Specifična priroda Prustove seksualnosti postaje jasnija ukoliko se ima u vidu strogo subjektivna priroda ljubavi i piščev zaključak da bez obzira na objekat – iskustvo i emocije su isti bilo da se radi o homoseksualcu ili heteroseksualcu

Biografije bez tabua

Prustovo gigantsko remek-delo „U traganju za izgubljenim vremenom” danas, nažalost, retko ko da ima strpljenja i vremena da čita. To, međutim, ne utiče na fascinaciju književnih biografa, te se tako sredinom ove godine pojavilo još nekoliko novih Prustovih biografija. Među njima se ističu „Noć u Mažestiku” Ričarda Dejvenport-Hajnsa i „Zaljubljeni Prust” Vilijama Kartera.

Crtež-ilustracija na omotu Dejvenport-Hajnsove biografije prikazuje pet muškaraca u smokinzima i leptir-mašnama za stolom, u pariskom hotelu Mažestik 1922: Prusta, Džojsa, Pikasa, Stravinskog i baletskog impresarija Sergeja Đagiljeva. Dejvenport-Hajns za čitaoca oživljava večeru kao unikatan događaj u istoriji umetnosti smeštajući je u modernistički kontekst između Pikasove kubističke revolucije u slikarskoj formi, s „Gospođicama iz Avinjona”(1906-7) i Džojsovog „Uliksa”(1922), kao revolucije u upotrebi jezika.

Problem Prustovih biografa koji danas pišu o njemu je u tome što svi imaju pristup identičnim izvorima te takođe prepisuju jedni od drugih povremeno ponavljajući nedokumentovane ili čak netačne informacije (npr. Lik glumice Berme nije zasnovan na Sari Bernar već njenom rivalu Rezan, Prustovoj dobroj prijateljici). Dejvenport-Hajns kao i većina biografa, uključujući Kartera, ne može a da ne ukazuje na paralele između Prusta i lika Pripovedača, stvarnih i izmišljenih ličnosti.

Strah od poniženja

Rođen u Parizu, od majke Jevrejke i oca lekara, katolika, Prust se po odsluženju vojske potpuno posvećuje životu u mondenskom svetu zvanom Fobur Sen-Žermen. Otmen i harizmatičan rado je viđen po svim salonima gde do detalja posmatra i upija atmosferu, izgled i ponašanje domaćina i zvanica. „Prust je ’studirao’ ljude s uznemirujućom radoznalošću. Mondensko društvo mu je bilo važno”, objašnjava njegov prijatelj, „ali na način koji je cvet značajan botaničaru, ne na način koji je važan čoveku koji kupuje buket.”

Prust je bio podjednako zainteresovan i za niže društvene slojeve, prvenstveno poslugu koja ga je okružavala i kelnere koji su ga posluživali u omiljenom „Ricu”. Dejvenport-Hajns navodi da je imao intenzivnu vezu sa svojim oženjenim šoferom i da je investirao u muške bordele. Obe tvrdnje su diskutabilne, jer je šofer Alberto Avgostineli bio nepopravljivi ženskaroš i Prustova patnja je, prema mnogim izvorima, počivala na „neuzvraćenoj”ljubavi. A ako je verovati memoarima Celest Alber, koja je brinula o Prustu poslednjih desetak godina njegovog života – „ulaganje u bordel notornog Le Kuzija, sastojalo se u jednoj sofi koju je isti uzeo iz Prustovog podruma još pre otvaranja bordela, žaleći se da je siromašan i da nema nameštaj”. U stvari šok koji je „Sodoma i Gomora” proizvela nije bio samo u otkrivanju homoseksualnih odnosa već u činjenici da tu više nije bilo klasnih, nacionalnih te kako Dejvenport-Hajns podvlači, ni razlika da li je neko oženjen ili ne. On se divi Prustovoj hrabrosti, uprkos tome što je ovaj stalno živeo u strahu od javnog poniženja koje je zadesilo Oskara Vajlda.

Za razliku od Dejvenports-Hajnsa, laganog za čitanje te bez ikakvih spektakularnih novosti, Karterov „Zaljubljeni Prust” neupućenim ljubiteljima Prusta može da bude pravi udarac u stomak. Vilijem Karter, inače autor već dve biografije o Prustu, u pikantnim detaljima, kao da nema milosti. Njegova biografija se oslanja na svedočanstva školskih drugova, prijatelja, neprijatelja, prepiske koja uprkos Prustovoj želji nije spaljena i senzacionalističkim rekla-kazala izvesnih savremenika.

Daniel Halevi, Prustov školski drug i biograf mnogih slavnih ličnosti, osim opisa Prustove strahovite ljubomore, posesivnosti prema drugovima u koje je navodno bio zaljubljen, tvrdi da su svi bili svesni njegovog ogromnog talenta ali da niko nije verovao da će „imati snagu volje da ostvari remek-delo”. Prustov otac, lekar koji je sarađivao sa čuvenim ginekologom Samjuelom Pocijem (model za Doktora Kotara) na istraživanju hermafrodita, od početka je bio svestan sinovljeve homoseksualne prirode. U to vreme je vladalo mišljenje da iskusna prostitutka i redovne posete bordelu mladog čoveka mogu da vrate sa „pogrešnog puta” te tako i čuveni Gonkurovi dnevnici opisuju „uspešne posete bordelu prepisane od strane lekara”. Prustove posete su se pokazale neuspešne (pri prvoj i jedinoj poseti je od nervoze polomio noćni sud).

Ljubavnici – poslužitelji i vozači

Karter od početka nastoji da podvuče androgeni karakter Prustovih likova. Ispunjavajući stranu u prijateljevom leksikonu Prust piše da mu je kod žena omiljena osobina – muška čvrstina i otvorenost u prijateljstvu a kod muškaraca – ženski šarm. Specifična priroda Prustove seksualnosti postaje jasnija ukoliko se ima u vidu strogo subjektivna priroda ljubavi i piščev zaključak da bez obzira na objekat – iskustvo i emocije su isti bilo da se radi o homoseksualcu ili heteroseksualcu. Prustova prva velika ljubav (i jedini s kojom je do kraja života ostao u kontaktu) bio je pevač i kompozitor Rejnaldo Han. Razići će se, kao i sa mnogim drugima, zbog strahovite Prustove posesivnosti i ljubomore. Studija ljubomore u „Zaljubljenom Svanu” je možda najsnažniji opis ove otrovne, samouništavajuće osobine u celokupnoj književnosti: „Svanova ljubav prema Odet bila je kao rak koji ga proždire”. Ljubomora u „Potrazi za izgubljenim vremenom” ima danteovsku sliku demona, pakla, proždiruće vatre i od nje pate mnogi Prustovi likovi.

Prust, polu-Jevrejin i homoseksualac je glavnog junaka (pripovedača) načinio neznabožcem i heteroseksualcem. Karter smatra da Prust to nije učinio da bi osporio svoje poreklo ili sakrio svoje seksualne preferencije već iz čisto književno-estetskih razloga – Svan i Marsel su kontrasti homoseksualnim i biseksualnim likovima a ljubavne muke koje opisuje transcendiraju pol i seksualnu orijentaciju. Činjenica je, međutim da je Prust od svih svojih ljubavnika izričito tražio da spale njegova pisma, te je Žana Lorena, novinara žute štampe (koji je i sam bio homoseksualac) zbog takvih aluzija izazvao na dvoboj.

Karter navodi svedočenja Pola Morana koji kaže da je „Prust bio zaljubljen u žene ne osećajući telesnu želju prema njima. Svako ko poznaje žene odmah može da uoči koliko su lažne njegova Albertina i Andre”. Pisac i kritičar, savremenik Prusta, Bendžamin Kremije smatra da je „poznanstvo s autorom problem sam po sebi” te piše „da bi se odistinski shvatila veličina Prustovog dela najbolje je ne poznavati ličnost autora.”

U drugoj polovini života Prustovi ljubavnici su pripadali krugovima poslužitelja i vozača. U pismu Sidniju Safu Prust je objašnjavao: „Intelektualni rad obavljam u samom sebi a kada se nađem među ljudima više mi nije važno da li su pametni, sve dok su ljubazni i iskreni”.

Jedina bezuslovna ljubav kako u romanu, tako i Prustovom životu je ljubav između roditelja i dece. Mnogi kritičari smatraju da je Prust video svoje delo kao monumentalno ljubavno pismo osobi koju je najviše voleo na svetu – svojoj majci čiju smrt ne spominje u delu. Pripovedač izražava svoju veliku ljubav prema babi u jedinom odlomku gde poziva na Boga: „I ništa više ne tražim od Boga, ukoliko raj postoji , nego da mogu da kucnem na taj zid s tri kratka udarca koje bi moja baba prepoznala među hiljadama….i da mi dopusti da s njom ostanem kroz večnost, što za nas dvoje ne bi bilo predugo.’

Karterova knjiga obiluje nizom neukusnih perverznih detalja među kojima se ističu posete muškim bordelima.

Prust međutim, uprkos sopstvenom i skandaloznom ponašanju svojih junaka čvrsto veruje u „univerzalni moralni zakon koji nas sve povezuje” (kao pisac Bergot). Njegov roman je zasnovan na modelu univerzuma „u konstantnom procesu stvaranja, širenja i skupljanja”.

Slavka Jovanović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Prust