke refleksije o ratu, getu, razočarenjima i granicama objavljene su pod naslovom “Ima još normalnih”, a mi vam ih u celosti prenosimo, jer su isuviše dobre da bi se skraćivale i prepravljale…

Milan Mladenović piše tekstove i muziku, peva i svira gitaru u grupi Ekatarina Velika (EKV) koja već deset godina koliko postoji, ne silazi sa vrha popularnosti. Ove godine izdali su album “Neko nas posmatra”. Dvanaestog novembra odsvirali su sjajan koncert u Centru “Sava”. Sada se spremaju da pođu na turneju po Srbiji.

Još 1984. na albumu „Katarina II“ imao si pesmu koja se zove “Rođen u getu”. Te osamdesete godine u kojima si ti to pevao mnogi sada nazivaju “starim dobrim vremenima“.

– Svim ljudima su najvažniji oni problemi u kojima se trenutno nalaze. To vreme je imalo svoje probleme za koje se mislilo da su bezizlazni, a kasnije se ispostavilo da neprilike mogu da postanu mnogo neprijatnije. Svi smo mi živeli po nekim getima, recimo ja sam dosta dugo živeo na Novom Beogradu, to je jedan jeziv geto. Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede… Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi. A da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče iz toga što žive u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski, ali i ljudski, što je mnogo važnije. Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, itd., itd. Iz geta je sve sumorno, sve je strašno…

Da li veruješ da se vremena menjaju?

– Vremena se menjaju, kako da ne. Ali za sada se menjaju nagore.

Kako tebi prija život u getu?

– Život je ovde postao nemoguć. Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi. Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali. Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a u stvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu… Poniženi i uvređeni, bukvalno tako.

Da li se i koliko grad promenio?

– Grad se jezivo promenio, uopšte ne mogu da ga prepoznam. Ne samo da je grad, nego su i ljudi bili drukčiji. Moj prijatelj ima babu od devedeset godina koja mi je jednom rekla: “Dete moje, ovi Srbi danas, to nisu oni Srbi koje ja poznajem iz mog vremena, kad sam ja bila mlada. Ovo nije taj isti narod.“ Ja mislim isto da više nije taj isti narod. Nešto se tu desilo. Neko ih je žešće skenjao, dozvolio da se rade neke nečasne stvari, baš onako da se uvaljuju u blato. Sad tu postoje razne isprike zašto je to tako, zašto se ljudi tako ponašaju, ali ovo je stvarno katastrofa.

Da li je rock’n’roll tu išta mogao da promeni?

– Rock’n’roll ne može ništa konkretno da promeni zato što je u medijima zatrpan drugim oblicima pseudokulture. Izgubio je ono malo mesta koliko je imao ranije, ali postoji određeni krug ljudi koji je ostao normalan.

Album “Ljubav” si objasnio kao album na kome vraćaš značaj rečima. Da li je ponovo potreban jedan takav projekat?

– Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima već samo srcem. Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima i koji su političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, a koji su vrlo vešti sa rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu ili kao da govore nešto što je važno i što je bitno. Logički je moguće dokazati da strela odapeta iz luka nikad neće udariti u drvo, to je čuveni logički apsurd, zato što svaki put treba da prođe pola prostora. Međutim, strela udara u drvo i zabija se. Isto tako postoji jako mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite.

Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije i mnogo bolje da se osete, nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju, oni veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu, nego rečima.

Trenutno sa još nekim poznatim beogradskim muzičarima dovršavaš remiks pesme “Universal Love / Ljubav za sve”.

– Serija dobrotvornih priredbi za decu pod pokroviteljstvom UNICEF-a u Skoplju, Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani desiće se sredinom decembra. Venesa Redgrejv je bila tu i pokrenula to sve zajedno početkom septembra, onda smo se mi rokeri skupili, a to su članovi EKV, Električni orgazam, Partibrejkersi, Vampiri, Plejboj, Rambo Amadeus, Bajaga i Instruktori, valjda nisam nikog zaboravio, Zoran Zagorčić koji je napravio pesmu, a mi smo dodali tekst na srpskom pošto je pola na engleskom, pola na srpskom. Ona će se uskoro pojaviti na medijima i to je naš doprinos toj manifestaciji.

Pojavićemo se da to odsviramo u Beogradu, a verovatno i u Skoplju i Ljubljani. Tu će svirati razni umetnici iz Amerike, Engleske. Rusije, Turske i bivših Jugo-zemalja. Biće mnoga poznata imena. Pominje se mogućnost dolaska Pitera Gebrijela i Bona.

Ove godine ste nekoliko puta svirali van Jugoslavije.

– Mi smo ove godine svirali prvo u Beču na konferenciji za ljudska prava, to je bilo početkom juna, pa smo svirali na jednom festivalu u Budimpešti, na ostrvu Obuda, a posle toga smo početkom septembra sa Električnim orgazmom, Partibrejkersima iz Beograda, Vješticama iz Zagreba i grupom Gallows Pole, to su bivši članovi benda Vatreni poljubac iz Sarajeva, imali dva koncerta: jedan u Pragu, drugi u Berlinu. To je bilo pod naslovom „Rock Against War“. Odlično su nas primili, imali smo jako veliki publicitet i nama je bilo super i ti koncerti su se završavali tako da svi na bini zajedno pevamo „Mir, brate, mir“. Tu je uglavnom bila naša publika koja tamo živi. Bilo je dirljivo susresti sve te ljude.

U vezi s tim, kakvo je tvoje mišljenje: otići ili ostati?

– Treba ostati ili se treba vratiti. U svakom slučaju. Treba nešto ovde promeniti, pošto ovako više ne može.

Kakva je tvoja saradnja sa bivšim Jugo-republikama?

– U Makedoniji smo svirali nekoliko puta, početkom decembra treba da idemo u Sloveniju, sviramo nekoliko koncerata. U Hrvatskoj se može nabaviti kaseta našeg prošlog albuma „Dum-dum!“, prodaju je na crno, a moći će da se kupi i kompakt-disk najnovijeg·albuma “Neko nas posmatra” pošto je slovenačka firma „Rec-rec“, koja ima prodavnicu u Zagrebu, otkupila izvestan broj ploča. Znam da je spot „Dum-dum!“ nekoliko puta prikazan na HTV.

Da li prijateljstvo sa ljudima “sa druge strane” traje?

– Ja mislim da traje. Moji prijatelji iz Hrvatske su mi pričali da se naša muzika sluša na žurkama, rođendanima, da je puštaju čak i na radiju. Znam da se naši poslednji albumi puštaju i na Radio Sarajevu. Postoji kontakt sa svim ljudima koji su ugroženi ratom. U svakom slučaju, mi smo svi ugroženi ovim događajima koji su potpuno sumanuti. Da ne pričamo sad zašto je izbio rat, sve je to veoma trivijalno, neko je tu rešio da svako uzme svoje parče i ljudi ginu zbog toga.

Veruješ li u skorašnje ispunjenje te ideje o novom ujedinjenju Jugoslavije?

– Ne verujem da će to moći skoro da se desi zato što su ljudi nastradali, a svako je spreman da potraži krivca u drugome, a ne u sebi. Kad ljudi nauče da posmatraju stvari iz nekog drugog ugla, ne samo iz svog, kad nauče da razmišljaju o tome da je moguće imati nekoliko istina i da prava istina nikad ne postoji, da je ona vrlo retko na jednoj strani, onda će jednog dana, možda 6800. godine, to biti moguće. Za sada, ljudski rod još nije na tom nivou da bi mogao da živi u miru, mislim da je ovo prirodno stanje stvari.