Digitalna budućnost Srbije

Ulogujte se / Kreirajte profil

Digitalna budućnost Srbije

.

Become a Patron!

.

Tokom poslednjih par meseci u medijima se dosta govori o digitalizaciji. Bilo da se govori da je Srbija digitalni lider regiona, o Pretraživaču kulturnog nasleđa gde posetioci mogu da vide digitalizovano kulturno nasleđe Srbije ili o tome da su kreativne industrije i IT sektor budućnost Srbije, jasno je da postoji opsesija terminom „digitalno“. Kao kulminacija ovog fenomena se može uzeti spot Digitalna budućnost Srbije u kom premijerka iznosi – „Naša misija je da obezbedimo digitalnu budućnost svim generacijama“.

Svakako jeste pohvalno to što Srbija ulazi u 21. vek. Istina je da je taj proces prespor budući da uskoro počinje treća decenija ovog veka, a tek se od nedavno uvode elektronske usluge. No, pravi problem nije što kasnimo već način na koji država obezbeđuje digitalnu budućnost svim generacijama.

Ministar prosvete i premijerka se u poslednje vreme hvale poduhvatom da su u osnovne škole uveli programiranje kao obavezan predmet. Uostalom, najbolji način da digitalizujemo Srbiju je da deca nauče da budu programeri. Baš zbog toga je ogromna suma novca uložena u ovaj poduhvat kako bi Srbija išla u korak sa svetom. Isto ovako rade i najprestižnije škole na Zapadu, zar ne?

Fascinantno je kako Srbija pokušava da postane digitalni lider bez da pogleda šta se dešava u Silikonskoj dolini koja je globalni centar tehnologije i inovacija. Kako doživljavate Silikonsku dolinu? Kako zamišljate da funkcioniše školovanje u njoj? Da li zamišljate da roditelji koji rade kao programeri i menadžeri u kompanijama poput Majkrosofta, Gugla, Fejsbuka i njima sličnim šalju svoju decu u škole koje bi nama u Srbiji izgledali kao naučna fantastika? Možda zamišljate decu programera iz Silikonske doline u školama koje imaju pristup tehnologiji koja još nije izašla na tržište, uče da programiraju na kompjuterima koji su stari svega par meseci, beleške hvataju na tabletima koje dobijaju od škole i uče pomoću aplikacija na telefonima, ali ovo je daleko od istine.

Takve stvari se nama čine primamljivim, ali činjenica je da preduzetnici iz Silikonske doline koji su odgovorni za tehnološki napredak ne žele da upišu svoju decu u takve škole. Kompjuterski pismeni roditelji koji razvijaju najsavremeniju tehnologiju žele da udalje svoju decu od nje.

Nije reč o tome kako deca Bil Gejtsa nisu imala pametan telefon do svoje 14. godine ili da Mark Zakerberg želi da njegova ćerka čita dečije knjige umesto da koristi Messenger Kids koji je njegova kompanija razvila. U pitanju je mnogo širi fenomen da sve više bogatih roditelja upisuje svoju decu u škole koje nemaju kompjutere. Da bude još veća ironija, upravo preduzetnici iz Silikonske doline plaćaju astronomske školarine da bi decu upisali u ovakve škole.

Jedna takva škola je Waldorf School of the Peninsula koja se ponosi činjenicom da učitelji pišu kredom po tabli, a deca koriste olovku i papir. Sam kurikulum je dosta inovativan, jer deca slušaju nastavu u zavisnosti od razreda: tako u prvom razredu slušaju bajke, drugom uče da pišu i osnove gramatike i aritmetiku, od trećeg se susreću sa aritmetikom, a tek se od devetog razreda susreću sa kompjuterima i tehnologijom (što bi odgovaralo prvom razredu srednje škole u Srbiji). Pritom, ako ste skeptični o takvom pristupu, zanimljivo je da 94% Waldorf srednjoškolaca upiše fakultet dok je državni prosek nešto manje od 70%. Brightworks School u San Francisku je još jedna takva škola u kojoj se umesto na programiranje akcenat stavlja na razvoj kreativnosti kod dece i zato ona rastavljaju uređaje da vide kako funkcionišu, prave stvari i samostalno istražuju ono što ih zanima.

Kolika je školarina u ovim školama? Da bi roditelji upisali dete u Brightworks moraju plaćati 26.350 $ godišnje dok se godišnja školarina u Waldorf-u kreće od 27.000 $ za niže razrede osnovne škole do 38.000 $ za srednju školu! Roditelji koji rade u vodećim tehnološkim kompanijama su spremni da plate 375.000 $ da bi se njihova deca školovala u učionicama gde će se nastava izvoditi pomoću krede i table, a ne komjutera. Zašto to rade?

Nije u pitanju hir ljudi koji imaju previše novca već svesno ulažu u budućnost svoje dece. Možda se čini intuitivnim da je potrebno učiti na najsavremenijoj tehnologiji kako bi ljudi bili spremni za budućnost, ali to nije tačno. Tehnologija se razvija previše brzo da bi bili u koraku sa njom niti je to potrebno. Waldorf, Brightworks i druge slične škole su uvidele da nije potrebno ulagati u tehnologiju već u decu. Oni neguju kreativnost svojih učenika, pomažu im da razviju kritičko mišljenje, uče ih da stvaraju i rade u timu… Jednostavno rečeno, osposobljavljaju ih za život, omogućuju im da misle svojom glavom i time neguju buduće lidere i pionire u različitim poljima.

Analitičari su ovo i uočili. Problem je u tome što su ovo privatne škole u koje samo bogati mogu poslati decu dok deca iz siromašnih porodica moraju ići u državne škole. U njima će učiti iz knjiga, a ne iz iskustva, raditi na računarima, a neće razmišljati i rešavati probleme. Kako analitičari primećuju, ovo će dovesti do produbljavanja podele društva, jer su deca iz ovakvih privatnih škola osposobljena da razmišljaju i stvaraju dok su deca iz državnih osposobljena da slušaju. Doslovno se deca bogatih osposobljavaju da osnivaju kompanije, a deca siromašnih da rade u njihovim kompanijama.

Dakle, šta Srbija ima da nauči od ovakvih škola koje se ponose stvarima kojih se mi stidimo poput toga da nastavnici koriste tablu i krede? Podosta, ali svakako je najbitnija pouka da trebamo prominiti to na šta stavljamo akcenat pri školovanju. Ono što čini Waldorf i druge slične škole toliko posebnim da roditelji plaćaju više od četvrt miliona dolara je činjenica da se te škole fokusiraju na razvoj dece. Bitno je da učenici znaju koje godine je počeo Drugi svetski rat, ali mnogo je bitnije da znaju kako da istražuju i rešavaju probleme. Realno gledano, osim što je datum početka Drugog svetskog rata stvar opšteg obrazovanja, od tog podatka nećete imati puno koristi u životu. Od toga da ste sposobni da prepoznajete uzroke stvari i pronalazite rešenja za probleme ćete imati korist svakog dana.

Pritom, sama nastava u Waldorf-u se razlikuje od ostalih škola. Deca uče kroz projekte; aktivno rade posmatrajući fenomene umesto da sede u klupama, slušaju predavanja pola dana, odu kući da rade domaće i uče za kontrolni kako to rade ostali. Čak i da ostavimo po strani skupe privatne škole, dovoljno je da pogledamo trendove u školstvu u razvijenim zemljama kako bi videli da je pristup predavanja ex cathedra, domaćeg i kontrolnog prevaziđen. Gotovo uvek se Finska i Japan navode kao države sa najboljim školstvom, a njihove metode bi se našim konzervativnim nastavnicima, profesorima i političarima činile užasnim. Zamislite da deci ne daju domaći kao što se radi u Finskoj ili, još gore, kao u Japanu da deca sve do 4. razreda (kada imaju 10 godina) nemaju nijedan kontrolni. Pomislili bi da bi deca samo traćila vreme igrajući video igrice, postajala sve gluplja, lenjost bi harala kada bi školstvo tako izgledalo, ali učenici ovih država prosečno pokazuju veće znanje od naših u svim oblastima.

Tu je i činjenica da kod obrazovanja koje se fokusira na razvoj dece nije potrebna nikakva posebna i skupa tehnologija. Ono što im treba je prostor da stvaraju i da se razvijaju, a ne tableti. Mnogo više će im značiti da imaju vremena da razmišljaju o bilo čemu, pa makar i koja je najbolja video igrica ili kako da naprave nešto, nego da sede kod kuće i rade domaće na tabletima koje im je poklonila škola.

To i jeste apsurd pristupa školstvu u Srbiji. Postoje dokazani primeri šta ostvaruje pozitivne rezultate, ali ih ne sledimo i stvaramo „nešto svoje“. Od ove godine se programiranje uvodi kao obavezan predmet u osnovne škole, a država je izdvojila milione kako bi opremila škole kompjuterima. Sve je to pohvalno, ali jednu stvar moramo imati na umu – više od godinu dana naši političari govore da je digitalizacija obrazovanja prioritet iako je 2015. godine Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iznela izveštaj koji pokazuje da učenici iz država koje su dosta uložile u digitalizaciju obrazovanja nisu pokazali ništa bolje rezultate iz polja poput matematike ili prirodnih nauka. Dakle, ulažemo milione u digitalizaciju iako studije pokazuju da time neće doći do značajnogo poboljšanja u obrazovanju.

Takva stvar i ne treba da nas čudi. Zapravo je vrlo logično ako se zna šta je programiranje i šta ono podrazumeva. Programer je među najplaćenijim zanimanjima danas i zato se javlja opsesija ovom veštinom. No, programiranje je upravo to – veština. Ništa više, ništa manje. Naučiti programerski jezik znači da si savladao jednu veštinu koju možeš koristiti u daljem radu. Taj rad može biti u kompaniji gde ti šef kaže šta da uradiš, tvoj lični projekat da razviješ aplikaciju za mobilni telefon ili pravljenje umetničkog dela.

Informacione tehnologije predstavljaju novo polje u kom se možemo izražavati, a ne samo najbrže rastući sektor. Baš zato svrha školstva ne treba da bude da stvori više programera zato što je to „zanimanje budućnosti“. Svrha školstva treba da bude da nauči učenike da misle svojom glavom kako bi kroz ostatak života mogli samostalno da uče stvari koje su im potrebne bez udžbenika koji neko stavi pred njih ili profesora koji im priča šta je tačno.

Toliko je jednostavno, poenta škole je da te nauči kako da misliš da ti niko ne bi mogao govoriti šta da misliš. Uostalom, svi smo svesni da cilj obrazovanja nije usvajanje znanja – znanje se zaboravlja, ali obrazovanje se ne gubi jer obrazovan čovek čak i kada zaboravi sve što je učio u školi ostaje obrazovan zato što zna kako da samostalno stiče nova znanja. Poenta školovanja nije da naučimo odgovore na pitanja već da znamo kako da tražimo odgovore na pitanja, ali na žalost tako je samo u teoriji jer je praksa savim drugačija.

Upravo zato su ovakvi poduhvati loši. Školstvo ne treba da nauči decu da programiraju i iznedri što više programera već da nauči svakog učenika da se izražava na razne načine, uključujući i programiranje. Baš kao i u priči o Waldorf-u naspram državnih škola u Americi – škola treba da nauči učenike da razmišljaju i jednog dana stvaraju svet u kom žele da žive; ne da bez prigovora rade ono što im sada kaže nastavnik, a tokom života će im govoriti poslodavac.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.