Čitajući roman ,,Deca su zakon“ zapitala sam se šta gledam i koga pratim, kome verujem na društvenim mrežama. Da li su neki ljudi zaista tako srećni, uspešni i porodično ostvareni kako se predstavljaju? Mnogi influenseri promovišu razne brendove kroz svoje storije i video-klipove (npr. grickaju čips određene marke ili piju iz određene šolje, idu u određeni restoran ili kafić). Da li oni to zaista vole da konzumiraju i koriste ili nam serviraju neku priču samo zato što je u pitanju sponzorstvo?

,,Danas bi svako mogao da otvori nalog na Jutjubu ili Instagramu i pokuša da osvoji publiku, javnost. Svako bi mogao da stane na scenu i reprodukuje sadržaj ne bi li zadovoljio svoje pretplatnike, virtuelne prijatelje ili neke voajere u prolazu.

Danas bi svako mogao da umisli da je njegov život vredan pažnje drugih i da za to dobije dokaz. Svako bi mogao da sebe smatra važnom ličnošću i da se ponaša kao važna ličnost, kao celebrity“.

 

Francuska spisateljica Delfin de Vigan nam predstavlja psihološki profil jedne influenserke. Ta junakinja se zove Melani Klo i oduvek je želela da bude poznata. Odmalena je gledala rijaliti emisije, diveći se njihovim zvezdama. Članovi porodice joj nisu davali dovoljno ljubavi i pažnje, niti su ohrabrivali razvoj njenih potencijala. Zato je Melani odrasla u nesigurnu ličnost, željna da bude ,,viđena“ u spoljašnjem svetu, kad već nije bila ,,viđena“ od strane najbližih. Takođe je bila pod uticajem raznih uzora sa medija.

Zahvaljujući razvoju interneta i digitalnih tehnologija Melani je uspela da ostvari svoj san. Naučila je da ,,igra” po pravilima tržišta, ali i društva koje preferira određenu vrstu sadržaja. Sve je krenulo od Fejsbuka na kojima je kačila slike sa bebom da bi se kasnije raširilo na Instagram i Jutjub. Melani sada vodi uspešan kanal ,,Happy igraonica“ na kojem neumorno kači klipove sa svojom decom. Popularnost, bogatstvo, virtuelni aplauzi i podrška fanova – sve je to ovoj junakinji nadoknađivalo osećaj dosade i unutrašnje praznine. Autorka nam pokazuje kako jedan nesiguran pojedinac nalazi sreću, ali i moć u tome da se dopada drugima, bez obzira na to što gradi lažnu sliku o sebi.

,,Dopadala joj se ta ideja publike koju treba zadovoljiti, kojoj treba udovoljiti, ugađati. Volela je tu instant grafitikaciju, tako toplu, tako entuzijastičnu, koju je dobijala od njih kad god bi se pojavila. Bila joj je potrebna njihova pažnja. Njihovi komplimenti. Činili su da se oseća jedinstvenom. Kao neko ko zaslužuje da bude primećen. Nije bilo ničeg sramotnog u tome.“

,,Deca su zakon“ spada u psihološke i društvene romane. Ima elemenata trilera jer pratimo istragu u vezi sa kidnapovanjem Melanine ćerke Kimi Dior. Ko bi se usudio da otme jednu od zvezda ,,Happy igraonice“? Sam kanal ima neprijatelje i žestoku konkurenciju. S druge strane, primećuje se kako je Kimi tužna i nezainteresovana u poslednjim video-snimcima. Da li je neko poželeo da spasi ovu devojčicu od njene majke?

Melani Klo nije jedini glavni lik u ovom romanu. U drugom narativnom toku pratimo Klaru Rusel, analitičarku jedne policijske brigade. Ona je odrasla drukčije nego Melani, u atmosferi brižne porodice koja se bunila protiv rijalitija i drugih negativnih pojava. Klara je patuljastog rasta, ali pedantna i veoma uspešna u svom poslu, cenjena među kolegama. Na neki način je glas razuma u ovoj knjizi, jer kritički sagledava društvo u kojem živi. Međutim, baš zbog toga je usamljena, ne želeći da se vezuje za ljude. Slučaj Kimi Dior će podstaći Klaru da temeljnije istraži virtuelni svet. Ona će shvatiti u kojem pravcu ide društvo i da je Melani zapravo slika i prilika savremenog doba.

,,Klara je saosećala sa njom. Melani Klo ju je u svojoj nevolji i muci dirnula, ali u isto vreme nešto u vezi sa njom – nekakvo poricanje ili zaslepljenost – bilo joj je nepodnošljivo. Melani Klo je mahala okolo svojim statusom majke kao zastavom. Biti savršena, besprekorna majka, to je bio njen osnovni identitet. Njena najbolja uloga. Njihovi životi nisu imali mnogo zajedničkog.“

Dva narativna toka se povremeno ukrštaju kada se susretnu ova dva lika. Sličnost je u tome što su obe junakinje uspešne na poslu i u karijeri nalaze smisao života. Međutim, one oličavaju dve krajnosti, tj. ima naglašenog kontrasta u njihovim stavovima, postupcima i odnosima sa drugima.

Melani se povinuje društvenim trendovima za razliku od Klare. Ona dozvoljava da joj život diktiraju fanovi sa Instagrama i Jutjuba, zatim brendovi od kojih dobija novac za saradnju. Predstavlja se kao idealna majka i supruga, dok zapravo nju nije briga za svoju decu. Autorka preko njenog lika kritikuje savremeno društvo sklono konzumerizmu, prolaznim zadovoljstvima, materijalizmu i teroru sreće. S druge strane, Klara odbija da bude supruga i majka, jer se boji u kakvom svetu živi. Ona pokušava da se po svaku cenu zaštiti od loših stvari koje viđa u policijskoj praksi. Zato živi izopšteno i pomalo otuđeno, nalazeći sigurnost u rutini svakodnevnice.

,,Kad razmisli o tome, ne mili joj se baš taj pogrbljeni život u interakciji s veštačkom inteligencijom, u kom se od nje traži samo da podigne glavu kako bi se povinovala zahtevima za prepoznavanje lica. Ne želi da sedi poput ostalih u uglu dvoseda, s mobilnim telefonom nakalemljenim na prst, zglob, dlan, u potrazi za sledećim uzbuđenjem, dok na ekranu iščekuje tragediju, atentat i heroja dana, zaboravljene već sutradan.“

Vremenska distanca se javlja u poslednjoj trećini romana. Radnja se iz 2019. izmešta u 2031. godinu, pa tako saznajemo šta je bilo sa likovima u budućnosti. Ima elemenata futurizma, mada s obzirom na ubrzani razvoj veštačke inteligencije, sve će uskoro postati naša realnost.

Melani je pretvorila svoj dom u rijaliti šou, okruživši se kamerama po kući. Klara se pak trudi da bude što manje u kontaktu sa novim tehnologijama. Uvodi se lik psihijatra Santjaga Valda, koji se bavi patologijama, nastalim zbog preteranog korišćenja društvenih mreža i digitalnih tehnologija. Preko likova Melanine dece, sada odrasle, vidimo kakve posledice po mentalno zdravlje mogu biti kada se neko prerano izlaže snimanjima za potrebe medija. Mogu da se razviju psihološki poremećaji, pre svega, anksioznost i depresija, koji ako se ne leče, dovode do težih oblika, recimo, šizofrenija ili pak sindrom Trumanov šou (posebna vrsta poremećaja kada osoba misli da je stalno pod video-nadzorom i da se njeni snimci kače na nekim platformama ili još gore kada ona uobražava da su njen um i telo pod kontrolom digitalnih entiteta).

Roman ,,Deca su zakon“ nije toliko uzbudljiv kao triler, ali se bavi aktuelnim temama. Danas virtuelni svet paralelno egzistira sa stvarnim svetom. Mi smo sve više zavisni od društvenih mreža i jako nam je stalo do mišljenja ljudi sa druge strane ekrana. Koja je cena slave i uspeha? Koliko smo spremni da se odreknemo intime i autentičnosti zarad virtuelnih aplauza? Sami biramo koliko ćemo se ogoliti na mrežama pred tuđim očima. Takođe je ovo i knjiga o otetom detinjstvu, pogrešnom odnosu roditelja prema deci i zanemarivanju detetovih osećanja. Kao što je nekada rekao Tolstoj, ,,sve srećne porodice liče jedna na drugu“ (kao što viđamo na mrežama), ,,a svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“ (što može da bude istina kada se ugase ekrani).

za P.U.L.S.E  Mirjana Dimitrijević

  Deca su zakon, Delfin de Vigan, Francuska književnost, Književnost, Mirjana Dimitrijević