Dinamika psihičke energije

U Frojdovoj knjizi Dosetka i njen odnos prema nesvesnom direktno je apostrofiran fenomen uštede psihičke energije, kao izvor uživanja koje nam donose dosetka, komika i humor.

Frojd je na studiju o dosetki bio potaknut radovima svojih savremenika u oblasti estetike, posebno Teodora Lipsa (Theodor Lipps) i Kuna Fišera (Kuno Fischer). Obrada psihologije estetskog doživljaja zahteva obraćanje pažnje na komiku i humor, kao specifične oblike duhovnih tvorevina u kojima se estetski uživa. Jedan od izvora komike i humora jeste dosetka. Frojd primećuje da fenomenu dosetke „ni izdaleka nije posvećena ona pažnja koju ona po svojoj ulozi u našem duhovnom životu zaslužuje“.

Dosetka kod navedenih autora ima sporedan značaj u odnosu na komično i pojavljuje se isključivo u vezi sa komičnim, kao jedan od njegovih oblika, dok je za Frojda ona naročito intrigantan psihološki fenomen zbog brojnih analogija nesvesnih mehanizama stvaranja dosetke i stvaranja sna, u širem smislu i stvaranja simptoma neuroza. Kao što njegovi prethodnici nisu mogli da odvoje komiku i humor od dosetke, tako su i u knjizi Dosetka i njen odnos prema nesvesnom značajni segmenti posvećeni komici i humoru.

Psihološka analiza dosetke, komike i humora svakako je smislena i zanimljiva aktivnost. Svi dobro poznajemo ove duhovne entitete, uživanje koje nam pričinjavaju, smeh kao manifestaciju tog uživanja. Međutim, to poznavanje je površno. Emotivni mehanizmi koji učestvuju u nastanku uživanja, fiziologija smeha, evolutivno poreklo fizičkih pokreta koji prave smeh… – sve to, uglavnom, nepoznato je našem razumu.

Raskorak između površnog poznavanja, za koje imamo utisak da je apsolutno poznavanje, i suštinskog nepoznavanja dubljih psiholoških mehanizama koji stoje iza određenih duhovnih fenomena, možda će biti jasniji uz citat iz znamenite antropološke studije Džejmsa Frejzera Zlatna grana (poglavlje Principi magije):

„U isto vreme, mora se imati u vidu da primitivni vrač poznaje magiju samo sa njene praktične strane; on nikada ne analizira duševne procese na kojima se zasniva njegova praksa i nikada ne razmišlja o apstraktnim principima koje njegove radnje podrazumevaju. Kod njega, kao i kod ogromne većine ljudi (podvukao N. I.), logika je nesvesna, on razmišlja kao što vari hranu, bez ikakvog poznavanja intelektualnih i fizioloških procesa koji su bitni i za jedno i za drugo zbivanje. Ukratko, za njega je magija uvek veština, nikad nauka. U njegovoj nerazvijenoj svesti i ne postoji predstava o nauci. To je zadatak filozofskog istraživača: da pronađe tok misli koji leži iza vračeve prakse; da izvuče ono malo prostih konaca iz kojih se sastoji zamršeno klupče; da odvoji apstraktne principe od njihove praktične primene…“

Osnovni cilj našeg teksta sadržan je u naslovu i odnosi se na analizu porekla i mehanizama funkcionisanja psihičke energije živih bića. Iako u nekom smislu predstavlja razradu mog prethodnog eseja o psihologiji estetskog doživljaja (sve u psihologiji je međusobno uvezano i povezano), ova tema je ipak digresija priče o estetici i poseduje svoju specifičnu autonomiju. U odnosu na moju hipotezu o estetskom doživljaju kao prijatnoj emotivnoj reakciji na nagoveštaj zadovoljavanja nagona, imam utisak da se estetika duhovitih umotvorina, kakve su dosetka, komika i humor, uklapa u tu hipotezu. To bi trebalo da bude vidljivo u daljem tekstu.

Frojdova knjiga izvanredan je povod i polazna tačka za ovakav jedan traktat o psihičkoj energiji. Najintrigantniji motivacioni detalj jeste tvrdnja da se psihološki efekat uživanja u dosetki, komici i humoru postiže uštedom psihičke energije – tvrdnja koju Frojd u knjizi nije detaljnije obrazložio i objasnio.

Najava analize porekla i mehanizama funkcionisanja psihičke energije zvuči komplikovanije u odnosu na bavljenje dosetkom, komikom i humorom, no nadam se da će biti upravo obrnuto. Koristićemo ranije opisane pristupe svođenja sveukupnog psihološkog funkcionisanja na bazične oblike psiholoških funkcija (predstavljene u mojoj knjizi Priča o nama i u prethodnim esejima na sajtu Pulse), kao i hipoteze o oblicima i pravcima evolutivnog razvoja psiholoških funkcija. To nam je već donelo jasna i logična objašnjenja nastanka i emotivnih struktura „nedokučivih“ emotivnih fenomena, kao što su volja i moral.

 

Da bi se došlo do psihičke energije dosetke, komike i humora, o čijoj uštedi priča Frojd, neophodan je kratak osvrt na emotivne mehanizme nastanka i na dinamiku psihičkog dejstva ovih duhovnih proizvoda. Mehanizmi „uštede psihičke energije“ kod dosetke, komike i humora donekle se međusobno razlikuju.

 

DOSETKA

 

Kod dosetke, ušteda psihičke energije ostvaruje se „zaobilaženjem razumne kritike“.

Frojd je opisao više tehnika dosetke kojima se ostvaruje ovaj cilj, koje je podelio u tri kategorije: 1) sažimanje, 2) upotreba istog materijala i 3) dvojako značenje. Sve to dodatno je razvrstano još u jedanaest potkategorija. Poglavlje o tehnici dosetke najobimniji je deo knjige, istovremeno i najzamorniji za čitanje, bez obzira na to što je obilno snabdeven relativno zanimljivim primerima dosetki. Brojnost formalnih oblika dosetke unekoliko remeti poimanje njene suštine. Frojdu je ovo tehničko razvrstavanje bilo potrebno zbog istraživanja analogije psiholoških mehanizama rada dosetke sa radom sna, što nama ovde nije potrebno.

Kao naš primer dosetke možemo navesti objavu da se koncert Niške filharmonije pod nazivom „Pobeda nad koronom“, zakazan za 16.01.2022. – otkazuje zbog korone. Sama objava spada u kategoriju komičnog (iskoristićemo je kao primer pri opisivanju komike), a dosetku bi predstavljala sledeća reakcija na tu objavu: „Da su koncert nazvali: Korono, mi te poštujemo! – možda bi im korona i dozvolila da ga održe.“  

Možda ćemo suštinu dosetke najjasnije predstaviti interpretacijama autora na koje se poziva Frojd u uvodu svoje knjige, kroz nekoliko nesistematizovanih citata iz knjige:

„Dosetka predstavlja način da se ružno (u bilo kom svom obliku), koje je prikriveno, obelodani i učini jasnim preko komičnog predstavljanja.“

Za razotkrivanje prikriveno ružnog komičnim prikazivanjem potrebna je izvesna sloboda uma: „Sloboda daje dosetku, a dosetka daje slobodu“. (Ovde treba obratiti pažnju na postojanje neslobode kao preteče nastanka dosetke – prim. N. I.)

„Veština dosetke je da se među nesličnim pronađu sličnosti, dakle sakrivene sličnosti“. Metaforički rečeno: „Dosetka je prerušen sveštenik koji venčava svaki par, a najradije venčava one parove čija se rodbina protivi toj vezi.“

„Važni aspekti dosetke su kontrast predstava, smisao u besmislici, zapanjenost i prosvetljenje.“ „Kratkoća je telo i duša dosetke. Dosetka ono što kazuje ne kazuje uvek sa malo, ali kazuje uvek sa premalo reči, tj. rečima koje po strogoj logici, ili po običnom načinu govora ili mišljenja za to nisu dovoljne. Ona to najzad može da iskaže upravo time što to prećutkuje. Da, dosetka mora da istakne nešto sakriveno.“   

Da bismo uštedeli rasipanje naše psihičke energije, možemo dosetku i njene mehanizme rada opisati tehnikom aluzije (jedanaesta potkategorija po Frojdovoj klasifikaciji), na koju se u izvesnom smislu mogu svesti sve kategorije i potkategorije tehnike dosetke. Aluzijom se na indirektan način, ali kratko i precizno, saopštava činjenica koja bi se u svom razvijenom i doslovnom obliku kosila sa standardnim moralnim načelima (pristojnosti, npr.), i time neminovno gubila snagu uverljivosti i direktnosti onoga što se želi saopštiti.

U našem primeru dosetke sa Niškom filharmonijom sadržana je kritika lakomislenosti i patetičnosti organizatora koncerta, ali i neodgovornog odnosa naših ljudi prema jednom ozbiljnom problemu, štaviše, kritika našeg mentaliteta. U njoj ima svih aspekata dosetke: kontrasta predstava (realno društveno dešavanje nasuprot basni), smisla u besmislici (besmisleno je personifikovanje korone, smisleno je naravoučenije koje iz toga proističe), zapanjenosti (neočekivanost personifikovanja korone), prosvetljenja (naravoučenije)…  Ova dosetka takođe ukazuje i na poželjan model ponašanja u epidemiji. Izrečena je sa ne tako malo, ali ipak sa premalo reči, odnosno u formalnom smislu kraća je u odnosu na količinu sadržaja koji kazuje. Pritom, mnogo toga prećutkuje, ali to što je prećutano kazuje više od onog što je rečeno. 

Da je kritika organizatora koncerta izložena u svom razvijenom obliku, poprimila bi oblik pomalo dosadnih tirada koje smo u to vreme svake večeri slušali od naših iscrpljenih epidemiologa. Retko ko bi obratio pažnju na nju, a mnogo ko bi se možda našao uvređen kritikom.

Svođenje jedanaest Frojdovih teškom mukom iskopanih tehnika dosetke (pri čemu je on sam naveo da taj spisak nije konačan), na samo jednu – aluziju, takođe predstavlja vrstu dosetke, sa ciljem uštede psihičke energije pri pisanju i čitanju ovog teksta. Ovo je, razume se, mala šala, za koju se nadam da će nas uspešno uvesti u razumevanje najvažnijeg segmenta psihodinamike dosetke, a to je njen način uštede psihičke energije, koji predstavlja izvor uživanja u dosetki. Frojd je mehanizam uštede objasnio terminom zaobilaženje razumne kritike, što čak može biti mala nepreciznost prevoda, jer bi nekako adekvatnije zvučalo: „zaobilaženje kritike razuma“. Kritika razuma u ovom smislu nije ništa drugo do stalna pripravnost našeg moralnog sistema, koji „u letu“ prepoznaje, kvalifikuje i u skladu sa svojim principima (koji se u nijansama razlikuju u svakom od nas) reaguje na sve informacije koje dolaze do nas.

Postojanje ovih moralnih barijera zahteva određenu psihičku energiju njihovog održavanja. Kada bi sadržaj dosetke, koja u sebi uvek sadrži segmente koji nisu po ukusu neke od moralnih barijera (recimo, vređanje neke osobe ili društvenog ustrojstva), bio razloženo i u detaljima prikazan našem svesnom, naše svesno bi takve segmente cenzurisalo – odbacivanjem, dodatnim analizama, zgražavanjem, prezirom, i slično… U tim slučajevima naše moralne barijere su u funkciji i troše našu psihičku energiju. Dosetka međutim, posredstvom svojih tehnika, zaobilazi svesno i obraća se direktno našem predsvesnom i nesvesnom, čime i moralne barijere makar za trenutak ostaju van upotrebe. Energija koja se trošila za održavanje tih barijera postaje ušteđena, a ličnost koja je čula dosetku uživa u njoj zahvaljujući toj uštedi energije. Tako kaže Frojd.

 

KOMIKA

 

Kod komičnog, ušteda psihičke energije ostvaruje se (nesvesnim) upoređivanjem velikog sa malim, uzvišenog sa prizemnim, visokoparnog sa prozaičnim, i slično tome.

Kao dežurni primer za komično Frojd navodi mogućnost sukoba „uzvišenih“ stremljenja, na primer nekog „istorijskog“ nastupa neke osobe, i njenih sasvim prizemnih ekskretornih telesnih potreba u vreme nastupa, što je inače česta tema inscenirane komike, posebno u Frojdovo vreme. Recimo, dobitnik prestižne društvene nagrade, u trenutku dok drži svečani govor na ceremoniji dodeljivanja nagrade, dobija nezadrživ poriv da ide u toalet. U ovom slučaju postoji upoređivanje sadašnje ideje uzvišenosti sa psihologijom iskrenosti dečjeg doba, u kome su telesne potrebe apsolutno prioritetne u odnosu na još uvek nepoznate ideale uzvišenosti. Naš prethodni primer sa Niškom filharmonijom i otkazivanjem koncerta komičan je zbog kontrasta patetične uzvišenosti najave pobede nad koronom i realne (iskrene) neophodnosti priznanja poraza u borbi sa koronom.

Frojd je, sputan naučnom opreznošću, nagovestio svoju globalnu (veliku) definiciju komike, uz ogradu da nema dovoljno smelosti da tu definiciju brani do kraja. Do kraja je spreman da brani definicije podvrsta komike, koje se bez razlike odnose na upoređivanje aktuelnih, nazovi-odraslih, sa infantilnim psihološkim sadržajima:

„Verovatno je ispravno reći da se dete smeje iz čistog zadovoljstva pod raznim okolnostima koje osećamo kao „komične“ i ne umemo da ih motivišemo, dok su motivi deteta jasni i mogu se navesti. Kada se, na primer, neko na ulici oklizne i padne, mi se smejemo zato što je taj utisak – ne zna se zašto – komičan. Dete se u istom slučaju smeje iz osećanja nadmoći i zluradosti: Ti si pao, a ja nisam. Izgleda da izvesni motivi uživanja u deteta iščezavaju u odraslih; zato, pod istim uslovima, mi imamo osećanje „komičnog“ kao zamenu za ono što smo izgubili.“

Da ne bi bilo zabune u vezi poslednje rečenice citata – izgubili smo uživanje u iskrenosti dečjeg doživljaja.  

Frojdovo snebivanje da do kraja stane iza svoje globalne definicije komičnog nas ne sprečava da tu definiciju vidimo. Ona glasi: Komično je ono što odraslom ne priliči.

Ne ulazeći u nivo naučnosti ove definicije, pa ni u moje lično divljenje njenoj sažetosti i preciznosti, ispostavlja se da je i za uživanje u komici zaslužna razlika energetskog naboja moralnog sistema (uzvišena stremljenja odraslih) i prizemnih potreba primarnih nagona (infantilna iskrenost). I u ovom slučaju uživanje u komici pruža ušteda energije održavanja moralnog sistema, odnosno ušteda energije održavanja moralne pristojnosti – zato što komični događaj tu pristojnost neočekivano i naglo urušava, odnosno dozvoljava nam da uživamo u njemu bez osećanja griže savesti.

 

HUMOR

 

Humor je sredstvo da se ostvari uživanje uprkos neugodnim afektima.

Humor se postavlja na mesto loših afekata u situacijama kada smo u iskušenju da damo maha mučnom ili bolnom raspoloženju, ali tada u nama deluju motivi da se ti loši afekti suzbiju u fazi nastajanja – posredstvom humora. Vidovi humora su raznovrsni, u zavisnosti od prirode osećajnog impulsa koji se ušteđuje u korist humora: srdžbe, samilosti, bola, ganutosti itd. Frojd za ilustraciju rada humora koristi primer najgrubljeg humora, tzv. Galgenhumor („humor pod vešalima“), gde npr. osuđenik na putu do gubilišta traži šal da se ne bi prehladio:

„Onaj sitni humor koji nama samima polazi za rukom u životu po pravilu stvaramo na račun srdžbe, umesto da se ljutimo.“

Uživanje u humoru ostvaruje se specifičnim psihološkim procesom pomeranja, skretanjem pažnje od razvoja pripremljenih loših afekata, čime se oni osujećuju, a investirana energija usmerava na nešto drugo, često sporedno. Ovi procesi ne odvijaju se na nivou svesnog, već u predsvesnom. U humoru uživa jedino osoba koja ga proizvodi. Spoljni posmatrači mogu uživati u proizvedenom humoru jedino ako postignu zadovoljavajući stepen uživljavanja u situaciju te osobe, putem empatije. Ukoliko to uživljavanje izostane, uživanje posmatrača svodi se na komiku.

Humorističko pomeranje predstavlja odbrambeni mehanizam, psihički korelat refleksa bežanja, kojim se osujećuje nastanak nelagodnosti iz unutrašnjih izvora. Sličan odbrambeni mehanizam predstavlja i neuspelo potiskivanje u nesvesno, koje je odgovorno za nastanak psihoneuroza, s tim što je humor u ovom smislu superiorniji mehanizam, zato što uzroke neprijatnih afekata ne pokušava da odvuče od svesne pažnje, kao što to čini potiskivanje. Pripremljenu energiju nelagodnosti pomeranjem oduzima od izvorne situacije i uštedom pretvara u uživanje.

Frojd pretpostavlja da sredstva za ova pomeranja takođe potiču iz veze sa infantilnim, ali na jedan drugačiji način nego kod komičnog. U ovom slučaju ne postoji drugo lice koje bi upoređivanjem izazivalo komično uživanje, već humorista upoređivanje vrši unutar sebe:

„Slično kao što se odrasli smeška mučnim osećanjima deteta, tako se i humorista smeška svojim sadašnjim mučnim afektima: Suviše sam veliki (veličanstven) da bi me se ti povodi mogli neugodno dojmiti – mogao bi da utvrdi na osnovu poređenja svog sadašnjeg Ja sa svojim dečjim.“

U slučaju humora, za razliku od nestašluka dosetke koja prečicom zaobilazi moralne barijere, postoji neka vrsta doslednosti ostajanja u moralnom sistemu odraslih, uprkos tome što bi bilo moralno oprostivo prepustiti se regresiji na infantilna mučna osećanja. Humor ima drugačiju psihodinamiku u odnosu na dosetku i komiku, jer u njemu pretnja veće potrošnje psihičke energije dolazi iz premoralnih (infantilnih) faza ličnosti, a ušteda se postiže ostajanjem u fazi odraslog. Ovo je u nekom smislu vrsta stoicizma, „duševne veličine“ – kako kaže Frojd, zbog čega je humor oduvek uživao posebno poštovanje mislilaca.

 

SMEH

 

Manifestovanje uživanja kroz smeh, koje može biti i „slomljeno“, u slučaju kada recimo humor nije uspeo u potpunosti da se pomeri od svih neprijatnih afekata realne situacije (smeh kroz suze), možda najbolje ilustruje Frojdova kratka opaska o fiziologiji smeha, data kroz njegovu originalnu hipotezu o poreklu refleksa smeha:

„Pokret razvlačenja uglova usana, kojim se kasnije u životu smeh manifestuje, prvi put se javlja kod odojčeta kao refleks odustajanja od sisanja, to jest ostavljanja bradavice dojke, kao znak da je odojče sito – odnosno kao manifestacija zadovoljenog nagona za hranom.“

U globalnom smislu, smeh je manifestacija zadovoljstva zbog optimalne zadovoljenosti nagonskih potreba.

(Ova manifestacija unekoliko podleže kulturnom relativizmu. U tradicionalnom Japanu, na primer, muškarci su se smejali kad bi bili veoma besni. Razumevanje takve reakcije bi zahtevalo veće poznavanje stare japanske kulture i mehanizama potiskivanja koji su u njoj bili prisutni.)

U zaključku svoje knjige Frojd navodi:

„Uživanje u dosetki, komici i humoru potiče od uštede: dosetka štedi energiju kočenja (moralnog – prim. N. I.), komika štedi energiju zamišljanja (infantilnog zadovoljstva – prim. N. I.), humor štedi energiju osećanja (infantilnih mučnih – prim. N. I.). Sva tri načina podudaraju se u tome što predstavljaju metode da se iz duševne delatnosti (podvukao N. I.) ponovo stekne uživanje koje se upravo razvojem te delatnosti (podvukao N. I.) izgubilo. Jer euforija koju tim putem težimo da postignemo nije ništa drugo nego raspoloženje jednog životnog doba u kojem smo svoj psihički rad uopšte podmirivali malim ulaganjem energije, raspoloženje našeg detinjstva, u kojem nismo znali za komično, nismo bili sposobni za dosetku i nije nam bio potreban humor da bismo se u životu osećali srećni.“ 

Nadam se da je iz prethodnog prikaza vidljivo da pomenuta duševna delatnost odraslih predstavlja složeni sistem društvenog ponašanja, koji je vođen moralnim principima.

Moram primetiti da ušteda psihičke energije humorom funkcioniše dijametralno suprotno u odnosu na dosetku i komiku – ostajanjem u moralnom sistemu odraslih, a ne njegovim zaobilaženjem – što Frojd nije dovoljno naglasio. Analogno Frojdovoj genijalnoj definiciji komike, definicija humora mogla bi da glasi: Humoristično je kad odrasli nađe duhovite načine da izbegne regresiju na mučna infantilna osećanja koje provocira životna situacija i ostane u svetu odraslih (svetu moralnih principa).

Tvrdnja da dosetka, komika i humor predstavljaju načine da se postigne ušteda psihičke energije, što se manifestuje duševnim uživanjem – kod Frojda je prisutna u svim segmentima.

 

PSIHIČKA ENERGIJA

 

Pojam psihičke energije ne treba mistifikovati. Psihička energija je realna energija, kao i svaka druga energija koja pokreće žive i nežive procese na Zemlji. Ovdašnji utisak o njenoj apstraktnosti potiče od apstraktnosti ideja dosetke, komike i humora, apstraktnosti moralnih principa i infantilnih (najčistijih) emocija, kao i apstraktnosti svih drugih psiholoških procesa koji utiču na raspodelu potrošnje psihičke energije. Evolucioni antropolog Herman Pontzer predstavio je rezultate objektivnog merenja potrošnje energije organizma u svojoj knjizi Burn: New Research Blows the Lid Off How We Really Burn Calories, Lose Weight, and Stay Healthy.

Između ostalog, utvrdio je isti nivo potrošnje energije kod afričkih lovaca koji dnevno u proseku pređu 15 kilometara i službenika u Ilinoisu koji sede po čitav dan. Takođe je pokazao da povećanje nivoa psihičkog stresa (duhovnog nagonskog nezadovoljstva) povećava ukupnu potrošnju energije organizma.

Kada imamo problem sa poimanjem apstraktnog fenomena, najbolje je uporediti ga sa nečim konkretnim. U ovom slučaju, možemo zamisliti kako stojimo u podnožju brda sa kamenom koji moramo popeti na vrh. Ovo nije neizvodljivo, ali zahteva određenu količinu napora (energije), za čiju potrošnju smo se već pripremili. No onda nam padne na pamet da kamen na vrh može popeti i naš magarac, čime ćemo uštedeti svoju energiju. Emotivno uživanje koje se javlja u trenutku spoznaje ove uštede identično je emotivnom uživanju kod dosetke. Komično uživanje bi se javilo kada bismo ispred sebe gledali drugu osobu koja već gura kamen uzbrdo, ali pri tome posrće, muči se, vajka i zapomaže, mnogo više nego što govori naša procena intenziteta predstojećeg napora i naša sigurnost da ćemo kamen izgurati mnogo lakše i dostojanstvenije. Uživanje u humoru bi odgovaralo razmišljanju kako na putu do vrha bar nema dosadnjakovića koji bi nas ometali svojim zapitkivanjem o svrsi guranja kamena, uz sledstveno zanemarivanje teških misli i emocija povodom neblagonaklonosti sudbine koja nas je dovela u situaciju da uzbrdo guramo kamen.

Ovi primeri konkretnije objašnjavaju mehanizme uštede psihičke energije i uživanja u toj uštedi, ali istovremeno ukazuju na neraskidivu povezanost i sinhronost rada psihičke i telesne energije. Psihička energija predstavlja neku vrstu prethodnice delovanja telesne energije, analogno odnosu softvera i hardvera u računaru. Svaki telesni napor zahteva potrošnju ne samo telesne već i psihičke energije, identično kao što ušteda u telesnom naprezanju štedi i psihičku energiju – proizvodeći opisana uživanja, koja se često manifestuju smehom. Logično je da važi i obrnuto, da potrošnja i ušteda psihičke energije proporcionalno troši ili štedi telesnu energiju, ali je to u apstraktnim psihičkim procesima, kakvi su recimo dosetka, komika i humor, teže uočljivo. Nema sumnje da bi se i to moglo obrazložiti dodatnim elaboriranjima i primerima, ali to nije cilj ovog našeg rada. Telesnu energiju smo iskoristili samo kao očigledniji i konkretniji obrazac dinamike energije živog bića u prikazu dinamike njegove psihičke energije.

Šta je zapravo psihička energija živog bića? Gde je ona smeštena? Koji je njen izvor? Šta je punjenje, a šta pražnjenje psihičke energije? Zašto se ušteda psihičke energije manifestuje kao uživanje (zadovoljstvo)?

Psihičku energiju već smo u vremenskom smislu pozicionirali kao energiju čije dejstvo prethodi dejstvu telesnog pokreta. Prvi deo, prema tome, mora predstavljati pražnjenje psihičke enerigije, drugi deo je pražnjenje telesne energije. U trenutku kada ideja o pokretu ruke, generisana psihičkim procesom i psihičkom energijom, krene putem neurona da bi došla do mišića i ostvarila pokret, ona prestaje da bude psihička i postaje telesna energija. Dakle, psihička energija pokreće psihološke procese u mozgu, kao anatomskom sedištu psiholoških funkcija.

Psihološki proces ima tri segmenta: 1) prijem informacije iz spoljne sredine, 2) psihološka obrada informacije i 3) odgovor na tu informaciju u vidu impulsa za telesne aktivnosti.

Na primer, zrak sunca pada kroz prozor na mrežnjaču našeg oka i to nam smeta, što nas tera da se branimo. Možemo se braniti zatvaranjem očnih kapaka, okretanjem glave, zaklanjanjem očiju podizanjem ruke, navlačenjem zavese… Pobuđivanje aktivnosti ćelija mrežnjače oka predstavlja ulaznu informaciju, čije registrovanje funkcijom čula (ćelije mrežnjače oka) još uvek predstavlja telesnu aktivnost. Ovaj spoljni signal neuronima putuje u centar za vid u mozgu. U trenutku pristizanja u centar za vid u mozgu, telesna aktivnost se pretvara u psihološku aktivnost. Iz centra za vid informacije putuju do centra za emocije, gde se signal emotivno procenjuje (na primer, kao prijatan ili kao neprijatan). Ukoliko se signal proceni kao neprijatan, centar za emocije će uputiti signale centru za motornu aktivnost u mozgu da sprovede odbrambenu reakciju radom mišića. U trenutku kada signal od centra za motornu aktivnost u mozgu neuronima krene put mišića, psihološki proces se ponovo transformiše u telesnu aktivnost.

Psihološki proces naravno nije ovako jednostavan, čak ni u ovom jednostavnom primeru. Signali iz centra za vid i iz centra za emocije putuju i ka centru za memoriju, gde se deponuju kao jedno novo iskustvo koje će u tom centru ostati zabeleženo. Novi signali prispeli u centar za memoriju pobuđuju ranije deponovana sećanja na sličan događaj i sećanja na našu emotivnu i motronu reakciju na taj događaj, što se signalima iz centra za memoriju vraća pređašnjim centrima, čime, između ostalog, ti signali modifikuju sadašnji emotivni doživljaj i odbrambenu reakciju.

Putovanje ovih signala neuronima unutar i između moždanih centara predstavlja četvrtu psihološku funkciju – razmišljanje. Prve tri psihološke funkcije jesu: čula, emocije i memorija.

Brojnost i bolja organizovanost nervnih ćelija i njihovih izdanaka u mozgu čoveka u odnosu na druga živa bića zaslužne su za veću moć razmišljanja kod čoveka. Ta veća moć razmišljanja donela je čoveku, između ostalog, viši nivo svesti o sebi, kao i moć apstraktnog mišljenja.

 

PUNJENJE I PRAŽNJENJE PSIHIČKE ENERGIJE

 

Razmatrati dinamiku psihičke energije kod filozofa, koji recimo razmišlja o smislu života, svakako nije nemoguća, ali jeste veoma komplikovana misija. Kod svakog čoveka uostalom, da bi se sagledali mehanizmi njegovog psihološkog funkcionisanja, neophodni su brojni parametri koji se tiču njegovih iskustava, inteligencije, uslova formiranja ličnosti i drugo, od kojih je većina nepoznata. Postoje parametri koji su zajednički, prisutni kod značajne većine ljudskog roda pa prema tome i poznati, što je recimo koristio Frojd u svojim analizama dosetke, komike i humora. Ali nam je zato Frojd ostao dužan za odgovore na gore postavljena pitanja o psihičkoj energiji i njenoj dinamici.

Najjednostavnije bi bilo razmatranje punjenja i pražnjenja energije, kako psihičke tako i telesne, svesti na fizičke i hemijske mehanizme energetskih procesa živog organizma. Ranije obrazložena analogija dinamike energije psihičkih i telesnih procesa dozvoljava nam da se u tim razmatranjima oslanjamo na primere telesnih procesa, koji su jasniji i očigledniji.

Životinja energiju unosi hranom, koja se metaboličkim fiziološkim procesima pretvara u telesne pokrete i elektrohemijske impulse psiholoških aktivnosti. Hans Krebs je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za objašnjavanje biohemijskog ciklusa pretvaranja molekula ugljenih hidrata, masti i proteina iz hrane u energetski molekul ATP (tzv. Krebsov ciklus), koji mišići, mozak i druge ćelije organizma koriste kao izvor energije u svom radu.

Energija u organskim molekulima hrane je nastala procesom fotosinteze kod biljaka, u kome se iz neorganskih molekula vode i ugljendioksida – uz pomoć sunčeve svetlosti – sintetišu organski molekuli ugljenih hidrata.

Organski molekuli nisu samo izvor energije već i gradivnog materijala živih bića, što jasno ukazuje da iza života na Zemlji, kao izvor života i gurač razvojnih procesa, stoji energija Sunca. Mnogi „primitivni“ narodi sveta za svog boga imaju Sunce, što se čini mnogo razumnijim od potrage za nekim nedokučivim bogom „napredenijih“ ljudskih populacija, bogom čija „nedokučivost“ je samo direktan izraz njihovog nerazumevanja samih sebe, odnosno svog komplikovanog psiho-emotivnog sistema, koji je iskomplikovan upravo razvojem razmišljanja.

Svako živo biće funkcioniše po principu dvotaktnog motora – naizmeničnim punjenjem i pražnjenjem energije. Evolutivni razvojni procesi doveli su do formiranja mehanizama u živim bićima koji održavaju život – zovemo ih nagonima – čija uloga je „teranje“ živih bića na postupke koji održavaju život i na izbegavanje onih događaja i situacija koji nisu povoljni za održanje života. Detektor povoljnosti/nepovoljnosti dešavanja na planu održanja života jeste jedna od četiri psihološke funkcije živih bića: emotivni sistem. U svom bazičnom obliku, emotivni sistem se sastoji iz dve emocije: zadovoljstvo i nezadovoljstvo.

Kada živo biće ima potrebu za hranom ono postaje progresivno nezadovoljno, čime jača i njegova nagonska potreba da do hrane dođe. Kada unese hranu i zasiti se, nezadovoljstvo se pretvara u zadovoljstvo. Slično tome, kada živo biće svojim čulima registruje preteće prisustvo predatora, oseti nezadovoljstvo (koje u svojim višim kvantitativnim oblicima postaje strah). Tada živo biće upotrebljava svoje psihičke i fizičke sposobnosti da predatoru umakne, a kada u tome uspe oseti zadovoljstvo.  

Emotivni sistem ima jednu važnu osobinu koja je značajna za preživljavanje – anticipativnost. To znači da se emocije zadovoljstva/nezadovoljstva pojavljuju već na nagoveštaj dešavanja koja su povoljna/nepovoljna za održanje života. Anticipativnost se realizuje učešćem svih psiholoških funkcija: čula registruju hranu ili predatora u daljini, u memoriji se pronalaze iskustva (lična ili iskustva predaka) o opaženom predmetu i o verovatnom sledu događaja koji predstoje, sve to obrađeno procesima razmišljanja. Događaj koji predstoji podrazumeva određenu potrošnju psihičke i telesne energije. Istovremeno, već samo osećanje nezadovoljstva zbog gladi ili straha predstavlja potrošnju psihičke energije.

Da bismo se vratili na našu priču o dinamici psihičke energije, trebalo bi sada zamisliti dva scenarija: po prvom, događaj se odvija u skladu sa očekivanjem jedinke, gde ona uz dosta muke uspe da dođe do hrane ili umakne predatoru; po drugom scenariju, jedinka neočekivano lako dođe do hrane ili umakne predatoru, recimo zahvaljujući drugoj prijateljskoj jedinki koja se iznenada pojavila i pomogla joj u tome. U kom slučaju će zadovoljstvo biti veće?

Treba uzeti u obzir još jedan parametar: intenzitet nezadovoljstva, odnosno nagonske napetosti u trenutku zadovoljavanja nagona. Ovde je dosta jasno da veća napetost pre zadovoljavanja nagona proizvodi veće zadovoljstvo posle zadovoljavanja. Što smo gladniji, osećamo veće zadovoljstvo kada jedemo. Na ovo zadovoljstvo ne utiče, ili veoma malo utiče činjenica koliko smo psihičke i telesne energije potrošili da bismo do jela došli, i da li smo u tom postupku uštedeli nešto od očekivane potrošnje energije. Važna je dakle razlika u intenzitetu suprotnih emotivnih doživljaja u trenutku prelaska iz jednog u drugi.

Po toj logici, trebalo bi da jedinka oseti veće zadovoljstvo posle zadovoljavanja nagona u prvom scenariju, gde se više mučila i gde je napetost nezadovoljavanja nagona dostigla više nivoe, u odnosu na drugi scenario u kome je do zadovoljavanja došla prečicom, pri tome štedeći značajnu količinu psihičke i telesne energije.

 

RAZLIKA NEOČEKIVANOSTI ZADOVOLJENJA NAGONA I UŠTEDE PSIHIČKE ENERGIJE

 

Prethodne postavke nude drugačije objašnjenje porekla uživanja (zadovoljstva) u dosetki, komici i humoru u odnosu na Frojdova tumačenja uštedom psihičke energije. Iz njih sledi da je izvor zadovoljstva u razlici između prethodne napetosti nezadovoljstva i iznenadnog neočekivanog postizanja zadovoljstva. Može biti da je ova neočekivanost duhovnih umotvorina (dosetke, komike i humora) navela Frojda da intuitivno zaključi da se radi o uštedi, slično kao u slučaju neočekivanosti povoljnog raspleta događaja za jedinku u našem primeru. Ali uživanje svejedno nije porekla uštede energije, već okretanja nezadovoljstva u zadovoljstvo.

Kada je okretanje iznenadno i naglo, energija nezadovoljstva se burno prazni, te je zadovoljstvo izrazitije i naglašenije, često manifestovano smehom. Kada smo mnogo gladni pa nam se neočekivano servira hrana, imaćemo burniji doživljaj zadovoljstva nego kada pola sata pre serviranja posmatramo pripremu hrane pa je onda dobijemo, ali će ukupno zadovoljstvo na kraju biti isto. Ovo bi trebalo da znači da poreklo uživanja nije u uštedi psihičke energije koja se troši tokom onih pola sata iščekivanja zadovoljenja, već je osećanje zadovoljstva u prvom slučaju burnije zbog nagle i neočekivane realizacije. Frojd, kao i njegovi prethodnici, na svakom koraku naglašavaju kratkoću i neočekivanost dosetke, komike i humora, kao važan uslov njihove efikasnosti u pribavljanju uživanja.

Da bi ove naše pretpostavke bile funkcionalne, neophodan uslov je postojanje nezadovoljstva uživaoca pre stvaranja dosetke, komike i humora. Ostaje dakle da objasnimo poreklo nezadovoljstva uživaoca u fazi pre stvaranja dosetke, komike i humora, čijim naglim i neočekivanim okretanjem dobijamo burno zadovoljstvo (uživanje).

 

POREKLO NEZADOVOLJSTVA PRE ZADOVOLJAVANJA DOSETKOM

 

U komplikovanom ljudskom psiho-emotivnom sistemu nezadovoljstva su često sakrivena, ne samo od drugih već i od sebe.

Najbolji primer dosetke u Frojdovoj knjizi po meni je izjava izvesnog bečkog političara koga Frojd označava sa N, koji pričajući o gospodinu koga poznaje i za koga misli da je glup kaže: Putovao sam sa tim gospodinom „Tête-à-bête“. „Tête-à-tête“ (glava u glavu) je poznati francuski izraz za „nasamo udvoje“. Odgovarajući izraz u našem jeziku glasi: „lice u lice“. „Bête“ na francuskom jeziku znači životinja, preneseno – glup, glupak. Zamenom samo jednog slova: „t“ u „b“, u rečenici koja naizgled treba da saopšti neku drugu informaciju, u trenutku se saopštava činjenica o tome da je neko glup, za šta bi u konvencionalnom razgovoru bilo potrebno dosta truda, uvijenog obrazlaganja i ustezanja. Najverniji prevod cele rečenice na srpski jezik glasio bi: Putovao sam sa tim gospodinom, sedeli smo lice u lice i pričali, on je strašno glup. Najpribližnija konstrukcija u našem jeziku koje sam mogao da se setim, a koja bi zadržala smisao i otpratila kratkoću, efikasnost, ritam i rimu ove dosetke zasnovane na igri rečima, mogla bi da glasi: Putovao sam sa tim gospodinom, lice u trice.  

Po Frojdu, u dosetki primarno uživa treće lice, ono kome se dosetka saopštava. Nezadovoljstvo, odnosno nagonska napetost porekla socijalnih odnosa uređenih ambivalentnim ljudskim moralnim sistemom, imanentno postoji u svakom čoveku. Svaki čovek je „gladan“ svoje sopstvene iskrenosti, željan da ima doživljaj spoljnog sveta koji nije kanalisan i sputavan ambivalentnim moralnim principima. Taj doživljaj uvek je u nekoj meri subjektivan i narcistički, ali i kod najzrelijih osoba, najbližih realnom doživljaju spoljnog sveta, postoji određeni stepen ove gladi, ako ni zbog čega drugog a ono zbog sveprisutne hipokrizije društvenog funkcionisanja, u kome ne možeš biti potpuno iskren bez ozbiljnih negativnih posledica po sebe. Isto važi i za treće lice koje sluša N-ovu dosetku. Ono je gladno iskrenog saopštavanja neke društveno (moralno) nepristojne istine, u ovom slučaju istine o tome da je izvesni gospodin, koji je očigledno na nekom važnijem društvenom položaju, glup. Što je lice „gladnije“ iskrenosti, njegovo uživanje u dosetki će biti veće.

U čemu je magija dosetke, ako na osnovu iskustva znamo da ona svojom kratkoćom i neočekivanošću pruža veće uživanje nego kada se ista istina saopšti dužim ozbiljnim obrazlaganjem – iako je sve to analogno razlici intenziteta zadovoljavanja nagona kod iznenadnog i odloženog serviranja hrane (sećamo se da je kod iznenadnog i odloženog konzumiranja hrane krajnji intenzitet zadovoljstva isti)? Verovatno u tome  što se u slučaju dužeg ozbiljnog obrazlaganja nekog problema pojavljuju moralne blokade, koje kod uživanja u hrani ne postoje. Da je N. slušaocu prosto rekao kako je gospodin iz priče glup, obrazlažući usput zbog čega tako misli, kod slušaoca bi se na svakom koraku pojavljivale moralne blokade. Najpre, reći za nekog otvoreno da je glup samo po sebi nije pristojno; svako obrazloženje N-a može kod slušaoca biti protumačeno na nešto drugačiji način nego što N. to misli; najzad, slušalac može pretpostaviti da je N. za takve pogrde motivisan nekim svojim ličnim animozitetom prema gospodinu iz priče… Dosetka u trenutku preskače sve ove prepreke, štaviše doprinosi uverljivosti stava N. (jer on je apsolutno siguran u svoj stav kada nema potrebu da ga obrazlaže), neutrališući moralne sumnje u ispravnost N-ovog stava.

Ne možemo negirati da ovaj primer „unosi zabunu u naše redove“ u pogledu izvora uživanja u dosetki. Da li se radi o uštedi psihičke energije – kako kaže Frojd, ili se radi o naglom okretanju nezadovoljstva u zadovoljstvo, praćenog burnim pražnjenjem psihičke energije nezadovoljstva (njenim goropadnim trošenjem) – kako tvrdimo mi? Na osnovu primera reklo bi se da dosetka preskakanjem moralnih prepreka – od kojih svaka pojedinačno zahteva značajnu količinu energije održavanja – direktno štedi svu tu energiju održavanja moralnih barikada. Kada slušalac čuje dosetku, moralne barikade prestaju da imaju bilo kakvog smisla, pa tako i energija za njihovo održavanje i aktivno reagovanje nije više potrebna, zbog čega ta energija može biti ušteđena, što se na svesnom planu slušaoca manifestuje kao uživanje u dosetki.

Tako kaže Frojd, no da li sve baš jeste tako? Iz iskustva znamo da uživanje u dosetki može i da se ne pojavi – zbog trenutno aktivirane moralne blokade. Ali ni to nije dokaz protiv Frojdovih tvrdnji, jer ako nema preskakanja moralne blokade nema uštede psihičke energije, pa nema ni uživanja u uštedi.

Da bismo poduprli naše stavove moramo zaći u psihološku strukturu slušalaca dosetke, koji bi trebalo u njoj da uživaju. Napravićemo realnu pretpostavku da će jedan slušalac uživati u dosetki, dok drugi neće:

– Onaj koji uživa u dosetki nesumnjivo pripada kategoriji onih ljudi koji su prezasićeni hipokrizijom društvenog funkcionisanja, sistemom u kome na važne društvene položaje dolaze ljudi sumnjivih moralnih karakteristika, poltroni i slično, pa makar pritom bili i glupi. Kod njega moralne blokade u razotkrivanju te činjenice gotovo da ne postoje (time je i energija održavanja tih blokada izuzetno slaba), ali je nagonska napetost nezadovoljstva na visokom novou – on je jednostavno veoma gladan moralne iskrenosti. U ovom slučaju dakle nema neke velike uštede psihičke energije, ali je uživanje znatno, zbog visokog nivoa prepostojeće snage energije nezadovoljstva, koja se dosetkom naglo i neočekivano prazni.

– Slušalac koji u ovakvoj dosetki neće uživati pripada kategoriji onih ljudi koji svoje moralne blokade u pogledu društvenog funkcionisanja kruto drže na visokom nivou. Ispravno je baš onako kako je trenutnim ustrojstvom društvenog funkcionisanja zasnovano, pa makar neki šraf u tom mehanizmu bio i glup. Energija održavanja ovakvih moralnih blokada mora biti na visokom nivou, ali je zato njegovo nagonsko nezadovoljstvo neznatno, ili ga uopšte nema. Ako nema nagonskog nezadovoljstva, nema ni uživanja u njegovom zadovoljavanju.

Nadam se da je iz ovih prikaza jasno da uživanje u dosetki verovatnije potiče iz burnog pražnjenja psihičke energije zbog naglog prelaza iz nagonskog nezadovoljstva u zadovoljstvo, nego iz uštede psihičke energije.

 

POREKLO NEZADOVOLJSTVA PRE UŽIVANJA U KOMICI I HUMORU

 

Psihodinamski mehanizam uživanja u komici mora biti identičan mehanizmu dosetke, na osnovu očiglednog a nikada naučno istraženog zakona o identičnosti mehanizama odvijanja analognih životnih (fizioloških) procesa. Jedina razlika je u ulaznom elementu – vrsti nagonske gladi (nezadovoljstva), čijim neočekivanim i naglim zadovoljavanjem se postiže burno pražnjenje psihičke energije, koje proizvodi uživanje u komici. Ako se prisetimo da se uživanje u komici javlja pri posmatranju nespretnosti drugog, koji se ponaša „kako odraslom ne priliči“, kada nesvesnim upoređivanjem nesvesno spoznajemo da bismo se mi u toj situaciji ponašali neuporedivo odraslije, nije teško pronaći nagon čijim zadovoljavanjem se postiže uživanje u komici. To je naš večito gladni nagon za samopotvrđivanjem.

Nagon za samopotvrđivanjem predstavlja glavni kompenzacioni mehanizam za ublažavanje frustracija koje proističu iz života u društvu, regulisanog ljudskim moralnim sistemom. Kako su frustracije u tom životu imanentno i stalno prisutne, tako je i emotivni naboj nezadovoljstva ovog nagona uvek pod određenim energetskim naponom i spreman za akciju zadovoljavanja. Intenzitet uživanja u komičnoj situaciji zavisiće od nesvesno prepoznate sličnosti komične situacije sa iskustvima posmatrača pri nesvesnom upoređivanju – ono što je nekome smešno drugome ne mora biti, ili ne u istoj meri – ali i od nivoa frustriranosti, odnosno od bazičnog nivoa nezadovoljenosti nagona za samopotvrđivanjem.

Uživanje u humoru proističe iz životnih situacija koje su same po sebi opterećene visokim energetskim nabojem nezadovoljstva, do te mere da postoji pretnja regresije na infantilne nivoe emotivnog reagovanja – panični strah, osećanje beznađa i slično. Skok ka zadovoljstvu postiže se pomeranjem pažnje svesti sa realne životne situacije na neku drugu situaciju, koja sa realnom situacijom ostaje u vezi najčešće tako što primarna situacija naglašava apsurd novoproizvedene situacije. Ali, novoproizvedena situacija izvlači svest iz prejakog energetskog naboja nezadovoljstva i pretnje preplavljivanja lošim emocijama, što je dovoljan razlog za zadovoljstvo (uživanje). Čini se da u humoru postoji još jedan elemenat zadovoljstva, a to je zadovoljavanje nagona za samopotvrđivanjem. Sam čin ostajanja u svetu odraslih, u situaciji u kojoj bi mnogi potonuli, predstavlja impuls za neki stepen zadovoljavanja nagona za samopotvrđivanjem.                 

 

PARALELA TELESNIH I DUHOVNIH UŽIVANJA

 

Izjednačavanje uživanja u duhovnim aktivnostima sa uživanjem u hrani, što smo u ovom tekstu koristili, može da razočara one koji uživanje u životu dominantno svode na svoje duhovne aktivnosti. Sa druge strane, na isti način bi moglo da razočara i gurmana koji uživanje u životu svodi na uživanje u hrani, samo kada bi on postigao dovoljan stepen produhovljenosti da razmisli o tome i donese zaključak kako pravo uživanje u životu jeste uživanje u hrani i ništa više, što se povremeno i dešava. Pored hrane, postoje i drugi oblici telesnog uživanja, koji bez razlike imaju i svoju duhovnu konotaciju. Na primer, uživanje u napicima, posebno alkoholnim, uživanje u zadovoljavanju seksualnog nagona i drugo.

Čovek je generalno sklon odvajanju duhovnog i telesnog uživanja. Njegov moralni sistem je telesna uživanja sveo na niži rang ljudskih aktivnosti u odnosu na duhovna uživanja. Ovo je posebno uočljivo u sistemima gde je taj stav doveden do svojih ekstrema, najpre u religijskim učenjima koja bezuslovno promovišu asketski (duhovni) ideal. Za ovakav bezuslovno duhovni stav ja imam svoje dežurno objašnjenje – reč je o sredstvu za kompenzovanje potisnutog narcizma – ali iza svega moramo biti svesni potrebe za ravnotežom kao osnovnim aksiomom prirodnog funkcionisanja. Nijedan ekstrem izdvojen sam za sebe – svejedno da li je to duhovno ili telesno uživanje – ne može dati život, kao što ni energetski plus ne može dati energiju bez minusa.

Dejvid Hjum je opuštanje od svojih prenapregnutih duhovnih aktivnosti nalazio u zadovoljavanju hranom, vinom i društvenim zabavama… Jung je tokom svojih misaonih istraživanja upadao u klasične psihoze, odakle je izlazio pomoću telesnih vežbi i uobičajenih životnih aktivnosti posvećivanja poslu i porodici. Nije slučajno što su kroz istoriju najsimpatičnije ličnosti uvek bili produhovljeni pojedinci koji su isticali zadovoljstva telesnog uživanja.

Društvene zabave kao oblik nagonskog zadovoljavanja nisu ovde pomenute greškom, iako pre predstavljaju duhovno nego telesno uživanje. Radi se o prelazu iz posebno teških oblika duhovne nagonske napetosti (što pravo filozofiranje i te kako jeste), u kojima zadovoljavanje nagona za samopotvrđivanjem nije redovno prisutno niti izvesno, u oblasti niže napetosti i izvesnijeg zadovoljavanja, gde se duhovni nagoni približavaju i kombinuju sa zadovoljavanjem telesnih nagona.

Hjumovim primerom dotakli smo i fenomen igre (njegova omiljena igra bio je bilijar), koji predstavlja veštačku proizvodnju nagonske napetosti u cilju dobijanja uživanja pražnjenjem te napetosti. Primetno je da ni u jednom segmentu igre nema uštede psihičke energije, naprotiv, ima samo forsiranog trošenja. Čovečanstvo bi danas bilo u grdnom problemu kada se ogromne količine psihičke energije ne bi trošile na sportska nadmetanja, navijanja, klađenja, kompjuterske igrice…

Ja ovde branim hipotezu da duhovno i telesno uživanje predstavljaju ravnopravni konglomerat zadovoljavanja nagona, u kome nedostatak na jednoj strani teži da se kompenzuje preterivanjem na drugoj. Čovečanstvo je između ostalog gojazno i zato što hroničnu nezadovoljenost nagona za samopotvrđivanjem kompenzuje preterivanjem u hrani.

Nedoumicu može stvarati razlika u manifestovanju duhovnog i telesnog uživanja. Uživanje u komici manifestuje se smehom, čega nema prilikom uživanja u hrani. Međutim, smehom se neće manifestovati ni uživanje pri nekom drugom načinu zadovoljavanja nagona za samopotvrđivanjem, recimo prilikom dobijanja društvenog priznanja. Tada će se osetiti emocija koju znamo kao ponos. Za smejanje komičnom zaslužni su neki drugi psihološki mehanizmi – neočekivanost, nesvesno upoređivanje, pomeranje, prisustvo apsurda… – kojih kod dobijanja priznanja nema, ali to ne menja činjenicu da se u oba slučaja radi o zadovoljavanju jednog društvenog (duhovnog) nagona. Zato bi bazični osećaj uživanja, kako kod zadovoljavanja telesnih tako i kod zadovoljavanja duhovnih nagona, trebalo svesti na zajednički imenitelj, koji svakako postoji. Prepoznavanje ovog imenitelja kod zadovoljavanja telesnih nagona unekoliko je otežano zbog prisustva jasnih fizičkih zadovoljstava pri zadovoljavanju telesnih nagona, ali to ne negira činjenicu da pri zadovoljavanju telesnih nagona postoje i elementi duhovnog zadovoljstva. Ovaj zajednički imenitelj možemo nazvati osećanje samoostvarenosti, čiji najpribližniji duhovni doživljaj odgovara osećanju spokoja i opuštenosti, odnosno izostanku negativnih naboja napetosti koji proističu iz nagonske nezadovoljenosti.

Napravili smo možda preopširna obrazloženja, sa ciljem da opravdamo analizu dinamike psihičke energije na zadovoljavanju telesnih nagona, zato što je tamo sve očiglednije, uz pretpostavku da isti principi dinamike važe i pri zadovoljavanju duhovnih nagona.

 

BAZIČNI ENERGETSKI MEHANIZMI ŽIVIH BIĆA – VOLJA

 

Osnovnu nagonsku aktivnost i upotrebu psihičke i telesne energije za zadovoljavanje nagona imamo u zadovoljavanju nagona za hranom. Zadovoljavanje nagona za vazduhom (kiseonikom) i vodom podrazumeva iste principe nagonske potrebe i potrošnje energije, ali je zbog sveprisutnosti i dostupnosti ovih životnih resursa, pogotovo vazduha, dinamika ovih procesa manje uočljiva. Ritam gladi i sitosti u slučaju hrane mnogo upadljivije oscilira, uz burnije emotivne reakcije, iako energija koja se potroši radom centra u mozgu i mišića za disanje u toku dana verovatno nije mnogo manja od energije koja se utroši za pribavljanje i konzumiranje hrane. Pri disanju, životinja prati miran uravnoteženi nagonski ritam biljaka, koji biljke imaju kao svoj jedini nagonski ritam.

Jasno je da sva energija živih bića potiče od Sunca. Verovatno je izobilje ove energije dovelo do toga da se tokom evolucije – osim biljaka kao živih bića koja sunčevu energiju koriste direktno za proizvodnju organske gradivne materije – formiraju i životinje, koje sunčevu energiju koriste posredno, u vidu hrane, u gotovom obliku, kao svoj izvor energije i gradivnog materijala. Mehanizam koji životinjama obezbeđuje teranje da svoj organizam kontinuirano snabdevaju energijom i gradivnim materijalom, a time i održavaju svoj život, jeste upravo nagon, u ovom slučaju nagon za hranom.

Teranje je jedini emotivni sadržaj svih nagona, pa i onih složenijih, evolutivno kasnije nastalih, kao što su nagon za razmnožavanjem i nagon za staranjem o potomstvu, sve do onih najviših ljudskih moralnih nagona koje smo sublimirali u nagonu za samopotvrđivanjem. Neodređeni emotivni doživljaj teranja odgovara volji živog bića da nezadovoljenost svog nagona pretvori u zadovoljenost. To je upravo ona ista volja koju je Šopenhauer postavio u središte svih filozofskih razmatranja i za čijim poreklom i strukturom je tragao čitavog života.

Nagonske potrebe i zadovoljenja imaju svoju telesnu i psihičku (duhovnu) komponentu, pri čemu je telesna komponenta (glad, žeđ, sitost, kostrešenje dlake i ubrzani rad srca pri napadu predatora…) dominantnija kod starijih i primitivnijih nagona, dok kod evolutivno novijih društvenih nagona sve više dominira duhovna komponenta. Telesna komponenta ostaje prisutna i kod društvenih nagona, jedino što mi nismo previše skloni tome da je tumačimo njenim praistorijskim (primitivnim) poreklom. U žučnoj raspravi na poslu, na primer, ubrzaće nam se rad srca i skočiti krvni pritisak, identično kao pri susretu životinje sa predatorom, što je prirodni nagonski mehanizam za podizanje fizičkih sposobnosti u cilju održanja života.

Kod biljaka imamo uravnotežen i direktno proporcionalan odnos priliva energije Sunca i održanja života. Kada postoji priliv energije život se održava i razvija, kada ponestane tog priliva – život sahne. Kod životinja je posrednost u dobijanju energije, realizovana putem ishrane a ne direktnim uplivom energije Sunca, dovela do formiranja nagona koji život održavaju mehanizmom povratne sprege između nezadovoljenosti i zadovoljenja: što više nagonske nezadovoljenosti – manje je zadovoljenosti, odnosno jače je teranje za zadovoljavanjem nagona, i obrnuto. (Mehanizmom povratne sprege funkcionišu svi organski sistemi u našem organizmu. Ovo navodim kao primer one analogije fizioloških procesa koja je ranije pomenuta.)

Mogli bismo pretpostaviti da nagonska nezadovoljenost znači opadanje količine sveukupne energije u životinjskom organizmu, pa time i njegove psihičke energije – energije teranja, ali – to ne bi bilo tačno. To bi moglo da važi za organizam biljke, ne i za organizam životinje. Tačno je da nagonska potreba za hranom nastaje zbog opadanja ukupne količine energije u organizmu, ali opisana posrednost u korišćenju energije Sunca kod životinja pravi obrnuto proporcionalni odnos između sveukupnog pražnjenja energije u organizmu i energije nagona koji treba da obezbedi punjenje organizma energijom. Organizam životinje ima značajne depoe energije čak i u stanju ozbiljne izgladnelosti, a ta energija se usmerava za povećanje energetskog naboja nagonske nezadovoljenosti, odnosno povećava se psihička energija teranja. Životinja neće štedeti svoju psihičku i telesnu energiju da bi došla do zadovoljenja nagona, a kada do zadovoljenja dođe osetiće tim veće zadovoljstvo što je energija nagonske nezadovoljenosti pre zadovoljenja bila na višem nivou energetskog naboja. Ovakva burna reakcija može se objasniti jedino pražnjenjem energije nezadovoljenosti, svakako ne njenom uštedom.

Nagon za hranom možda i nije najadekvatniji primer za ove fiziološke mehanizme, zato što je u direktnoj vezi sa snabdevanjem organizma energijom. Međutim, identični obrasci važe za sve druge nagone, u kojima nema punjenja organizma energijom. Na primer, kod seksualnog nagona postoje iste etape napetosti pre zadovoljavanja nagona i zadovoljstva opuštenosti posle zadovoljavanja, iako se ceo proces svodi isključivo na trošenje ukupne energije u organizmu.

Naravno, sve ovo bi se moglo predstaviti i kao ušteda energije napetosti usled nezadovoljenosti nagona, time što se ta nezadovoljenost prekida zadovoljavanjem. No to bi bilo isto kao kada bismo tvrdili da pad pritiska u cilindru parne mašine, u trenutku kada je klip došao do kraja i pokrenuo točak lokomotive, znači uštedu energije. Nije u pitanju ušteda, već pretvaranje pritiska pare u rad.

Zakon o održanju energije važi i u dinamici psihičke energije. Pritisak nagonskog teranja pokreće psihički i telesni rad na zadovoljavanju nagona, a posle uspešno obavljenog rada javlja se opuštenost zadovoljenosti nagona – zadovoljstvo zbog pada pritiska nezadovoljenosti nagona.

Najzad, kada bi se uživanje postizalo uštedom psihičke energije, to bi stvaralo životne situacije koje se kose sa principima evolucije i mehanizmima održanja života. Da bi ovo bilo jasnije, možemo napraviti hipotetičku ekstrapolaciju do ekstremne forme uštede psihičke energije, zamišljanjem situacije u kojoj je psihička energija neke osobe apsolutno ušteđena, zato što sve njene nagone zadovoljava neko drugi. To podseća na svet najranijeg detinjstva. Međutim, kod odojčeta nema griže savesti i drugih nagonskih nezadovoljstava zbog takvog statusa, dok bi odrasla osoba u takvom statusu silno patila što ne može svojim aktivnostima održati svoj život i produžiti vrstu, to jest – više bi patila nego što bi uživala.

Pored toga, ni u ovakvom ekstremnom slučaju, koji je plod imaginacije i zbog svoje ekstremnosti gotovo apsolutno nerealan, ne bismo mogli odvojiti uživanje porekla zadovoljenosti nagona od uživanja u uštedi psihičke energije.

 

ZAKLJUČAK

 

Na kraju, sasvim razumno, nameće se sledeće pitanje: Da li je zaista toliko važno iščačkati je li  Frojd bio u pravu kada je uživanje u dosetki, komici i humoru objasnio uštedom psihičke energije? Uživanje je uživanje, ma kog porekla ono bilo.

Osim teoretskih razloga, koji su i samog Frojda naterali da objašnjenje uživanja uštedom psihičke energije ipak izloži i da ga štaviše nametljivo ističe (iako je mogao napraviti knjigu o ovim duhovnim proizvodima i bez toga), postoje i praktične konotacije ove dileme, koje su u našem savremenom svetu aktuelnije nego u vreme pisanja Frojdove knjige. Najzad, svaka teorija ima svoje praktične konotacije, pre ili kasnije.

Teško je pronaći primer izolovane uštede psihičke energije, bez istovremenog zadovoljavanja nagona. Na takvom primeru bismo mogli osmotriti i proceniti uživanje u samoj uštedi psihičke energije, i time u potpunosti razrešiti bazičnu dilemu ovog teksta. Sva potrošnja psihičke energije usmerena je isključivo na zadovoljavanje nagona, zbog čega mislim da primer izolovane uštede psihičke energije i ne postoji.

Utisak da je serviranjem dosetke i komike neko drugi uštedeo našu psihičku energiju i time nam priredio uživanje, samo je utisak. U realnom životu zadovoljavanja svojih nagona uglavnom obavljamo sami. Nagonska napetost pre serviranja jeste naša psihička energija, naša je i potrošnja psihičke energije za misaonu obradu dosetke i komike, naš je psihički rad kada nesvesno shvatamo da dosetka ili komična situacija predstavljaju zadovoljavanje naše nagonske nezadovoljenosti.

Sunce je stvorilo i razigralo život na Zemlji, obilno ga snabdeva i razgoreva energijom. Bili bismo nerazumne škrtice kada bismo uživali u uštedi a ne u trošenju te energije. Svaka ušteda oduvek je bila faktor dekadencije u svetu moralne širine, a faktor korisnosti (dobitka) u svetu moralne skučenosti.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments