U lavirintu prepiske, Kristijan Obšust i Boban Savković zapliću niti razgovora koji spontano izranja iz dubina ličnih doživljaja i kolektivnih sećanja, Ovaj dijalog nije samo razmena informacija, nego i dopisivanje kao potraga, koje nije samo sredstvo sporazumevanja nego i gest otpora zaboravu. Ovo nije roman, ni esej, ni pismo. Iako se lažno izdaje za sve to. Ovo je razmena, možda i igra, između dvojice ljudi koji su, svaki iz svog rova, gledali u istu stvar – svet, istoriju, smrt, lepotu. U tom susretu dve osobe stvara se priča o kompleksnosti, protivrečnostima i onoj gotovo neprimetnoj lepoti koja se krije u pukotinama stvarnosti, čekajući da bude otkrivena, ili, bolje rečeno, ponovo izmaštana.  Svaki pasus nosi u sebi senku drugog pasusa koji nije napisan, ali postoji.

Ova prepiska nije pokušaj da se svet objasni – svet je neobjašnjiv – već da se podigne privremeni spomenik rečima koje misle, mada znaju da su već poražene!

 

08. 05. 2025. 23:20

 

Dragi Kristijane,

evo nekoliko fotografija imanja zbog kojeg, sa godinama, sve manje želim da budem u gradovima. Reka Toplica je na 200 metara, izvorište nekadašnje mineralne vode “Milan Toplica” na 2 km. na 5 km. je arheološko nalazište Pločnik a okolo su vinogradi. Ne bi se zvala Toplicom da tu nisu Kuršumlijska, Lukovska i Prolom banja. Čini mi se da ih može biti bilo gde. Mislim da je Cvijić to davno opisao.

Pozdrav!

 

09. 05. 2025. 06:54

 

Dragi Bobane,

fantastično si sredio imanje i apsolutno vidim zbog čega imaš tendenciju da odlaziš tamo u kontekstu izolacije. Odlično što si suštinski zadržao izvornu koncepciju odvojenih objekata u smislu razdvojenih, odnosno nukleus stambenih jedinica u sklopu placa i time celom imanju, dao savremenu minimalističku estetsku notu, uz sačuvana stabla i zelenilo na placu… Svaka čast. Svakako, nisam ni očekivao ništa manje od tebe…:)) Hvala ti na podeljenim fotkama…

Relativno mi je dobro poznat taj kraj u njegovim osnovnim kulturno-istorijskim odlikama. Posetio sam ga pre nekoliko godina, upravo kada sam bio na lokalitetu Pločnik, kao i kada sam obišao ostatke manastira Petkovače. Tada sam, ujedno, proleteo i kroz Kuršumliju. Sve u svemu, fantastična lokacija a koliko vidim i naslućujem i sama mikrolokacija tvog imanja… Ja već godinama razmišljam da nešto slično uradim na obronku masiva Prokletija, odnosno konkretno oko doline Ropojane iznad Vusinja. Doduše, od te lokacije najbliže prodavnice su udaljene nekih 10 do 15 km (Gusinje) a i izrazito je teško dogovoriti se oko zemljišta koje bi meni bilo adekvatno zbog toga što tamošnji Albanci, generacijama ne prodaju zemlju, iako među njima zaista imam dosta dobrih poznanika čak i prijatelja s obzirom da sam nekoliko puta boravio na Prokletijama, koje su po mom mišljenju, jedini zaista netaknuti deo prirode na Balkanu. Doduše, izrazito surov što prilično i opravdava uostalom etimologija naziva celog masiva “Proklete ili Zabranjene” planine. Ovde imaš jedan album mojih starijih fotografija iz tog dela masiva, koje sam fotografisao i objavio u sklupu mog foto-bloga “Metamorphosis”, koji inače nikako da sredim i dopunim sa drugim sadržajima sa mojih putovanja….

U svakom slučaju, videćemo kako će ići sa tom mojom potencijalnom namerom da jedan period godine boravim tamo, odnosno šta vreme nosi.

 

10. 5. 2025. 00:48

 

Dragi Kristijane,

Ti me sve više oduševljavaš sa svim svojim interesovanjima i sposobnostima i to ne mislim kurtoazno. Moje imanje se nalazi tačno na polovini puta Prokuplje – Kuršumlija na raskrsnici puta ka Blacu i zove se Beloljin (po 15 km udaljenosti od sva tri mesta). Ovaj kraj je oslobođen od Turaka 1878 i posle iseljavanja Albanaca naseljavan je narodom iz Crne Gore i ostalih delova tadašnje Srbije. Tako su moji preci došli iz Crne Gore preko Pazara u Toplicu. Jedna od kuća koje vidiš na fotografijama potiče iz tih vremena, dakle stara je više od jednog veka. Otac je osamdesetih napravio kuću a ja devedesetih na mestu druge stare kuće jednu tipičnu seosku kućicu sa osnovnim prostorijama. Zanimljivo…kada smo je rušili u temeljima smo našli srebrnjak koji je izdat povodom 500 godina Kosovske bitke sa likom kralja Aleksandra. Čuvam ga i dan-danas. Do Pločnika se odatle može otići, bez nekog napora peške što sam uradio više puta.

Prokletije…znaš, kada su bili vedri dani sa terase mog stana u Prištini koji je bio na osmom spratu mogla se videti cela Metohija i negde sasvim u daljini obronci Prokletija. Bio sam u Đakovici i Dečanima i na ulazu u Rugovsku klisuru. Ne samo zbog imena taj planinski lanac deluje zaista zastrašujuće. Ljudi iz tog kraja bilo sa kosovske ili crnogorske strane su posebni i tu se nekako gubi neka izražena nacionalna pripadnost (mislim da je Marko Miljanov pisao o tome). To da želiš da nađeš svoj mir tamo deluje izazovno a što se tiče Albanaca…pa 4 decenija sam živeo tamo, mogu doktorat da napišem o njima (da me traži sva policija sveta i dalje imam desetak kuća koje bi me primile i skrivale) i jedan sam od onih koji umeju da razgovaraju, sarađuju i dogovore se sa njima. Pri prodaji kuća u Prištini i okolini desetinama puta sam bio posrednik i garant sporazuma koji se završavao rečju a pisani dokumenti su bili potrebni samo zarad formalnosti. Čitav radni vek u Prištini sam radio u urbanizmu i izdavao građevinske dozvole. E sad zamisli situaciju kada izdam dozvolu Ademu Demaćiju za gradnju kuće (čoveku kojeg je ideologija držala više decenija u zatvoru) Veli Devi, Kolj Široki. Vetonu Suroiju sam dao dozvolu za adaptaciju potkrovlja u kojem je nastao njihov dnevni list. Ovamo su me gledali kao samog đavola, čuvala me je stručnost i poznavanje zakona a nisam bio pripadnik ijedne partije (osim Demokratske i kad je Đinđić preuzeo stranku posle Mićunovića bilo mi je nuđeno da budem njihov zastupnik za Kosovo što nisam smeo da prihvatim jer bih automatski izgubio posao i bilo kakvu socijalnu sigurnost).

Žao mi je što nismo više u mogućnosti a da jesmo, odveo bih te do manjeg dela crkvi i manastira po Kosovu (mnogo ih je više nego što ljudi misle…moja koleginica koja je radila magistarski rad na tu temu bila je iznenađena tim brojem i da je ogromna većina izgrađena minulih vekova a ne u polsednjih stotinak godina). Postoji kult Dečana kod Albanaca i mislim da imam tekst na sajtu o tome kako su baš Albanci iz nekih plemena čuvali Dečane tokom vekova. Dečane je bilo i utočište za Albance 99 godine. Prepuno je Kosovo istorije, arheoloških iskopina i tragičnih događaja i sudbina. Mnogo toga se ne zna i slika koju ljudi imaju o Kosovu je crno-bela a ona je sve samo to ne. Više sam imao prijatelja Albanaca nego Srba.  Mene je recimo, zaposlio Isa Mustafa, kasnije naslednik Rugove i predsednik Vlade i koji me je štitio tih prvih godina. Kasnije sam, u znak nekog protesta protiv podeljenosti odlazio u albanske kafiće i dovodio Albance u srpske i tako upoznao mladog pankera Aljbina Kurtija. Čini mi se da sam čitavu političku nomenklaturu na ovaj ili onaj način poznavao osim Tačija, Haradinija i tih delova proizašlih iz OVK. Sećam se višečasovne rasprave sa Azemom Vlasijem oko njegove uloge u događajima pred Osmu sednicu CKSKJ….na Predsedništvu gde su članovi sa Kosova iz Vojvodine i sa Kosova bili uzdržani. A da nisu ne bi mogao slučaj Dragiše Pavlovića i “olako obećane brzine” da se iznese i da se dogodi ono što se dogodilo. To je bila Vaša, srbijanska stvar, nismo hteli da se mešamo…bio mu je odgovor na sve to. A dobili smo početak raspada Jugoslavije.  No…it was once kao bi rekao Tom Hejgen u Kumu 2.

Praštaj mi na opširnosti. Imamo puno toga zajedničkog da uradimo, svako na svoj način i ja se radujem tome.

Budi mi dobro, Jak pozdrav!

 

10. 5. 2025. 06:22

 

Dragi Bobane,

Pogledavši tih nekoliko fotografija sa tvog imanja, upravo sam i naglasio da mi se jako dopada što si zadržao izvornu koncepciju odvojenih objekata (u etnološkom smislu: zasebnih objekata za uže “nuleus” porodice) a u okviru  imanja. Odnosno, pretpostavio sam da su objekti građeni sukcesivno generacijski, ali je poenta što si ti to, koliko mi se čini prema fotkama, u današnjem obliku savršeno upakovao sa specifičnom “modernističkom notom” eksterijera unutar otvorenog prostora kao celinu a da se pri tome nije narušila izvorna koncepcija… Za toponim “Beloljin”, zaista nisam čuo, pošto iskreno površno poznajem taj kraj, ali svakako znam gde se nalazi raskrsnica o kojoj pričaš s obzirom da sam tamo prolazio, upravo obilazeći Pločnik nedugo nakon što su ga prezentovali kao arheološki park, doduše ne na baš najadekvatniji način.

Kada je reč o Kosovu i Metohiji, odnosno o pređašnjoj međuetničkoj slici i nizu kompleksnih konstelacija koje prate istu – iako svakako nisam ni izbliza upućen u problematiku kao ti, koji si očigledno itekako aktivno sudelovao u dešavanjima – apsolutno se slažem sa tobom u oceni da slika nimalo nije crno-bela i da danas na žalost i sa naše (srpske) i sa njihove (kosovarsko-albanske strane), postoji čitav niz mitizacija u kontekstu (pseudo)medijske sfere kao kazualiteta dnevno-političkih interpretacija i instrumentalizacija. Moje znanje o istorijatu srpsko-albanskih odnosa na prostoru AP KiM se prvenstveno bazira na pročitanoj literaturi i na narativima koje sam prikupio. Pri tome, jasno ti je da kada upotrebljavam terminološku odrednicu “narativi”, mislim prvenstveno na njeno etimološko i epistemološko utemeljenje u kontekstu (ličnih sećanja individua) a ne na ono što se plasira od današnjih idiota, odnosno većine tzv. analitičara u fekalnom medijskom etru, koji zapravo ni ne znaju značenje tog termina, ali vole da se frljaju sa korišćenjem istog… Iz ovoga što si napisao, vidim, da si izvrsni  svedok događaja i da ih kritički sagledavaš a mogu misliti koje si sve posledice imao zbog ovoga što si mi napisao, odnosno koliko si morao da se štitiš u pragmatičnom smislu – kako si naveo – upravo zbog “socijalne sigurnosti”. Moji politički idiomi su specifični i svakako se razlikuju od pogleda većine Albanaca o kojima imam, u suštini, pozitivno mišljenje i to prvenstveno mislim na Albance koji žive na prostorima između današnje Crne Gore, severoistočne Albanije i dela Metohije prema Prokletijama pošto sam se po tim selima i zaseocima najčešće kretao prelazeći preko planinskih dolina unutar Prokletija, nelegalno iz jednog političkog entiteta u drugi. Tako sam npr. 2017. godine, proveo izvesno vreme obilazeći sela, tj. bolje rečeno zaseoke i izolovana imanja u regionu od Ropojane, doline Tet i doline Valbone, oko Hridskog jezera pa sve na jugozapadu do sela u okolini obronaka prema Skadarskom jezeru. Noćio sam, između ostalog, sam u starom bunkeru izgrađenom tokom vladavine Envera Hodže na nekadašnjoj granici između današnje Crne Gore i Albanije, gde se najbliža osoba nalazila nekih 4 sata hoda od mene u napuštenoj karauli “Zastan” sa crnogorske strane, koja je pak od poslednjeg naseljenog mesta Vusinje u Crnoj Gori, opet na nekoliko sati hoda. Bilo je to jedno od mojih najboljih i najprijatnijih iskustava, pored onog kada smo se sa drugom vukli po zabitima Libana tokom 2022. godine, odnosno konkretno kroz dolinu Beka koju kontroliše Hezbolah i to u pratnji jednog izrazito intiligentnog njihovog pripadnika. Hezbolah inače, uprkos medijskoj slici koji se stvara o njima u zapadnim medijima, suštinski predstavlja organizaciju sastavljenu od pripadnika među kojima su i ljudi sa itekako jakim kritičkim rezonom. Svakako, u skladu sa okolnostima i regionu u kojem žive, ali to je već druga priča…

U kontekstu konflikata sa Albancima, jako si dobro sve u nekoliko rečenica sublimirao i iako nisam ni izbliza upućen i kompetentan za tu problematiku poput tebe, u suštini se slažem sa svime što si napisao, upravo u kontekstu kraja osamdesetih, uloge Vlasija, tzv. Antibirokratske revolucije, držanja delegacije etničkih Albanaca pred Osmu sednicu CK SKJ, itd. Posebno mi je interesantno ovo što si konstatovao da imaš barem deset kuća koje bi te bilo kada primile a čiji su vlasnici Albanci. Ja sam se zbližio sa pojedincima iz jedne od najuticajnijih i najimućnijih albanskih porodica u Vusinju. Čak su mi rekli da će mi ustupiti deo svog zemljišta doveka i da slobodno izgradim tamo brvnaru ili objekat, ali da zemljište jednostavno ne prodaju. Odnosno, upravo kao što si istakao, kod njih je nacionalni aspekt u specifičnom obliku drugačiji i anuliran od dominantnog folklornog nacionalizma. Iako su bili svesni da se moji politički idiomi ne podudaraju sa njihovim, članovi te porodice su bili takvi domaćini, kakve nisam u životu sreo. Kada sam im rekao da želim da idem do Đeravice i da posetim karaulu “Košare”, nisu me pustili samog, napominjući da je rizično da kao neko ko ne govori albanski, idem sam tamo, uzimajući u obzir da u tim selima praktično nema albanske porodice koja nije izgubila nekog tokom konfilkta 1998. i 1999. godine. Tako je jedan od braće iz te porodice išao sa mnom, posetio sam Košare i Đeravicu i prelepu Rugovsku klisuru, ali pristupajući joj sa suprotne strane. Danas i za Albance sa Kosova “Košare”, predstavlja iz njihove vizure neki oblik etničkog, tj, nacionalno konstruisanog “sakralnog mesta sećanja”, ali naravno sa drugačijom narativnom podlogom – dijametralno suprotnom od naše – i tu se okupljaju često napaljeni albanski desničarski tinejdžeri, što ima analogije sa situacijom kod nas, kao što dobro znaš… Takođe, primetio sam da albanska “bratstva” na obroncima Prokletija sa crnogorske i albanske strane, prave priličan otklon u odnosu na Albance sa Kosova, čak ih u izvesnom smislu, pežurativno doživljavaju. To je neki oblik regionalne etničke dihotomije uslovno. Za Dečane si apsolutno u pravu i to se na žalost, malo zna kod nas. Ali, suštinski taj najlepši i svakako u arhitektonskom smislu, najznačajniji srpski srednjovekovni manastir je tokom represije Osmanlija (isključivo u XVIII i XIX veku), upravo izbegao razaranje, prvenstveno zahvaljujući lokalnim albanskim etničkim islamizovanim bratstvima… O broju manastira na prostoru AP KiM sam dosta upućen. Posetio sam, između ostalih, na žalost minirane ostatke jednog od nekadašnjih sakralnih bisera, koji je do 1999. praktično bio netaknut i stajao u Mušutištu od sredine XIV veka kada je izgrađen. Zatim, podoris Bogorodice Hvostanske, itd. Doduše, nikada nisam obišao ni prostor Metohije a još manje prostor AP Kosova i Metohije u celini, kako bih zaista želeo… U svakom slučaju, na žalost, Albanci su decenijama u gradskim centrima i generalno u SFRJ i SRJ, posmatrani pežurativno kao monolitna “zaostala etnija”, ali, to je već duga priča i možemo da malo prođemo i kroz tu temu, kada se jednom vidimo, pošto mislim da si izuzetan sagovornik za istu i jako si me zainteresovao svojim kritičkim stavovima pa bih rado sa tobom “prozborio” o tome, pošto mislim da itekako možeš dodatno da mi dopuniš objektivno korpus znanja o istom… Jasno ti je da takođe ne govorim ovo kurtoazno, već ipak je to moja “profesionalna deformacija” s obzirom da sam se na studijama antropologije a i u svom profesionalnom radu i angažmanima, bavio prvenstveno problematikom etniciteta, političke antropologije, kulturom sećanja, instrumentalizacijom i konstrukcijom političkih narativa, izmišljanjem tradicije, itd.

Pozdravljam te.

 

11. 05. 2025; 00:29

 

Dragi Kristijane,

Kosovo je izrazito kompleksna tema i na neki način preslikana slika u malom onog što se dešava u Palestini  s tim što obe strane pretenduju na to da su oni tu odvajkada, da su drugi doseljeni i svi događaji su se odvijali kao neka vrsta klatna: kad god je jedna strana bila nadmoćnija činila je sve najgore drugoj strani i tako naizmenično i u nedogled. Svi pričaju o zverstvima koja su činjena od strane Albanaca a pojma nemaju o stotinama spaljenih sela 1912-1913 (pisao je o tome Dimitrije Tucović i rekao da je sa Kosovom Srbija olačiča sebi kamen oko vrata za sledećih sto godina), pa ni o Titovom i Rankovićevom proterivanju Albanaca u Tursku početkom pedesetih (rat na Kosovu nije završen 1945 nego 1949 posle silnih žrtava u borbama sa balistima). Isti taj Tito je emancipovao Albance na sve moguće načine a kruna je bila Ustav iz 1974. Sve posle toga je bila egzekucija. Albanci nisu jedinstveni osim u jednoj stvari: a to je da imaju republiku ili državu po svaku cenu. Srpski problem je bio u tome da je skoro svako tamo bio sa jednom nogom vani i zbog malobrojnosti iz koje nisu iznedrili iole važniju političku ličnost niti političku konzinstenost – sve je rešavao Beograd i u skladu sa Bećkovićevom rečenicom da je Kosovo najskuplja srpska reč izgradili, ne samo figurativno rečeno, pola Dedinja. Ne možeš ni da pretpostaviš šta se u ime Kosova radilo i još uvek radi sa onim malobrojnim Srbima koji su još uvek tamo. Ne znam šta je bilo teže…iščekivanje raspleta 1997-99, život u kojem svakog trenutku očekuješ da budeš otet kao što se desilo sa dvadesetak radnika EPS-a u Obiliću na desetak kilometara od centra Prištine,  bombardovanje, ali mislim da je to bio period posle bombardovanja. Od 40000 Srba u Prištini ostalo je njih par desetina kao rezultat svega onoga što se dešavalo decenijama unazad i Miloševićevog rešavanja kosovskog pitanja. Svakog dana je bilo sve manje ljudi sa kojim sam odrastao, sa kojima sam radio, koje sam poznavao. Od svih funkcionera opštine Priština ostao sam samo ja da organizujem novi početak rada sa američkim upravnikom, da obezbeđujem autobuse za dolazak na posao, da sa vojnicima KFOR džipom krstarim ulicama Prištine kako bi rasporedili tenkove ispred ulaza u zgradama gde je još bilo Srba usput pričajući o Joy Division na njihovo zaprepašćenje…Komadant KFOR-a za Prištinu, Englez me je više puta pitao “Are you native” i na kraju zaključio “It must be hard time for you”. Ostao sam u Prištini do avgusta a tih dva meseca su bili kao barem dve godine. Otišao sam posle ubistva jednog mog inspektora sa kojim sam čuo par sati pre nego što su on i njegova majka ubijeni zato što nije hteo da napusti kuću u ulici koja je bila Albanska a koju je on hranio i pazio tokom bombardovanja. Otišao sam kao poslednji Mohikanac ne spavajući poslednja tri dana i noći sa opljačkanom roditeljskom kućom i tetkinim stanom razmišljajući samo o jednoj bizarnoj stvari: hoće li biti mesta na parkingu za kamion koji je otac jedva obezbedio da prebaci makar moje stvari iz stana. Nositi kožni trosed težak kao planina tako što nas četvorica skinemo kaiševe i okačimo ih na nogare sa osmog sprata, jer lift nije radio, je bilo traumatično. Umalo sam zaplakao kad sam pozvao jednog Turčina da rasformira akvarijum koji sam gradio i pazio desetak godina i koji je bio takav kakvog sam video u jednom restoranu u Budimpešti.  I na kraju stojim ispred moje kolekcije ploča od nekoliko metara i ponesem ih onoliko koliko sam mogao da ponesem. Onda mi je u glavi bilo samo da se kola ne pokvare na tom 30-ak kilometara dugom putu preko Podujeva. Prijatelj Albanac, arhitekta ni za živu glavu nije hteo da me pusti da idem sam mada sam mu rekao da će gore proći nego ja ako se nešto desi, pa me je pratio do Merdara. A na Merdaru zbunjeni Britanac me pita da li sam Srbin, da li je on Albanac i na kraju ćutke stojimo kao u nekoj antičkoj drami, na sred kolovoza i pod avgustovskim suncem nas trojica . Na našoj strani jedan razdrljeni policajac mi gleda dokumenta i onda bacajući mi ih kaže “zahvalite se Miloševiću”. Gledam ga i razmišljam koliko je samo automobila, bele tehnike, kućnih stvari preneto u Srbuju, koliko je njih sa obe strane ubijeno. Bio sam svedok u mrtvačnici kad sam na molbu jednog prijatelja tražio nestalog vojnika po KBC gde su tela vojnika sa Paštrika i Košara zavarivali u limene sanduke sa malim prozorom u delu lica a onda stavljali u drvene sanduke Taj smrad mi je još uvek u nozdrvama.. Žao mi je bilo tih vojnika sa dvadesetak godina proživljenog života i koji su jedini bili nevini a što nije bio slučaj sa višim kadrom vojske, kompletnom policijom i DB-om. Misliš li da sam spavao te noći sa izgubljenom imovinom imovinom, prošlošću i neizvesnom budućnošću? Imovinu van Kosova nisam imao…došli smo na imanje čije si slike video i odatle krenuo da gradim novi život u 40-oj godini. Otac mi kaže: Ti u četrdesetoj a ja u šezdesetoj…budi optimista 🙂  I tako…posle toga sam bio na po pola dana u Prištini 2006 i 2009 godine. Par godina posle odlaska napisao sam par rečenica koje su kasnije završile na Pulsu Приштина 

Mislio sam da na sajtu organizujem deo u kome bi Srbi i Albanci iznosili stavove o Kosovu, imao sam pristanak Vetona Suroia, Gazmenda Šaćirija ali sam na vreme odustao. Pola života mi je ionako otišlo zbog Kosova.

Albanci na Kosovu i Albaniji uopšte nisu jedinstveni i ne verujem da će ikada doći do ujedinjenja. Albanci na Kosovu smatraju da imaju najviše zasluga za njihovu stvar i po mentalitetu se umnogome razlikuju od onih u Albaniji. Em, a to nije prazna priča, velik deo su poarbanašeni Srbi. Recimo taj najproblematičniji deo – Drenica je kao Sveta gora prepun crkvama i bivšim Srbima a sada militantnim Albancima.

Ima samo jedna stvar koja mi nedostaje a to je nadmorska visina na kojoj je Priština bila…700 metara u proseku gde je vazduh bio drugačiji i gde nikad uveče leti nisi mogao izaći samo u majici 🙂  Zato se sada gušim u vlazi, vrućini po Beogradu i Nišu.

Moji su došli u Toplicu iz Crne Gore preko Pazara gde su živeli više godina. Otac se nije mnogo oko toga interesovao oko toga jer nikog nije ostalo u CG a govorio je da smo poreklom iz okoline Danilovgrada. Jednom su mi carinici na aerodromu u Podgorici rekli: pa vi ste odavde iz Golubovaca. Ne znam, ali čini mi se da je najuputnije poreklo utvrđivati preko krsne slave a moja je Sv. Andreja  i našao sam nekoliko Savkovića koji slave Sv. Andreja raštrkanih po Srbiji.

Bio si u Libanu sa Hezbolovcima??! O tome ćeš mi posebno pričati. Zaista se nadam da ćemo se svi zajedno videti ovog leta.

Jak pozdrav!

 

11. 05. 2025; 07:54

 

Dragi Bobane,

Ufff… Samo iz ovoga što si mi napisao u poslednja dva mejla naše korespondencije od kada smo se dotakli problema Kosova, jasno mi je da si prepunjen objektivnim informacijama, ali da ti je tema blago rečeno mučna što zbog toga što si preživeo, što zbog ličnih gubitaka a što usled specifičnosti posla koje si radio… U svakom slučaju, poseduješ riznicu svedočanstava iz prve ruke, koje uprkos sa čime si se lično suočio, umeš itekako objektivno da sagledaš i predstaviš, uprkos – usudiću se da iskoristim odrednicu “trauma” – koje si preživeo. Odnosno, bez obzira na sve, ne pristupaš ovoj temi crno-belo, već primarno “sivo” u epistemološkom smislu a sekundarno “i metaforično”. Ukratko, jako objektivno sagledavaš situaciju, iako ponavljam da moja znanja o svemu tome su iz različitih izvora i literature i donekle iz razgovora sa različitim svedocima (Srbima, Gorancima, Albancima i Jugoslovenima) sa kojima sam se sretao, odnosno bolje rečeno slušao ih, što na Kosovu, što u ostatku Srbije, u Crnoj Gori i u Albaniji. Čitajući početak tvog maila, pomislio sam na trenutak, zašto ne bi napisao knjigu u formi kritičkih zasnovanih svedočanstava o ovoj temi, dok nisam došao do tvoje rečenice “Mislio sam da na sajtu organizujem deo u kome bi Srbi i Albanci iznosili stavove o Kosovu, imao sam pristanak Vetona Suroia, Gazmenda Šaćirija ali sam na vreme odustao. Pola života mi je ionako otišlo zbog Kosova” a onda sam shvatio, da je za tebe verovatno sve to iz današnje tačke apsurdno i prvenstveno teško. Ipak, uprkos tome, dozvoliću sebi pomalo nepristojno, da ti predložim da sve to nekako – ukoliko ti jednom ipak padne na um – pretočiš u tekst, upravo iz razloga što savršeno sagledavaš činjenice i bilo bi dobro ostaviti zaista jedno “validno svedočanstvo”, ali svakako te razumem da ti je mučno. Ne mogu pretpostaviti, uprkos ovome što si napisao o ovoj temi, kako je tebi lično bilo u pravom smislu reči – iako naslućujem, ali verovatno bi i meni bilo više nego mučno da pišem o tome… Međutim, ovo navodim upravo zbog rečenice u kojoj si sve sublimirao a to su “Bećkovićeve fraze”, kroz koje se zapravo u generetativnom pojmu, sažima sva recepcija…

Da pojasnim, Bećković je mitoman i o njemu nemam nimalo pozitivno mišljenje, izuzev što je “taktički” pristojan. Između ostalog, zameram mu što je delo velikog P. P. Njegoša i njegovu recepciju religije, predstavljao na način, koji nije adekvatan. Odnosno i njegovom “zaslugom”, od jedne vrhunske intelektualne gromade, autora Luče mikrokozma – kreirao je figuru za koju važi dominantna recepcija koja bi se mogla okarakterisati kao “tradicija folklornog nacionalizma” sa naglašenom izveštačenom klerikalnom dimenzijom, koja apsolutno nema veze sa realnošću. Ne moram – verujem, da ovom prilikom podsećam da je Njegoš bio doboki mislilac i gnostik, sklon prispitivanju problema egzistencije, shvatanju Zemlje kao tamnice, dualističkim tendencijama, itd. Inače, lično “Luču mikrokozma” smatram jedno od najznačajnijih dela literature generalno. Njegoš nije samo “Gorski vijenac” i vladar teokratskog entiteta, on se gadio suštinski svega toga. Već sama činjenica da nije održao prema izvorima ni jednu liturgiju, da je zapustio sakralne objekte, dovoljno govore o njegovim stavovima. On je, prema mom mišljenju, koje bih mogao argumentovati na barem nekoliko desetina strana, bio u suštini gnostik sa subjektivnim pristupom religioznosti i internim previranjima oko pitanja egzistencije. Njegova “Luča”, je čist dualistički i nadasve originalan spev. Nema tu previše uticaja ni Miltona, ni Dantea, ni bilo kakvih bogumilskih učenja. Pre se radi o limitiranom uticaju manihejstva, pitagorejstva, neoplatonizma, apokrifnih spisa, itd… U svakom slučaju, po sredi je izrazito složeno, originalno i kompleksno delo. Na žalost, kao i Teslu, danas ga interpretiraju često potpuni idioti i od jednog vrhunskog uma, predstavljen je kao ruralni etno-nacionalistički šovinistički akter u instrumentalizaciji jednog dela SPC-a a u skladu sa “folklornim nacionalizmom”… No, otišao sam prilično u ovoj digresiji od teme….:)

Da, kao što si rekao, Albanci su monolitni izuzev u kontekstu izrazito jakog konstitutivnog političkog i etnogenetskog mita, koji za njih to i nije mit već istorija, iako je u pitanju zapravo teška pseudoistorija… Ali, upravo taj etnonacionalizam konstituisan još za vreme kralja Zoge I a posebno tokom diktature Envera Hodže, instrumentalizacijom je postigao čvrstu osnovu težnje za kreiranjem i održavanjem političkog subjekta zasnovanog primarno na nacionalnom (etničkom) identitetu i prilično oslobođenom “religijske identifikacije”. Upravo zbog navedenog, za razliku od nas – razvodnjene u identitetskim vrtlozima – Albanci imaju postojan stav. Pored mađarskog i finskog, albanski nacionalizam je u suštini najpostojaniji u Evropi. Dobro si istakao 1974. godinu kao prekretnicu, ulogu J. Broza i A. Rankovića… Jedino bih dodao tome da ne treba zaboraviti proterivanja i represiju tokom vladavine Aleksandra Karađorđevića! I slažem se sa tobom, da većina Albanaca ne teži jedinstvenom političkom entitetu, tj. ujedinjenju ili tzv. Velikoj Albaniji. Ovde pričam isključivo na osnovu nekoliko desetina razgovora koje sam vodio u Albaniji sa pripadnicima mlađe generacije i na osnovu razgovora sa etničkim Albancima u Crnoj Gori. I jedni i drugi se užasavaju od te posmisli, pežurativno posmatrajući Albance sa Kosova. Naravno, ovo deluje kao da generalizujem, svakako ima i drugih mišljenja, ali kao što si sam rekao u pitanju je zapravo poreklo, odnosno, činjenica da je albanski etnički identitet pod etnonimom “Arbanasi” konstruisan negde oko reke Mati krajem devetog i početkom desetog veka…. Dakle, toponomastika i leksika izrazito ukazuju na stočarstvo, kao osnovnu granu privrede, bez ikakvih leksičkih pojmova vezanih za more ili ravnicu… No to je već duga priča…. Prilično sam detaljno obilazio Albaniju, od severa (Skadra) pa sve do juga (Butrinta). Pri tome ne mislim samo na gradske centre, već na potpune pripizdine u unutrašnjosti u koje retko ko zalazi…

Kada smo kod Hezbolaha, bolje da ne krećem da pišem o tome, pošto već i sada ovaj mail prerasta u esej…:) Napomenuću samo, da je drastična distinkcija između Hamasa, nekadašnjeg Fataha i Hezbolaha. Ukratko, Hezbolah je sve samo ne primarno teroristička organizacija. Utemeljen je doduše u skladu sa Homejinijevom doktrinom koja jeste fanatička, ali pripadnici Hezbolaha kao Šiti, su visoko moralni ljudi… Imao sam priliku čak i da se sastanem sa dvojicom viših funkcionera organizacije, koji su ubijeni u poslednjim cionistički divljanjima psihopate Netenjahua. Nemoj pogrešno da me shvatiš, nisam nipošto antisemita i smatram da Izrael ima pravo da postoji, ali ne postoji patološkiji etno-nacionalizam niti bolesnije religijsko učenje od Judeizma na svetu. Retko koji “bog” je u konstitutivnom smislu Izraelićana, toliko genocidno predstavljen kao Jahve…

To je posebna tema o kojoj bih mogao satima da pričam, pošto bez lažne skromnosti,  zaista ako nešto poznajem dobro, to je siro-palestinska arheologija, problematika jevrejskog nacionalizma i judeizam u kontekstu religijske forme i političkog fenomena… Ali o tome ćemo zaista kada se vidimo, što će sasvim sigurno biti tokom leta, kako god, pošto vidim da su nam teme neiscrpne….:) Tada ću ti prepričati i kako sam stigao do pripadnika Hezbolaha i proveo nekoliko dana sa njima, a to je skup ludih anegdota. Većina ljudi misli da sam potpuno lud, što sam – posmatrano iz “okcidentalne perspective” – toliko “rizikovao”. Nema tu nikakvog rizika objektivno, a ionako je sve apsurd…

Na kraju, samo kada si pomenuo Joy Division, eto nam još jedne teme, pošto nakon Pink Floyda, to je za mene metafizika pretočena u zvuk broj dva. Ostalo su bendovi, ali Pink Floyd i Joy Divison to nisu, oni su neponovljivi rariteti, duboki, mistični, ali ipak jasni, koliko je to moguće. “Atmosphere”pored “High Hopes-a”, uostalom predstavljaju dva najbolja muzička ostvarenja u kombinaciji teksta i vrhunske muzičke podloge, ikada kreirana….

 Svaka čast na inače na sledećem delu teksta:

Био је неки топао августовски дан, када сам, симболично, као последњи припадник једног народа, оним истим улицама којима сам проходао напустио Приштину. Наравно да сам знао да је то заувек. И то није напуштање када од некуда одете својом вољом…у том одласку је било, као у Алефу, сакупљено све оно што је сваки становник тога града, ове или оне националности, проживео. Мислим да се нисам ни окренуо да видим обрисе града, не зато што сам то тако хтео, него зато што је, ваљда, тако требало и да буде.

Tek nakon svega što si mi napisao u predhodnom mailu, u potpunosti ga shvatam…

Ovo je definitivno najduži mail koji sam napisao u životu…:)))

Pozdravljam te.

 

12. 05. 2025: 00:54

 

E pa, dragi Kristijane, pored toga što je ovo najduži mejl koji si napisao istovremeno je i najduži koji sam ja pročitao. U stvari mejl je prerastao u esej koji treba objavi kao priručnik za “kako stvari stvarno stoje” a ne “kako da ih prilagodimo za naše potrebe”

Žao mi je za Bećkovića. Najviše zbog onih gimnazijskih dana kada smo ga, skoro krišom čitali. Ali, šta je tu je…i nevolja je što mnogi, ponajviše neprihvatajući mladalačku obmanutost, i dalje uzimaju njega kao neprikosnovenog arbitra oko najvažnijih nacionalnih stavova. No, sa godinama, čini mi se da njegov oreol nacionalnog pesnika opada kao što se desilo i sa Dobricom Ćosićem (mada se i dan-danas sećam likova Uče, Jefte i Pavla kako sahranjuje svoju ženu u romanu “Daleko je sunce”)

Izgleda da se u mnogim stavovima u potpunosti slažemo (Kosovo, Palestina, Izrael, Njegoš, Bećković…) Ako relativno poznajem stanje na Kosovu samom činjenicom da sam tamo živeo, stvarno me impresionira tvoje poznavanje ne samo Kosova i Albanaca nego tvoje opšte poznavanje stvari. To mislim još od onog tvojeg teksta o Velikomoravskoj kneževini na Pulsu pre desetak godina 🙂  Svaka ti čast.

No, ne bi valjalo da se u svemu slažemo 🙂 To kažem zbog toga što su, za mene, najbitniji Bitlsi kao muzičko-kulturološki-sociološki fenomen i jedna od najpozitivnijih pojava druge polovine prošlog veka i bez kojih ne bi bilo ni ostalih. To ti kažem kao neko kojem je jedna od prvih kupljenih ploča bila “Dark side of the moon” tamo neke 1974-75 godine i koji je slušao Unknown Pleasure i Closer na Studiju B u vojničkim danima 1981 godine zahvaljujući Slobi Konjeviću. Mislim da je Kurt Vonegat jednom rekao da je stalno isticao da je misija umetnika u tome da nateraju ljude da cene to što su živi. Na pitanje da li zna nekoga ko je to postigao odgovorio je “Bitlsi jesu”. Ili kako je Harison rekao “Bitlsi su spasili svet od dosade, a ne zaboravi ni Gorbačova koji je devedesetih posle odlaska sa vlasti rekao da SSSR nije srušila trka u naoružanju, ni Černobilj..nego Bitlsi. Znaš li koja je bila najveća želja Dejvida Gilmora? Da bude peti član Bitlsa:) i Znao je da odsvira svaki pojedinačni instrument u svakoj od njihovih pesama.  I za kraj, Fil Kolins je rekao da svako od pojedinaca i grupa pokušava da snimi svoj “Revolver” ali ne uspeva.  Praštaj na opširnosti dokazivanja 🙂

Kada se budemo videli slobodno mi stavi flaster na usta ako počnem da gnjavim sa Bitlsima, Džojsom, Borhesom, Vitgenštajnom, Tarkovskim i Čarobnim bregom.

Budi mi dobro. Jak pozdrav!

 

12. 5. 2025. 06:26

 

Dragi Bobane,

kada je konkretno reč o Bećkovićevom književnom opusu, ipak bih naglasio – prema mom ličnom mišljenju čiju argumentaciju sada neću iznositi – on je apsolutni antipod u poređenju sa delima Ćosića, koji je prema meni, ipak za razliku od ovog prvog, relativno dobar pisac. Ovde aposolutno ne ulazim u delovanje Ćosića kao političkog aktera što je takođe problematično, ali u odnosu na Bećkovića, on je barem, zaista pisac, a “Vreme Smrti” u suštini jeste relativno kvalitetan roman. Ništa preterano, ali treba ga svakako pročitati… Što se mene tiče, u kontekstu književnosti na južnoslovenskim jezicima, izdvojio bih kao zaista vrsne književnike koji daleko prevazilaze okvire nacionalnog, samo D. Kiša i B. Pekića, iako svakako i M. Selimović, D. Albahari a donekle i M. Pavić i I. Andrić, itekako imaju dobru reputaciju u skladu sa mojim senzitivom…

Kada pak govorimo o svetskoj književnosti, apsolutno broj jedan je za mene Dostojevski u literarnom smislu, iako je meni zapravo prema mom habitusu najbliži, čak i suviše blizak A. Kami. Tu su svakako i E. Sioran (sa svim svojim unutrašnjim lomovima i “pižđenju” na život, sarkazmu i oštrini), S. Kjerkegor, Kafka, Hese, donekle Borhes, itd. Previše bi bilo da ovom prilikom, nabrajam sve značajne stvaraoce…

O Vitgenštajnovom traktatu, bi mogli raspravljati takođe satima a ni “Čarobni breg” i generalno stvaralaštvo T. Mana, M. Prusta, E. Hemingveja, V. Foknera i na neki čudan način Č. Bukovskog, ne bi oduzelo baš malo vremena…:)

O Tarkovskom bolje da ni ne započinjemo, pošto će ti trebati nekoliko flastera a ne jedan, kako bi mi začepio usta, ili malj kako bi me klepio po glavi, da prestanem da pričam…:) Stalkera sam odgledao najmanje 30 puta, a nisu daleko od broja gledanja ni Solaris, Ogledalo, Žrtvovanje i Nostalgija. Tarkovskog smatram najboljim režiserom svih vremena, upravo zbog toga što – uslovno – njegov svaki naredni film, na specifičan način opisuje i nadovezuje se na predhodni… Naravno, ne zaostaje za njim preterano ni Kjubrik a posle iza njih su tu Hodorovski, Bergman, Lars fon Trir, Serđo Leone, Pontekorvo, Kurosava i još nekolicina njih a posle nekoliko desetina upražnjenih mesta, mogao bih  izdvojiti još dosta režisera koje  cenim, ali neću dalje…

E sada, kada je reč o Bitlsima, tu se slažem u suštini koju si istakao, da je njihov uticaj u društveno-socijološkom smislu najveći i da su pokrenuli kreativni talas iz koje je kasnije iznikao i Pink Floyd. Kada kažem Pink Floyd, prvenstveno upravo mislim  na Gilmura, pošto se prenaglašava uticaj S. Bareta i onog (uslovno) “pozera” Rodžera Votersa, koji je, po mom mišljenju, zalutao u Pink Floyd. Ja iskreno nemam toliko afiniteta ka Bitlsima, zbog čisto subjektivne prijemčivosti muzičkog izraza, iako ih cenim, ali postoji suštinska razlika između Bitlsa sa jedne strane i Pink Floyda i Joy Divisiona sa druge – uprkos priličnoj razlici i između ova dva navedena benda. Naime, Bitlsi su neosporno  daleko ispred Pink Floyda u kontekstu onovremenog trenutka, vezano za ukazivanje na problematiku društvenih konstelacija, dok Pink Floyd u delu svog opusa koji je skoro isključivo vezan za delovanje Gilmura, odlaze daleko dublje u metafizička pitanja. Npr. slabost njihovog inače muzički izrazito kvalitetnog albuma “The Wall”, upravo najbolje reprezentuje neuspeh pokušaja onoga što su daleko uspešnije radili Bitlsi, ali podsećam da uprkos neospornom uspehu i popularnosti “The Wall” nije kreacija Gilmura, već primarno R. Watersa. Joy Division je jedna sasvim druga supstanca, tj. pokušaj prevažilaženja apsurda kao jedine opipljive činjenice egzistencije a rezultat tog pokušaja, znamo…

Kada govorimo o najuticajnijim bendovima, slažem se sa tobom da su Bitlsi neprikosnoveni, ali ne zaboravi, da iz jedne sasvim druge perspektive, nezavisno od njih, najveći uticaj ima Kraftwerk.

Mladalačke zanose smo svi prošli na svoje načine, sve je to prirodno. Naravno, shvatam ovo što si napisao da ste krišom čitali Bećkovića, ali ipak među nama postoji izvesna hronološka tj. generacijska distanca, odnosno vremenska razlika – kada smo i ti i ja bili u mladalačkom zanosu – pošto pretpostavljam da je između nas generacijska razlika od sigurno oko 20 ili više godina…. Otuda prirodno proizilaze, drugačije premise, ali očigledno, kao što si istakao, u mnogome se slažemo, čak i u previše toga, ali verujem da sigurno postoje i neka u prvom redu nepodudaranja koja proizilaze iz mog apsurdizma (koji nije isključivo Kamijevskog tipa, već krajnje subjektivan). Svakako, ima nešto razlike i u političkim idiomimama verujem, ali sve je to normalno. Elem, ja sam u suštini antinatalista, iako apsolutno ne radikalni! Neke od mojih “Zapisa”, ako imaš želudac i visok prag tolerancije, možeš pogledati ovde u sklopu buduće, verovatno poslednje i svakako najiskrenije knjige koju ću napisati, odnosno na kojoj radim a čiji sadržaj možeš videti ovde. Svakako, potrajaće dok je zavšim, ako je uopšte i završim, pošto je to i suviše otvoren proces… Zbog toga sam se za sada odlučio za formu publikovanja u formi bloga. U svakom slučaju, ne verujem da tu baš deliš moje – za mnoge previše isključive i loše okarakterisane od pojedinih – “depresivne stavove”. To nije nikakva depresija, već samo percepcija apsurda u njegovoj uprljanosti sa mojim krajnje subjektivnim i dosta nekompaktnim stavovima u kontekstu vere – u smislu postojanja nečega, Boga kao opozita od Demijurga… Bolje da ne zalazim u tu problematiku, ali ukratko ja suštinski nisam nipošto ateista već monoteista, ali imam problem sa time, tj. sam sa sobom u tom kontekstu… :). Tu je uticaj gnoze sekundaran, iako se čini da je primaran, ali svakako sve su to moja subjektivna previranja, koja samim tim iako sa dosta argumenata, ipak ni ne teže a ni ne mogu da se podvedu pod epistemološki utemeljenu argumentaciju.

Kada smo kod Gorbačeva, suštinski se slažem, iako ga smatram totalnim političkim egomanijakalnim nesposobnim idiotom, što se fantastično višeslojno manifestuje kroz fenomen onovremene “Gorbimanije”, tj. i Tačerka i Regan, kao i niz drugih, su ga samo tapšali po ramenu i govorili “bravo”… Karikiram malo, ali suština je takva. Dakle u vezi sa njim – kao generalnog sekretara Politbiroa SSSR-a – nema “k” od nekakve konspiracije…. Ali, podsetiću te apropo toga na sagledavanje pripadnika Franfurtske škole (Adorna, Markuzea, Hojnhajmera i drugih), koji su upravo sa levičarskih stanovišta, više nego dobro predvideli ceo rasplet između ideoloških supstrata neoliberalnog kapitalizma i levičarskih struja još krajem dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Ukratko, bilo im je jasno da u skladu sa čovekovom devijantnom prirodom, najprimitivniji konzumerizam odnosi trijumf. Danas u kontekstu potpune devijacije, ta činjenica je više nego očigledna. Mada i taj Markuze je kasnije nakon Drugog svetskog rata od početnih teorijskih postavki upravo došao do toga da bude jedan od ključnih angažovanih aktera od strane Vlade SAD-a za ubrzavanje i instrumentalizaciju iste premise u kontekstu ideološkog sukoba tzv. Hladnog rata… Upravo zato cenim Đerđa Lukača, pošto ako ništa drugo, onda barem zbog doslednosti!

Kada je reč o tekstu vezanom za Velikomoravsku, hvala ti, ali iskreno smatram to jedan od najslabijih svojih, čisto preglednih radova koji je zapravo malo ažurirana verzija mog seminarskog na predmetu arheologija srednjeg veka. Doduše, ironično se ispostavilo, da je nakon što sam ga napisao, to postalo ispitno pitanje na tom predmetu, koji je bio izrazito težak za polaganje s obzirom na karakterni sklop profesora koji ga je držao, kada sam ja studirao, odnosno kada sam ga polagao… Budući da ništa o toj temi, pre mog rada nije bilo publikovano ni na jednom južnoslovenskom jeziku, možeš misliti koliko koleginica i kolega je želelo da me iskasapi, nakon toga… 😉

No dosta je, pošto stigosmo mi do još jednog eseja mojom krivicom, priznajem.

Inače veruj mi, što se tiče čitanja mailova, a posebno pisanja, to me izrazito smara, tako da ova korespondencija sa tobom jeste krajnji izuzetak u pozitivnom smislu… :). Ukoliko počinjem da smaram, otvoreno i slobodno reci! . 🙂

Pozdravljam te.

 

13. 05. 2025; 21:45

 

Dragi Kristijane,

Ti ćeš mene, sva je prilika, da navikneš na to da pišem i čitam duže mejlove, a mislim da godinama nisam napisao mejl duži od nekoliko redova. Nemam ništa protiv, naravno. Ne znam da li pratiš ili si naleteo negde na jednu formu publikovanja dopisivanja između dva aktera na sajtu Velikih priča (Nedeljnik). Konkretno mislim na trenutni dijalog Basare i Jergovića pa Rajka Grlića i Gorana Markovića. E…ovo naše dopisivanje ima sve elemente toga.

Mnogo je tema koje smo započeli, uspeli (ja ne toliko) da konzistentno iznesemo svoje stavove od Kosova pa do…Dejvida Gilmora. Napisao sam u prošlom mejlu da ne bi valjalo da se u svemu slažemo pa ću pokušati da se ne složim sa doprinosima pojedinih ćlanova Pink Flojda u kreiranju njihove kompletne slike (dopusti to mojim godinama, a rođen sam 1961). i činjenici da sam ih pratio u realnom vremenu od albuma Meddle pa do kraja (umalo sam zaplakao kad ih je Geldolf okupio 2005 godine) Sid Baret je bio posebna ličnost i njihov prvi album se bukvalno mogao nazvati njegovim imenom – neko mnogo muzički potkovaniji u teorijskom i izvođačkom smislu a ne samo slušalačkom mogao bi da objasni šta je sve on uveo rane 1967 godine i što je, u tom trenutku bilo u rangu sa Velvet Underground i Bitlsima. Nekoliko kasnijih albuma je bilo traženje sopstvenog izraza što je rezultiralo sa onom najkreativnijom njihovom fazom (za mene) Meddle, Dark side…, Wish you were here, Animals) a gde je najveći doprinos imao onaj sa čijim se angažmanom u javnoj sferi nikad nisam slagao a to je Voters. Gilmor kao gitarista i pevač i nepravedno zapostavljeni Rajt kao klavijaturista su davali taj specifični zvuk Flojdima ali za sve teme koje su obrađivali, koncepte, sve stihove, pa i za ukupan zvuk najzaslužniji je Voters. Najbolji su bili kada su sva četvorica bili maksimalno angažovani. muzički i kompozitorski, što se poklapa sa tim sedamdesetim godinama a već od Animalsa (njihova možda najbolje odsvirana ploča) pa nadalje Voters je preuzeo apsolutnu kontrolu  smatrajući da je on kao neki Taras Buljba sa stavom “ja sam te rodio, ja ću te i ubiti” i da su svi ostali samo angažovani studijski muzičari. Sećam se januara 1980 godine kada se moj drug, na raspustu vratio iz Trsta, kupivši mi The Wall… Odmah, posle prvog slušanja znao sam da je Comfortably Numb pesma koja će vremenom postati možda i najboljom njihovom, što je stvar ličnog ukusa ali i činjeničkog stanja (plus je dokaz saradnje Gilmora kao kompozitora i Votersa kao tekstopisca…isto kao i u slučaju pesme Wish You Were Here).

Inače, potpuno si u pravu za Kraftwerk.

Neka ovaj ogroman pasus bude samo opšti sažetak svemu onome što mislim i što bih napisao, slažući se ili ne, svejedno, u vezi svih ličnosti koje si naveo. Samo ukratko… Dostojevski mi je dugo godina bio najbolji pisac (mislim da sam pročitao još u mlađim danima sve od njega) ali vremenom mi je Tolstoj postao neprikosnoven, Džojs je neprikosnoven u sposobnosti  upotrebe jezika (taj “razvojni” put od Dablinaca do Uliksa je neverovatan a o Fineganovom bdenju imam literaturu koja višestruko nadmašuje obim knjige a svestan sam da ga nikada neću pročitati osim ako Zoran Paunović ne uspe da ga prevede pa makar mu za to bilo potrebno 17 godina koliko je trajalo pisanje knjige. Dok sam čitao Prusta pitao sam se šta mi to treba da se upuštam u tih 12 knjiga (tako je bilo izdanje) a nastavljao sam sve dalje i dalje i danas se sećam toga kao da je neko opisao i moj život. Elem…Dr Faustus i Leverkin su mi najsumorniji roman i lik u literaturi, još uvek imam želju da kao Hans Kastorp ležim na terasi sanatorijuma u Berghofu umotan u ćebad, i da čekam treskanje vratima neke Klavdije Šoše, Onda Hadrijanovi memoari, Čehov, Bulgakov, neke Borhesove priče skoro da znam napamet, Kami kao pisac…i bolje da se zaustavim na vreme da i ovaj pasus ne bi bio predug.

Da, bolje nemojmo započinjati ništa o Tarkovskom.

Ono što mi je ostalo od gimnazijskog znanja o filozofiji svelo se na interesovanju za Hjuma i Vitgenštajna (do kojeg me je doveo Rasel i Bečka grupa sa Karnapom) Dosta tekstova na sajtu sam posvetio upravo njima i sada sam negde rekreativno na analitičkoj filozofiji. O većini drugih imam samo površnu informisanost.

Pročitao sam tvoj tekst na poslatom linku. I ne, meni kao okamenjenom kamijevcu nimalo ne smetaju tvoji stavovi niti ih smatram depresivnim…a to je zato što o dobrom delu tema o kojima si pisao imam isto mišljenje (kao neradikalni ateista) Ne bez iznenađenja sam morao da pronađem neki moj tekst od pre 15 godina Nepodnošljiva lakoća postojanja 

Puno je stvari koje sam imao na umu a koje ne mogu da stignem da pretočim u tekst.

I na kraju, za razliku od drugih, mislim da pravljenje lista najboljih pesama, romana, filmova ipak ima smisla uz svo uvažavanja ličnih ukusa pa ti šaljem neku moju listu najboljih filmova.

Kao neko koji je pročitao tekst o Velikomoravskoj a nije bio  student arheologije i koji shvata tvoje kolege puno te pozdravljam!

 

13. 05. 2025. 08:37

 

Dragi Bobane,

pođimo redom u ovoj našoj interdisciplinarnoj dihotomiji sa digresijama od konverzacije ili šta god ovo bilo…:)

Ustanovili smo već svakako da ni ja ni ti, nemamo tendenciju (a verovatno ni živaca), za čitanje a još manje za pisanje dugih mailova, ali eto ispade nešto neočekivano…:)

Što se tiče “Velikih priča” u Nedeljniku, kačio sam samo nasumično, tako da zaista nemam celovitu sliku. Kada je reč o spisku filmova koje si mi poslao, u 80 do 90 procenata, lista koju nisam nikada sastavio a koju bi očigledno trebalo da sastavim, bi se podudarala sa tvojom. No, ovde su mi zapali za oči tvoji kratki komentari o konkretnim filmovima, koje si izuzetno dobro sažeo u nekoliko teza. Svaka čast. Meni bi trebalo da sublimiram taksativnu formu barem po jedno pet-šest rečenica. Doduše, planiram da uradim upravo nešto tako,  u sklopu – kako sam ih nazvao – “Apsurdnih razmatranja”, tj. u subjektivnim zapisima o kinematografiji. Imam nekoliko stranica beležaka koje sam zapisivao nakon svakog odgledanog filma koji je na mene ostavio upečatljiv utisak, ali i sam znaš da se pojedini filmovi drugačije percipiraju kada imaš tipa 20 godina, 25 i posle tridesete. Verujem da tu već slika postaje koncizna u smislu subjektivne percepcije. Barem je kod mene ona postojana kako za većinu kako filmova koje cenim, tako i za književna dela, već poslednjih preko deset godina… Elem, ukoliko bi sada zalazio u komentarisanje tvojih beleški u kontekstu svakog navedenog filma, to bi bilo već zaista previše za dopisivanje, tako da možemo to ostaviti kao jednu od tema, kada se vidimo… Dopada mi se što smo u kontekstu Tarkovskog, svako iz svojih razloga, stali u startu, znajući da je i suviše kompleksno, kako bi uopšte sa time i započinjali, ali već na osnovu tvojih teza u listi, vidim da se slažemo suštinski. Ovde stajem. Tarkovski ostaje van prepiske….:)

Kada je reč o Pink Floydu, aposolutno je kod tebe proces praćenja razvoja i turbulencija u kontekstu benda, moram priznati, daleko kompaktniji i argumentovaniji od mog. Ali, jednostavno si upravo imao tu privilegiju da pratiš razvoj kako si sam istakao zbog “realnog vremena”. Ja sam u priču o Pink Floydu praktično uleteo negde pre 20 godina i samim tim, ne mogu da imam celovitu sliku, kao ti. Npr. u kontekstu Massiv Attack-a, imam daleko složenije praćenje, upravo zbog hronološkog konteksta, tj. uslovnog sagledavanja u realnom vremenu (mada ne sasvim), koje ti imaš vezano za Pink Floyd. Ja sam 1986. godište i iz toga, prirodno proizilazi limitiranost u pravilnom sagledavanju celovite slike o doprinosu konkretnih članova benda…. Nisi me možda dobro shvatio kada sam iskoristio termin “pozer” za R. Votersa. Izrazito ja njega cenim, ali upravo ta njegova slika u javnosti, način nastupa i tome slično, ispoljava specifičnu vrstu narcisoidnosti, ili ega u odnosu na druge članove benda, koji su daleko sofisticiraniji i umereniji. Dakle, odrednicu “pozer”, koristim isključivo u kontekstu Pink Floyda, interno, nikako van okvira opusa benda, pošto je on po meni izuzetan tekstopisac i muzičar. Ali, upravo si dobro poentirao opisujući njegov karakter u kontekstu razlaza…. Tu je Gilmor ispoljio daleko veći stepen normalnosti a posebno Rajt za kojeg se apsolutno slažem, da je nepravedno marginalizovan!!!  Što se tiče albuma The Wall, apsolutno se radi o fantastičnom albumu (doduše, svaki album Pink Floyda zavređuje taj epitet, sve je samo pitanje interne gradacije svakog konzumenta ponaosob, odnosno, kako ko od nas koji doživljava). Comfortably Numb apsulutno u instrumentalnom smislu, estetici generalno i tekstu, predstavlja jedno od najboljijih ostvarenja…. Naravno, ovde bi akcentovao maestralne solaže Gilmora na nizu koncerata, gde je apsolutna kulminacija PULSE! U kontekstu toga što si napisao vezano za savršenstvo komplementarnosti Gilmora i Votersa vezano za isti, krvlju potpisujem saglasnost…:) Kada je pak Baret u pitanju, ne umanjujem ni najmanje njegov doprinos, ali prema mom mišljenju, i suviše je vremenom slika o njemu postala mitizovana… Ovde završavam vezano za Pink Floyd…:)

Mene je takođe do Vitgenštajna doveo Rasel, ali mislim da je isto kod 99 procenata ljudi taj slučaj. Analitička škola filozofije jeste “filozofija” u kontekstu rešavanja konkretnih “problema” postojanom metodologijom i upravo su zato Rasel i Vitgenštajn izuzetni. Kontinentalna, odnosno generativnim terminom označena “egzistencijalna” filozofija do pojave Kanta prredstavlja jedno a nakon njega totalno tumaranje u gubilištu ničega u ničemu. Ali ipak, možda si zapazio da u kontekstu “egzistencijalne filozofije”, odnosno ono što se danas pod nju – što opravdano a što neopravdano podvodi – ja sam izdvojio samo dvojicu filozofa, koji se zaista mogu smatrati delimično u kontekstu samoidentifikacije filozofima a to su Lav Šestov i donekle S. Kjerkegor…. Doduše neki radovi Đerđa Lukača, bi se mogli uvrstiti ovde, ali 90 procenata stvaralaštva istog se odnosi na teoriju književnosti, estetiku i u prvom redu političku teoriju. Odnosno za njegov rad su adekvatnije analogije sa Frankfurtskom školom. Suština apropo egzistencijalne filozofije je u tome, što uvažavam ja rad Bloha, Sartra, Jaspersa itd., ali autori poput Kamija, Siorana pa naposletku i Kjerkegora nikada se nisu predstavljali kao “filozofi”. Njih treba posmatrati isključivo kao mislioce i pisce čija je tematika, između ostalog, svakako i egzistencijalizam. Dakle, ovde su bliži Dostojevskom, nego nekoj izgradnji dijalektike. E sada, što se tiče konkretno Kamija, to je jedina veća opasnost za mene da krenem o njemu da pišem a verujem i za tebe, nego o Tarkovskom….:) Svakako, Mit o Sizifu po meni predstavlja apsolutno najznačajniju studiju u istoriji čovečanstva. Argumentaciju za moju ocenu, bih mogao da napišem na nekoliko desetina strana, pošto se tu radi o suštini suštine, esenciji i jedinoj realnoj opipljivoj kategoriji! Sve van toga, ima premise hipotetičkog. U kontekstu njega bih samo posebno još izdvojio njegovu dramu “Kaligula” koja je na žalost ostala dosta nepoznata i marginalizovana. Kada smo kod Dostojevskog, moja epopeja sa istim ima više hronoloških istanci, kao i sa Kamijem, Heseom i drugim piscima. Odnosno, najznačajnija dela sam pročitao krajem srednje, onda još jednom na kraju studija i opet u poslednje dve godine. Doduše, u poslednje dve godine ih nisam čitao, nego slušao zahvaljujući “blagoslovu” audio knjiga. Inače Dostojevskog u fabularnom smislu smatram izuzetno teškim za praćenje i pravilno isčitavanje…. Vezano za Tolstoja bih izdvojio kao vanvremensko samo “Smrt Ivana Iljiča”. Cenim ga, ali mi je iskreno daleko iza Dostojevskog. Čak mi je prijemčiviji Gogolj. Ponavljam, Smrt Ivana Iljiča je izuzetak! Vezano za Prusta, aposlutno sam sebi postavljao ista pitanja kao i ti, ali sam izgurao do kraja…..:) Kada smo kod dr Faustusa od Mana, roman smatram izuzetnim, ali mi je Čarobni breg ostao vrhunski nedefinisan što je retko svojstveno za mene. Odnosno pročitao sam ga samo jednom pre nekoliko godina, ali i dalje mi ostaje otvoreno pitanje koncepcije istog. Ali da, “horizontala” H. Kastropa i bukvalna i metafizička, jeste maestralna priča za sebe… Bulgakova sam izostavio prošli put, ali izuzev Majstora i Margarite, ovde bih izdvojio ipak još jedno vrhunsko kratko delo “Kobna jaja”.

Pročitao sam tvoj tekst za koji si mi poslao link i suštinski se u daleko blažoj varijanti podudara sa mojim razmišljanjima u kontekstu suicida sa jednom razlikom. Ja sam ipak “liberalniji” i apsolutno nemam vrednosni sud na takav način o tome, što si mogao zapaziti u onim zapisima koje sam ti poslao i glavno, ne smatram da je suicid individue štetan po društvo. Štetan i ultra je bolan isključivo za  bližnje suicidenta i u tom kontekstu je sebičan. Ukoliko ne postoji ta limitiranost od povređivanja bližnjih, što diktira sticaj životnih okolnosti, samoubistvo jedinke predstavlja stvar izbora. Ni manje, ni više od toga! Zaista se problematikom tanatologije, antropologije smrti i suicida bavim pomno godinama, od dela psihijatara do književnosti. Naravno, moj stav je apsurdan unutar apsurda, ali to ti je već jasno. Preporučio bih ti po meni najbolju analizu ikada napisanu o problematici suicida kao konekvence apsurda, ukoliko je nisi čitao. Autor je J. Striković a naziv dela “Apsurd i samoubistvo”. Godinama nisam smatrao za shodno da pročitam to delo, misleći da je u pitanju neko aktivističko preventivno blebetanje budući da je autor po vokaciji bio neuropsihijatar, ali sam se pozitivno iznenadio analizama. Apropo mog teksta, kada sam ti napomenuo eventualna neslaganja i “pesimizam”, više mi je nego jasno da si “Kamijevac” kako si to istakao. Ali, da li poznaješ i jednu inteligentnu osobu koja to nije, bez obzira da li to želela da prizna ili ne! No, apropo neslaganja, govorio sam isključivo o mojim subjektivnim antinatalističkim stavovima koji nisu rigidni, to ističem! Izvini, ja zaista ne znam da li imaš decu, ali mislim da ne moram da se pravdam, bez obzira na to da li ih imaš ili ne, pošto je taj zapis jasno označen kao moj subjektivan stav uz argumentaciju, koliko je moguća u datom kontekstu. Ništa tu, osuđivački i prikriveno nema! E tu je moja glavna distinkcija u odnosu na Siorana…

Dobro je što si ateista. Voleo bih da sam i ja, ali previše toga ukazuje na kreaciju (termin upotrebljavam van bilo kakvog teološkog i religisjkog stanovišta). Zaustaviću se na ovome, ali iskreno zaista bi mi bilo daleko lakše da sam ateista, ali jednostavno to ne mogu da budem…

Samo da se vratim na dve anegdote za Vitgenštajna. Prva je u tome što sam ja po prvi put kada sam išao u Beč otišao primarno kako bih posetio Vitgenštajnovu kuću u kojoj je tada bila ambasada Bugarske. O celom istorijatu da ju je sam projektovao, reprojektovao da se radi o remek-delu arhitekture itd, neću isticati, pošto je to vež opšte poznat kliše. Druga je izjava A. Hodorovskog kada sam ga slušao pre nekih deset godina ili više tokom njegove posete kinoteci. Pričajući o tarotu i ko zna čemu još, odjednom je rekao da je Vitgenštajnov Traktat ukapirao nakon četrdesetog čitanja i onda se vratio na teme o kojima je i pre toga pričao u svoj svojoj ekscentričnoj disperziji. E vidiš, tu je veličina A. Hodorovskog!

Sada završavam, pošto…. ma neću ni komentarisati više dužinu …:) PS. Izvini na slovnim greškama, ali previše je tema koje smo započeli a ako budem čekirao mail pre nego što ti ga pošaljem, dobićeš još dva pasusa više. 🙂 Strašno…:)

Pozdravljam te.

 

13. 05. 2025. 21:37

 

Dragi Kristijane, izgleda da ćemo mi, ovako se dopisujući, napisati knjigu 🙂

Kada sam spomenuo analitičku filozofiju, baš sam u knjizi tog naslova Ejvruma Stroma naišao na neki pasus gde se on zapitao koji su to filozofi suštinski obeležili istoriju zapadne kulture. Naveo je četvoricu koju sam očekivao: Platon, Aristotel, Kant, Vitgenštajn  a onda i Hjuma (očekivao sam Dekarta ali Strom je odabir izvršio po širini njihovih razmišljenja, granama kojima su se bavili i uticaju na sveoukupnu filozofiju)  Mislim, njega sam se sećao kao trećeg imena u gimnazojskim predavanjima o britanskom empirizmu: Lok, Berkli i Hjum. Zato sam se malo potrudio i Hjum me je potpuno pridobio njegovom upotrebom zdravog razuma i zaključcima do kojih je došao. A to je da naše znanje nije nužno, nije tačno, nije plod razuma, da je indukcijom nemoguće doći do nužnih postavki (što je sve dovelo do očajanja Bertranda Rasela u njegovoj Istoriji zapadne filozofije gde je konstatovao da Hjumove argumente još niko nije oborio i da se nada da će neko to uspeti ali da ne veruje u to..

Elem, što se Hjuma tiče, ono što mi je najviše privuklo pažnju je njegova teza o uzroku i posledici. Mi obično smatramo da kada vidimo jednu pojavu da sledi druga, da je prva uzrokovala drugu. Na primer, udariš bilijarsku kuglu i ona pogodi drugu koja se pomeri. Nama to izgleda kao direktna veza, udarac je uzrok, pomeranje je posledica. Ali Hjum kaže da to nije baš tako. Mi u stvari samo vidimo da se te dve pojave dešavaju jedna za drugom ali ne vidimo nikakvu nužnu vezu između njih. To što se uvek dešavalo do sada ne garantuje da će se dešavati i ubuduće. Dakle, on isključuje razum koji nikad u samom uzroku ne može da vidi posledicu, isključuje i iskustvo koje je samo sećanje na prošlje događaje i daje do znanja da je naše poimanje uzročnosti više stvar navike i očekivanja nego nekog objektivnog zakona. To naravno ne treba da utiče a i ne utiče na naše svakodnevne živote ali svodi razum na ulogu saobraćajca u moru iskustvenih tj. podataka zasnovanih na navici i verovanju.

Zatim, njegova “provalija” –  između stavova “jeste” i “treba da bude”.Hjum tvrdi da ne možemo logički izvesti tvrdnju o tome šta treba da bude samo iz onoga što jeste. Samo zato što je nešto uvek bilo tako, ne znači da tako treba i da ostane.  Koliko često čujemo “Uvek je bilo tako, pa tako i treba da bude”? Hjum je sve to poništio i vratio na teren ljudske prirode. Ma o čemu treba da izreknemo svoj moralni sud, makar pred sobom imali neku zamišljenu, borhesovsku knjigu najdubljeg ljudskog znanja uvek ćemo se zagledati u sopstveno srce a ne u moralne zakone i razum..

I na kraju, njegovo stanovište o strastima koje vladaju razumom. To mi je zvučalo veoma blisko ljudskoj prirodi. On kao da kaže da naš razum nije neki hladni, objektivni sudija, već da je u stvari podređen našim željama, emocijama, strastima. Razum je tu da pronađe načine da ostvari ono što naše strasti žele. To objašnjava neke ljudske postupke koje inače ne bih razumeo da gledam samo kroz prizmu logike.

A onda Vitgenštajn do kojeg je, većinu nas, doveo Rasel kao što si napisao.. U prirodi posla mi je da znam za projekat kuće njegove sestre u Beču, onda njegovo odricanje od nasledstva, posao učitelja, bavljenje svim i svačim… Vitgenštajn je zaista složena tema. Prvo, rani Vitgenštajn iz  Traktata je bio usmeren na logiku, jezik kao sliku sveta. Jezik bi trebalo da bude precizan, da oslikava strukturu stvarnosti. Misli su slike činjenica, i jezik bi trebalo da tu sliku prenese što vernije. Zvuči prilično strogo i formalno, i kao da traga za nekim idealnim, savršenim jezikom (zato sam spomenuo Bečki krug i Karnapa)

Ali onda dolazi kasniji Vitgenštajn, i tu se stvari značajno menjaju. On kao da odbacuje mnoge od tih ranijih ideja. Umesto tog jednog, idealnog jezika, on počinje da govori o “jezičkim igrama”. Jezik više nije samo slika stvarnosti, već je pre svega alat koji koristimo u različitim kontekstima, sa različitim pravilima, baš kao u igri. Značenje reči ne leži u nekoj fiksnoj referenci na stvarnost, već u upotrebi te reči unutar određene jezičke igre.

Ono što mi je tu najzanimljivije je to koliko je kontekst bitan. Ista reč može imati potpuno različito značenje u različitim “igrama”. Na primer, reč “dobro” imaće drugačije značenje u moralnoj raspravi, drugačije kada ocenjuješ kolač, a drugačije kada opisuješ nečiji udarac na tenisu. I da bismo razumeli značenje, moramo da razumemo pravila “igre” u kojoj se ta reč koristi.. Ova promena kod Vitgenštajna je zaista fascinantna. Od nekoga ko je tragao za logičkom perfekcijom jezika, do nekoga ko naglašava njegovu fluidnost i zavisnost od konteksta. Kao da je shvatio da je jezik mnogo življa i kompleksnija stvar nego što je u početku pretpostavljao.

Na sajtu ima dosta tekstova o svoj trojici spomenutih (Hjumu, Raselu i Vitgenštajnu). Tako sam pripremio seriju tekstova iz “Osvajanja sreće” Rasela jer mi je bilo teško da prvo samom sebi a onda i drugima objasnim kako su Vajthed i on došli do zaključka da je matematika jedino apriorno znanje (čak ni geometrija to nije) i da je 1+1=2. A možda najvredniji “tekst” o Vitgenštajnu na sajtu je onaj u formi pesme. Pre decenijju i po upoznao sam jednu ženu koja mi nikako nije, na prvi pogled, odavala utisak da može da “objasni” makar i površno čitav život Vitgenštajna. A onda mi je poslala pesmu. .Ludvig Vitgenštajn – preokret  Doduše smetnula je sa uma da je bio opčinjen detektivskim romanima Vitgenštajn kao opsesivni čitalac detektivskih priča 

Da ne zaboravim. Imaš potpuno pravo za “Smrt Ivana Iljiča”. Pored “Mrtvih” verovatno najbolja priča ikad napisana. A što se tiče ostalog Tolstoja…pa, izgleda da se sa godinama fokus, kod većine ljudi, premešta sa Dostojevskog na Tolstoja. Isto kao ti iščitao sam većinu dela Dostojevskog u gimnaziji  i skoro da sam znao napamet Legendu o Velikom inkvizitoru, Ivanove dijaloge sa Smerdjakovim i “đavolom” (mada mi je kasnije upečatljiviji bio Leverkinov “sastanak” sa njim), psihičko stanje Kirilova pre samoubistva, snove Raskoljnikova, scenu kada Miškin i Rogožin sede u velikoj prostoriji dodirujući se kolenima a iza njih leži mrtva Nastasija Filipovna (tu scenu u romanu posebno je primetio Tarkovski)…pa se ipak sada vraćam Hadži Muratu, Ani Karenjini  i Ratu i Miru i naročito Bolkonskom. Za koju deceniju videćeš da li će tako biti i sa tobom.

Čarobni breg? E, pa tako kako je Hans Kastorp dobio temperaturu 37, 5 i ostao začaran na vrhu planine, tako sam ja i dalje od svoje dvadesete opčinjen romanom…toliko da se osećam kao da sam ga lično napisao Između ostalog, to je hronologija ljudske egzistencije i dokument o moralnom stanju civilizacije pre izbijanja Velikog rata koji , na ovaj ili onaj način i dalje traje. Zaista ne znam koliko sam desetina puta iščitao knjigu.

Naravno da nećemo o Tarkovskom 🙂

Ni sam nisam znao da mogu da napišem ovoliko dug mejl. A biće da sam mnoge stvari koje sam imao u glavi propustio da napišem.

Moj pozdrav tebi Kristijane!

 

14.05. 2025. 06:29

 

Dragi moj Bobane,

iskreno, sve me više oduševljavaš kritičkom erudicijom, što duže traje ova naša prepiska, šta god ona bila i kuda god nas usmeravala… A veruj mi, nisam osoba koja je imalo sklona pohvalama, najčešće radim sasvim suprotno…

Da, apsolutno se slažem oko “ranog” i “sazrelog” Vitgenštajna sa tim da bih dodao da se već u Traktatu mogu uočiti neke nekompaktnosti koji će ga odvseti u “jezičke igre”, daleko nadvisujući Fernanda de Sosira i metodološka poimanja recepcije jezičkih izraza kojima se koristimo. Svakako, na stranu negov ekscentrični život – dobro si me podsetio da je kuću zapravo gradio za sestru – to sam smetnuo sa uma.

Elem, ovaj zapis “pesma” o Vitgenštajnu je odličan. Autorka je u nekoliko rečenica, prema mom mišljenju, zaista jako dobro na specifičan način opisala i njegov život i njegov rad. Nisam ranije kačio konkretan tekst, iako je zasebna kategoija tekstova o Vitgenštajnu na Magazinu, jedna od stvari koja me je i privukla, između ostalih ka PULSU.

Što se tiče njegove dedukcije i indukcije, odnsosno Vitgenštajnove opsednutosti detektivskim pričama, ne znam koliko ti je poznato, ali ona je prilično uticala indirekto, između ostalog i na razvoj i tzv. “nove” tj. procesne  arheologije, odnosno kreiranja Binfordovog članka “Arheologija je antropologija”. Bio je to jedan od najvećih iskoraka u poimanju teorijske arheološke interpretacije, doduše sa nizom stranputica, ali vrhunski iskorak koji je osporio dotadašnje premise čisto-kulturno istorijskog pristupa a koji bi se mogao sažeti, tipa: jedan tip materijalne kulture – jedna kultura – jedna etnička zajednica. I sve do pojave postprocesnog pristupa Iana Hodera, koja ju je uz adekvatnu argumentaciju redefinisala i iznedrila posledično fantastično utemeljene interpretacije, pre svega u kontekstu proučavanja svakodnevnog života i religijskih koncepcija praistorijskih zajednica. Pored toga, analitička filozofija je doprinela i do pojedinih smelih iskoraka u kontekstu antropološke interpretacije. Kada smo već kod praistorijske arheologije i antropologije, ali i komparativne mitologije, interesantan je pre svega rad M. Witzela u kontekstu sagledavanja porekla izvornih mitoloških obrazaca (The Origins of the World’s Mythologies), zatim genijalne studije S. Mithena “After the ice: a global human history, 20000-5000 BC”, gde Mithen, “kroz duh fiktivnog putnika Džona Luboka”, opisuje uz izvanredan kritički aparat na prijemčiv način a na osnovu realnih arheoloških materijalnih ostataka sa kojima se disponuje, svakodnevni život na prelasku iz pleistocena u holocen na globalnom nivou. Elem, ovo su samo sekundarne reperkusije koje su se odrazile na polju antropologije i arheologije a koje su proizašle indirektno iz određenih postavki analitičke filozofije… Na žalost, kod nas, sa nekoliko izuzetaka, u arheološkoj, kao i u i antropološkoj literaturi, nećeš pronaći uticaje istih…

Kada smo kod Rasela, njegovi “Principi matematike”, su jedno od najsavršenijih dela iako su izrazito kompleksni i teško ih je razumeti. Njegovo enciklopedijsko delo “Mudrost zapada”, po meni jeste najbolji pregled istorije filozofije uopšte, uprkos određenim nepotpunostima…. Ovde bih samo u kontekstu ovoga što si napomenuo za Vajtheda i Rasela, napomenuo da im upravo zameram potpuno ili skoro potpuno relativizovanje značaja geometrije! Lično smatram, da je geometrija itekako bitna i da jeste apriori neupitno znanje. Jedino što je ona podložnija pseudointerpretacijama, koje trenutno doživljavaju pseudonaučnu kulminaciju i hiperprodukciju, prvenstveno kroz “tumače” i “mudrace” na YT, odnosno društvenim mrežama a u kontekstu pogrešnog predstavljanja principa tzv. “svete geometrije”…

Kada smo kod D. Hjuma, suštinski se slažem sa većinom ovoga što si napisao. Interesantno je što sam ja njegove dijaloge i istraživanja o prirodnoj religiji, i “Istraživanje ljudskog razuma”  čitao na češkom. Međutim, podsetiću te, da se u njegovim radovima isčitava itekako uticaj antičkih skeptika a pre svega Cicerona. Ali njegov skepticizam, kao što si opsiao kroz nekoliko slikovitih primera, koje si izvanredno naveo i ukratko definisao, nadograđen je i argumentovan dodatno u odnosu na autore iz perioda kasne antike. Poznati su mi Kantovi stavovi o Hjumu, kome uostalom Kant pripisuje najveću zaslugu za sopstveno oblikovanje. I upravo sam u predhodnom mejlu, zbog toga istakao da je “egzistencijalna filozofija do Kanta jedno a nakon toga slepo tumaranje ničega u ništavilu”, ili ukoliko ti je prijemčivija Hjumova eksplicitna definicija, data pre samog Kanta: “pseudofilozofija”. Mada ovaj stav je pomalo rigidan, upravo što se kod Hjuma on odnosi na celokupnu metafiziku u koju se na kraju, paradoksalno i sam upliće. Ne tvrdim da nije argumentovan u kritici, ali je previše isključujući i rigidan, pošto apriori time negira i razmišljanja stoika. Drugi, za mene lični (subjektivni) problem je upravo njegov odnos sa Adamom Smitom, koji ga očigledno uprkos bliskosti, nije pravilno shvatio, pošto je poslednično od njegovog uspostavljanja principa “nevidljive ruke tržišta” u ekonomskoj teoriji, tj. principa liberalne ekonomije, došlo do svega što ti je poznato i na kraju rezultiralo imbecilnim postavkama tzv. Čikaške ekonomske škole na čelu sa M. Fridmanom. Ukratko, principi A. Smita su doveli do toga da “nevidljiva ruka tržišta”, paradoksalno i ironično, u jednom od privatnih urbanističkih divljanja, na kraju satru i samu istorijsku četvrt u kojoj je bila sačuvanja Smitova kuća. Svakako, nemoj me pogrešno shvatiti, ja ovde Hjuma ne smatram odgovornim za pojavu devijacije Adama Smita, i ponavljam, naveo si vrsne primere njegovih itekako utemeljenih postavki u “hijatusu” koji postoji između uzroka i posledice, u percepciji “iskustvenog”, kao i u kontekstu “poimanja ponavljanja”, itd. Ali, ovde primećujem paradoks –  da li baš taj hijatus između uzroka i posledice nije metafizičke prirode!? Pa upravo to isključivanje razuma, jeste najveći problem. Upravo to “nesvesno stanje”, ali ako bih sada nastavio, morao bih da se dotaknem nekih Jungovih stavova – nipošto pseudonaučnih Frojdovih – uz, pri tome namerno izbegavanje Adlerovih postavki, ali to bi proširilo obim maila i odvelo nas u novu tematiku… 🙂

Svakako, izvanredno poimanje termina “dobro”, “loše” i tome slično, Hjum jeste najbolje definisao, čini mi se u istraživanjima o principima morala i sasvim sam saglasan sa tobom, oko poimanja percepcije razuma kao mehanike – adaptivnog instrumenta a u skladu sa Hjumovim skepticizmom u odnosu na egzistencijalizam i metafiziku, ali već sam istakao, da je ostalo otvoreno pitanje koje sam naveo u predhodnom delu maila!

Kda smo kod Dž. Loka. negov rad, najiskrenije smatram površnim i daleko je kod mene nisko pozicioniran… Znam, ono tipa ko sam ja da sudim, ali to je samo moje mišljenje koje itekako mogu argumentovati ako zatreba…

Kada si pomenuo Tolstoja, zaboravio sam potpuno “Mrtve”… Moguće da si u pravu da ću se vremenom približiti Tolstoju u odnosu na Dostojevskog, nikada se ne zna, ali za sada mi to izgleda nepomljivo, iako u kontekstu apsurdnih književnih likova, verovatno ih kod Tolstoja zapravo ima i više, nego kod Dostojevskog. Dovoljno je samo videti fabularni tok Ane Karenjine, iako mi taj roman nikada nije legao, kao uostalom ni Rat i mir, uprkos apsolutnoj vrhunskoj literarnoj vrednosti istih sa istorijskim i političkim onovremenim premisama. Tolstoj je na posletku, ipak dosledniji od meni daleko bližem Dostojevskom, što se, između ostalog, ocrtava i u njegovom sukobu sa klerikalnim krugovima i krajnjoj ekskomunikaciji što za ondašnje prilike imperijalne Rusije, baš i nije predstavljalo benignu činjenicu…

Da, previše je tema koje smo načeli i kroz koje plivamo i zato – kako Kamija, tako i Tarkovskog a prećutno i Kjubrika  – obostrano, namerno ostavljamo po strani….:)

Verovatno sam hteo da napišem još nešto, ali šaljem ti mail odmah i preventivno, pre nego što se setim….:) Uvešću to kao profilaksu…:)

Pozdravljam te.

 

15. 05. 2025: 02:27

 

Dragi Kristijane,

Čitao si Hjuma na češkom?! Pa čoveče…. i ja ti još nešto objašnjavam Hjuma? U svakom slučaju ostaje mi kao jedan od filozofa koji je duboko zašao u temelje ljudske prirode i srušio neke dugo vekova vladajuće pretpostavke.

O arheologiji i antropologiji, pretpostavljaš, da ne znam mnogo osim što mi čini zadovoljstvo pročitati vesti ili tekstove o tome, naročito o antropologiji. Od svih tomova Istorije civilizacije Vila Djuranta  pročitao sam, u digitalnom izdanju, prvi – Istočne civilizacije. Nikako da pronađem komplet svih 12 tomova u štampanom obliku teških ukupno 20 kg. Mislim ima da se nađu u delovima ali nikako svi tomovi, samo kod jednog izdavača imaju 11 bez prvog pa su mi obećali da će pronaći i taj tom…tako da, ako se to ostvari, imaću šta da čitam u penziji. Spominjem Djuranta koji je, rečnikom sličnim onom kojim je Rasel koristio u Istoriji zapadne filozofije, objasnio mnoge stvari koje su se javljale u osvit civilizacije. To me je vratilo na jednu knjigu koju sam kupio od honorara kada sam radio kao novinar u jednom studentskom listu…a to je Frejzerova Zlatna Grana.

Knjiga je, da budem iskren, prilično obimna i na prvi pogled delovala mi je kao gomila priča o raznim ritualima i verovanjima širom sveta. Ali kad malo zagrebeš ispod površine, shvatiš koliko je to zapravo značajno delo. Frejzer je pokušao da pronađe zajedničke korene u svim tim naizgled različitim običajima. Zamisli, on je tražio odgovore na pitanja o magiji, religiji, pa čak i o tome kako su se razvijali ljudsko mišljenje i društvo. Meni je kao laiku bilo fascinantno da vidim kako su ljudi u različitim vremenima i na različitim mestima pokušavali da razumeju svet oko sebe i da utiču na njega. Čitaš o nekim čudnim obredima, žrtvovanjima, tabuima, i shvatiš da sve to nije bilo samo puko praznoverje. Za te ljude je to bio način da se povežu sa prirodom, sa bogovima, sa svojim zajednicama.Ono što mi je posebno ostalo u sećanju jeste ideja o prelasku od magije preko religije do nauke. Frejzer je tvrdio da su ljudi prvo verovali u magiju kao način da kontrolišu svet, onda su shvatili da to ne funkcioniše uvek pa su se okrenuli religiji i molitvama bogovima, a na kraju je razvoj naučnog mišljenja doneo racionalnije objašnjenje pojava. Naravno, ta teorija je kasnije kritikovana i dopunjavana, ali sama ideja o tom putovanju ljudskog uma je prilično ubedljiva slično je pisao i Djurant u Istočnim civilizacijama.

Takođe, “Zlatna grana” mi je pomogla da shvatim koliko su duboko ukorenjeni neki simboli i mitovi koje i danas srećemo. Mnogi praznici, običaji, pa čak i neke priče koje znamo iz detinjstva, vuku svoje korene iz tih drevnih verovanja o kojima Frejzer piše. To mi je dalo neku novu perspektivu na stvari koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo. Naravno, ne treba “Zlatnu granu” čitati kao neku apsolutnu istinu. Pretpostavljam da je savremena antropologija  dosta napredovala od Frejzerovog vremena i da su mnoge njegove i ne samo njegove teorije preispitane o čemu si pisao u prošlom mejlu.  Ali ostaje jedan detalj koji mi je privukao pažnju i koji me je doveo do Zlatne grane.

Elem, “Apokalipsa Sada” Frensisa Kopole traje  oko 2, 5 sati i tek kada smo pomislili da je možda greška u najavi da se u filmu pojavljuje, eto nama Marlona Branda, koji je na snimanje stigao potpuno nespreman, ne pročitavši Srce tame Konrada, ugojen pa ga je Kopola snimao u pomrčini, obrijane glave i prepustio mu da improvizuje svoje scene. Dakle sve žto izgovara u filmu je improvizacija osim onog “Užas, užas”. Ono čega se sećam je kratak kadar u kojem se vidi knjiga “The Golden Bough” na stolu pukovnika Kurtza, To prisustvo Frejzerove knjige u filmu nije nimalo slučajno. Ono nam sugeriše da je Kurtz, u svom tom ludilu i udaljavanju od civilizacije, duboko zaronio u proučavanje drevnih rituala i mitova. To dodatno pojačava njegovu figuru kao nekoga ko je prešao granicu racionalnog i ko se, na neki način, poistovetio sa arhaičnim oblicima moći i verovanja. Mislim da je i scena ritualnog ubijanja bivola kao i Kutzova smrt bukvalno filmovano verovanje narode tog dela sveta da kada stari vladar oseti da gubi snagu dopušta mlađem da ga ubije i preuzme mesto. Takav kraj je bio jedini pravi kraj filma…jer svi urođenici su spremni da prihvate Vilarda kao novog vođu ali on uzima Lensa za ruku i odlazi i ne zove avijaciju koja bi uništila logor u šta se itekako verovalo da je pravi kraj filma zbog kadrova uništenja filskog seta logora koje je naložila filipinska vlada a Kopoli je bilo žao da ne iskoristi te snimke. Kasnije je izbacio te kadrove upravo zbog tog pogrešnog shvatanja…ali nije imao snage za ono što mislim da bi bio pravi završetak filma da Vilard ostaje na mestu Branda. Meni je kao gledaocu taj detalj bio izuzetno zanimljiv jer je povezao tu apstraktnu i teorijsku knjigu sa konkretnom, vizuelnom pričom. Pokazalo mi je da Frejzerove ideje o ljudskoj prirodi, ritualima i mitovima mogu da pronađu svoj odjek čak i u tako ekstremnim i mračnim situacijama kao što je rat i slom pojedinca.

Mislim da u knjizi ima delova koji govore o verovanjima u Srbiji, ali se više ne sećam kojih.

Nego, priči nikad kraja. Flastere smo stavili na pominjanje Tarkovskog i Kjubrika jer ko zna dokle bismo stigli.

Još samo da ne zaboravim da sam ime sajtu dao po onon live albumu i turneji P.U.L.S.E Pink Flojda iz 1994 godine 🙂 Zamisli mene kako u uzavrelom Solunu, ne gledajući ništa drugo idem od prodavnice do prodavnnice ploča i tek u jednoj nađem VHS koncerta koji su mi izvadili iz izloga i koji nije bio nimalo jeftin. Stigavši u Prištinu kasno noće prva stvar koju sam uradio nije bila da raspakujem kofere itd…nego da na video rikorderu pustim koncert. Idućih meseci moj stan je umalo postao bioskop pa sam kupio veći broj praznih kaseta i u jednom video klubu snimio kopije i razdelio prijateljima 🙂

Na linku koji ćeš dobiti na mejl nalazi se mali “poklon” za tebe.

Moj pozdrav!

 

15. 05. 2025. 05:10 

 

Dragi Bobane,

to što sam čitao Hjuma na češkom je puka posledica toga, što sam ga imao na tom jeziku u porodičnoj biblioteci, odnosno dva njegova dela. Moj tata, s obzirom da je studirao teologiju i religistiku krajem sedamdesetih u Pragu i Bratislavi, kupovao je gomilu knjiga iz oblasti filozofije i dovlačio ih u Srbiju. Em je to tada bilo tamo jeftino za studenta srednje klase iz SFRJ, em, ako se ne varam, Hjum je bio ideološki podoban zbog njegovih relativno i uslovno “antireligijskih” stavova i nije cenzurisan od strane partijskih organa onovremene ČSSR. Ali, itekako imaš ti šta da mi “objašnjavaš”, vezano za Hjuma, pošto si upravo slikovito izvukao neke ključne primere i podsetio me na njih, tako da mi ti zapravo ne objašnjavaš, već argumentovano diskutujemo a aposolutno vidno je da si i u Vitgenštajnov rad a posebno u Hjuma, pronikao daleko dublje od mene…

Kada si se dotakao V. Djuranta – dva toma: “Um caruje” i “Ognjišta mudrosti”, (izdanja Narodnog dela) sam pročitao još tokom srednje škole i do danas ih imam u ličnoj biblioteci. Djurant je onovremeno itekako imao na mene uticaj da se opredelim za arheologiju, bez obzira što to baš sa ekonomske strane i nije bila pametna odluka, ali srećom sam masterirao i antropologiju, pa sam više sticajem okolnosti i snalaženja, uspeo da novčano valorizujem tu moju vokaciju, svakako primarno u oblastima tzv. primenjene antropologije….

Kada si se dotakao “cene knjiga” apropo Zlatne grane, na koju ću se vratiti kasnije, verujem da je to bilo zapravo Bigzovo izdanje u dva toma!? Znam da su koštale žestoko kada su izašle iz štampe. Ja imam jedno drugo izdanje objedinjeno u jednom tomu (zaboravio sam ko je izdavač). Elem apropo cena knjiga, još dok sam ja studirao, itekako sam morao da štedim za kupovinu brojnih publikacija, uključujući i Zlatnu Granu a ima skoro 20 godina od kada sam upisao fakultet. Od tog perioda do danas, knjige kvalitetnog sadržaja su najčešće otišle u bescenje, što meni lično odgovara, ali je poražavajuće kada na Kupindu jedan Sartr ili Aristotel, košaju tri puta manje od devijantnih knjiga, npr. Isidore Bijelice – inače literature, koju nisam uzeo srećom u ruke…. Toliko o tome, kako rapidno devijacija napreduje a to je samo jedna od merljivih referenci…

No, da se vratim na Frejzera i Zlatnu granu. Dobro si poentirao suštinu apropo njegovog objedinjavanja. To je upravo prvi pokušaj sublimacije onoga što mene zaista najviše lično interesuje a to su istorija verovanja u praistoriji i komparativna mitologija generalno. Verovatno si to mogao da uočiš upravo kroz moj članak o blatu kao Materiji Primi u kontekstu antropogonije, čime je zapravo i započelo ovo naše dopisivanje… Frejzera danas na katedri za antropologiju a posebno arheologiju, prema mom mišljenju krajnje neopravdano anuliraju, čak je izbačen kao literatura, pošto je njegov rad okarakterisan kao “rad salonskog antropologa”, koji nije ni jedan dan proveo na terenu i zapravo je samo “prikupio sve što mu je došlo pod ruku i zatim to ne kritički publikovao tražeći paralele i zajedničke izvore proizvoljno”. Iako ocena u kontekstu ovakve interpretacije njegovog rada, suštinski jeste tačna imajući u vidu da je prošlo više od 100 godina od publikovanja Zlatne grane, zaboralja se krucijalna činjenica da je verovatno da izvineš “propišao krv”, dok je prvi, ponavljam prvi, napravio opsežnu studiju komparativne mitologije, bez interneta u datom vremenskom kontekstu. Tako da na stranu njegove pogrešne interpretacije pojedinih rituala i sličnog, pošto do dan danas itekako se koristi kao sekundarni izvor, koji se doduše uvek mora proveravati zbog pojedinih interpretacija, ali prema mom mišljenju, njegov doprinos je epohalan. U skladu sa njime, jedino bi napravio paralelu sa meni više nego prijemčivim i dragim M. Elijadeom, koji je otišao deset koraka ispred i prvi načinio gomilu studija u kontekstu komparativne mitologije i u prvom redu istorije religije i verskih ideja na globalnom nivou. Po mom mišljenju, Elijade je genijalan autor, bez obzira što i tu postoje pojedine slobodnije interpretacije, ali realno, na tom polju istraživanja, nije ni moguće drugačije. Njegove studije o simbolima i simbolici, koje inače predstavljaju polje mog interesovanja, jedino donekle mogu u izvesnom smislu parirati pojedini Jungovi radovi a verovao ili ne, i Elijade je na studijama antropologije krajnje marginalizovan. E sada, tu nastaje problem, pošto svakako, profesori su uvek naglašavali da uz mere opreza, treba “da pročitamo” i Elijadea a posebno Frejzerovu Zlatnu granu, ali samo u kontekstu istorije razvoja nauke što konsekventno dovodi do toga da 99.99 procenata mojih koleginica i kolega se njih nije ni dotaklo… U predhodnom mailu sam ti pominjao značajan rad M. Wercela u kontekstu izvorišta zajedničkih mitova koja je nastala pod indirektim uticajem analitičke filozofije i direktnim Elijadea i još nekih desetak autora. Po meni je njegovo delo, iako najčešće kritikovano zbog “slobodnih interpretacija”, zapravo najbolja studija o komparativnoj mitologiji, odnosno o nastanku mitova koje stavlja dublje u prošlost njihovo poreklo, upravo zbog gomile sličnih “arhetipova” samih priča, mitologema, itd. Odnosno, u prvobitne zajednice Homo Sapiens Sapiensa na Afričkom kontinentu odakle su se migracijama – prema Vercelovim interpretacijama, priče postepeno širile i svakako strukturalno u narativnom smislu, pojedine mitologeme su se vremenom menjale, ali suštinska – izvorna forma – je ostala ista. Bolje da se zaustavim ovde apropo ove teme…;)

Hvala ti na ukazivanje ovog detalja vezano za film “Apokalipsa danas”. Cenio sam uvek taj film, posebno rasplet i naizgled poremećenost pukovnika Kurtza kao kulminaciju i poentu celog filma, ali iskreno, promakao mi je detalj vezan za Zlatnu granu na koji si mi ukazao. Doduše, film sam gledao pre nekih dvadeset godina i definitivno ću, nakon ovog krucijalnog detalja koji si mi pomenuo, odgledati ponovo, verovatno u naredna dva-tri dana…. Cenio sam uvek taj film prilično, ali uvek mi je delovao kao preformulisana, proširena i adaptirana verzija Hercogovog genijalnog ostvarenja “Agire – Gnev Božiji”. A da je lik Kurtza izveden iz lika koji u Agiri igra bolesno taletntovani ludak K. Kinski – za kojeg se postavlja pitanje “koliko zapravo glumi a koliko samo ispoljava realno svoj karakter”….:) U svakom slučaju, neizmerno ti hvala na ukazani detalj, mislim da će mi to promeniti percepciju Kopoline Apokalipse danas. Odnosno, uzdići ovo ostvarenje na mojoj subjektivnoj lestvici filmova…

Puno ti hvala za restaurirani snimak koncerta Pink Floyda sa Pompeja. Odledao sam ga i odslušao bezbroj puta, ali nemam ga u ovom kvalitetu verovatno.

Na kraju, kada smo kod snimka koncerta albuma PULSE iz Londona (1995), odnosno iz 1994, apsolutno te mogu zamisliti…. Kod mene se on vrteo permanentno mesecima u kontinuitetu prvo na studentskom računaru preko diska a zatim nekoliko godina kasnije i na prvom “smart televizoru”, koji sam kupio a onda posle i kada su povodom jubileja izbacili restauriranu verziju. Inače, ja sam svojevremeno oko 2011. i 2012. godine – zajedno sa tadašnjom mojom prijateljicom – pravio nekoliko tematskih večeri u onovremenom klubu “Dolar” (lociranog unutar onog opskurnog tržnog centra na ćošku Cvijićeve i Takovske, tj Ulice 29. novembra). Između ostalog, imali smo veče kada smo puštali samo snimak  koncerta sa Pompeja i posebno snimak koncerta  PULSE iz Londona…

Samo da ti napomenem, da si me inspirisao da od juče ujutru opet krenem još jednom sa Čarobnim bregom od T. Mana. Doduše slušam audio knjigu ovaj put. Ne čitam…

Pozdravljam te.

 

16. 05. 2025. 00:03

 

Dragi Kristijane,

Ukoliko ne dobiješ temperaturu 37,5 u trenutku kada je dobije Hans Kastorp onda odustani od Čarobnog brega. Davno je bilo kada je na moj nagovor jedna moja prijateljica dobila temperaturu upravo čitajući roman i umalo je bacila knjigu kroz prozor – meni se to desilo u vojsci pa sam onda gledao na vojni rok kao boravak u nekom sanatorijumu. Hipnotičan je taj roman, usisava te svojom strukturom, stalnim repeticijama, svuda prisutnom ironijom obiljem tema kojim se bavi…vremenom i shvatanjem vremena, ljudskog tela, ljubavi, smrti, dijalozima Setembrinija i Nafte, likom Berensa, Joakima, Klavdije, Menera Peperkorna i polako se nađeš u situaciji Hansa Kastorpa, koji je došao u Davos na tri nedelje a ostao sedam godina….neka vrsta Comfortably numb stanja.koji tek izbijanje Velikog rata prekida. Znam da sam se dobro namučio dok pre dvadesetak godina nisam našao nemačku ekranizaciju filma, ako ni zbog čega drugog barem da vidim kako izgledaju likovi i da li se poklapaju uopšte sa onim koje sam imao u svojoj glavi.

Toliko tema smo započeli i teško da mogu da stignem da sve prokomentarišem – propustio sam ono tvoje sećanje na reizdanje Raselove Matematike, nešto malo poznajem Elijadu pa sam nekoliko tekstova objavio o njemu… pa ću se zadržati na Apokalipsi i Verneru Hercogu.

Ako nisi do sada video dva dokumentarca javljaj…odmah ti ih šaljem jer to jednostavno ih moraš videti. Jedan je o snimanju Apokalipse “Hearts of darkness” a drugi o snimanju Fickaralda “Burden of dreams”.  U ovom prvom reditelj(i) su, koristili snimke sa seta koje je napravila Eleanor, Kopolina žena, kao i intervjue sa ključnim članovima ekipe i glumcima. “Hearts of Darkness” prikazuje neverovatne poteškoće, haos i skoro mitske probleme koji su pratili snimanje na Filipinima koje jje trebalo da traje nekoliko meseci a produžilo se od 1976 do 1978 s tim da je skoro godinu dana trajala postprodukcija naročito produkcija tona -sve što čuješ. skoro svaki zvuk a naročito helikoptera nastao je u studiju. Videćeš, ono što sam ti pisao, Marlona Branda sa viškom kilograma koji ne zna svoje replike, tajfune koji uništavaju setove, Martina Shina koji doživljava srčani udar, i generalno ludilo koje je vladalo snimanjem. Ovaj dokumentarac se smatra jednim od najboljih filmova o pravljenju filma ikada snimljenih i pruža sirov i iskren uvid u kreativni proces i borbu sa logistikom i egom na velikom filmskom setu. Nedovršen film je prikazan u Kanu 1979 i dobio Zlatnu palmu i od tada je ona čuvena rečenica F.F. Kopole “Moj film nije o ratu o Vijetnamu. Moj film je Vijetnam. (Kad smo kod Vijetnama taj rat, inače smatram ključnim događajem koji je oblikovao svetska kretanja u drugoj polovini prošlog veka, svuda pa i u tadašnjoj SFRJ).

Tačno si primetio o uticaju Agire na Apokalipsu i o tome je Kopola više puta govorio. Pre svega u atmosferi i vizuelnom stilu. Oba filma dele osećaj klaustrofobije i dezorijentacije, kao i moćne i nadrealne vizuelne prikaze reka i džungle kao dominantnih i često neprijateljskih sila. Hercogov film je stvorio snažnu atmosferu egzotičnosti i ludila u srcu nepoznatog, što je Kopola želeo da prenese u svom filmu o Vijetnamu. Zatim, oba filma istražuju temu ludila i opsesivne potrage za ciljem. Aguireova suluda potraga za El Doradom odjekuje Kurtzovim udaljavanjem od stvarnosti i stvaranjem sopstvenog kulta u džungli. Onda  Hercog je poznat po svom pristupu snimanju na autentičnim lokacijama i suočavanju sa sirovom prirodom. Kopola je sledio sličan pristup sa “Apokalipsom “, snimajući na koliko-toliko sličnim lokacijama na Filipinima koji su menjali Vijetnam i suočavajući se sa stvarnim izazovima okoline, što je doprinelo sirovosti i autentičnosti filma (Filipinska vlada je dala helikoptere koji su danju korišćeni za snimanje filma a noću za borbe sa pobunjenicama negde na Filipinima) I na kraju  Klaus Kinski u ulozi Agirea stvorio je ikoničan lik harizmatičnog, ali potpuno ludog vođe. Ovaj arhetip je na neki način prisutan i u liku pukovnika Kurtza, iako u drugačijem kontekstu.  Iako su to različiti filmovi sa različitim temama i narativima, nema sumnje da je Hercogov rad, posebno “Agire”, ostavio dubok trag na Kopoli i njegovom epskom filmu o Vijetnamu (ako je to uopšte film o Vijetnamu). Uticaj se može videti u vizuelnom stilu, tematskim preokupacijama i načinu na koji oba filma prikazuju čoveka suočenog sa divljinom i sopstvenim unutrašnjim demonima. Postoje tri verzije Apokalipse: original iz 1979, onda Redux verzija koja je skoro sat vremena duža sa scenama Plejboj zečica i francuskim plantažerima (Kopola je time hteo da objasni vijetnamsku prošlost kao kolonije Francuske) a pre par godina se pojaviila verzija Final Cut koja je negde na sredokraći. Ima nekoliko tekstova o samom filmu, bogami veoma ozbiljnih na sajtu, kao i komparativne analize Konradovog romana “Srce Tame” i samog filma gde je izmenjena ne samo lokacija (Kongo-Vijetnam) nego i cilj. Marlo ide da spase Kurtza iz divljine Konga a Vilard je poslat da ga ubije.

Što se tiče filma “Fickaraldo” Hercoga, najpoznatiji dokumentarac o njegovom snimanju je “Burden of Dreams“ iz 1982. godine,koji prati snimanje “Fickaralda” u amazonskoj prašumi i beleži neverovatne izazove sa kojima se Hercog i njegova ekipa suočavaju, uključujući teške terene, bolesti, sukobe sa lokalnim stanovništvom i Hercogovu fanatičnu posvećenost svojoj viziji, koja je uključivala doslovno prenošenje velikog broda preko planine. “Burden of Dreams” je fascinantan portret upornosti, ludila i granica ljudske izdržljivosti u potrazi za umetničkom vizijom. Postoji i priča o tome kako je jedan od članova ekipe automatski sebi odsekao nogu posle ujeda smrtonosne zmije, pa ozbiljne ponude domorodaca da ubiju Klausa Kinskog itd..)

Elem, rekoh ako nemaš filmove javi…odmah ti ih šaljem. Šaljem ti i ovaj tekst Tomasa Mana o tome kako je i zašto napisao Čarobni breg (možda najviše tekstova na Pulsu su posvećeni Tomasu Manu, Džojsu, Vitgenštajnu i naravno Tarkovskom o kome smo dali reč da ne pričamo)

Стварање “Чаробног брега” 

Praštaj šta sam sve propustio da prokomentarišem

Budi mi pozdravljen!

 

17. 05. 2025. 06:44

 

Dragi Bobane,

kao što sam ti napomenuo, ja sam Čarobni breg čitao ima tome već sigurno petnaest godina minimum i taj roman mi je jedan od retkih, koji je ostao nedefinisan za mene, što je krajnje nesvojstveno meni. S obzirom da ga ovaj put slušam u formi audio knjige, proces ide daleko brže, negde sam na trećini i iskreno daleko drugačije ga percipiram, prilično kompaktno, ali sačuvaću svoj konačan sud o njemu, kada ga završim…. Tako da, za sada neću dalje a pri tome, ja sam od Mana što se tiče romana, izuzev Čarobnog brega pročitao samo “Doktora Faustusa” a Budenbrokove uopšte nisam. Prema tome, ne mogu da budem ni izbliza potkovan kao ti u kontekstu poznavanja celokupnog Manovog stvaralaštva, pošto si očigledno pronikao u finese istog….

Tu ekranizaciju “Čarobnog brega” koju pominješ, da li je vredna gledanja ili bolje da je izbegnem?

Retko koja ekranizacija romana uspe, tako da se najčešće razočaram i izbegavam ih… Ovde svakako izdvajam samo dosta uspešnu Viskontijevu ekranizaciju Kamijevog Stranca, ali sama fabula dela, ne traži previše napora za ekranizacijom romana. U svakom slučaju u navedenom filmu iz 1967. godine, gluma Marčela Mastrojanija je više nego vrhunska. Takođe, izuzetno je uspešna i ekranizacija “Zločina i kazne” od Lava Kulidzhanova iz 1969. godine i to prvenstveno zbog vrhunskog scenarija, ali i maestralne glumačke ekipe. Doduše, postoji još nekoliko uspešnih ekranizacija. Ovde ne ubrajam nipošto Kjubrikovu “Odiseju u svemiru 2001” pošto, kao što znaš, ona nije ekranizacija, već paralelno je nastajala sa romanom, šta više mnogo jače je Kjubrik diktirao tempo Klarku, nego Klark Kjubriku. Odatle proističe i suštinska razlika, pošto Klarkove četiri odiseje su samo kvalitetan SF i ništa preko toga, dok je Kjubrikova Odiseja 2001…. Uh, da nećemo o tome, ta tema je tabu za našu prepisku….:) Pomenuo bih još jednu adaptaciju vrhunskog dela “Veliki Inkvizitor”, kao neke forme “zasebnog segmenta” u okviru romana Braća Karamazovi. Iako je Dostojevski ovde kroz Ivanovo prepričavanje, dosegao kulminaciju u svom stvaralaštvu uz izuzetak celokupnog romana “Zli dusi” i lik Kirilova, koji po mom mišljenju čak nadvisuje i “Braću Karamazove”, vredi pogledati adaptiranu kratku ekranizaciju “Velikog inkvizitora”, odnosno drame “Inquisition” iz 2002. godine koja ima nešto drugačiji kraj i samim tim čak nadmašuje i Dostojevskog. Odnosno, Jack Emery i B. M. Evans su u manje od sat vremena, stvorili raritetno remek-delo. Verujem da si odgledao, ali ukoliko nisi, aposlutno preporučujem. Dostupno je Online i na YT.

Kada je reč o Kopolinoj “Apokalipsi danas”, pošalji mi, molim te, taj dokumentarac, rado ću ga odgledati. Ponavljam, film je na mene itekako ostavio dobar utisak, ali ja sam ga prvenstveno posmatrao kroz vizuru Hercoga tj. Geneva Božijeg. Skrenuo si mi pažnju na detalj, koji nisam zapazio u kontekstu Zlatne grane i to je razlog da ću Kopolinu Apokalipsu danas, odgledati verovatno sutra uveče ponovo, nakon nekih petnaest ili više godina. U ovoj temi ti ne mogu parirati i to ni izbliza – očigledno! Svakako, apsolutno se slažem sa ovim što si konstatovao u poređenju sa Hercogovim opusom, odnosno konkretno  filma Agguire – razrađenom opsesijom i ludilom Kinskog koji, ponavljam po mom mišljenju, ovde uopšte zapravo i ne glumi! Kada je reč o W. Herzogu, e tu sam itekako pronikao u finese i odgledao sve od njega. Izdvojio bih i “Fatamorganu”, kao jedno od  njegovih jačih ostvarenja. Tako da “Burden of Dreams” sam odgledao i slažem se da je reč o dobrom dokumentarnom zapisu vezanom za “Fickarald”.

Inače, kada smo kod Vijetnama, priličan sam poznavalac istorije te zemlje, posebno antikolonijalne borbe i nadasve veliki poštovalac “studenta” kome je “prašuma bila vojna akademija”, tj. velikog Vo Ngujen Đap-a. U septembru i oktobru prošle godine, obilazio sam potpune pripizdine i vukojebine Vijetnama duže od mesec dana, prolazeći bajsem (povremeno) i preko 120 km dnevno što mi je zapravo rekord sa biciklom ostvaren u okolini stare prestonice – Hue. U svakom slučaju, u tih mesec dana nisam stao. Pošto sam u kontekstu mojih političkih idioma, izrazito antikolonijalno nastrojen a i u suštini levičar, Vijetnam je bila zemlja koja mi je itekako legla….  Obišao sam sa drugom predele od juga i delte reke Hue i Mekonga pa sve do krajnjeg severa, hodočasnički putujući dva dana dodatno, samo zbog lokacije Dien Bien Fua….

Da, započeli smo zaista mnogo tema i teško je sada da jedan drugog pratimo…

Pogledaću tekstove o Manu na PULSU, iako sam nešto ranije već čitao, ali sačekaću prvo da završim sa “Čarobnim bregom”, još jednom…..:)

Kada smo kod “ponude domorodaca da ubiju Kinskog”, uopšte se ne radi o mitizaciji a i nekako mogu možda da shvatim njihove porive s obzirom na ekscentričnost i urođeno ludilo genijalnog K. Kinskog….:)

Pozdravljam te.

 

16. 05. 2025. 14:33

 

Dragi Kristijane.

Poslao sam ti Hearts of darkness preko We transfera.  Mogu ti poslati i nemačku ekranizaciju Čarobnog brega ali ne znam koliko će ti se svideti (film je “pojeo” protok vremena u vizuelnom i glumačkom smislu). Teško je ekranizovati literalna dela a meni je ostao u sećanju kao izuzetno uspeo Hjustonov film Mrtvi rađen po Džojsu koji je snimio pred smrt. Viskontijevog Stranca nisam gledao ali su dobre ekranizacije Geparda (Leoparda) i donekle Smrti u Veneciji.

Pošto imam dosta filmova ne ustručavaj se da me pitaš za one koji te interesuju. Imam tu sve one meni drage filmove od Amerike, preko Evrope, Irane pa do Koreje i Japana.

Što se tiće 2001 (samo par rečenica a da ne uđemo više u sam film) je odnos Klarka i Kjubrika. Nije mali Klarkov doprinos….barem u dve stvari: a to je inicijalna priča Sentinel na koji je izgrađen ceo film i insistiranje na naučnoj preciznosti prikaza boravka u kosmičkom brodu. Postoji roman tj. jedna vrsta dnevnika snimanja koji je Klark napisao (mislim da se zove Izgubljeni svetovi 2001) gde je Klark potanko ispričao o celom procesu rada od 65-68. Mislim, nisam siguran,da je imam u digitalnom obliku. Proveriću.

Bio si u Vijetnamu??!!  I to biciklom i motorom? Svaka ti čast. Ne znam da li si gledao, ali postoji vrhunski dokumentarac od 10 epizoda u trajanju od po dva sata svaka, o uzrocima, toku i posledicama rata od dolaska Francuza pa do danas. Obavezno pogledaj Вијетнамски рат (TV Mini Series 2017) – IMDb

A sada te prepuštam čarima Čarobnog brega

PS: Pronašao sam Klarkov dnevnik i šaljem ga u prilogu mejla.

Budi mi dobro!

 

17. 05. 2025. 05:35

 

Dragi Bobane,

hvala ti za “Hearts of darkness”. Što se tiče Odiseje a bez tendencije da zalazimo dublje, pošto bi se mailovi pretvorili u višestrane eseje, nisi me možda razumeo. Ja Klarka itekako cenim, ali smatram da je uticaj Kjubrika na samu estetsku koncepciju vizualizacija i celokupno koncepciju filma, daleko veći i dublji. Podvlačim dublji u odnosu na Klarkov roman.  Pročitao sam “Izgubljene svetove”, kao i masu drugih analiza, dokumentaraca i zaista mnogih interpretacija Odiseje, pa samim tim, svakako da su i one uticale delimično na moje mišljenje, ali realno, taj film sam po sebi kreira kod svakog od nas jedan interni unutrašnji svet i permanentno goni na preispitivanje, itd. Film je više nego naučno  utemeljen i u tehničkom smisu te stoga i danas kada ga neko gleda, uopšte ne može da pretpostavi da je film nastao davne 1968. godine. Jednostavno, Kjubrik je uspeo da ga i u tehničkom smislu učini da nikada ne postane zastareo. Tišina u svemiru (muk) kao naučna činjenica, mislim da je samo jedna od premisa koja Odiseju čini jedinstvenom u istoriji kinematografije… A preciznost u realističnom smislu, nije samo Klarkova, već i Kjubrikova. Uostalom, Klark je kasnije itekako zalazio u pseudonaučne premise. Mada, boraveći na Šri Lanci (isto vukući se po svim mogućim pripizdinama) u januaru i februaru 2023. godine, pre bankrota države – apsolutno svaka čast A. Klarku na izboru lokacije za život. Jedino ne razumem, zašto se opredelio za Kolombo, jedini grad u pravom smislu na Cejlonu i ujedno jedan od najodvratnijih gradova koje sam posetio u inače možda i najlepšoj državi koja je apsolutno i danas kod lokalaca, oslobođena od konzumerizma (posebno na severu gde žive Tamili) i praktično stvorena je za “resetovanje mozga”…. Ovde završavam o Odiseji, samo bih ukazao na prema meni dva najznačajnija detalja, kako filma – u prvom redu, tako i Klarkovog dela. Poslednje “poglavlje knjige” (odnosno poslednji deo filma) “Jupiterova misija”, kao i početna scena – intro – sa tri nebeska tela su po meni ključne za razumevanje Odiseje. Kod nas je iz nekog razloga “Jupiterova misija” koja aludira na “kreatora”, pogrešno prevedena kao “misija na Jupiter”….

Da, obilazio sam detaljno Vijetnam, naravno ne samo biciklom i motorom, pošto je zemlja ogromna i razuđena. Između pojedinih gradova (lokacija) smo naravno putovali autobusima i unutrašnjim letovima, ali kada bih se bazirali na nekoj lokaciji privremeno, tu smo iznajmljivali bajs koji inače retko možeš da nađeš sa ispravnim kočnicama a znaš kakav im je saobraćaj…:) Zemlja je fantastična i zaista su drastične razlike i u mentalitetskom i geogradfskom smislu između severa, centralnog dela i juga, ali ne postiji “akvističkije društvo” koje od početaka sendenarizacije na tom područiju do danas, sve bazira na rekama, odnosno koje reke koristi do maximuma u svakom smislu (od transporta, preko prevoženja mrtvih, ribolova, pa sve do trgovine). Jenostavno, ne samo delta Crvene reke i delta Mekonga, već čitava zemlja “diše” preko reka, što je Kopola – između ostalog – dobro akcentovao i u Apokalipsi danas, kao naravno činjenično sporedni motiv…. Odgledao sam te dokumentarce o Vijetnamskom ratu, odlični su!

Ne znam da li pratiš, po mom mišljenju najkvalitetniju emisiju na južnoslovenskim jezicima nakon raspada SFRJ, koja po kvalitetu sadržaja može parirati sa najboljom svetskom produkcijom dokumentarnih filmova. U pitanju je “Povijest četvrtkom” hrvatskog radija, koji vodi Dario Špelić uz značajnu ulogu Tvrtka Jakovine. Postojala je jedno vreme i u televizijskom obliku pod imenom “Treća povijest”. U svakom slučaju, kada je reč o istorijskim temama, bukvalno svaka epizoda zamenjuje praktično stotine stranice čitanja tekstova… Bukvalno, do te mere određene teme, kvalitetno obrađuje uređivački tim. Do sada je izašlo verovatno preko 1000 sati snimljenog radijskog programa a teme su od praistorije do savremenog perioda, od problema nastanka metalurgije do uticaja Opeka a obuhvaćene su i filozofske teme u kontekstu politike ideja…. Sve ti je dostupno na projektu tj. sajtu jednog entuzijaste koji je sve objedinio pod imenom “Pametni radio” a ima dosta toga i na YT.  Kada je konkretno reč o Vijetnamu, moja topla preporuka su za sada dve emisije o Francuzima u Indokini, odnosno o borbi za nezavisnost Vijetnama. Malo slabije, ali isto dobro je u malo drugačijem formatu obrađen i rat za oslobođenje Južnog Vijetnama, odnosno boravak američke vojske u Vijetnamu. Zaista, emisija je riznica znanja sa uvek kompetentnim sagovornicima….. A dijapazon tema, blago rečeno, impresionira.

Hvala ti za poslane materijale.

Pozdravljam te.

 

17. 05 2025. 01:20

 

Dragi Kristijane,

Joooj, zaustavimo se na vreme što se tiče Odiseje. Inače će nam trebati meseci da sve kažemo šta imamo o tom filmu. Samo par stvari: Klark ima nekoliko dobrih priča (Zvezda), par pristojnih romana (Sastanak sa Ramom) ali se nikada ne može uporediti sa Stanislavom Lemom. Ima dosta kontroverzi oko njegovog života (mislim da su ga optuživali za pedofiliju), skoro sva dela iz poznijih godina su mu pisali drugi a on ih formalno potpisivao, tretman pod vodom zbog njegove bolesti tamo na Cejlonu (Izgleda da nije samo Viktor svetski putnik nego i ti)  itd…Dobro ti je zapažanje oko prevoda…Jupiterova misija. TV Beograd je, inače, bila druga televizija na svetu (posle BBC-ja) koja je prikazala film , nisam siguran 1982 ili 83 godine. Mislim da je neko od reditela (možda Spilberg) konstatovao da je taj film otišao najdalje u onom što film može pružiti u svim svojim aspektima. A tek Hal…o njemu se mogu napisati psihološke studije. Zaustavljam se.

Za ovu emisiju čujem prvi put i već sam odslušao nekoliko -O Francuzima i Amerikancima u Vijetnamu i nastanku američkog Ustava (uz neizostavnog i meni uvek dragog za slušati i gledati Žarka Puhovskog. Zaista su izvanredni pa zato moram da se upustim u pregled i skidanju  emisija sa linka koji si mi poslao. Koliko mogo da vidim izbor tema je neverovatan. Inače kao prolaze godine sve mi je napornije da čitam beletristiku već mi se interesovanje pomerilo ka istoriji i filozofiji. Kažu da je to normalno za one koji uđu u sedmu deceniju.

Ja odoh sada da preslušam neku od ovih emisija. Već si me zarazio.

Jak pozdrav!

 

18. 05. 2025. 04:31

 

Dragi Bobane,

slažem se oko Odiseje 2001 da bi nam trebalo nekoliko meseci a i tu mislim da si krajnji optimista…:) Kako si pomenuo Hala i celu kocepciju snimanja istog u kontekstu priprema njegovog glasa “oslobođenog” od emocija… MA DA, ZAUSTAVLJAM SE I JA OVOG TRENUTKA APROPO ANALIZE ISTE!

Poznato mi je da je Televizija Beograd među prvima u svetu prikazala taj film a ako se ne varam, a sa Odisejom je otvoren, čini mi se i prvi FEST organizovan u Beogradu i to je jedna od stvari koja pokazuje koliko je seriozna bila i postavka onovremene Televizije Beograd i selekcija filmova od strane organizatora FESTA. Inače, Odiseja 2001 je prva kaseta koju mi je tata pustio davne 1994. godine, pre četiri klasika od Serđa Leonea. Sećam se svakog trenutka tog prvog prepodnevnog gledanja, enterijera sobe, mojih reakcija, tate, mame, čak sunčanog dana i šetnje sa tatom nakon odgledanog filma, jednostavno svega…. Nakon toga sam je sledeći put gledao tek nekoliko godina kasnije, pa opet, pa opet, pa opet….  O tome, koliko je taj film ne samo meni koji deli prvo mesto sa Stalkerom (pošto je nemoguće iz višeslojnih razloga dati prvenstvo, jednom u odnosu na drugi), drag – verovatno sa Stalkerom aposolutni broj jedan do 1000 na mojoj listi, svedoči i jedna slika većeg formata (ulje na lesonitu), jednog sada australijskog umetnika, koji je nakon što ju je naslikao, iz SFRJ emigrirao u Australiju. On i tata su bili porodični prijatelji, odnosno konkretno njihova porodica sa mojom. Ta slika, “Monolit” / Stvaranje, je jedna od dva dela koja su okačena na jednom od najupečatljivijih mesta u roditeljskom stanu. U pitanju je naravno apstrakcija, ali obrati pažnju na kompoziciju tj. geometriju i kolorit dela i mislim da ćeš itekako prepoznati (isčitati) osnovne delove filma. Što je najveće ludilo, druga apstrakcija velikog formata, inspirisana je od strane jedne francuske umetnice upravo Kopolinom Apokalipsom. Čini mi se da je kataloški naziv tog dela “Metauniverzum pukovnika Kurtza” ili tako nekako…. Kada smo već iznova kod “Apokalipse danas”, upravo sam je juče odgledao zbog detalja oko Zlatne grane koju si pomenuo da se pojavljuje na stolu kod pukovnika Kurtza na stolu. Zaista ti hvala na ukazivanje na taj detalj koji sam propustio. Poslednji put sam Apokalipsu gledao, ima tome sada već sigurno oko petnaest godina i da, utisak je ostao isti, čak i bolji koliko je to izvanredan film. Odgledao sam je, čisto da presečem “svoj sada već duboki boravak sa Kastorpom u sanatorijumu….” 🙂  Zapravo sve se više udubljujem i iskreno “previše sam tamo” a u kontekstu tema i razgovora u romanu, čak i ova naša korespondencija ima nekih barem naizgled sličnosti…:)

Ovo što si pomenuo za čitanje beletristike, ne ide sa godinama, veruj mi…. Ja sam odavno u tom modu, odnosno od kada su se pojavile audio knjige s obzirom da i sada – izuzev Čarobnog Brega kojeg ovaj put slušam – paralelno čitam četiri druge stručne publikacije i po neki članak, koji mi neočekivano naiđe…. Jednostavno nemam vremena za sve a i lakše mi je sa audio knjigama kada je naracija adekvatna. Kada smo kod S. Lema, apsolutno se sa tobom slažem da je daleko iznad A. Klarka. Kada sam se prvi put susreo sa PULSOM, a možda doduše i kasnije, čini mi se da sam upravo pročitao jedan tvoj tekst o njegovom radu, jako dobru analizu koju si napisao, ali sada sam iskreno zaboravio naziv tog tvog članka. Što se tiče optužbi Klarka za pedofiliju, to zaista ne znam, ali mislim da su i K. Kinskog optuživali za isto, ukoliko nisam nešto pobrkao. U svakom slučaju, boraveći na Cejlonu, A. Klark se godinama bavio amaterski podvodnom arheologijom i napravio čitav niz pseudo-dokumentaraca.

Pozdravljam te.

 

18.05. 2025. 04:42

 

I da zaboravih, što se tiče “Povijesti četvrtkom”, iskreno nisam znao da nisi čuo za tu radijsku emisiju. Mogu ti reći samo da se spremiš na jednu pozitivnu epidemiju slušanja…:) Veruj mi, kao arheolog i antropolog i dobar poznavalac mnogih oblasti istorije, ne preterujem kada kažem da pojedine emisije praktično zamenjuju po kvalitetu, čitanje nekoliko desetina članaka pa čak i knjiga o konkretnoj temi, uzimajući u obzir koliko dobro  Dario Šplelić uređuje sadržaj istih! A za Puhovskog se apsolutno slažem. Pored Mirka Dautovića, Tvrtka Jakovine i Zorane Baković, apsolutno ga smatram jednim od retkih pozitivnih “analitičara” koji se danas pojavljuju u medijskom etru….

Pozdravljam te

 

19. 05. 2025. 00:02

 

Dragi Kristijane,

Taj prvi Fest je bio prepun odličnih filmova pošto je Milutin Čolić odlučio da festival počne sa izborom filmova prethodnih godina a posle se ustalilo da se prikazuje izbor filmova samo iz prethodne godine. Taj Fest je bio jedna vrsta fakulteta koji je obrazovao generacije i generacije ljudi. Znam sa koliko smo pažnje i strasti čekali svaki februar i “Hronike Festa” na TV-u koje je vodio Nebojša Đukelić. Po završetku festivala izbor najboljih filmova je prikazivan u Novom Sadu, Nišu i Prištini. Tako sam u nedelju uveče nekog marta 1980 gledao i Apokalipsu (prvi od nekoliko desetina puta) u prepunoj dvorani koja je primala 700 ljudi. Sutradan sam odgovarao u gimnaziji na času filozofije i “propatio” što mi nije dopalo neko pitanje koje bih na neki način mogao da dovedem u vezu sa Apokalipsom (čiji se naslov prvi put vidi u filmu kao grafit na zidu kada Denis Hoper dočekuje Martina Šina i ekipu sa broda u Kurcovom logoru). Zanimljivo Odiseju sam gledao nebrojeno puta ali uvek na televiziji, sa VHS kaseta ili DVD-ija. I onda je pre dvadesetak godina bila projekcija filma u Kinoteci tako da sam dočekao da je vidim i u bioskopu – žao mi je što nikad neću videti projekciju kakvu je organizovao Nolan pre par godina u par američkih gradova sa muzikom koju je svirao filharmonijski orkestar. Vidim sliku Monolit – Stvaranje i bez ikakve dileme ( i da mi nisi kazao) pogodio da je inspirisana Odisejom. Ima jedna anegdota sa snimanja u vezi Halovog glasa a to je da je neko iz ekipe čitao njegove replike na snimanju kako bi Boumen i Pul imali orijentaciju u govoru svojih replika, pa je onda neko snimio njegov glas u postprodukciji čime Kjubrik nije bio zadovoljan pa je angažovao Daglasa Reina koji je replike snimao ležeći u krevetu a Kjubrik mu je podmetnuo jastuk pod stopala da bi ga dodatno relaksirao. Imam negde na nekom od diskova okean fotografija sa snimanja na kojem je najskuplji deo bio onaj džinovski valjak širine 3 metara koji se lagano okretao i gde su snimane scene enterijera Enterprajza. Najviše muka im je zadala olovka koja lebdi u vazduhu dok  Hejvud Flojd spava i na kraju su to rešili samolepljivom trakom koja je držala olovku na staklu koju su pokretali van dometa kamere. Inače pantomimičar koji je igrao Moonwatcher-a je Danijel Rihter, prisan prijatelj Džona Lenona i autor fotografije sa prvog solo albuma Plastic Ono Benda. Lenon je predlagao da jedan od bioskopa u Londonu stalno svakog dana na programu ima samo jedan film…Odiseju.

Lem je izuzetan pisac o čemu sam, posle jedne tribine, pričao sa Zoranom Živkovićem koji mi je pričao o susretu sa njim u Poljskoj (mislim da ima jedan tekst o tom susretu na sajtu)  i prevazilazi žanr naučne fantastike. Bio je izuzetno obrazovan…dovoljno za to je ona esejistička knjiga Summa Tecnologiae. A Klark jeste bio na nivou tabloidnih a optuživan za pedofiliju ali je kraljevska kuća ipak odlučila da ga imenuje vitezom. A za Kinskog znam, pored opštih svedočanstava o njegovoj prirodi, da je napastvovao svoju kćerku o čemu je pričala njegova druga kćer – Nastasja.

Zaista nisam znao za Povijesti četvrtkom i veliko ti hvala što si mi upalio svetlo (poput Setembrinija kada ulazi u sobu Hansa Kastorpa). Preslušao sam već nekoliko emisija a zaista sam iznenađen kojih tema tu ima. Dakle imaću šta slušati. Poslao sam ti danas predavanja Puhovskog. Ako si ih slušao nije na odmet da ih ponovo čuješ.

Moj pozdrav!

 

19. 05. 2025. 06:08

 

Dragi Bobane,

Hvala ti za predavanja od Puhovskog, skinuću ih danas. Možda sam nešto i slušao, ali ionako nije na odmet da ih imam objedinjene u svojoj digitalnoj arhivi.

Dobro si objasnio značaj FESTA i njegovu nekadašnju internacionalnu opravdanu reputaciju, od koje je danas, na žalost, ostala samo senka ili čak ni toliko…. Znam sve navedene pojedinosti snimanja koje si naveo u kontekstu Kjubrikove Odiseje. Jedino nisam znao da je najveći problem bio sa olovkom u tehničkom smislu i nisam znao za ovu anegdotu vezanu za Dž. Lenona i hvala ti na toj informaciji. O glasu Hala, nećemo, pošto bi nam samo zalaženje u taj aspekt Odiseje rezultirao po mojoj skromnoj proceni sa jedno deset opširnijih mailova a to je samo jedan segment….:) Dakle, ispostavlja se da smo sedeli u kinoteci zajedno pre dvadeset godina, mada mislim da nije bilo pre dvadeset, već pre 22. godine, ali nisam siguran iskreno…. Ja sam takođe tada, jedini put odgledao Odiseju na “velikom platnu” na žalost…. Drago mi je da si iz apstrakcije isčitao i bez toga da ti napomenem, elemente Odiseje…..) Ta slika mi je, možeš pretpostaviti, izuzetno draga. U više navrata sam buljio u nju i povremeno još uvek gledam često u pojedine detalje iste….

Što se tiče grafita na zidu “propileja hrama u džungli” na kojem je ispisano “Apokalipsa danas”,  taj detalj sam takođe tek sada gledajući iznova film po prvi put primetio iz čega konsekvento proizilazi da prilikom ranijih gledanja, apsolutno nisam obraćao pažnje na detalje, odnosno da nisam na adekvatan način zapravo odgledao film…. Postao si mi neka vrsta “gurua” (u pozitivnom smislu), vezanog za taj film, ali i za Mana, odnosno za Kastropa i Setembrinija….:) Naftu tek upoznajem bolje, pošto sam trenutno sa Kastropom izgubljen u planini, što mi permanentno vraća na neke doživljaje i osećanja koje sam imao boraveći sam u bespućima Prokletija, naravno u jednom čudnom i trenutnom percipiranju istih…:)

Drago mi je što si se “navukao” na Povijest četvrtkom…:) S obzirom da je snimljemo preko 600 ili 700 emisija do sada, “zaraza će trajati”….:) Ja srećom, “Povijest četvrtkom” redovno pratim više od 10 godina, odnosno odslušam bukvalno svaku novu emisiju, tako da je kod mene slušanje iste, postalo hronična bolest….:) Iako se pored toga, veoma često vraćam na starije epoizode tako da sam pojedine, sasvim sigurno, odslušao možda i nekoliko puta.

Pozdravljam te.

 

19. 05. 2025. 22:02

 

Dragi Kristijane,

To je bila ta projekcija Odiseje negde 2004, eventualno 2005 u Kinoteci, ne znam da li je kasnije prikazivana i mi smo verovatno, bili zajedno tamo. Imaš pravo, samo o glasu i ponašanju Hala ispisali bi desetine mejlova.

Naftina argumentacija će biti, nažalost najubedljivija. Divan trenutak je kada Hansu Kastorpu,  Klavdija, na kraju Valpurgijine noći, sa očima Pšibislava Hipea kaže: “Vi volite na nek način, tipično nemački. Ne zaboravite da mi vratite olovku” Jedan od najbitnijih delova je Kastorpova avantura sa skijanjem, boravak u brvnari i njegove halucinacije..

Hvala ti što si me navukao na Povijest četvrtkom. Upravo slušam emisiju o berlinskom zidu i, naravno ubacili su Bouvija i “Heroes”

Jak pozdrav!

 

20. 05. 2025. 19:04

 

Dragi Bobane,

Što se tiče “Povijesti četvrtkom” lepo sam ti u startu rekao da te čeka lepa zaraza…:) Drago mi je da ti je i ta druga slika inspirisana Apokalipsom, ostavila utisak kao i prva, mada je po meni Monolit tj. Stvaranje, daleko eksplicitnija i kociznija a ova ipak predstavlja upakovanu formu, odnosno inspiraciju kako sam ti u kontekstu njenog naziva napisao u nekom od predhodnih mailova…

Da, muzika u Apokalipsi danas je izvanredna, ali slažem se da je najprepoznatljivija prema Dorsima i naravno onoj sceni sa Vagnerovom Valkirom a na uštrb drugih pa čak i one koje je komponovao F. Kopola… Ponavljam, ti si meni “guru” i izvor informacija za Apokalipsu danas, tako da tu ne pariram u diskusiji već te samo pratim i primam informacije….:) Putovanje rekom jeste Vijetnam u pravom smislu reči. Mislim da sam ukupno prevozeći se različitim sredstvima od ribarskih čamaca, preko šlepera pa do turističkih brodića, prilično dobro shvatio i mogu konstatovati da ne postoji stanovništvo koje je u takvoj koheziji sa rekama i da je Vijetnam sa svim svojim etničkim grupama, kroz celu svoju istoriju, jedinstvino akvističko društvo. Dunav izgleda smešno u poređenju sa širinom i moći Mekonga, reke Hue i Crvene reke, pa čak i sa hidrološkim sistemima centralnog dela Vijetnama….

Percepcija vremena u “Čarobnom bregu” je u suštini centralni motiv koji se prepliće višeslojno u celom fabularnom toku romana. Taj utisak sam jasno stekao još nakon prvog čitanja i njega sam jedino koncizno definisao. Sada samo produbljujem suštinu istog, ali iskreno ne znam ni jedno književno delo gde je koncepcija vremena bolje prezentovana. Donekle, mogu parirati Heseova dela “Banjski gost” i “Umetnost dokolice”, ali u odnosu na Mana, tj. konkretno “Čarobni breg”, daleko zaostaju u finesama… Dobro si primetio da je tok Brega kao simfonija a posebno raspored celina fabularnog toka, odnosno dužine određenih segmenata koji se postepeno skraćuju suprotno vremenu realnog boravka Kastropa… Što se tiče dr Faustusa, i tu je koliko se sećam vreme dobro razrađeno. Njega ću u audio formatu preslušati kada završim sa Čarobnim bregom a onda mi ostaje, nešto što moram da priznam da nisam ni čitao a to su Budenbrokovi, kao  i  “Josif i njegova braća”.

Doduše, kod Prusta je isto na sasvim jedan drugačiji način – upakovano – isto “pojam vremena” centralni motiv, što se oseća i prilično odražava na čitaoca, uzimajući u obzir obim njegove “Potrage…”, Međutim, kod Prusta je sasvim drugačiji pristup i stoga ne vidim paralele ni sa Manom a ni sa Heseom….

Pozdravljam te.

 

21. 05. 2025.

 

Dragi Kristijane,

Ne “izazivaj” me oko Apokalipse i onih meni omiljenih filmova.. Imam okeane trivija sa snimanja ne samo Apokalipse, kompletnog Tarkovskog, Kjubrika, Kurosave, Viskontija…. (Znaš li da je snimatelj Storaro visio sa kamerom vezan konopcima o sanke za snimanje scena iz helikoptera, a da je Kopola bio toliko ljut na Branda da nije ni prisutvovao snimanju scena sa njim već je Brandove improvizacije snimao asistent režije (onaj tip koji saopštava Vilardu na ručku sa generalom da Kurtz mora biti likvidiran). Danas čitam da je Ob širok 90 km na pojedinim mestima a sada mi kažeš da Dunav izgleda smešno sa vijetnamskim rekama.

Cenim Tomasa Mana zato što pored izvanrednog obrazovanja (a nije ni završio fakultet) imao dar da mu je svaki roman i novela drugačija…Na osnovu Lote u Vajmaru nikad ne možeš prepoznati Mana u Bregu, a na osnovu Budenbrokova da je pisac Faustusa isti čovek. Pripremao sa za Smrt u Veneciji proučavajući leksiku i stil Geteovog pisanja. Pored nekih priča nisam još pročitao Josifa i njegovu braću. Oduvek me je čudilo to otkud Man i priča iz Biblije. Valjda ću uspeti da vidim u čemu je tu stvar.

Man je po meni jedan od poslednjih velikih pisaca  nazovimo ih klasičnim romanima a  Prust i Džojs s oni koji su istinski razvili nove mogućnosti. Dok je Džojs imao i neke prethodnike (Virdžinija Vulf, recimo) Prust je jedinstven. Nema ni prethodnika a ni naslednika. Zbog “Vremena….” sam jedno vreme čitao Bergsona i nisu neosnovane ocene da je Bergson imao veliki uticaj na Prusta.

Moj pozdrav!

 

21. 05. 2025; 07:09

 

Dragi Bobane,

Ne “izazivam” te apropo Apokalipse…:) Uostalom, već sam više puta naglasio da što se tiče tog filma, apsolutno ti ne mogu parirati budući da, koliko vidim, mogao bi komotno da napišeš doktorsku disertaciju o istom….Bez preterivanja…:)

U kontekstu Dunava u poređenju sa rekama u Aziji, on jeste smešan u smislu poređenja širine i dužine. Međutim, moćna je to reka koja je u velikoj meri omogućila neolitizaciju Centralne i Jugoistočne Evrope. Ukoliko pogledaš kretanje neolitskog supstrata iz Anadolije iz koje je nastala na našem prostoru prvo Starčevačka a zatim i Vinčanska kultura, može se jasno shvatiti enormni značaj ne samo Dunava, već i Moravsko-Vardarske doline pa sve prema jugu do kompleksa Sesklo u Grčkoj. Pri tome, Dunav, posmatrajući u kontekstu značaja Đerdapske klisure, tj. njene geomorfološke forme pre izgradnje hidrocentrala Đerdap 1 i Đerdap 2, ima poseban civilizacijski značaj. Jedinstven mezolitski fenomen na globalnom nivou, odnosno kultura Lepenskog vira koja je iako demografski izuzetno mala i izolovana u Đerdapu na svega nekoliko lokaliteta na ušću Boljetinske reke u Dunav, iznedrila je prvu monumentalnu sklupturu na tlu Evrope, prvi urbanistički plan naselja sa jedinstvenim podorisom nastambi po ugledu na brdo Treskavac lociranog nasuprot eponimnog lokaliteta, itd. Tako da, uzimajući u obzir navedeno, generalno posmatrano – Dunav kao reka – u kontekstu istorije civilizacije ima svetski značaj, koji se i kasnije u kulturno-istorijskom smislu u dugom vremenskom periodu svakako reflektuje i kroz formiranje utvrđenja rimskog limesa, izgradnji Trajanovog mosta od strane Apolodora iz Damaska, izuzetno zahtevnom poduhvatom izgradnje rimskog puta usečenog u klanac klisure Đerdapa, koji je danas – na žalost – ostao ispod površine vode nakon izgradnje hidroelektrana, iako je njegova dužina iznosila nekoliko desetina kilometara i praktično je do trenutka potapanja, bio netaknut a time u takvom obliku, jedinstven na tlu Evrope.

Jako je mnogo filmova, bendova, književnih dela, filozofskih radova, o kojima bi smo kvalitetno i očigledno mogli raspravljati satima…. Zato je dobro što smo odmah ostavili, što prećutno a što profilaktički – svako iz svojih razloga –  teme koje se dotiču Tarkovskog, Kjubrika i Kamija, van ove prepiske….:) Tome ćemo možda pristupiti kada se budemo videli, ali u formi prepiske nikako!!! :):):):)

Smrt u Veneciji jeste dobro delo, ali debelo zaostaje i za dr Faustusom i za metafizikom realnosti “Čarobnog brega”, u koji sam u odnosu na prvo čitanje, ovoga puta, slušajući ga, praktično utonuo stvarajući sosptvene vizualizacije scena, enterijera sanatorijuma, bolničkih soba, terase, predela itd. Ma teško mi je to da opišem, ali “utonuo” je možda najadekvatniji termin…. Ponavljam, imam taj hendikep da Budenbrokove, nisam čitao, ali preslušaču ih, pošto, kao što sam ti već pomenuo, sasvim dobro “varim” audio knjige ukoliko je adekvatna naracija a naraciju za njih, kao i za “Priče Jakovljeve” je radila ista osoba. I da, izuzetno je začuđujuće da se Man dotakao uopšte “biblijske teme”, ali za sada meni ostaje tajna na koji način. Ne bi me čudilo da na kraju pristup bude u nekoj formi poput Saramagovog “Kaina”. Naravno u potpuno drugačijem literarnom stilu, mada možda i grešim, budući da pričam napamet…. Slažem se da Manovo obrazovanje i informisanost impresionira, posebno u kontekstu dualizma u veri, problemu religije, poznavanja određenih ezoteričnih i verskih tendencija, itd.

Slažem se sa tobom apropo Prusta i Džojsa, ali ipak bih Prusta u kontekstu poređenja njih dvojice (iako je ovo nezahvalno), istakao kao veštijeg, ali i zamornijeg…. Teško je akceptovati njegov stil. Nešto slično je i sa Foknerom.

Kada smo kod A. Bergsona, meni je kod njega suštinski interesantan ne baš vidljivi uticaj Plotina i krajnje vidljiv uticaj Šopenhauera, Spinoze i naravno Kanta što je u kontekstu poslednjeg navedenog, apsolutno očekivano….

Inače, zaboravih apropo nekoliko stavova koje smo razmenili oko Hjuma. Ne znam da li si čitao njegovu studiju o Besmrtnosti duše i suicidu, ali toplo preporučujem….

Pozdravljam te.

 

 22. 05.2025; 01:22

 

Dragi Kristijane,

Par puta sam rekao da si mi pomogao nekim savetima. Jedan od njih koji pamtim je da si sugerisao da ne postavljam tekstove koji su pseudo naučnog karaktera. Bio je to neki tekst o vinčanskoj kulturi koji sam, onda, uklonio.

Verovatno si primetio da ima dosta toga homoseksualnog kod Tomasa Mana. Recimo u Čarobnom bregu je odnos tj. njegovo sećanje na Pšibislava Hipea kojeg likom pronalazi u Klavdiji Šoši. I oboje imaju istu rečenicu: Ne zaboravi da mi vratiš olovku. Tito je znao šta radi u oblasti kulture pa je nekih sedamdesetih odlikovao deset filmskih autora. Mislim da su tu bili Kurosava, Ford, Čaplin, Bunjel, Bergman kao i Viskonti. TV Beograd je onda prikazala filmove za koje je imala pravo a jedan od njih je bio Smrt o Veneciji. Znajući da je Viskonti osim što je bio aristokrata, komunista bio i homoseksualac nije me začudio perfektan izbor za ulogu Tađa, nije me iznenadilo ni korišćenje Malerove muzike ali sam mislio da su primese homoseksualnosti, ne samo platonske nego i fizičke ljubavi Ašenbaha prema Tađu njegova intervencija. Tako sam mislio dok nisam kasnije pročitao novelu i shvatio da, pored toga što je promenio zanimanje Ašenbaha (književnik u noveli, muzičar po uzoru na Malera u filmu) je Viskonti ublažio primese homosleksualnosti u odnosu na Mana. Danas je to poznata činjenica o kojoj su pisane i knjige. Viskonti je uspeo da muzički i vizuelno dočara…Veneciju. Ne znam koliko i samu novelu. Meni je, recimo bila iritantna gluma Dirka Bogarta, glumca kojeg volim i koji je bio izvanredan u drugom Viskontijevom delu: Sumrak bogova. Uostalom Viskontija treba gledati barem od Sensa, Belih noći, Roka, preko Geparda pa nadalje do Nevinosti i Zatvorenog porodičnog kruga. U tom nizu mislim da samo Stranca i Opsesiju nisam gledao nisam gledao mada ga imam negde na diskovima. Voleo sam te italijanske reditelje, De Siku, Roselinija, Felinija, Viskontija, Antonionija i Bertolučija mada ima i drugih.

Od Hjuma imam njegovu Raspravu, nisam uspeo da nađem druge knjige uključujući i  Besmrtnost duše i suicid. Više sam o njemu saznavao preko Koplstona, Rasela i drugih eseja.

Ima li nekog filozofa kojeg ne poznaješ? 🙂

Prust omamljuje i njegov ciklus romana je nešto poput Madlene kolačića za nas i naša sećanja.  Nema većeg majstora u baratanju rečima od Džojsa, Krvlju potpisujem to. Na neke delove Ulisa sam bio spreman da pocepam knjigu, neke delove (onaj u formi drame) uopšte nisam razumeo a četvrto gde upoznajemo Bluma i pretposlednje poglavlje pisamo kao katehizis skoro da sam znao napamet.

Ako nemaš ovu knjigu nabavi je odmah. Najpotpunije delo o svemu u vezi Tarkovskog s tim da su filmovi analizirani kadar po kadar. Filmovi Andreja Tarkovskog: vizuelna fuga

Još da dodam … Andrej Zvjagincev je  reditelj o kome se mnogo toga može reći. Mislim da sam 2004. pola Beograda nagovorio da gledaju taj film. Onda idu Izgnanstvo, Elena, Levijatan i Bez ljubavi. Dok se u prva dva bavio biblijskim, takoreći, temama, sa suptilnim posvetama Tarkovskom, ostala tri su surova svedočanstva o današnjoj Rusiji. Ovo je napisano dan posle gledanja Povratka.

Moj pozdrav!

 

22.05 2025. 05:37

 

Dragi Bobane,

prvo, odličan ti je tekst o “Povratku” od Zvjaginceva. Evo upravo – uz cigarete i kafu, sam ga pročitao a pre nego što započnem decenijsku rutinu jutarnjeg vežbanja. Iako je to “jutro”, sada kod mene u vremenskom smislu, postalo i suviše relativna kategorija. Elem, pre nego što krenem sa vežbanjem, opet ću se upustiti u sada već našu prepisku iz koje će, ukoliko ovako nastavimo, uskoro bukvalno proizaći dovoljno materijala za knjigu koju svakako ne pretendujemo da objavimo, ali iskreno ti moram zaista priznati, da protivno svim mojim ranijim zaista prilično odbojnim vođenjima konverzacije pisanjem u ovoj formi i to u zapavo u nemerljivoj kraćoj formi, itekako mi ovo dopisivanje, ili bolje rečeno analiziranje čitavog dijapazona isprepletanih tema zaista prija i da me obogaćuješ sa čitavim nizom informacija….

No da se vratim na tvoj tekst i Zvjaginceva. S obzirom da si tekst napisao nekoliko sati nakon gledanja “Povratka”, skidam kapu kako si sve lepo posložio i napravio analogije primarno u smislu uticaja drugih dela kinematografije, književnosti i režisera. Očigledno si “doživeo film” na isti način, ali bukvalno u 95 procenata, kao i ja…. Svakako, analiziranje Zvjaginceva nas opet dovodi na rub Tarkovskog, koji nam se od početka prepiske, nekako malo – malo, sam nameće kao tema, iako se za sada vešto odupiremo zalaženju u njegov unutrašnji kompleksni svet iz kojeg su iznedrila epohalna ostvarenja pri čemu odrednica “epohalno”, je i suviše slaba da bi se na adekvatan način u vrednosnom smislu istakao značaj njegovih filmova!!! Levitijan jeste svedočanstvo o postsovjetskoj Rusiji u najkrućoj mogućoj formi, koja se danas itekako reflektuje više nego ikada na dnevno-političkom nivou. To je devijacija droštveno-socijološke forme: komparacija poslednjih godina Carske Rusije (čitaj Raspućin) – današnja Rusija (čitaj Dugin). Pri tome ističem da su i prvi i drugi navedeni, jedno od najogavnijih pseudo-naučnih, priprostih, ruralno-smrdljivih pojava u istoriji Rusije kao dihotomni tj. antipodu od zemlje. Kulture, koje je sa druge strane od navedene dvojice, iznedrila jednog Šestova, Ejzenštajna, Bulgakova, Tarkovskog, Dostojevskog, Tolstoja itd. Gle ironije i paradoksa samo jednog sloja apsurda (posmatranog u svojsvu jedne nacije). Ovde ću se zaustaviti oko ove teme! U svakom slučaju Zvjagincev itekako inkorporira čitav niz elemenata iz Tarkovskovog stvaralaštva, kao što si dobro primetio…

Latentna homoseksualnost kod Tomasa Mana je više nego očigledna i posebno suptilno, ali u isto vreme nedvosmisleno naznačena kroz Kastorpove recidive na Pšibislava koje se  repetituju kroz njegov odnos i segmente vezane za Klavdiju. Iako je segment sa olovkom očigledan, ipak bih na prvo mesto u tom smislu istakao da se u Čarobnom bregu, Man kroz Kastropa toga najviše dotiče kroz opis očiju Šoši, odnosno Pšibislava i to u nekoliko navrata.

Uređivačka politika Tv Beograda i uopšte kulturnih politika vezanih za kinematografiju u SFRJ je zasebna tema i tu svakako opet slika nije monolitna u hronološkom smislu. Period koji ti ovde pominješ, je već onaj segment Titove i Kočine politike, koji je u kulturološkom smislu a u skladu sa afinitetima konzumenata kulturnih sadržaja u najširem smislu definisano, inklinisao prema Zapadu, odnosno bolje rečeno, praćenju globalne scene u celini. Ta liberalizacija i jeste izrazito pozitivna tendencija koju je krasila SFRJ u poređenju na entitete istočnog lagera, gde je cenzura bila nemerljivo drastičnija.

Viskonti kao nedvosmisleno pozicionirani levičar, opet predstavlja temu o kojoj bi se moglo dosta raspravljati. Kada je reč o ekranizaciji Manove “Smrti u Veneciji”, iskreno meni taj film nije uopšte ni malo legao i drastično je drugačiji utisak između Lukinijevog filma i Manove novele. “Opsesiju” vredi odgledati svakako, ali ne očekuj previše. Možda su upravo “Bele noći”, i “Leopard”, njegova najbolja ostvarenja, ali ipak ekranizacija Stranca sa enormno dobrom glumačkog postavom je maestralna i vrhunac Viskontija kao režisera, što sam ti pomenuo u jednom od predhodnih mejlova. Kada je reč o “Nevinosti”, nisam nešto preterano oduševljen filmom a “Zatvoreni porodični krug”, nisam odgledao…

Ima dosta dobrih italijanskih režisera. Pored Felinija i Roselinija, ipak bih istakao na prvo mesto Serđa Leonea. Njegovi “špageti vesterni” napravljeni su osećam da unište vesterne – koji po meni predstavljaju primitivan, izrazito ruralno patetičan i krajnje odbojan političko instrumentalizovan (neo)romantičarski žanr. U kombinaciji sa muzičkim podlogama Ennnio Morrikonea i psihološkim profilima likova u filmovima kroz maestralnu glumačku postavu, “Za šaku dolara”, “Jedan dolar više”, “Dobar loš i zao”, kao i “Bilo jednom na divljem zapadu”, su apsolutno ostvarenja vanvremenskog karaktera. Naravno tu je i remek-delo “Bilo jednom u Americi” koje je pak priča za sebe. Dakle, Leone je uspeo da objedini sa jedne strane izuzetnu prijemčivost prema publici a ispod slojeva osnovne fabule, da do perfekcije razradi i demitizuje onovremenu Ameriku kroz kompleksne karaktere likova u filmovima i da još, povrh svega, sve to snimi pretežno u Španiji…. Ali, jedno je jasno a to je da je mrzeo klasične vesterne i niko me neće ubediti u suprotno i hvala mu do neba što ih je zacementirao i postavio u rang turbo-folka… Kada smo kod Bertolučija, cenim ga, ali smatram da mu se previše pridodaje pažnja, odnosno da se preuveličava njegov značaj, iskreno…

Hjumovu studiju o duši i suicidu sam jedva ulovio na Kupindu. Svakako, baci pogled, povremeno se pojavi pošto je štampana u malom tiražu, ali obično je prodavac preceni s obzirom da se retko nalazi. To je suštinski izvrsna studija koja je u mnogome uticala i na Dirkema a i na neke kasnije autore koji su se bavili ovom problematikom, uključujući i Lava Šestova.

Kada smo kod Džojsa, tu te više slušam nego što se upuštam u diskusiju, pošto tu od tebe učim, kao i u kontekstu Apokalipse danas…:) Svakako, slažem se da mu je veština pisanja u “baratanju rečima”, kako si se slikovito izrazio, raritetna. Inače kada smo kod Ulisa, godinama pratim tvoje objave na FB sa tog profila i tu si zaista “Kamijevac” i svaka čast na sofisticiranom izboru objava.

Knjigu o Tarkovskovim filmovima koju si mi preporučio imam, ali ne bi bilo na odmet da je iznova pročitam, pošto sam je čitao kada je izašla iz štampe. Inače, jako mi je zanimljiva činjenica što je Lars Von Trier, posvetio upravo svog “Antihrista” Tarkovskom. Inače Lars je po meni vrhunski režiser a iz tzv. “depresivne triologije”, Melanholija mi je na prvom mestu. Izrazito mu je snažno i ostvarenje, teško gledljiv Antihrist. Ovde mislim na scene u filmu koje su i suviše eksplicitne po brutalnosti za moj želudac, dok mu “Ninfomanka” spada o onaj drugi set ostvarenja loših filmova zajedno sa njegovim “Idiotima”. Zapravo kod njega su filmovi ili remek dela (80 procenata) ili čisti krš (20 procenata). Ne znam iskreno da li pored ostalih dijagnoza pati od bipolarnog poremećaja, ali iskreno me ne bi čudilo….

 

23. 5. 2025. 02:57

 

Dragi Kristijane,

Izgleda da su ova naša pisanja došla do takvog stepena analize, do takviih širina tema koje smo obuhvatili a sve izbegavajući one o kojima bi najviše mogli da kažemo, tako da je prava greota da ovo ostane između nas. Pokušaću da izdvojim sve što vredi, da izbacim privatne detalje i da to uobličim u formi dijaloga. Ako vidim da to funkcioniše, onda bih ti poslao da ti kažeš svoje mišljenje. Suviše ovde ima interesantnih zapažanja, u neke stvari smo zaista duboko ušli a obojici ovo nije bilo teško iako smo izbagavali pisanje dugih mejlova a u suštini nam je bilo veliko zadovoljstvo. Jednom sam to uradio pre trinaest-četrnaest godina od jedne, u početku, neformalne razmene mišljenja između suosnivača sajta Snežane Moračić i mene a završili maltene sa (ovo namerno preterujem)  kvantnom fizikom.

Kad smo već kod kvantne fizike, kao neko ko se bavio fizikom elementarnih čestica uvek mi je bilo interesantno dokle je nauka došla. Trebalo mi je dosta vremena da nađem tu knjigu Rodžera Penrouza “Carev novi um” iz neke 1989 godine za koju je dobio titulu sera a pre par godina i Nobelovu nagradu. Čovek je pokušao da krene od elementarne matematike, prirode brojeve, kroz sve značajne teorije i zakone fizike da bi došao do one oblasti na osnovu koje živimo i funkcionišemo a koju najmanje razumemo a to je kvantna fizika koja ruši mnoge naše pretpostavke i znanja o fizici. To je uradio samo? zato da bi dokazao da, ne zanemarujući uticaj veštačke inteligencije ni tada, a koliko ga pratim i sada, da veštačka inteligencija nikada neće moći imati ono najbitnije a to je svest. Ne bi me nimalo iznenadilo od tebe da si to već pročitao ali ako nisi mislim da je ima po knjižarama (nadam se) Tu su upletene i filozofiske ideje a meni lično sve više se rehabilituje Lajbnicova koncepcija monada. Ukratko, knjiga je, iako pisana od vrhunskog znalca, krajnje je nepretenciozna i prava je slika čoveka u ozbiljnim godinama kojeg dečački interesuje kakav je svet i koji je njegov smisao.

Slažem se u mnogome sa tvojim mišljenjem oko Serđa Leone koje sam na neki način uvek smatrao više Amerikancem nego Italijanom. Ta triologija je upravo demistifikacija i demitologizacija onoga na čemu je američka kultura u dobrom delu zasnovana, Ti šabloni iz većine vesterna su uvek bili važeći u, pogotovo, američkoj spoljnjoj politici. Za mene je njegovo vrhunsko delo Bilo jednom na divljem zapadu (za koji je scenario pisao Bertoluči) a utisak oko Bilo jednom u Americi mi je u početku bio pokvaren verzijom filma u pogledu vremena trajanja a popravio se kasnije kad sam video Leonovu verziju u punom trajanju. Ozbiljni vesterni su Fordovi Tragači (dokument o nastajanju stare Amerike) i Čovek koji je ubio Liberti Valansa (dokument o menjanju i stvaranju nove Amerike kakvom je znamo većinu naših života)

Bertolučiju mogu da u skoro svakom filmu nađem masu zamerki ali me nekako sve njegovo od Strategije pauka, Konformiste, Tanga (najbolja uloga Branda i to nije erotski film nego svedočanstvo o očaju i autodestrukciji jednog čoveka) Dvadesetog veka (film je trebao imati samo boljeg montažera) pa preko Čaja u Sahari (neumesni prevod Sheltering sky) do Sanjara, na neki način bilo interesantno. Ima nešto kod njega što me privlači za razliku od Larsa von Trira za kojeg sam se nadao posle Evrope da će biti vrhunski reditelj ali me je svaki njegov sledeći film od Kroz talase, Dogvila  pa do Nimfomanije  samo odgurivao od njega. Mislim da Antihrista nisam ni odgledao do kraja. Da skratim…Trir nije moja šolja čaja kao što to nije Terens Malik (osim njegovih prvih filmova)

Ne mislim da sam neki vrstan poznavalac Džojsa (jer je to i nemoguće) ali on je nešto poput Pikasa koji je u desetoj godini crtao izvanredne portrete pa kasnije otišao u kubizam i svoje plave i roze faze. Tako je i Džojs sa Dablincima uradio savršene i netipične priče sa rečima kao u kamenu uklesanim, da bi preko Portreta gde mu se vokabular kreće od od početnika u sazrevanju , razvija se i na kraju progovara rečnikom i mišlju zrelog čoveka. Oko Ulisa samo još jedno…znam da sam u nekom trenutku čitanja pomislio: pa ovaj čovek može sa lakoćom da piše kao svaki drugi pisac na ovome svetu. I to sa lakoćom.

Nismo se dotakli Bergmana posle čijih filmova moj mozak se osećao kao da je mikser prošao kroz njega (Leto sa Monikom, Časovi vuka, Tišina, Anine strasti do meni ubistvenih Krika i šaputanja. Divlje jagode su veliki film a često sam se sporio sa drugim ljudima oko Sedmog pečata…za mene je to optimistički film a ne bizaran film koji ima smrt prisutnu u fizičkom obliku jer je ipak ona porodica uspela da ode kroz šumu i preživi. Nismo se dotakli n Kurosave koji je za mene jedan od nekolicine  vrhunskih reditelja, tehnički verovatno najpotkovanijeg (mislim da je Kopola rekao da mi filmski reditelji imamo pokoje remek delo a Kurosava ih ima barem deset) kao ni Hičkoka koji je sve drugo a ne samo ono kako ge ljudi percipiraju. Vrtoglavica je vrhunski film a on je zašao u svojim filmove u mnoga psihološka stanja od opsesije, licemerja, Edipovog kompleksa, voajerizma nekrofilije itd…

Opet sam odužio 🙂

Moj pozdrav!

 

23. 05. 2025. 07:34

 

Dragi Bobane,

uffff…. Upravo si prethodnim mailom otvorio čitav niz potencijalnih novih tema, koje sada već ozbiljno prete da opet moj mail bude opširan, koliko god se trudio da to ne bude. U prvom redu ovde mislim na Bergmana, Kurosavu i tematiku kvantne fizike. Pokušaću da budem uslovno “kratak”, odnosno da sumiram sve “ukratko”, držeći se tema koje si pokrenuo … 🙂

Kada smo kod Bergmana, njegov film “Krici i šaputanja” je ostvarenje koje me je razvalilo psihički kada sam ga gledao i rekao sam tada sebi da ga više neću gledati i pokušaću zaista da ostanem istrajan u toj odluci, ali sumnjam u tu moju istrajnost…  🙂 Elem, nakon Tarkovskog i Kjubrika – ukoliko se pogleda celo stvaralaštvo – Bergman apsolutno predstavlja za mene broj tri, ispred Leonea, Pontekorva, Kurosave i drugih. Kolorit i fabula Krika i šaputanja, ukoliko bih se sada upustio u analiziranje sekvenci a posebno koriščenih arhetipova u filmu, rezultiralo bi sa minimum nekoliko strana teksta… Godinama se zaista jako seriozno bavim problematikom smrti, suicida i recepcije istih kroz prošlost. Odnosno tanatološke i makabrističke teme kako u kontekstu istorije ideja, tako i u ikonografskom smislu, pored razvoja religijskih ideja, predstavljaju polje mojih najintimnijih istraživanja ili bolje rečeno, sada već razmišljanja koje u mnogome odudaraju od čiste episteme, ali nikako ne zalaze u pseudonaučne interpretacije… Kada smo kod toga, možda si primetio da u onom članku o Blatu kao antropogonijskoj Materiji Primi, namerno ne navodim literaturu i da zaključak itekako odudara od adekvatne metodologije u naučnom smislu, ali svi fakti navedeni u članku su apsolutno naučno višestruko provereni i utemeljeni u kontekstu adekvatne kritičke analize uz jasno naglašavanje kada iznosim neke svoje hipotetičke interpretacije… No da se vratim Bergmanu. “Krici i šaputanja” u prvom redu, ali i “Sedmi pečat”, predstavljaju maestralnu umetničku sublimaciju problematike smrti… “Sedmi pečat” jeste suštinski optimističan, ali u Bergmanovom stilu optimističan, to podvlačim! Plus, Bergman u kontekstu istog, ostavlja očekivano finalni zaključak otvoren. Metafora sa šahom je samo površina filma i na žalost interpretacija i percepcija tog filma je kod dominantne većine, izrazito pogrešno shvaćena…. Ti si ovde jednom rečenicom pogodio direktno u metu što se tiče tog filma što te čini drugom osobom koja se, koliko mi se čini, slaže sa mojim doživljajem istog a veruj mi, o tom filmu sam zaista razgovarao sa barem deset osoba čije poznavanje kinematografije cenim, iako se često, čak veoma često, ne slažem u analizi sa njima…. Ovde se zaustavljam sa Bergmanom, namerno izbegavajući ostale filmove koje si pomenuo a o kojima, ukoliko krenemo sa analizama, blago rečeno, rizikujemo da se utopimo u finesama…. Kurosava jeste vrhunski režiser, ali je od strane zapadne publike – upravo zbog kultorološke distance – prilično mitizovan na jedan sasvim čudan način što odudara od iskonske japanske tradicionalne i jedinstvene percepcije smrti u periodu samuraja i kodeksa istih i generalno izvan kulturološkog fenomena društvenog konteksta suicida u Japanu kao zasebnog i jedinstvenog fenomena… Ovde bih ti preporučio knjigu, “Dobrovoljna smrt u Japanu”, ukoliko je nisi čitao a apropo fenomena samuraja, imaš dve emisije “Povijest četvrtkom”, koja dosta dobro uz doređene nedorečenosti, obrađuje tu tematiku….

Da, i meni je poznata ta ocena Kurosavinog dela od strane Kopole, ali iskreno nisam proveravao da li je tačna. Sa suprotne strane, ukazaću na Bergmanovu skromnu ocenu rada Tarkovskog, koji je o njemu rekao, parafraziram, nakon što sam odgledao njegove filmove, ja sebe ne mogu smatrati režiserom… Naravno, ovde nisam saglasan sa Bergmanovom skromošću. Iako uprkos Bergmanovim vrhunskim remek-delima, jasno ti je da je za mene on pozicioniran daleko ispod Tarkovskog, ali blago rečeno Bergman je genije koji je, izuzev ostalog, poslednjih dvadeset godina proživeo u izolaciji što je činjenica, koju svakako znaš..

Vertigo od Hičkoka je sve samo ne horor i triler. On jednostavno sa završnom scenom ne može da ne izazove uznemirenost i ozbiljnu kratkotrajnu anksioznost, neposredno nakon gledanja. Vrtoglavica u tom smislu, neuporedivo nadvisuje sve njegove ostale filmove, iako Ptice i Psiho, itekako smatram za vrhunske psihološke trilere…. Doduše, “Ptice” zapravo nisu triler…:) I da, u Vertigu se mogu isčitavati Adlerove postavke psihoanalize, možda bolje nego u bilo kom drugom filmu.

Ne mogu da se složim sa tobom da je Leone više Amerikanac nego Italijan. On jeste i Amerikanac, ali u prvom redu je ipak Italijan. Dekonstruišući vestern kao oblik konstruisane političke propagande u najruralnijem smislu u konkretnom vremenskom kontekstu kao žanra najprijemčivijeg za široke mase, zaslužuje da mu se odaje permanentna hvala i počast. Bilo jednom na divljem zapadu, apsolutno jeste njegovo najbolje ostvarenje, gde ću ti skrenuti pažnju na problematiku razvoja železnice i izgradnje pruga kao žile kucavice američkog političkog sistema u nastajanju. Ne moram da ti ističem na koju scenu ovde u prvom redu ciljam, više ti je nego jasno. Ali upravo taj segment, ukazuje na političke premise ispod površine samog scenarija i radnje filma… Dobar, loš i zao, ima takođe vrhunski razrađene karaktere i psihološke profile i po meni, najbolje sekundarno ekranizuje problematiku građaskog  rata u Americi koja je, iako permanentno prisutna i vrhunski razrađena, zapravo stavljena naizgled u drugi plan. Međutim, ona se kroz karakter trojice ključnih aktera u filmu, kao i kroz njihove postupke, zapravo ističe u najrealnijem obliku, odnosno izvan istorijskih mitizacija, kroz  lične sudbine, čime konsekventno karakter istog zapravo izlazi u prvi plan. Leonovi špageti vesterni u prvih deset do dvadest godina za dominantnu većinu američkog auditorijuma su smatrani blasfemičnim dok ih je evropska publika, gutala, iznova i iznova gledala…. Tu se zaustavljam o Leoneu uz napomenu da film “Bilo jednom u Americi”, ima takođe izvanrednu političku poruku i daleko bolje od Kuma, analizira problematiku italijanskih emigranata u “Novom svetu” kao prilično zatvorene zajednice…. I upravo zbog toga naglašavam da je Leone u prvom redu Italijan a tek onda Amerikanac kako u identitetskom, tako i u (uslovno) kulturološkom i njegovom ličnom habitusu. Poznato mi je da je Bertoluči pisac scenarija za isti film što ide u prilog mojoj tezi o primarnom identitetu Leonea uz lokacije snimanja špageti vesterna i njegove saradnje sa velikim Morikoneom.

Kada smo već kod Morikonea, ovde bih istakao, nadovezujući se na njegove izvanredne muzičke podloge, na tri dodatna filma – inače po mom mišljenju – tri najbolja ostvarenja kinematografije u kontekstu antikolonijalizma. U prvom redu tu je “Bitka za Alžir”, koja predstavlja temu samu za sebe uzimajući u obzir period nastanka filma, cenzure i politički kontekst, lokacije snimanja, vrhunsku glumu, itd. “Bitka za Alžir” genijalnog Pontekorva, kao i njegova “Queimada”, odnosno “Burn” gde Brando briljira sa glumom a koji navodim kao drugi film. Tu je svakako i treći, odnosno fantastičan film “Misija” iz 1986. godine gde su Bolt i Džofe sa izborom De Nira i Džeremi Ironsom, napravili vrhunsko kinematografsko delo unikatne forme.

Bertoločijev “Tango u Parizu” jeste dobar film, ali meni nije previše legao i tu se ne slažem sa tobom da je to najbolja Brandova uloga. Jeste vrhunska gluma, ali je ipak u Burnu od Pontekorva, daleko bolje izneo zahtevnu ulogu… I da, taj film baš i nema mnogo veze sa erotskim, već je upravo reč o autodestrukciji, apsolutno potpisujem. Njegovi kasniji “Sanjari”, vrhunski obrađuju tematiku oko 68-maša, ali isključivo u društveno-političkoj klimi Francuske. “Dvadeseti vek” jeste dobar film, ali po mom mišljenju, preterano mu se daje neopravdano na značaju….

Kada je L. V. Trir u pitanju, opet ponavljam, tu postoji dihotomija, ili su mu filmovi remek dela ili totalni krš. Evropa je uz Melanholiju po meni njegov najbolji film, ali “Dogvil” takođe po mom mišljenu predstavlja vrsno ostvarenje. Svakako limitirano na temu spontano nastalog ropstva u skladu sa fabulom i brutalno dobro odrađenim scenarijom (relativizacija prostora) i karakterima filma uz promenu (ili razotkrivanje) istih kako se radnja razvija. Dogvil suptilno predstavlja svojevrsnu psihološku promenu glavne ličnosti filma, koja je pokušala da pobegne od sopstvene sudbine, da bi na kraju zbog proživljene agonije, postala brutalnija od sopstvenog oca – koji joj je odredio životni put iz kojeg je pokušala da se istrgne. Međutim, prošavši kroz ono što je prošla, na kraju postaje “životinja” bez emocija, ekstremno osvetoljubiva, ali ipak sa nekom čudnom varijantom sopstvenog moralnog i etičkog principa. Sa stilom u osveti! E sada, što je Trir odabrao Nikol Kidman za glavnu akterku, mnogi smatraju da ona nije dobro iznela tu ulogu, ali po meni je njena gluma u tom filmu, izvrsna….

Terens Malik mi nije legao iskreno, kao što mi je Džim Darmuš u jednom sasvim neobičnom kontekstu vrhunski legao, uz izuzetak dva njegova poslednja filma, gde je degradirao samog sebe…

E sada, mislim da je bolje da ne zalazim ovom prilikom u problematiku kvantne fizike, pošto se mail već i previše otegao oko teme koje se odnose na filmove. Kvantna fizika svakako jeste polje koje me, kao što si bez sumnje pretpostavio, itekako interesuje i koje pratim, ali knjigu koju si mi preporučio, iskreno nisam pročitao a ti si već treća osoba koja mi ju je preporučila a čije mišljenje više nego uvažavam, tako da je kupujem ovih dana definitvno, iako mislim da će malo sačekati na red sa čitanjem, budući da trenutno paralelno čitam sada već sedam publikacija… Odslušao sam inače “Čarobni breg” i sada mi je slika istog kristalno jasna uz priličan utisak, za razliku od čitanja pre više od decenije ili ranije… Kada smo kod “veštačke intiligencije”, to je u suštini napredan google algoritam koji će imati enormne društvene posledice, ali termin “inteligencija” za istu je pseudonaučan. Radi se o “mehaničkom pomagalu” za sada a kuda će odvesti neuro link to je druga priča, ali u ovom mailu neću zalaziti u to, pošto ne da sam odužio, neko ovo već postaje katastrofa… 🙂

Što se tiče tvog predloga oko publikovanja, što se meni tiče ok, naravno uz izostavljanje ličnih tj. privatnih detalja, ali ne zaboravi da ovaj proces dopisivanja još uvek traje. Možda nas u datom trenutku smori, možda usporimo, pauziramo, ali čisto sumnjam da ćemo ga potpuno prekinuti…:) Tako da, razmisli da li ti taj posao zaista treba a i potencijalno možemo upasti u zamku da “pridodamo još po nešto” pre publikovaja…. 🙂 Po mom mišljenju, to bi bio smeli poduhvat, ali plašim se da bi morao da ga formiraš u nekoj formi ne klasičnog feljtona…. Uostalom, teško da bi ga neko čitao, realno.. 🙂

Naravno, ponavljam i ovaj put, ukoliko se slučajno smoriš sa pisanjem, slobodno naglasi, pošto je ovo očigledno nesvojstveno ni meni a ni tebi… 🙂 Ili je bilo tako, već ni sam ne znam… 🙂

E sada bolje da završim, pošto sam možda nešto izostavio a namerno se ne vraćam na napisano. Pišem u dahu, otuda ćeš verovatno naići i na mnoge slovne greške prilikom mog kucanja… Ne zameri na tome…

Pozdravljam te.

 

24. 05. 2025. 02:56

 

Dragi Kristijane.

Ovo ti je bio najduži mejl do sada. U stvari, nisu ovo mejlovi nego svojevrsni mini eseji, čija je vrednost, osim stavova napisanih u njima i skoro potpuna spontanost. I zato ću istrajati na tome da od ovog dopisivanja napravim koherentan tekst u jednom ili više nastavaka, jer šteta je da ovo ne pročita još neko drugi. Biću veoma pažljiv a većeg kritičara prema sopstvenom radu verovatno od mene nema.

Tek sam danas stigao u selo i video poslate knjige. Pa to su prave vrednosti. Prosto ne verujem da si uspeo da reprintuješ Raselove Principe matematike a u Vizurama prepoznajem neke fragmente i tekstove kada si na Pulsu pisao tekstove o ugrpženoj baštini na Bliskom Istoku. Dakle imaću pta da čitam a ne verujem da ću moći Rasela uspeti da pratim ali ću barem pokušati. Pošto smo se dotakli Penrouza, dok njigu ne nađeš u knjižarama ili drugde poslao sam ti pdf verziju knjige a preporučio bih ti da na You Tube pronađeš klipove sa njim ma o čemu govorio. Da bi imao predstavu o njemu i knjizi šaljem ti link za jedan tekst sa Pulsa Carev novi um – Rodžer Penrouz 

Takođe poslao sam ti i jedan broj knjiga o Tarkovskom (kad ga već ne raspravljamo do beskraja možemo da čitamo o njemu. Verujem da mnogo toga imaš ili si već pročitao. Šaljem ti i komplet pdf izdanja Kinoteke gde se mogu naći interesantne stvari.

Bergman….uhh…teško je pisati o njemu ali ono što znam je da je najrazorniji za moj mozak. Sinoć sam nabrajajući njegove filmove ispustio njegov mođda najbolji a to je Persona. Da o tome ne pišem sada ovde šaljem ti jedan tekst od pre dvadesetak godina (s tim da i danas mislim tako o tom filmu) Persona – Ingmar Bergman

Kažeš da si obećao sebi da ćeš samo jednom gledati Krike i šaputanja. Isto sam i ja obećao sebi i gledao sam ga jednom i nikad više, a imam skoro svaku scenu u svojoj glavi, Mene taj film plaši…bilo je trenutaka kada mi se kosa podizala na glavi kao kada služavka Ana ulazi u sobu u kojoj leži mrtva Agnes i čuje se njen glas. Bergman je jedan od najverovatnije  najdubljih reditelja u istoriji filma, a u “Kricima i šaputanjima” stvara potresnu, hipnotišuću studiju o boli, smrti i međuljudskoj udaljenosti. Prateći  umiruću Agnes, u onoj sumornoj vili  koju u poslednjim trenucima života okružuju dve sestre, Karin i Marija, i tiha služavka Ana postajemo i sami učesnici u čitavoj priči . Kako se smrt približava, otkrivaju se pukotine njihovih odnosa, potisnute traume, nemoć da se voli i da se bude voljen. Bergman se ovde koristi crvenom bojom kao simbolom strasti, bola i unutrašnje drame, stvarajući gotovo hermetički zatvoren svet u kojem se egzistencijalni krik prigušuje šapatima. Sven Nikvist kamerom slika lica kao pejzaže –  primorani smo da se suočimo sa licem patnje, bez ikakvog bekstva. Ponavljam …bez ikakve mogućnosti bekstva, tako da ja sam ostajem zarobljen tamo od trenutka gledanja filma.  Ne znam koja je bolja od glumica, Ulmanova, Andersonova ili Tulinova , za kojima ne zaostaje i glumica koja je igrala služavku Anu Sve one donose izuzetno suptilne, a ipak snažne interpretacije žena rastrzanih između dužnosti, zavisti i tuge.

Film ne nudi utehu. Njegova tišina je teža od reči, a prisustvo smrti stalno i neizbežno. Ipak, u tišini, u dodiru, u nesavršenom pokušaju saosećanja – Bergman pronalazi tračak humanosti. “Krici i šaputanja” je film koji se ne zaboravlja, jer ne govori toliko o smrti, koliko o nemogućnosti da živimo jedni s drugima – i da umremo jedni za druge. Remek-delo koje boli, tišti i prosvetljuje.  Krici i šaputanja nije film za svakoga. Njegova sporost, tišina i surova emocionalna ogoljenost zahtevaju potpunu predanost gledalaca. Ali za one koji se upuste u njegovo slojeve tuge i lepote, ovaj film nudi jedno od najdubljih i najpotresnijih filmskih iskustava. Bergman nas podseća da su najdublje patnje one koje se ne mogu izreći – već samo prećutno podeliti

O skoro svakom Bergmanovom filmu bi mogli na sličan način da pišemo. Veliki je to reditelj a njegovo mišljenje o Tarkovskom je možda najveća počast koju je Andrej mogao dobiti. Imam negde tekst da su se u doba snimanja Žrtvovanja skoro mimoilazili i to namerno, verovatno zbog međusobnog poštovanja..Бергман и Тарковски 

Pokušao sam da “proniknem” u Kopolino shvatanje Kurosave i pokušam da nabrojim (sam sebi) tih deset remek dela: Ikiru, Rašomon, Sedam samuraja, Telohranitelj, High and low (do pola filma nisam verovao da je to Kurosava)  Dersu Uzala, Kagemuša, Ran, Krvavi presto (najbolja ekranizacija Magbeta) i ne znam koji bi mogao biti deseti: Red Beard, The Hidden Fortrest ili  The Bad Sleep Well pretpostavljam. U Japanu su počeli da ga cene posle smrti, a zbog neodobravanja projekata, uskraćivanja finansija pokušao je samoubistvo pa su ga Rusi izvukli iz depresije sa Dersu Uzala. Mislim da su se Spilberg, Lukas i Kopola udružili i finansijski pomogli u snimanju Kagemuše ili Rana.

Shvatam te oko Leonea i oko njega se u potpunosti slažemo. Gledao sam Bitku za Alžir i nije mi bilo jasno kako je Pontekorvo uspeo u svim tim okolnostima da snimi film. Burn nisam gledao, moraću da ga potražim na torentima.

Toliko ttema si pokrenuo tako da mi ne zameri što ne mogu da adekvatno stignem na sve da odgovorim. “Dobrovoljnu smrt u Japanu” sam pronašao na netu tako da ću je naručiti. A to me već vodi ka Mišimi..ali, bolje je stati barem za sada o tome 🙂

Imaš pravo…verovatno nismo bili svesni svojih mpgućnosti u pisanju dugih mejlova. Do sada, kunem se..najduži mi je bio oko 5-6 redova 🙂

Budi mi dobro!

 

24. 05. 2025.

 

Dragi Bobane,

svestan sam da mi je prošli mail bio najduži do sada, ali ti si krivac s obzirom da si otvorio nekoliko novih tema…:) Samim tim što si pomenuo kao nove teme Bergmana i Kurosavu, bilo ti je verujem jasno, da ulazimo dublje u diskusiju. Pri tome sam izostavio bilo šta vezano za kvantnu fiziku, pošto bi mejl bio još za trećinu duži….:) No, u svakom slučaju, nama se zaista isplati da sednemo negde, da diskutujemo do iznemoglosti pa da na kraju odemo svako svojim putem na spavanje kada nam “pukne  mozak” i kada jezik krene da nam atrofira od analiziranja čitavog niza tema o kojima imamo slične stavove, ali i oko onih gde nam se stavovi u pojedinim delovima razilaze…:) Upravo zbog toga ti sugerišem da ne pretenduješ da od naše prepiske sastaviš koherentan tekst, pošto sasvim izvesno, kada mi ga pošalješ, plašim se da ću morati u određenim stavkama da ga dopunim, upravo zbog tendencije koju si pomenuo a to je da si “kritičan prema sopstvenom radu”. Ne moram da ti naglašavam istu tendenciju te bi stoga, kreiranje takvog sadržaja za publikovanje, verovatno iziskivalo temeljno iščitavanje uzimajući u obzir što je ova prepiska spontana, odnosno što praktično pišem u dahu nadovezujući se na teme koje pokrećemo disperzivno. Tako da, nemoj posle da kažeš da te nisam upozorio…:)

Kada smo kod Mišime u startu ću se zaustaviti, pošto je to još jedna nova tema. Dakle, ne ulazeći u bilo kakvu raspravu u kontekstu njegovog književnog stvaralaštva i ekscentričnosti njegovog sopstvenog ludila, napomenuću samo da se radi o osobenoj autodestruktivnoj ličnosti koja je od ideološkog fanatizma, na kraju, došla do finalnog čina spoznaje apsurda iako toga nije bila svesna. Njegovo politički motivisano samoubistvo tj. bolje rečeno – asistencija u njegovom poslednjem činu i teatralno izvedenoj egzekuciji, jeste ono što bi Kami nazvao, suicidom  – (iako to kod Mišime i nije bio u pravom smislu suicid) – koja sadrži karakter “političkog samoubistva” a koje je ipak, konsekventno izvršeno primarno nakon njegovog psihičkog kraha u svakom smislu.

Što se tiče “Persone”, to je izvrstan film, ali jako dobro si izvukao sintezu Krika i šaputanja, posebno kada si rekao da te taj film plaši. Ne postoji ni jedno delo kinematografije, koje gledaoca uvuče u “opustelu vilu” kao da ceo tok radnje gleda iz nekog ćoška sobe dok posmatra Anu i Agnes. Jenostavno, gledajući film, ti na neki način postaješ njegov nemi posmatrač i osećaš da si u samom filmu. Odatle proizilazi strah, osećaj nemoći i traume koja korespondira sa filmom. Jednostavno, i suviše si uvučen u te krike i u šaputanja – Da li je mogao da postoji adekvatniji naziv za ovo delo, odgovaram da nije i potpisujem to višestruko sa krvlju ili čime god, nebitno je…. Pomenuo sam ti da imam tendenciju da uočavam arhetipove prilikom gledanja filmova. U Kricima i šaputanjima, njih ima u izobilju a najbolje se manifestuju kroz enterijer vile i kolorit. Da, crvena boja jeste višeslojna u simboličkom smislu, i predstavlja membranu između stanja smrti i života, odnosno svojevrsno limitarno područije koje je Bergman maestralno proširio i kao ni jedan režiser ni u jednom drugom filmu, uspeo da inkorporira gledaoca u sam film. Otuđenje, permanentna napetost, užas, očaj, kataklizmički ambis koji prati film, uzaludnost egzistencijalnog krika, jesu neke od tema, zapravo dominantni motivi što je uostalom na kraju pojašnjeno kroz likove sestara (Marije i Karin). Ali, smrt se ovde nameće kao jedina istina, jedina opipljiva kategorija! Ona jeste ispod naslaga čitavog niza psihičkih stanja, ali stoji tu, od početka do kraja…. O tome da je film kolaž pejzaža u tehničkom pristupu Nikvista, posebno kroz ekspresije, apsolutno sam saglasan. Ovde stajem, pošto samo o ovom filmu bi mogli da upadnemo u analizu koju izbegavamo a to su ostvarenja Tarkovskog i Kjubrika. Tekstove koje si mi poslao o filmu, ću pročitati tokom dana. Pišem preventivno mail, pre čitanja da bi skratio evetualne dodatne observacije, ali ova tvoja ocena da Tarkovski nije mogao da dobije bolju ocenu i priznanje za svoj rad, apsolutno stoji i odlično si to napisao, kao i da smatraš da su se iz međusobnog poštovanja Tarkovski i Berman namerno mimoilazili… I da, maestralnost Bergmanovog “Krika i šaputanja” nema paralele, ni ne sme da ih ima, niti može da ih ima. Taj film, možda nije ni trebalo da postoji, pošto gledajući ga, prodire i razdire i upravo tera gledaoca da se osvesti i da potvrdi, da tako je to, ovo je suština, ali istovremeno se zapita, zašto ja ovo gledam i na kraju memorišući trajno svaku sekvencu filma – koja je i kod mene ostala isklesana u memoriji, kao i kod tebe – kaže sebi, nikada više ovo neću gledati a ipak sa druge strane, ni sam nije siguran da li jednom, možda, jednom u sopstvenom kriku, ili šaputanjima, neće opet iznova da poželi da odgleda ovo maestralno delo proklinjući uz punu svest samog sebe, što mu se opet – svestan čemu se izlaže – vratio….

Hvala ti za knjige o delima Tarkovskog, skinuću ih, verovatno dosta toga nemam, s obzirom na tvoj afinitet ka istim….:)

Što se tiče Pontekorva, on je dao svega dva intervjua ako se ne varam i permanentno je bio u anonimnosti. Ima samo nekoliko – čini mi se pet filmova – ali, radi se o retko genijalnom režiseru koji je napravio najbolji opus vezan za problematiku kolonijalnih  politika. Bolje da ne zalazim  u problematiku snimanja “Bitke za Alžir”, i političke konsekvence prezentacije istog, pošto ćeš dobiti još stranu teksta minimum..:) Svakako, imaš dosta dobrih dokumentaraca na YT o njegovom radu. “Burn”, OBAVEZNO ODGLEDAJ! 🙂

Namerno izbegavam pokretanje teme o Kurosavi, pošto ćemo zaista sa prepiskom da odemo da izvineš u tri p.m. što se tiče dužine…:) a moji najduži mailovi do petnaest redova su bili pravno-birokratske prirode, tipa napušavanje sa EPS-om i tome slično. OVDE STAJEM! 🙂

Pozdravljam te.

 

24. 05. 2025. 23:01

 

A ne..ne..dragi Kristijane…nema odustajanja od rezimea ovog dopisivanja, makar samo da neko pročita ovu tvoju analizu Krika i šaputanja. Izvanredno.

Iskreno, nisam znao da je Brando igrao u filmu koji je režirao Pontekorvo. Srećom našao sam ga na torentima i upravo ga skidam.

Počeli smo sa Kurosavom, kako tako,  i moram da nastavim. Zato što je on jedan od najboljih reditelja u čijim filmovima se kriju, pored svega ostalog i mnoštvo inovacija koje je onda prihvatio ceo filmski svet.Kopola je izdvojio, ne imenujući ih, barem deset njegovih filmova kao remek dela a ova tri su sigurno među njima…naravno Rašomon, Sedam samuraja i Krvavi presto. Ova tri filma pokazuju Kurosavinu sposobnost da kombinuje istorijski kontekst, univerzalne teme i formalne inovacije. “Rašomon” istražuje istinu, “Sedam samuraja” zajedništvo i herojstvo, dok “Krvavi presto” tematizuje unutrašnju propast. Zajedno čine temelj savremenog autorskog filma.

Rašomon (koji je nastao kombinacijom dve Akutagavine priče) je filozofska meditacija o relativnosti istine i ljudskoj subjektivnosti. Kurosava sugeriše da istina ne postoji u objektivnom smislu, već je uvek obojena ličnim interesima, emocijama i egom. Meni ovo jako liči na Hjumovu filozofiju i na onu njegovu “provaliju” o odnosima činjenica “jeste” i “treba da bude” tj. da će svako svoj (moralni) sud izreći ne na osnovu činjenica nego na osnovu sopstvenog moralnog čula. Niko od umešanih (razbojnika, žene, duha ubijenog muža i slučajnog posmatrača) ili, barem ne svi, svesno ne govore laži o počinjenom zločinu. Zatim, film koristi nelinearnu naraciju i višestruku perspektivu, što je tada bilo radikalno inovativno a danas je skoro normalna stvar u većini filmova. Ta naracija i perspektiva  je podcrtana  upečatljivom upotrebom prirodnih elemenata – kiše, sunca i vetra – kao metafora za nestabilnost percepcije .Revolucionarno je korišćenje  svetlosti kroz lišće, kamere u pokretu (desetak godina pre upotrebe invalidskih kolica u kojem je bila smeštena kamera u filmovima francuskog novog talasa i skoro četvrt veka pre upotrebe stedikema, ogledala i kontraste svetlo-tamno, što me podseća na inovativnost Velsovog Građanina Kejna koji je snimljen  nepunih deset godina ranije u ekonomski zahuktaloj Americi dok je Rašomon sniman u posleratnom Japanu i mislim da je prvi japanski film koji je dobio neku međunarodnu nagradu. U samo 90 minuta Kurosava je  snimio film koji je više od filma – to je filozofski izazov. Njegova tema o prirodi istine i morala ostaje univerzalno relevantna i dan-danas. Ovo je tekst o filmu sa sajta. Rašomon – istina je tamo negde 

Sedam samuraja. Ne znam ali meni je ovaj film filmski pandan, u svojoj naoko jednostavnosti naracije, Tolstojevom Ratu i Miru. Ovog puta u više od 200 minuta . Kurosava gradi ritmičnu trodelnu strukturu – regrutacija, priprema, bitka – koja postaje obrazac za brojne akciono-dramske narative (meni je pomalo nefer da se uvek uz ovaj film spominje i rimejk u vidu Sedam veličanstvenih).  Svaki samuraj tj ronin (jer nijedan od samuraja nema svog gospodara), ima jedinstven karakter i unutrašnji luk, od dostojanstvenog Kambeija do harizmatičnog Kikučija koji kao hibrid seljaka i samuraja simbolizuje prelazno stanje japanskog društva.Film postavlja pitanja o časti, klasnim razlikama, kolektivnoj odgovornosti i ulogi ratnika u društvu koje se menja. Kroz samuraje i seljake, Kurosava prikazuje složenost feudalnog  japanske društvene hijerarhije. Kurosava redefiniše filmski jezik koristeći  dugi objektiv, usporeni pokret, korišćenje više kamara za snimanje scene i dinamičko kadriranje koje unosi fizički intenzitet i emotivnu jasnoću. Sedam samuraja su filmski ep koji kombinuje akciju, filozofiju i humanizam. Njegov uticaj je globalan i bezvremenski — kako formalno, tako i tematski. U ovim tekstovima ima još reči o Kurosavinim filmovima Hipnotički zavodljiva svetlost – Akira Kurosava    i  Japanski film i Akira Kurosava 

I ne mogu a da ne spomenem, za mene najuspešniju ekranizaciju Magbeta (Kurosava je često obrađivao Šekspira i Dostojevskog) – Krvavi presto, tačnije Zamak paukove mreže. Pre svega Kurosava uspeva da transponuje Magbeta u japanski kontekst koristeći No teatar, simbolizam i minimalizam. Likovi govore jezikom pokreta, a emocije se izražavaju suzdržano, ali silovito..Vizualno, film je oličenje stila – magla, mrak, vetar i tišina čine atmosferu fatalizma i neizbežnosti. Upotreba pejzaža kao psihološkog ogledala je neverovatna, obrati pažnju samo na primer šume kao metafore lavirinta sudbine.  Ne znam koliko je istinita priča ali kažu da je Kurosava  koristio stvarne strele koje su pucane prema Mifuneu u finalu – što stvara autentičnu paniku i za mene je jedna od najnapetijih i najrealnijih scena smrti u filmskoj istoriji (neću sada o sceni smrti Hala, jedinog ljudskog lika u Odiseji)  Vizuelno Krvavi presto je jedan od najmračnijih ali i najlepših Kurosavinih filmova. Konkretan tekst o filmu je ovde Throne of Blood – Noh fear, Shakespeare! 

Postoji priča o tome kako je Tarkovski bio uzbuđen kada je Kurosava došao na snimanje Solarisa i kako se napio i pevao temu iz Samuraja. Ono što mi je kod njih zajedničko je ta upotreba produženog kadra, kada se isti ne završava onda kada naracija to navodno zahteva i tim produženjem se stvara napetost i činjenica da su obojica bili slikari u osnovi. Ono što je Kurosava uradio sa svojim crno belim filmovima a kasnije i filmovima u boji je za mene fascinantno. Za potrebe kagemuše, Rana i ostalih Kurosava je lično crtao storibord. Imam te crteže negde ali mi je sada nemoguća misija da ih pronađem.Ovo je jedan od prvih tekstova koji smo objavili na sajtu: Akira Kurosava – Solaris Tarkovskog 

Ne stižem, i to nije namerno, da odgovorim na mnoge stvari koje si spomenuo u svojim porukama.

Budi mi pozdravljen!

 

25. 05. 2025 00:07

 

Dragi Bobane,

što se tiče rezimea ove prepiske, koja se, sigurno proteže na nekoliko desetina strana, u redu, ukoliko želiš da je sublimiraš u nekoj formi, ali upozorio sam te, da će to biti proces, odnosno da sam u stanju da unesem neke dodatne stavke koje sam izostavio upravo iz razloga što se preplićemo u mnoštvu tema krajnje disperzivno….:)

Ja zaista nemam apsolutno ništa da dodam u vezi ove vrhunske i kratke analize Kurosavinog stvaralaštva. Svaka čast što si uspeo koncizno i taksativno da akcentuješ njegova tri ključna filma. Svakako, u smislu inovacija koje pominješ u datom kontekstu, odnosno u devastiranom Japanu – da, tehničke inovacije u kontekstu trodelne kompozicije, usporenog kretanja, dinamičnog fokusiranja jesu njegovi izvorno i apsolutno je uočljiva paralela sa “produženim” sekvencama koje se uočavaju prvenstveno u Solarisu, ali i u drugim ostvarenjima Tarkovskog. Prvenstveno se najbolje odražavaju na sceni vožnje autoputem u Solarisu. Inkorporacija elemenata Magbeta u kulturološku sliku i senzitive Japana, kroz Kurosavu, takođe je jasna. U suštini, apropo svega što si napisao se slažem i moram priznati, da si bolji poznavalac Kurosave od mene. Sve tekstove koje si mi poslao ću svakako pročitati. Hvala ti.

E sada, kako ne bi opet širio priču, baziraću se na dva tvoja izvanredno dobro zapažena segmenta od kojih nas jedan, neminovno vodi opet  ka Kjubrikovoj Odiseji.

Prvo: u kontekstu Krvavog presta, ali i ostalih filmova, saglasan sam da je u estetskom i vizuelnom smislu (tišina, vetar, tama, magla, sumrak itd.) stilski dovedeno do savršenstva. Ipak ovde bih napravio samo jednu korekciju, subjektivnu doduše.  “Psihološko ogledalo šume kao lavirint sudbine”, kako si to definisao, ispravio bih samo u jednom segmentu u kontekstu terminologije simbola. Ovde nije reč o lavirintu kao simbolu sa izlazom već dihotomiji istog koji ja označavam terminom “gubilište”. Već duži niz godina obrađujem simboliku lavirinta, odnosno gubilišta. gde itekako postavljam dijametralnu opozicionu razliku. Iako vizuelno slični, u simboličkom smislu, gubilište nema izlaza a lavirint ima. Odnosno da sada ne širim priču, simbolika lavirinta je u kontekstu kakvu je danas većinom poznajemo rezultat hermeutičkih, misterijskih i nadasve srednjovekovnih okultističkih i teoloških interpretacija (uslovno) okcidentalne provinijencije. Pak, gubilište je uslovno izvorni arhetip koji se – da pojednostavim – bavi životnim putem bez mogućnosti izlaza, bez krajnjih odgovora…. Verujem da ću do kraja godine završiti tekst o distinkciji između gubilišta i lavirinta koji ću nakon pročitanih par stotina strana o ovoj problematici, sve svesti na tri-četiri strane koncizne analize. Imajući u vidu Kurosavin opus a pre svega “tamu Krvavog prestola”, verujem da metafora ili pak alegorija šume (u zavisnosti kako je posmatraš), kod Kurosave dakle predstavlja gubilište a nipošto lavirint…

Drugo: Evo već treći put čitam da li sam te jasno shvatio da Hala nazivaš jedinim “čovekom”, odnosno ljudskim bićem u Odiseji??? Ukoliko si ovo naveo, onda si prva osoba koja se slaže sa mnom o tome šta Hal zapravo predstavlja!!! I znam da ne bi trebalo da idemo u ovu temu, ali nakon ovoga jednostavno si je nametnuo, pošto prosto ne mogu da verujem da, ukoliko sam te dobro shvatio, na apsolutno isti način percipiramo Hala – koji je inače i prema mom nahođenju – zapravo i najveća zagonetka Odiseje sa izuzetkom poslednjeg dela “Jupiterova misija”. Hal počinje život sa limitiranom kognitivnošću manifestovanoj u pesmici “Dejzi” i završava sa istom svojom mentalnom smrću, odnosno njegovim ubistvom…. Dakle, ovde paralelno sa narativnim tokom cele Odiseje mi imamo priču unutar priče koja korespondira sa osnovnom fabulom filma. Neka vrsta praskozorja i zenita, alfe i omege…. No zaustaviću se ovde na vreme i pustiti te da uživaš u “Burnu”.

Podravljam te.

 

25. 05. 2025 00:34

 

Dragi Kristijane,

Ovo će biti najkraći mejl:

Da. mnogo bolji izraz je gubilište nego lavirint (i jedno pitanje aman, čoveče ima li nešto što ti ne znaš??!!!)

Potpuno se slažemo da Hal jedino ljudsko biće i on jeste najveća zagonetka većeg dela filma (to jest njegovog govornog dela) Izuzetno drago mi je da isto mislimo 🙂

Stajem

Ovo jeste bio najkraći mejl do sada. 🙂

Jak pozdrav!

 

25. 05. 2025 06:15

 

Dragi Bobane,

pošto smo postigli taksativnu formu i kulminaciju u konverzaciji, nastavljam da je pratim a da time pokušam da i ovo bude moj najkraći mail.

Gubilište je za Kurosavu u navedenom kontekstu opravdan termin iz dva razloga: 1. S obzirom na tematiku koju obrađuje u filmu i generalno filmovima, gde ne postoji nikakav “izlaz iz lavirinta” uzimajući u obzir rigidni kodeks samurajske ratničke kaste kao specifičnog socijološko-istorijskog fenomena kojem je on dodatno pridodao naslage metafizike u filmovima. 2. Zbog samog ličnog habitusa Kurosave, oko kojeg ćemo se složiti, da mu je životni put bio pre gubilište nego lavirint, pošto da mu je bio lavirint bio bi u samoobmani i samoodbrani realne spoznaje ljudske egzistencije kao nečega smislenog, koherentnog i postojanog te samim tim, konsekventno, sigurno ne bi kreirao fantastična dela u njegovoj unutrašnjoj borbi a u specifičnom prostornom i vremenskom okruženju, kada je stvarao….

Mogli bi smo da uđemo dublje u analizu Hala kako u kontekstu ovoga krucijalnog oko čega smo se složili – iako nećemo – a u vezi čega si me zaista, ali zaista krajnje pozitivno obradovao da konačno neko deli moj stav apropo istog, odnosno njegove čovečnosti, tj. bolje rečeno ljudskosti…. Naravno, ovde ti je jasno, da sa sam u pređašnjoj  konstataciji, apsolutno mislio na zagonetku govornog dela istog a izvan fantastičnog tehničkog postupka koji je primenio Kjubrik, da u estetskom smislu samog filma, postigne savršenstvo u vezi sa istim…. Dakle, govorio sam isključivo o tome što Hal jeste u samoj idejnoj koncepciji Odiseje.

Apropo ove tvoje rečenice “da li ima nešto što ne znam”, znaš i sam da zapravo ja malo toga znam. Znam da me okružuje materija i fizički svet sa dinamičkim društvenim procesima. Znam da postojim u fizičkom obliku u okviru realnosti besmisla opšte ljudske egzistencije a u konstruktu vremena i prostora kao fizički realnih – iako, ne ni izbliza shvatljivih, odnosno uslovno iluzornih kategorija u dubljem smislu. Znam, da je jedina realna opipljiva kategorija apsurd.  Znam da osećam i da mi je opšta spoznaja o besmislu “previše teška” što sam je svestan i što za razliku od velikog broja “sretnika” koji su imali taj “blagoslov” da budu oslobođeni realne spoznaje o besmislu i o zidovima saznanja koje nas okružuju – o gubilištu, tj. zatvorenom “lavirintu” bez izlaza i mogućnosti dolaska do odgovora – ponekad poželim da umesto što pišem ovo, budem u blagoslovu potpunog neznanja, apsolutne limitiranosti uma u iluzornom mehuru samoobmane – perceptivno ruralan – oslobođen spoznaje i u samoobmani, da nešto ima smisla… Sve izuzev prethodno navedenog je samo hipoteza, odnosno moje “znanje” opisano u nekoliko prethodnih redova se završava. Ostatak je samo opšta informisanost, neka vrsta kritičkog izgrađenog mišljenja, subjektivna sklonost ka analiziranju, prijemčivost i određena vrsta ukusa za konzumacijom – prema mom mišljenju – određenih kvalitetnih sadržaja ljudskog stvaralaštva, ali sve u tumaranju kroz večito gubilište opšteg (ne)znanja u “epopeji” mog subjektivnog odsustva smisla mene samog – kao ipak individualne kategorije svojstvene mom karakteru kao biološke jedinke – ali, sa druge strane,  ipak uz objektivnu svest o besmislu svega postojećeg kao jedine realne činjenice!

Pozdravljam te.

 

25. 05. 2025; 9:02 PM

 

Dragi Kristijane,

Posle ovih tvojih reči nema šta više da se napiše. Uspeli smo, neprimetno, da napišemo knjigu.

 

Legenda kaže da je na snimanju albuma “Abbey road” preslušavajući snimak svoje pesme “I want you (She’s so heavy”)  Lenon iznenada rekao snimatelju: “Seci ovde” Vreme je da se tako nešto uradimo i mi.

 

Kristijan Obšust

Boban Savković

 

NAPOMENA: Stavovi izneseni u predhodnom tekstu kao rezultatu neočekivane i spontane e-mail prepiske, predstavljaju subjektivne stavove autora.

Kristijan Obšust je socijalni antropolog i arheolog. Nezavisni je istraživač, osnivač Centra za istraživanje kolektivnih identiteta i političke mitologije i stručni saradnik nekoliko ustanova kulture i naučnih institucija, nevladinih organizacija i naučnih časopisa.

Boban Savković je arhitekta i urbanista. Osnivač je i urednik internet portala P.U.L.S.E

 

  Arheologija, Arhitektura, Boban Savković, dijalog, Film, Filozofija, Književnost, Kristijan Obšust, Muzika