Činjenica je da se čitajući ponekad poistovećujemo sa junacima omiljenih knjiga, i to najčešće ne sa onima koji na nas stvarno liče, već sa onima koji nam na određeni način imponuju pa bismo voleli da im budemo slični. Tako je i sa mnom: često nabrajam ne glavne junake nekih važnih knjiga, nego njihove najbolje prijatelje, i želela bih da mogu pokrenuti u sebi takav razvoj, takvo uzrastanje, koje bi me dovelo blizu njihovih karaktera i principa. Tako ne bih bila moćni Gilgameš, nego pre skromniji, hrabri Enkidu. Pod Trojom bih nosila Ahilov oklop, ali ne i Ahilovo ime – bila bih njegov verni Patroklo, koji tim činom pokušava da spasi ugled svog voljenog druga i svih Mirmidonaca. Moćni um Raskoljnikova vodi u svakojaka preispitivanja – na kraju ne baš dobra za njegovu izmučenu psihu; ali skromniji Razumihin sa svojom trpeljivom prirodom ostaje mu veran. Kao što je i Sem veran Frodu. Priznali to ili ne – Frodo nikad ne bi uspeo sam da baci prsten u grotlo. Hans Kastorp ima rođaka, ujedno i najboljeg prijatelja Joahima Cimsena – taj časni mladić ne može da trpi bolnička izležavanja jer pravi život, prava borba čeka na njega, na njegov trud i žrtvu. A Adrijan Leverkin ima Serenusa Cajtbloma, naivnog humanistu koji pokušava da razume kontroverznu prirodu tog „nemačkog, suviše nemačkog“ kompozitora, i da o njemu sa dubokim saosećanjem ispriča priču. Bezbroj je primera u literaturi i moglo bi ovako da se nabraja do sutra. Svi ti junaci plene odanošću, ali odanost nije izolovana osobina, ona ne ide uz ljude čije nam se ostale osobine neće dopasti, već ide samo uz one koje ćemo obožavati i uvažavati sagledavajući celinu njihovih bića, pa čak i kad deluju naivno i preskromno, ili lakomisleno i neambiciozno, čak i kad nam se čini da su više sile njima namenile uloge nižeg reda (eh, kakva zabluda), pa oni zato i nisu glavni junaci pripovesti, već samo sporedni. Ne, glavni junak se ponekad izdvaja svojim tragičnim zabludama, svojim srljanjem u propast ili postupcima koji će kasnije, ako uopšte izvuče živu glavu, da razapinju njegovu dušu na krstu griže. Nema ničeg, apsolutno ničeg smešnog ni za porugu u naivnosti i odanosti najboljih prijatelja, koji ostaju verni do kraja.
Zašto je potreban ovoliki uvod da bi se prešlo na priču o jednom od najvećih romana jugoslovenske književnosti? Možda ne bi bio da ga ja ne doživljavam kao priču o odanosti, pa mu zato i pristupam najpre kroz odnos glavnog junaka – naratora Ahmeda Nurudina – i Hasana, njegovog prijatelja, potpuno suprotnog njegovom karakteru. Biti odan najboljem prijatelju, biti odan onome ko je tebi pokazao odanost – jednako je odanosti prema bratu. Jedno ne može bez drugog, a u ovom romanu imamo priliku da čitamo o tim važnim odnosima.
Verovatno je mnogima poznat roman, ali ću ipak pokušati u nekoliko rečenica da prepričam deo glavne radnje. Ahmed je šejh tekije mevlevijskog reda, i tekija je poznata po njemu. Ima mlađeg brata Haruna, koji iz nekog razloga biva uhapšen i bačen u tvrđavu. On to saznaje, ali ne i razloge za hapšenje. Počinje oprezno da se raspituje o tome i da traži rešenje. Već na početku, ćerka uglednog, bogatog čoveka nudi mu neku vrstu pogodbe (ne direktno, ali on je ipak razume) prema kojoj on treba da ubedi Hasana, njenog brata ali crnu ovcu porodice, da se odrekne nasledstva. Možda će onda i njen muž, kadija Ajni-efendija (sudija) da mu se oduži. Ta ponuda načas raspiruje njegove nade iako je nečasna, i počinje da pravi konfuziju u njegovoj svesti, koju naredni događaji samo uvećavaju.
„Osjećao sam potrebu da uzmem knjigu, Kur-an, ili neku drugu, o moralu, o velikim ljudima, o svetim danima, umirila bi me muzika poznatih rečenica kojima vjerujem, o kojima čak ne mislim, nosim ih u sebi kao krvotok. Nismo ga svjesni, a sve nam je, omogućava da živimo i dišemo, drži nas uspravne, daje svoj smisao svemu.“
Ahmed će pokušati da razgovara i sa drugim uvaženim ličnostima u gradu, ali će svuda naići na zatvorena vrata, na uglednike koji igraju šah i tonu u dosadu, nezainteresovani za njegov i bilo čiji problem, naići će na drugačije lice sistema, ono koje nije poznavao, kao da je u svojoj tekiji živeo pod „staklenim zvonom“. Negde oko stote strane saznajemo razloge zašto je Harun uhapšen – dervišu Ahmedu ih prepričava Hasan, harizmatični lik, pobunjenik i otpadnik iz uloga koje su mu namenjene, koji je ostavio i novac i sigurno mesto u državnoj službi, pa počeo da trguje stokom i luta, pije i druži se sa prostim svetom, uvek nasmejan, slobodan, dobrodušan, na svoj način i hrabar, uporan i celovit. Tada Ahmed saznaje da je njegov brat, radeći kod kadije, došao slučajno do nekih spisa u kojima je video da je neki osuđenik „dao izjave“ i pre nego što je saslušavan. Pošto je previše saznao, završio je u tvrđavi
Ahmed biva zabezeknut ovim saznanjem, pa čak i Hasan zažali što mu je rekao tu istinu, jer nije znao da je derviš neupućen u stvari koje čine svetovni život kasabe i države. Da je znao, kaže, pristupio bi mu kao detetu. Ne samo što Ahmed to nije znao, nego i kad saznaje, ne pristaje da poveruje. I dalje se nada da će moći redovnim putem da pomogne bratu. Hasan mu nudi pomoć – ta bi pomoć bila protivzakonita. Ali, brat bi bio živ. Ahmed mora da bira, a izbor je „tamni vilajet“. Ako prekrši norme koje je godinama zagovarao, a tiču se vere ne samo u Boga nego i u sistem i zakone, u poslušnost i skrušenost, pa i u fatalizam Božjih odluka, onda se ruši i ceo svet njegovih uverenja, a možda i njegova duša. Ako ne pokuša da pomogne bratu (bilo kojim sredstvima) iako zna da nije kriv (a zna, jer mladi čovek nije bio sposoban za zlo), opet čini greh, i njegova duša mora da trpi. Ali, bar bi brat bio živ. Hasan mu to govori, kaže da će propasti i on i brat i ceo taj lažni sistem. Ahmed nema snage da preseče. Sam sebe narator naziva kukavicom i sebičnim bićem; ne samo da nije bio u stanju da krši zakon jer je propovedao drugačije i verovao u red, već je kršenjem istog dovodio sebe u opasnost. Nebrojeno puta je u tih nekoliko nedelja pomislio i na sebe, pa čak i bio ljut na brata koji ga je doveo u tu situaciju. U njemu se začinje buna, ali je usmerena na pogrešnu stranu. Umesto da se makar kako suprotstavlja nakaznom sistemu, trenutnom sistemu, živim ljudima koji su zaseli na tron i vuku nepoštene poteze, njegova se ljutnja usmerava prema celom svetu, prema ustrojstvu ljudske svesti koja ništa ne rešava svojim životom. „Mi nismo nešto u nečemu, već ništa u nečemu, nejednaki s tim oko sebe, ne isto, nespojivo. Razvitak čovjekov trebalo bi da ide ka gubljenju svijesti o sebi. Zemlja je nenastanjiva, kao i mjesec, a mi sebe varamo da je ovo naš pravi dom, jer nemamo kud. Dobra za nerazumne, ili za neranjive. Možda će biti izlaz čovjekov da se vrati unazad, da postane samo snaga.“ Rezigniran je, i osnovne vrednosti koje su držale njegov život na okupu, počinju da se povlače i da ga rasipaju. Hasan mu govori:
„Ne treba čovjek da se pretvori u svoju suprotnost. Sve što u njemu vrijedi, to je ranjivo. Možda nije lako živjeti na svijetu, ali ako mislimo da nam ovdje nije mjesto, biće još gore. A željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja. I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.“
Istovremeno dok je brat zatvoren, neki begunac se kratko krije od stražara u dvorištu tekije. Ahmed je u situaciji da ga prijavi ili ne. Koleba se. Ta sjajno opisana epizoda dovoljna je da nam prikaže njegovu kolebljivu prirodu i neku vrstu kodiranih uputstava po kojima on dugi niz godina živi, i zaštićen njima smatra da je rešio sve moralne dileme. Sve se to promenilo hapšenjem brata, pa i on nema snagu da prijavi begunca, ali ni da ga podrži punim srcem. Prikazana su dva načina razmišljanja, dervišev i begunčev, dijametralno suprotna. Begunac je pritisnut, on je u graničnoj situaciji i nema više prostora za finese, pa sve postaje pojednostavljeno. Mora da sačuva život – drugi su opasnost, ili su nezainteresovani; niko nije pomoć. Ta spoznaja je strašna. Derviš je zapleten u hiljadu zašto i hiljadu zato i tako neodlučnost postaje njegov najveći neprijatelj i najveći greh. Čak ide i dalje, očekuje od begunca zahvalnost i poniznost što nije pozvao stražare, zabezeknut je njegovom ravnodušnošću i nekom vrstom integriteta. Ipak ga krije. („Nije mi povjerovao, nikome više ne vjeruje, bježi od tuđeg straha kao i od stražarske surovosti, siguran samo u sebe, žao mi je što je potpuno izgubio vjeru u ljude, biće nesrećan i pust u sebi.“). Ali već sutradan prepušta mlađem Mula-Jusufu da proceni šta bi trebalo da se uradi, šta je ispravno. To je licemeran postupak, jer on zna da će Mula-Jusuf u njegovom odsustvu pozvati stražare. Begunac ipak nije tu u baštenskoj kućici, mada to nije njihov poslednji susret (sve vreme dok čitam, nisam sigurna da li Ishak, kako ga je derviš u sebi nazvao, stvarno postoji ili je plod čovekove mašte, nastao u bunilu koje je započelo bratovljevom nevoljom; znam da je ovo tumačenje pomalo nategnuto).
„Upao je u moj život u času slabosti, i bio uzrok i svjedok izdaje, kratkotrajne ali stvarne. Zato sam želio da bude ubica, sve bi tada bilo lakše. Ubistvo je manje opasno nego buntovništvo. Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i savjest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka. A pobuna je zarazna, može da podstakne nezadovoljstva, kojih uvijek ima, liči na junaštvo, a možda i jeste junaštvo, jer je otpor i neslaganje, izgleda lijepo jer je nose zanesenjaci koji umiru za lijepe riječi, sve stavljaju na kocku jer je sve njihovo nesigurno. Zato je privlačno, kao što ponekad čovjeku izgleda privlačno i lijepo sve što je opasno.“
Dakle, Nurudin odbija Hasanovu pomoć. Hasan je jedini čovek koji mu se obratio kao prijatelju u nevolji, sažalio ga, uputio mu lepu reč, doneo mu poklon s putovanja – knjigu priča Abul Faradže, koju je derviš voleo kao dete. „Dobri ljudi su sreća na ovome svijetu“ – kaže mu derviš Nurudin. Hasan je strašno uzbuđen što derviš donosi takvu odluku; ipak ne može protiv njegove volje iako zna da je pogrešna. On poznaje svet.
„O jadni dervišu! Može li se ikad desiti da ne misite derviški? Djelovanje po određenju, određivanje po božjoj volji, spasavanje pravde i svijeta! Kako se ne ugušite od tih velikih riječi! Zar ne može nešto da se učini i po ljudskoj volji, i bez spasavanja svijeta? Ostavi svijet na miru, ako Boga znaš, biće srećniji bez te vaše brige. Učini nešto za čovjeka kome znaš ime i prezime, koji ti je slučajno i brat, da ne propadne ni kriv ni dužan u ime te pravde koju braniš. Kad bi smrt tvoga brata bila zaloga za sutrašnji raj ostalih, pa dobro, neka umre, iskupio bi mnoge nevolje. Ali neće, sve će ostati kao što je bilo.“
Brat biva ubijen.
Derviš drži propoved, koja to i nije, koja je prvi nagoveštaj pobune, već ranije začete u njegovoj duši. On jasno kaže pred okupljenim vernicima da je stradao nevin čovek. I da „ko ubije nedužna čovjeka, kao da je sve ljude pobio“. Već ranije, vlasti su mu preko svojih uhoda slale poruku da se smiri i ne protivi, ali se on oglušio. Tek u tom trenutku, na propovedi, pokazuje hrabrost koju je morao da pokaže ranije. Brat više ne može da se spasi. Tugu ništa neće moći da otera. Ali, mora da kaže.
Onda i sam završava u tvrđavi…
Ovde stajem s prepričavanjem romana, da ne pokvarim užitak čitanja onima koji se još nisu susreli sa njim, ili su ga davno čitali pa zaboravili.
Ja ga čitam četvrti put. Svaki put podvlačim druge rečenice, jer se bukvalno može podvući ceo roman. On obiluje razmišljanjima o ljudskom karakteru i situacijama u koje čovek dospeva i ne može se iz njih nikako izvući – ovo je jedna od njih. Učen redu i pravilima, derviš nije u stanju da donosi nagle odluke suprotne njegovom životu i prirodi, suprotne onome u šta je uložio ceo život. Jednom se odrekao i ljubavi i svetovnog života da bi Bogu, svešteničkoj službi i ljudima posvetio ono najbolje od sebe, i ne može da dozvoli da sve to bude prekršeno onda kad neko od njemu najbližih ljudi dospe u nevolju. Da je neko od parohijana došao kod njega sa takvom dilemom, savetovao bi ga da pokuša da sve reši po zakonu, a ne podmićivanjem, sabljom, uz pomoć ljudi na ivici ili s druge strane zakona. Onako kako bi savetovao druge, oseća da mora da postupi i sam. Sve teče prebrzo. Nema vremena da naprečac shvati sa kakvim sistemom se uhvatio u koštac. Dok on živi pod staklenim zvonom, svetovni odnosi su zatrovani korupcijom i bahatošću onih na vlasti. Naravno, oni na vlasti žele i da ostanu, i uradiće sve što žele…
Sada, čitajući po četvrti put, knjigu doživljavam teže nego pri ranijim čitanjima. Poznato mi je da je sam Meša imao brata, i da je i njegov brat stradao na sličan način, u sistemu koji je trebalo da bude pravedan, i u koji je pisac verovao. Uneo je u knjigu najtežu stvar svog života, i verujem da ga pisanje nije lečilo, nego kidalo. Ali, ako nije njega, možda može bar nekog od čitalaca?
Ahmed Nurudin nije idealizovan lik, on sam o sebi ne govori braneći se, pokušavajući da ubedi one koji će čitati njegov spis kako je učinio sve što je mogao. Ne, on priznaje, trudeći se da bude potpuno pošten i da se možda na taj način i očisti – sve svoje slabosti. Nije spasio brata, ali to još nije najgore. Ostaje pitanje odanosti. Pitanje šta dalje sa svojim životom, koji nekome može poslužiti kao primer. Sve religije, sva učenja o moralu govore o tome da treba živeti tako kao da će naš život poslužiti za primer svim ostalim ljudima, kao da nas istovremeno posmatra Bog i svi ljudi. Niko, naravno o tome ne razmišlja sve vreme – nama upravljaju oprečne emocije, misli, ambicije, kolebljivosti. Koje to zakonitosti čovek mora da posluša? Antigona nije imala tu dilemu, ona je odlučila da postoje važnije zakonitosti od onih koje ljudi postavljaju i koje su privremene. I zato je pokopala brata, a onda sebe izložila osudi. Unapred je znala da će do osude doći. To je nije zaustavilo. Ahmeda jeste. A tvrđavu ipak nije izbegao.
Da, Ahmed ne stradava kao Antigona, ali stradava njegova duša, moreći ga savešću do kraja. Upetljavanje u pogrešne postupke uvek vodi novim i novim greškama, mada je još dugo moguće preseći taj put. Na svakoj raskrsnici čovek može da se predomisli; problem je što je to često jasnije tek kad se potezi povuku, i kad se ne može ništa promeniti.
Hasan je jedan od najlepših likova u našoj književnosti. Ipak, malo ko od nas je Hasan. Zaboravljamo da sami nismo sposobni da ostavimo lagodan život ako nam je već dat, da raskinemo sve licemerne veze koje naoko nude sigurnost.
„Kukavičluk nas je opsjeo, mislimo njime. On govori iz nas, neka je proklet, i kad ga se stidimo.“
Raskid neadekvatnih veza je preduslov za slobodu, a sloboda je preduslov da čovek može da pruža ljubav, razumevanje i bude odan prijatelj. Takvi, nažalost, uglavnom stradaju od nekih kojima su mnogo pružili ne tražeći ništa zauzvrat, samo zato što ti drugi nisu bili slobodni ni u stanju da se reše svojih slabosti i ambicija. To je još jedna priča o Judi, još jednom potvrđen obrazac o izdaji, koji gotovo da visi nad svakim odnosom. Tako je mali broj odanih, slobodnih i jakih, da gotovo nikad u životu ne nađu sebi slične.
Roman je preplavljen pitanjima i pokušajima odgovora na njih, od onih koja se tiču međuljudskih odnosa do onih koja preispituju mogućnost da bilo koja ideja/dogma/zajednica – donese sreću i mir svojim članovima. Meša Selimović uvio je svoja razmišljanja u istočnjačku atmosferu i citate iz Kurana i drugih istočnjačkih spisa, čineći atmosferu naročito mekanom iako je tema strašno bolna a pitanja nerešiva. Da, svaki čovek je uvek na gubitku. Ipak nije svejedno kako ispuni dane koji su mu dati, a koji prohuje kao tren. Jednu reč u knjizi podvukla sam plavom bojicom, vrišteći plavom, pa sad kad listam knjigu ona odskoči i ubode me u oko. To je reč – đubre. Ahmed Nurudin kaže: „Odlučiću po strahu, odlučiću po užasu, i dići ću ruke od sebe sanjanog. Biću ono što moram: đubre.“ A još tad, trenutak pre toga, bio je u stanju da odbaci taj savez sa đavolom i da ne sklizne u najdublje blato. Postoji jedna crta koja se ne sme preći.
Derviš i smrt – Meša Selimović napisao/la Jadranka Milenković dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Milenković →