Dejvid Linč: Šest muškaraca počinju da obolevaju

Dejvid Linč: Šest muškaraca počinju da obolevaju, kratki film

Mnogi poznati režiseri koristili su format kratkog filma kao neku vrstu studentske vežbe koja im je služila za eksperimentisanje i upoznavanje sa osnovama snimanja i obezbedjivala im producente za kompleksnije projekte, dukometražne filmove. Tako su počeli: P.A.Anderson sa Dirk Diggler Story (1988) kratki film koji mu je bio inspiracija za Boogie Nights, David Cronenberg sa kratkim filmom Transfer (1967), Sam Raimi sa Within the Woods (1978), Spike Lee, Last Hustle in Brooklyn (1978), Wes Anderson sa Bottle Rocket (1994), Stanley Kubrick sa Day of the Fight (1951), Martin Scorsese sa Vesuvious VI (1959) i mnogi drugi. Medju njima i Dejvid Linč/David Lynch sa kratkim filmom, Šest muškaraca počinju da obolevaju/Six Men Getting Sick.

Linč je rodjen 1946. u Montani. Crtanjem je počeo da se bavi još u najranijem detinjstvu. 1965. je upisao Likovnu akademiju u Filadelfiji, država Pensilvanija. Jedno vreme je bio u Evropi gde je studirao kod slikara Oskara Kokoške / Oskar Kokoschka/ koji mu je bio inspiracija u slikanju. Planirao je da ostane tri godine, ostao je samo 15 dana i vratio se u Ameriku da nastavi sa studijama i eksperimentalnim filmom.

Izjavio je:

Eksperimentalni film me je interesovao zato što sam hteo da se moje slike kreću.

Na Akademiji u Filadelfiji se svake godine održavalo takmičenje za najbolje eksperimentalno slikanje. Linčov kratak skulpturalan film, iz 1966., Šest muškaraca počinju da obolevaju/ Six Men Getting Sick pobedio je u toj kategoriji. Koštao je $200.

Film je rezultat Linčove želje da snimi pokretan film. To je ustvari animirani film u kome se prvo pojavljuju tri 3 D ljudske glave /Linčova glava je bila izvajana kao model/ i nastavlja sa šest izobličenih animiranih glava koje se pretvaraju u bizarne likove čije stomake zahvata vatra, stomaci eksplodiraju, vatra zahvata glave i stvara mučninu na povraćanje. Film traje minut, ali se ista radnja ponavlja neprestano šest puta. Sniman je u kadrovima sa starom 16mmm kamerom na ručno namotavanje. Linč je za projekciju napravio specijalnu konstrukciju u vidu kruga na vrhu projektora da bi se prikazivanje odvijalo neprestano na posebno izvajanom ekranu. Iritirajući zvuk sirene prati radnju. Linčovo interesovanje za proces grafičkog prikazivanja povraćanja nastavio se i u njegovim igranim filmovima.

Počinje sa šest glava, a onda im izrastaju ruke i stomaci. Glave zahvata vatra koja im izaziva strašnu mučninu i sve počinje iznova. Glave se transformišu u stomake i izgleda kao da su stomaci zahvaćeni vatrom. Sve počinje da se kreće, i širi i počinje povraćanje. Onda sve ispočetka. Za zvučnu pozadinu izabrao sam zvuk sirene. 57 sekundi izrastanja i vatre i 3 sekunde povraćanja.

Oduvek sam želeo da snimam filmove’, nastavio je Linč.’ Ne toliko filmove u klasičnom smislu, već pokretne slike. To je ideja koja me zaokuplja. Atmosferu sa naslikanog platna da prenesem na film. Da se slike kreću. Zvuk koji prati slike mora da bude neobičan, čudan, a opet divan. Kao kada bi Mona Liza otvorila usta, okrenula se, čuo bi se vetar , a onda bi se ponovo okrenula i nasmešila. To bi bilo neobično.

Kada dodje do slikanja’, jednom je izjavio, ‘meni su bizarne i mračne stvari zaista divne. Sve moje slike su organske komedije sa prizvukom nasilja. Pokušavam da na svakom platnu u prvi plan dodje boja, što automatski isključuje bilo koju racionalizaciju. To je vrlo važno da se zamisao razvija bez mnogo kritike i prepreka. Lepota kod dece je u njihovoj sposobnosti da svet gledaju otvoreno, bez ikakvog intelektualnog angažovanja. Vaš intelekt može da vas spreči da vidite divne, fantastične stvari. Bez logike ili razuma, uvek postoji nešto više, nesto što se ne vidi. Svet je beskonačan, pre nego je konačan.

Linč obično svoja velika platna na izložbama izlaže na veoma uzanom prostoru pa se ionako uzan prostor čini jos manjim. Posetioci se direktno suočavaju sa platnima što pojačava osećaj klaustofobije. Apstraktne, usamljene figure su deformisane širokim potezima četke i naslagama boje i podsećaju na njegove likove iz filmova : James Merrick iz The Elephant Man, ili ‘baby’ iz filma Eraserhead. Na nekim slikama figure deluju kao da su uhvaćene u nekom svom paklu i agoniji i nisu u stanju da kontrolišu svoje mračne želje i potrebe, kao što niko ne može u potpunosti da kontroliše bolest, u ovom slučaju, povraćanje.

Mrzim lepe i doterane stvari. Više volim greške i slučajnosti. Volim posekotine i rane, one su kao mali cvetovi. Ako nesto nosi naziv posekotina ili izubijanost , ljudi se automatski osećaju nelagodno i uznemireno. Ali kada se te pojave vide u prirodi, a ne znate šta je to, mogu da budu prosto divne.