Dejvid Finčer – najprovokativniji reditelj – U septembru 2020. obeležena je 25. godišnjica filma Sedam, Finčerovog duboko uznemirujućeg psihološkog trilera kojim se tada tridesettrogodišnjak etablirao kao jedan od mladih reditelja koji najviše ruše postojeće vrednosti Holivuda.
Zatim je, samo nekoliko nedelja kasnije, film Društvena mreža, dubinsko istraživanje o Marku Zakerbergu i nastanku Fejsbuka na kom je Finčer sarađivao sa scenaristom Aronom Sorkinom, napunio 10 godina. Najveće uzbuđenje Finčerovim obožavaocima, pak, donela je činjenica da je, posle više od šest godina od pojavljivanja njegovog poslednjeg dela Iščezla, film Mank konačno stigao na Netfliks.
Finčer je čekao oko 20 godina da pronađe savršen dom za Manka, za koji je prvi scenario napisao njegov otac Džek krajem 1990-tih. Dok je većinu velikih holivudskih studija odbila ideja o crno-belom biografskom filmu o scenaristi Građanina Kejna Hermanu Dž. Mankevicu, Netfliks je Finčeru dao punu slobodu da ostvari njegovu viziju.
Prvi prikazi Manka su za sada izuzetno pozitivni, a Finčer je automatski postao jedan od glavnih pretendenata na nagradu Oskar za najboljeg reditelja. Kovid-19 poremetio je bioskopski kalendar za 2020. godinu, te Finčerova konkurencija nije onoliko snažna koliko je mogla da bude.
Međutim, velika je sramota za Američku filmsku akademiju to što je ovaj titan savremene režije dobio nominacije za najboljeg reditelja samo za filmove Neobični slučaj Bendžamina Batona i Društvena mreža. Uprkos ovom previdu, Finčeru je odavno zagarantovano mesto u filmskom panteonu. Nijedan savremeni reditelj nije proučavao otuđenje, depresiju, opsesiju i mračnu stranu inteligencije na način na koji to čini Finčer, istovremeno im pristupajući na moderan, intuitivan i, najvažnije, zabavan način.
Šta je to što izdvaja Finčerova dela od dela njegovih kolega?
Direktor fotografije Džef Kronenvet smatra da je u pitanju način na koji Finčer izaziva publiku da ispita sopstvenu ranjivost. Kronenvet je prvi put sarađivao sa Finčerom 1989. godine kao asistent kamere na video spotu za Madoninu pesmu Oh Father, a potom su zajedno radili na filmovima Borilački klub, Društvena mreža, Devojka sa tetovažom zmaja i Iščezla.
„On u prvi plan stavlja našu ranjivost i naše slabe tačke, tako da smo primorani da ih na neki način upijemo. Čak iako nam se potencijalno ne dopadaju”, kaže Kronenvet za BBC.
Objašnjava da na kraju skoro svakog Finčerovog filma gledaocu ostaje da se zapita šta su bili ispravni ili pogrešni postupci, kao i da li bi se on sam poneo na isti način kao likovi u filmu.
„Takva pitanja čine osnovu kvalitetnih diskusija i razgovora, ali takođe izazivaju neprijatnost kod ljudi. Njegovi filmovi nisu uvek čisti, uglađeni i fino upakovani”, kaže Kronenvet.
Finčerova reputacija mračne i misteriozne ličnosti, nastala na osnovu njegovih filmova, u neskladu je sa „neverovatno strastvenim i osećajnim tipom”, kog Kronenvet smatra svojim velikim prijateljem.
„Pošto bira teme koje provociraju i izazivaju snažna osećanja kod ljudi, lako bi bilo nazvati ga bezosećajnom i mračnom osobom bez srca. On zapravo uopšte nije takav. On to uviđa i svestan je toga. On proučava ljudsku prirodu.
„Samo onaj ko nije gledao njegove filmove može da tvrdi da su oni hladni, bez strasti ili ljudskosti. On proučava i predstavlja nam mračne strane ljudske prirode. U tome je cela poenta. Želi da proučava manjkavosti koje svi imamo.”
Finčerovo interesovanje za ovaj aspekt ljudske psihe inspirisano je odrastanjem u Zalivskoj oblasti San Franciska krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka, u vreme kada je serijski ubica Zodijak terorisao stanovnike tog područja.
Finčer je sa iscrpnom detaljnošću i preciznošću prikazao taj period i priču o Zodijaku u istoimenom filmu iz 2007. godine, a potom je nastavio da istražuje mentalne procese serijskih ubica kroz dve sezone serije Lovac na umove (Mindhunter) na Netfliksu.
Lorens Nep, profesor na studijama filma i urednik knjige Intervjui sa Dejvidom Finčerom, smatra da je reditelj poslednjom scenom prve sezone Lovca na umove, u kojoj Holden Ford (glumi ga Džonatan Grof) doživljava nervni slom zbog toga što je osetio snažnu povezanost sa ubicom Edom Kemperom, na svoj način prepoznao da postoji opasnost u „prevelikoj bliskosti sa materijalom koji se proučava”, kao i da je moguće dosegnuti tačku u kojoj čovek izgubi „svest o svojoj poziciji, ravnotežu i dodir sa samim sobom”.
Pametan pristup
Dok su Finčerova perspektiva i sposobnost da je uskladi sa zahtevima mejnstrima u Holivudu nesumnjivo jedinstvene, uspon od režisera muzičkih spotova i reklama do filmskog reditelja takođe čini ključan sastojak njegovog uspeha.
Nep kaže da pređeni put, kao i posvećenost radu koju je taj put iziskivao, izdvaja Finčera od drugih reditelja koji su se pojavili polovinom devedesetih godina 20. veka, kao što su Kevin Smit, Kventin Tarantino, Stiven Soderberg i Ričard Linklejter.
„Bilo je vrlo oštroumno i mudro baviti se prvo muzičkim spotovima, pa kroz njih ući u svet dugometražnog filma. On poseduje zanatsko umeće i brine o detaljima, što se ne primećuju toliko kod drugih reditelja”, Nep kaže za BBC.
„Vrlo dalekovido sagledava promene i praksu u filmskoj industriji. Pogledajte samo kako se na Netfliks ubacio tako rano sa serijom Kuća od karata.”
Upravo je radeći na reklamama i muzičkim spotovima Finčer naučio kako da istinski sarađuje i ima poverenje sa produkcijskom ekipom.
Nep ističe da Finčer, iako je „kompletan reditelj” koji je uvek „veoma svestan montaže, zvuka i filmskog dela kao celine”, takođe uvek pokazuje „izuzetnu sposobnost za saradnju, uz jasno zadržavanje sopstvenog autorskog pristupa”. Međutim, kako zapravo izgleda raditi sa Finčerom tokom cele produkcije?
Larej Mejfild je jedna od Finčerovih neizostavnih saradnika još otkako ju je angažovao kao direktora kastinga za Borilački klub. Mejfild, koja je radila kao njegov asistent i pre nego što je taj roman Čaka Polanika adaptiran 1999. godine, kaže da se Finčerove veštine saradnje prostiru i sa druge strane kamere.
„On zaista voli glumce i zna mnogo o njima.”
Finčer je, međutim, uvek najviše usredsređen na scenario i likove. Mnogo pre snimanja, Finčer i Mejfild se sastanu i raščlane scenario sa stanovišta svakog od likova.
Zapitaju se: „Ko je taj lik, odakle dolazi, šta je njegova istorija, šta želi da postigne, u kakvom je emotivnom stanju?”, sve kako bi ga razumeli i ustanovili na koji način „taj lik pokreće priču, kako se odnosi prema drugim likovima i koje mu mesto u priči pripada”, kaže Mejfild.
Borilački klub je takođe bio prva velika holivudska produkcija na kojoj je Kronenvet radio kao direktor fotografije. Ne iznenađuje što je mnogo toga naučio tokom snimanja, a najvažniju lekciju dobio je veoma smireno i staloženo.
Kronenvet je u nekom momentu smatrao da je jedna scena previše mračna, dok je Finčer insistirao da je previše svetla. Kada se ispostavilo da zaista jeste previše mračna, Kronenvet je pretpostavio da će dobiti otkaz, pošto nije bio u stanju da objasni problem i nije bio dovoljno direktan. Umesto toga, Finčer se okrenuo ka njemu i rekao:
„Znaš šta? Granice ne mogu da se pomeraju ako se ne prihvate i rizici.
„Danas smo rizikovali, a sutra ćemo opet. Kad se stvara umetnost, ponekad se prave i greške”.
To je „zaista proširilo” Kronenvetov pristup pravljenju filmova.
„Ljudi nekad dopuste da ih strah savlada. To ih sprečava da ostvare svoje ciljeve.
„Što se mene tiče, ako te nešto drži na oprezu i održava ti budnost, ako te drži inovativnim i sprečava da se ponavljaš, iskoristi ga kao oruđe. Mislim da nam to pomaže da ostanemo na pravom putu i da budemo progresivni”, kaže Kronenvet.
Otkako radi sa njim, Mejfild primećuje da Finčer želi da sarađuje samo sa „važnim ljudima punim živosti” koji su odlučni da reše probleme na njegovom filmskom setu.
„Mi ne radimo za Dejvida, mi radimo sa Dejvidom. Mi smo tu da podržavamo njegovu viziju i da, svi u okviru svojih zaduženja, napredujemo. Čak i kada je težak dan.”
Na kraju krajeva, Finčer je savršeno dobro zna da „on snosi krajnju odgovornost”, kaže Kronenvet, i da „stoji iza svega što je dobro, loše, pogrešno ili ispravno u svim njegovim filmovima”.
Na Finčerovu sreću, njegova dela većinom obožava kako publika, tako i kritičari. Nep smatra da njegov uticaj prevazilazi puko umeće i lepotu vizuelnog prikaza, kao i inteligentno i stimulativno implicitno značenje koje ugrađuje u svoja dela.
Finčer je „psihoterapeut američkog društva” – tu ulogu je nasledio od svog velikog uzora, Alfreda Hičkoka – jer je „duboko svestan publike i u stanju je da komunicira sa njom i progura svoje delo”, piše Nep.
Larej Mejfild najviše inspiriše u vezi s Finčerom, pored toga što je njegovo ime, zahvaljujući njegovim delima, „već urezano u istoriju kinematografije kao jednog od najboljih reditelja svih vremena”, jeste to s koliko skromnosti i poštovanja on uvažava priliku koju je dobio da ispuni životnu ambiciju i stvara filmove.
„On sve ovo shvata veoma ozbiljno. Ovo je velika odgovornost. Da biste snimili film, ljudi vam daju mnogo novca. Dejvid to ne shvata zdravo za gotovo.
„To je još jedna stvar u vezi sa Dejvom, za njega nema izgovora da nešto ne uradite najbolje što umete. Jer nam je mogućnost da se bavimo ovim čim se bavimo naprosto poklonjena.”
Gregori Vejkman
Dejvid Finčer – najprovokativniji reditelj napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →