Ulogujte se / Kreirajte profil

Demonska strast za istinom Fridriha Ničea – Štefan Cvajg

Njegov odnos prema istini je apsolutno monogaman, a isto tako i odnosi svih njegovih intelektualnih sinova: Šelinga, Fihtea, Hegela i Šopenhauera. Ono što njih goni ka filozofiji, to je jedna potpuno nedemonska viša volja za red, dobra nemačka stručna i objektivna volja za disciplinovanje duha, za jednu sređenu arhitekoniku života. Oni imaju ljubavi za istinu, časne, trajne, skroz postojane ljubavi: ali u toj ljubavi potpuno nedostaje erotika, plamena žudnja ispijanja nečega i trošenja samog sebe; oni osećaju istinu, svoju istinu kao suprugu i obezbeđen posed, od nje se do samrtnog časa ne odvajaju i nikad joj nisu neverni. Otuda u njihovom odnosu prema istini ostaje večito nešto svakidašnje, nešto domaćinsko, i stvarno je svaki od njih nad nevestom i posteljom izgradio vlastitu kuću: svoj obezbeđeni sistem. I tu svoju oblast, svoju osvojenu njivu duha, koju su za čovečanstvo iskrčili iz prasvetskog čestara haosa, oni majstorski obrađuju drljačom i plugom. Oprezno šire oni granice svoga saznanja dalje u kulturi vremena i vrednoćom i znojem umnožavaju duhovni plod.

Ničeova strast za saznanjem dolazi, nasuprot tome, iz sasvim drugog temperamenta, iz jednog upravo antipodskog sveta osećanja. NJegov stav prema istini je potpuno demonska, uzdrhtala, zadihana, nervima gonjena radoznala strast, koja se nikad ne zadovoljava i nikad ne iscrpljuje, koja se nikad ne zaustavlja na nekom rezultatu, i prelazeći preko svih odgovora, sebe stalno iznova nestrpljivo i neobuzdano dalje pita. Nikada on ne prihvata trajno neko saznanje, nikada, zaklinjući mu se na vernost, ne čini od njega svoju ženu, svoj „sistem“, svoje „učenje“. Sva saznanja ga draže, a nijedno ne može da ga zadrži. Čim je neki problem izgubio devičanstvo, čar i tajnu probijene stidnice, on ga bez milosti, bez ljubomore prepušta drugima posle sebe, kao što Don Žuan, njegov brat po nagonu, napušta svoje mille e tre (hiljadu u tri), ne brinući se više o njima. Jer kao što svaki veliki zavodnik, menjajući žene, traži ženu kao takvu, tako Niče, menjajući saznanja traži saznanje kao takvo, večno nestvarno i nikad potpuno dostižno; njega do bola, do očajanja ne draži osvajanje, zadržavanje i posedovanje nego uvek samo pitanje, traženje i gonjenje. Neizvesnost, a ne izvesnost je njegova ljubav – saznanje u smislu Biblije, gde čovek „saznaje“ ženu, i time je, u neku ruku, čini tajanstvenom. On zna, taj veliki relativista vrednosti, da nijedan od tih činova saznanja, tih uzimanja u posed vrelim duhom, nije već stvarno „saznanje-do-kraja“, da se istina u krajnjem smislu ne može posedovati: jer „onaj ko oseća da poseduje istinu, taj odustaje od mnogo čega“. Zato se Niče nikad ne ponaša domaćinski u smislu štednje i čuvanja i ne zida nikakvu duhovnu kuću: on hoće – ili čak mora zbog nomadske prinude svoje prirode – da ostane večito bez poseda, da nikad nema krov nad glavom, ženu, decu ni poslugu, ali zato ima zadovoljstvo i uživanje u lovu: on, kao i Don Žuan, ne voli trajnost osećanja, nego „velike i zanosne trenutke“, njega mame jedino pustolovine duha, ono „opasno možda“, koje zagrejava i podstiče dokle god ga čovek goni, a nikad ne zasićuje čim ga dohvati – on ne želi plen, nego (kao što sam sebe opisuje u Don Žuanu saznanja), samo „duh, škakljivost i uživanje u lovu i intrigama saznanja – sve gore do najviših i najudaljenijih zvezda saznanja – sve dok mu na kraju ništa ne preostane da lovi do ono apsolutno bolno od saznanja, kao pijanica koji na kraju pije pelinkovac i – šalitrenu vodu.

Jer Don Žuan u Ničeovom duhu nije epikurejac, nikakav slabostrastan uživalac: zato tom aristokratu, tom plemiću osetljivih živaca nedostaje tupo uživanje u varenju, leno odmaranje u sitosti, hvalisanje svojim trijumfima, osećanje zadovoljstva. Tog lovca na žene – kao Nimroda (biblijski herojski borac) duha – i samog večito goni nezasitan nagon, tog bezobzirnog zavodnika i samog zavodi njegova goruća radoznalost, on isprobava, a sam pada u iskušenje da sve žene stalno iznova isprobava u njihovoj nesaznatoj nevinosti – kao što Niče pita radi pitanja, radi nezasitog psihološkog uživanja. Za Don Žuana tajna je u svima i ni u jednoj, u svakoj za jednu noć, a ni u jednoj zauvek: tačno tako je za psihologa istina u svim problemima za jedan trenutak, a ni u jednom zauvek.

Zato je Ničeov duhovni život potpuno bez odmorišta, bez tihih blistavih površina: on je bujan, pokretan, pun iznenadnih preokreta, zavijutaka i rečnih brzaka. Kod drugih nemačkih filozofa život se odvija epski lagano, njihova filozofija predstavlja ugodno zanatsko dalje raspredanje jednom razmršene niti, oni filozofiraju, takoreći, sedeći na jednom mestu, opuštenih udova, a za vreme njihovog čina mišljenja jedva da se oseća povišen krvni pritisak u telu, groznica u njihovoj sudbini. Kod Kanta nikada nemamo onaj potresni osećaj da je duh vampirski zahvaćen njegovim mislima, da on stvaranje i oblikovanje trpi kao jedno užasno moranje; a Šopenhzauerov život, počev od njegove tridesete godine, čim je jednom završio delo Svet kao volja i predstava nosi neku penzionerski-lagodnu crtu sa svim onim sitnim ogorčenjima čoveka koji je zastao! Svi oni dobrim, čvrstim, jasnim korakom idu napred putem koji su sami izabrali, dok se Niče uvek pojavljuje kao da je gonjen, i to uvek u nešto njemu samom nepoznato. I zato se Ničeova istorija saznanja (kao i pustolovine Don Žuana) oblikuje skroz dramatično, kao niz opasnih, iznenadnih epizoda, kao tragedija koja bez ikakvog predaha u neprekidnom drhtavom uzbuđenju skače od jedne peripetije ka drugoj višoj, da bi se, na kraju, u neizbežnom rušenju u bezdan razbila. I upravo taj nemir u traganju, to neprekidno morati-misliti, demonsko gonjenje napred, daje toj jedinstvenoj egzistenciji nečuvenu tragičnost i čini (potpunim nepostojanjem svake zanatske, svake građanske opuštene crte) toliko primamljivom kao umetničko delo. Niče je proklet, osuđen je na večito mišljenje kao divlji lovac u bajci na večiti lov: ono što je za njega bilo uživanje postalo je njegovo mučenje, njegova nevolja, a njegov duh, njegov stil ima nešto vrcavo, vrelo, praskavo gonjenog čoveka, a duša čežnju i žudnju čoveka koji se nikad ne odmara, koja se nikad ne smiruje. „Čovek nešto zavoli, i tek što ga je potpuno zavoleo, tiranin u njemu (koga bismo čak nazvali svojim višim Ja) kaže: Baš to mi žrtvuj. A mi ga i žrtvujemo, ali pri tom se životinjski mučimo i izgaramo na laganoj vatri“. I kao krik strelom pogođene divljači koja beži, prirodno zazvuči kad Niče, koji je gonjen ka saznanju, koji nema odmora, krikne: „Za mene svuda postoje Armidini vrtovi, pa otuda uvek iznova otkidaju i nove gorčine u srcu. Ja moram da podignem nogu, umornu, ranjavu nogu, i zato što moram, ja se često gnevno osvrnem prema onom najlepšem, koje nije moglo da me zadrži – zato što nije moglo da me zadrži!“

Takvi unutrašnji krici, takvo iskonski snažno ječanje iz krajnje dubine patnji, nedostaju potpuno u svemu onome što se pre Ničea u Nemačkoj nazivalo filozofijom: kod srednjovekovnih mislilaca, možda, kod jeretika i svetaca gotike izbija ponekad slična žestina bola kroz reč obavijenu tamom. I Paskal, koji je, takođe, jedan od onih što čitavom dušom stoje u čistilištu sumnje, zna za tu razrovanost, to uništenje duše koja traga, ali zato nas nikada, ni kod Lajbnica ni kod Kanta, Hegela i Šopenhauera ne potresa taj elementarni ton. Jer ma koliko da su te naučne prirode časne, ma koliko hrabro njihovo naprezanje delovalo na celinu – oni se ipak ne bacaju u tolikoj meri čitavim svojim nepodeljenim bićem, srcem i utrobom, živcima i mesom, čitavom svojom sudbinom u tu herojsku igru za saznanje. Oni gore samo onako kao što gore sveće, samo gore, samo na vrhu, samo duhom. Jedan deo, onaj svetovni, onaj privatni, pa time i ono najličnije njihove egzistencije ostaje uvek obezbeđen od sudbine, dok Niče rizikuje sebe u potpunosti i celini, on koji neprekidno srlja u opasnost ne samo „pipcima svoje hladne radoznale misli“ nego čitavom žestinom svoje sudbine. Njegove misli ne dolaze samo odozgo, iz mozga, nego ih groznicom izvlači iz jedne gonjene, podbadane krvi, iz ustreptalih razdraženih živaca, iz nezasitih čula, iz čitavog sklopa životnog osećanja: zato se njegova saznanja, kao ona Paskalova, tragično zgušnjavaju, „u strastvenu istoriju duše“, ona postaju pojačanja posledica opasnih i gotovo smrtonosnih pustolovina, životna drama, koju i mi potresno doživljavamo (dok one druge biografije filozofa ne proširuju ni za pedalj duhovnu sliku). Pa ipak, čak ni u najgoroj nevolji on svoj život, svoj „opasni život“ ne bi menjao za njihov sređeni, jer upravo ono što oni drugi traže u svom saznanju, jednu aequitas animae (izjednačenost duše), obezbeđen duševni odmor, odbrambeni bedem protiv osećanja koje se preliva, to Niče mrzi kao smanjenje vitalnosti. NJemu, tragičaru, herojskom čoveku, nije stalo do „bedne borbe za opstanak“, do povećane bezbednosti, do grudobrana protiv doživljavanja. Samo nikakva bezbednost, samo nikad biti zadovoljan, biti zadovoljan sobom! „Kako neko može u svoj toj čudesnoj neizvesnosti i mnogoznačnosti življenja stajati i ne pitati, ne drhtati od želje i uživanja u postavljanju pitanja“, tako se on gordo ruga domaćinskim ljudima, onima koji se brzo zadovoljavaju. Neka se oni zamrznu u svojim izvesnostima, neka se mirno uvuku u školjkinu ljušturu svojih sistema: njega mami samo opasna bujica, pustolovina, večito oduševljavanje i večito razočaravanje. Neka se oni i dalje bave svojom filozofijom u toploj kući svoga sistema kao nekakvim zanimanjem, uvećavajući časno i štedljivo svoj posed u bogatstvo: njega mami samo igra, ulaganje onog krajnjega, vlastite egzistencije. Jer on, pustolov, ne želi da poseduje čak ni vlastiti život: i tu on želi još jedno herojsko Više: „Važna je večita živost, a ne večni život“.

Sa Ničeom se prvi put pojavljuje crna gusarska zastava na morima nemačkog saznanja: čovek druge vrste, drugog plemena, filozofija bez naučnog katedarskog plašta, u ratničkom oklopu i naoružana. Oni drugi pre njega, isto tako smeli i junački moreplovci duha, otkrivali su kontinente i carstva, ali u nekakvoj civilizatorskoj nameri, koja donosi korist, da bi ih osvojili za čovečanstvo, da bi dopunjavali zemljopisnu kartu dalje u terra imcognita (nepoznata zemlja) mišljenja. Oni pobadaju zastavu u svojoj osvojenoj krčevini, zidaju gradove, hramove i nove ulice u novom nepoznatome, a za njima dolaze guverneri i upravnici da stečeno oru i žanju, komentatori i profesori, obrazovani ljudi. Ali krajnji cilj njihovog napora bilo je uvek spokojstvo, mir i obezbeđenost: oni žele da šire norme i zakone, dakle, jedan viši poredak. Niče, nasuprot tome, upada u nemačku filozofiju kao morski razbojnici krajem XVI veka u španski svet, kao rulja divljih, neobuzdanih, raspuštenih desparadosa bez nacije, bez vladara, bez kralja, bez zastave, bez doma i boravišta. Kao ni oni, ni on ne osvaja ništa za sebe niti za nekog posle sebe, ni za kakvog boga, ni za nekog kralja, niti za neku veru, nego jedino zbog uživanja u osvajanju, jer on ništa ne želi da poseduje, da stekne, da izvojuje. On koji strasno remeti svaki „mrki mir“, svaku udobnost, gori od želje jedino da razori obezbeđeni mir, uživanje ljudi, da plamenom i strahom širi budnost, koja je za njega tako dragocena kao za čoveka u miru tupi, mrki san. Iza njega ostaju, kao posle puta onih morskih razbojnika, srušene crkve, obesvećene hiljadugodišnje svetinje, oboreni oltari, obeštećena osećanja, ubijena ubeđenja, probijene ograde morala, horizont u plamenu, ogromna buktinja smelosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće, ni da bi uživao u stečenome, niti da bi ga posedovao: to nepoznato, nikada osvojeno, nikada saznato predstavlja njegovu beskrajnu zonu, pražnjenje njegove snage, „remećenje dremljivosti“, je njegovo jedino uživanje. Ne pripada nijednoj veri, nijednoj zemlji nije se zakleo, sa crnom zastavom i moraliste na oborenom jarbolu, pred njim je ono sveto nepoznato, večito neizvesno, sa kojim se oseća demonski srodan, on se neumorno oprema za nova opasna putovanja. I usamljen u svim opasnostima, on sebi samom u slavu peva svoju sjajnu gusarsku pesmu, svoju plamenu pesmu, pesmu svoje sudbine:

Znam ja odakle potičem

Nezaisto kao plamen

Žarim se i proždirem,

Svetlost postaje sve što do hvatim,

Ugljen sve što ostavim,

Posigurno ja sam plamen…

Posle biografije Đakoma Kazanove izdavačka kuća Gradac objavila je još jednu biografsku knjigu Štefana Cvajga, ovoga puta o Fridrihu Ničeu. Već u prvoj rečenici Cvajg iskazuje suštinski stav o životu kontroverznog mislioca. „Tragedija Fridriha Ničea je monodrama: nikakav drugi lik ona ne postavlja na kratku scenu njegovog života do njega samog… uvek govori, uvek se bavi, uvek pati Niče sam za sebe.“

Na sedamdesetak stranica kroz koje se valja probijati sa punom koncentracijom da bi se dokučila dubina autorovih opservacija, Cvajg donosi priču o tragičnoj sudbini velikog filozofa čiji je jedini pokretač u životu bila strast za istinom.

Piše: Štefan Cvajg

Izvor: Danas online

Niče: Demonska strast za istinom

 

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.