Devojčica i zatočenik u Svetlogradu – Ulica nalik mnogim ulicama u ovom gradu, betonske kutije poslagane, i ovako i onako, po spratovima; to što je svako na svoj način učestvovao u izgradnji ovako lepog i svetlog grada, s pravom nazvanog Svetlograd, tema je za neku drugu priču.

U ovoj priči, nazovimo je fantastičnom, živeo je (ako se to može nazvati životom) u petospratnici, odavno sagrađenoj, čovek koji je bio tolikih razmera da mu se kroz ulazna vrata moglo videti samo oko ogromnih razmera. Tokom vremena prolaznici su se navikli sasvim na tu činjenicu prilično čudnu, neko među njima ponekad bi zastao ili usporio korak da osmotri bolje oko koje je izgleda posmatralo lokalne stanovnike. Neki među njima donosili su mu hranu  ili vodu povremeno, jer su primetili da je ipak ljudsko biće i da mu treba neka vrsta milostinje svakako. Posle izvesnog vremena i ta dobrodušna navika prestala je da se uobičava, čak i među najmilodarnijim građanima Svetlograda. Svima je bio suviše zastrašujuća pojava, te više niko nije imao smelosti da mu se približi. Nisu imali pojma, a nije  nikog ni interesovalao kako se prehranjuje, ali svi su verovali da je iznalazio neki tajanstven način da preživi nekako. Jer vremena su teška bila i svakom je njegova muka bila najveća.

Noć se u Svetlogadu mogla teško nazvati tim imenim, jer je iz njega ona odavno bila proterana, ali je zato postojalo vreme kada je na ulicama bilo manje prolaznika. U tom delu grada dopiralo je u  to vreme  svetlosti vrlo malo, tako da se iz daljine mogla nazreti  silueta, koji stoji i posmatra. Bila je to devojčica, od možda nekih 10-11 godina koja je gotovo svako veče u vreme slično dolazila da vidi ogromno oko koje je, znala je to zasigurno, pokazivalo interesovanje za nju. Bilo je svesno da je viđeno, i da je ovo ljupko biće bilo jedino koje je pokazivalo  interesovanje iskreno za njegovo zatočeništvo.Ona je, opet, volela da dolazi da ga vidi jer je u njegovom odrazu mogla da vidi svoje lice, čak i celu svoju figuru. On je za nju bio  ogledalo veliko u kojem je do mile volje mogla da se posmatra zaneseno. Nekada bi prišla i dodirnula, krajnje obazrivo i nežno, to oko zatočenika, kao da je htela  da ga upozna bolje. Iz oka bi tada obično kanula suza, koja se ubrzo formirala u  baricu poveliku, zbog koje bi se ona uvek uplašila jako, misleći da ga je povredila, da ga je njen, iako krajnje obazriv dodir, zaboleo i da b bolje bilo da to ne radi više. Htela je, da ga opet, po ko zna koji put, upita kako se zove i zašto provodi vreme u tako malom i tesnom prostoru, ali ponovo se,s mukom, suzdržala. Činilo joj se da se odgovori svi već nalaze u njegovom oku, jedinom koje je mogla da vidi, mada je pretpostavljala da ima i drugo oko, skriveno,silom prilika, iza zidova petospratnice.Tokom vremena, kada je postala starija malo,uverena je bila da oni već odavno razgovaraju ćuteći i gledajući se. Jednog dana je pomislila da joj ogroman odraz kaže da to oko  nije toliko veliko koliko su oči ostalih građana, ostali prozori duše, kako su ih zvali neki psiholozi, vremenom postali, ko zna zašto, toliko mali.

„Možda zato što svako prilagođavanje na  grad, ima svoju cenu; što je on više i brže rastao, to je bilo ljudi više koji nisu uspevali da se prilagode na vremena u kojima je čovek morao da se saobražava gradu, umesto, kao u davnim vremenima, grad čoveku i stvarnim čovekovim potrebama. Na žalost, pročitala je u oku njegovom, on je, izgleda, jedini preostali svedok vremena koje odavno ne postoji i koje nije htelo da bude grad, pogotovo ne ovako ogroman i bučan.

Ljudi su tada, u njegovo vreme, živeli u  šupljinama nekih pećina ili velikh šumskih stabala, i to samo zato da bi mogli da se sakriju od oluje, hladnoće ili nekih drugih vremenskih nepogoda. Nisu ubijali životinje, ni  stabla sekli, nije bilo neophodno, i nikome to nikada nije na um padalo. Bili su Božja deca, koje je On sve  hranio vodom sa izvora njegovog, suncem i vazduhom kristalno čistim. Bili su mnogo krupniji od ljudi današnjih, jer su se napajali energijom svemira, beskonačnosti, koja je sinonim bila za samog Tvorca.

“Bili smo, govorilo joj je oko, samo deca njegova , ličili smo na njega, koji nije bio ni muško ni žensko, već oboje u isto vreme. Onog dana kada je otkrivena polarnost otkrivena je i seksualnost. Sile koje su nas učinile božjom decom  sile su koje dopiru iz najudaljenijih delova kosmosa, neka četvoronožna bića već su znala za smrtnost i tako je i božji stvor, tokom bezbrojnih vekova, i sam,  u dodiru sa njima, postao podvojen i smrtan.

Gubivši osećaj jedinstva sa celinom, počeo je da gradi eksploatišući, ubijajući život na planeti zarad nekog drugog života koji če tek doći. Ali taj drugi život nikada neće doći, jednostavno zato što drugog života za čoveka nema. Čovek mora da nestane kao vrsta da bi njegovo mesto zauzeo stvor tek napola nalik čoveku… na čemu se radi neumorno. Crtaju se i opisuju bića sa nadljudskim sposobnostima, jer njih, u stvarnosti, odavno nema,svest ekološka je najizraženija baš tamo gde je tehnologija uzela  danak najveći, umetnička dela današnjim  su ljudima zanimljiva, divna samo zato što je duša u  njima nestala…Dela tehno ruku postaju sve savršenija, upravo zato što je čovek oslabio, i što je izumevanjem savršenijih izuma on postao  slabiji i zavisniji od njih.“

Slušala je i gledala u njegovom oku gotovo svakog dana tu ili neku sličnu priču, iako mnogo toga nije još mogla  da razume najbolje, nije mogla da prestane da  dolazi ponovo na  mesto isto i da ga sluša. Priča njegova kao da se odvijala u  krugovima koncentričnim, a ne linearno, kao što je očekivala čitajući knjige ili gledajući filmove, iako je više volela pozorište od filma. Uostalom, oko zatočenikovo je imalo moć nad njom, koju nije znala da opiše, moć kojoj se ona uvek rado predavala iznova.

Tako su godine prošle mnoge. Ljudi su se čudili kako devojka,toliko mlada, zna toga toliko, iako je vrlo malo govorila, tek ponekad, samo ako je bila na to, iz razloga nekog, primorana. Provodila je vreme uglavnom izdvojena ili potpuno sama, obično u društvu neke knjige, suviše kompleksnog sadržaja za njen uzrast. Volela je da čita i knjige sa slikama, to jest stripove, takođe neprimerene uzrastu njenom, smatrali su (gotovo svi) takozvani odrasli u njenom okruženju.

Noći jedne letnje,u sate sitne, obavestila je  oko svoje u kojem se odražavao uvek lik njen, da će  morati da otputuje ovih dana, ali da će se vratiti uskoro da ga poseti i upita za nastavak priče“Znam da ti je teško, ali kada se vratila budem, obećaj da ćeš me čekati. Dotle ću, ne brini, smisliti neki način da te oslobodim, čekaj me, vratiću se, obećavam“

Rekla je to, mahnula mu i otrčala kao da žuri da stigne na voz na koji  nikako ne sme da zakasni.

Vreme, kao da nije znalo za njihov dogovor, i kao da se svetilo svem živom na zemaljskoj kugli, za greh neki, veliki i neoprostivi, koji joj je ljudska vrsta posebno, u  pradavnoj prošlosti, zadalo. Devojka, iako lepa vrlo, i, što bi se reklo, zaista naočita, udala se nije, jer je svakom muškarcu koga je srela i donekle upoznala, bila naravi suviše neobične, posebno zato što je uobičavala da ćuti i gleda odsutno nekud u daljinu. Postala je spisateljka čije knjige su se, začudo, prodavale dobro, nisu baš bestseleri bili, ali sasvim privlačni zadovoljavajućem broju kupaca. Izdavači su joj govorili da piše jednostavnije, jer bi uz svoj atraktivni izgled, mogla da ostvari i bestseler kakav se još nikada nije u istoriji književnosti dogodio. Ali ona je i dalje uporno čutala, i gledala u daljinu nekud, odsutna. Nikada nije zaboravila na obećanje koje je velikom oku dala, nedostao joj je, i često ga je sanjala…

Za sve vreme boravka u toj zemlji dalekoj, nije uspela da smisli nikakav dovoljno dobar plan kojim bi mogla da oslobodi iz zatočeništva onog kome nije znala ni ime, zbog čega je često osećala krivicu neopisivu i  tugu nepodnošljivu koja joj je dušu razarala. Ipak, želela je bar još jednom da ga vidi, u njemu se ogledale  i čule prič koje su išle u koncentričnim krugovima, i, možda, nisu imale kraja.

Vratila se posle više od deset godina, puna iščekivanja radosnog i nade, da će ga  ponovo uskoro videti i…ali, o čuda, kuće u kojoj je bio toliko godina zatočen, nigde nije bilo, kao da je u zemlju propala. Raspitivala se gde god je mogla da se seti da li je neko poznavao oko i kuću tu od pet spratova. Posle sati nekoliko, od traganja umorna, razočarana silno, sela je na klupu obližnju u parku da odmori se. Ubrzo je pored nje seo čovek, verovatno penzioner, i otvorio novine elektronske, udubivši se u čitanje.  Profil njegov nije joj ništa posebno govorio, i nije mogla da pretpostavi da se čovek još seća kuće jasno i džina koji je živeo zatočen u njoj. Jer kada ga je upitala da li se seća kuće te i oka tog, on joj je, začudo, odmah, kao da je očekivao to pitanje, odgovorio: “Sećam se, naravno. Ali kuće te nema odavno, i na mesto njeno odavno je izgrađeno parkiralište. Zbog toga nista mogli da je nađete. A šta je bilo sa njenim velikim prijateljem, ne zna se pouzdano, verovatno je sahranjen na obližnjem seoskom groblju.”

Naravno, nije bilo teško pronaći seosko groblje, ali je zato mesto na kojem je možda bio sahranjen bila uzaludna potraga; iako je prethodni grobar odavno umro, ovaj koji je nasledio njegov posao, pretpostavljao je da je sahranjen na obližnjem brdu, iznad svih ostalih spomenika i krstova koji su bili tradicionalno mesto rezervisano za one koji su otišli na onaj svet.

Nedugo potom, popela se na brdo obližnje na kojem je uzraslo drvo kojem nije znala ime, kao što nije znala ni ime čoveka u čijem oku je često volela da se ogleda. Zbog njega je postala toliko ćutljiva i uobičavala da usamljena traži, skrovita mesta sa kojih će moći da nastavi svoju priču posmatranja udaljenih, mada njoj jedino bliskih plavičastih daljina, o kojima je napisala tek nekoliko knjiga. Jer, sve daljine se šire u  beskonačnoj kružnoj putanji, o kojoj, bila je sigurna u to, malo koje ljudsko biće u današnjem obliku, može nešto pouzdano da kaže rečnikom opšteprihvatljivim.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović 

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip, Umetnost