Dino Bucati – „Tatarska pustinja“

Šta nam je potrebno za jedan bildungs roman? Potreban nam je, pre svega – junak; neko mlad i neiskusan, koji je na svom putu uzrastanja, oblikovanja svoje duše, pod različitim okolnostima koje će se nametnuti ili koje će on odabrati na svom putu. Junak ne mora uopšte biti neobičan, ne očekujmo da je obdaren naročitim talentima ili da je u nekom smislu izabranik. Tomas Man će nam tako, na početku „Čarobnog brega“ izričito objasniti da je njegov junak sasvim prosečan mladić, što neće nimalo smetati da uživamo u bildungs romanu koji nam ga opisuje. (Kako sad Tomas Man ulazi u ovu priču o romanu Dina Bucatija? Pa, eto, poznavanje običnog mladića Hansa Kastorpa, izbačenog u orbitu Čarobnog brega, nameće se kao jedna asocijativna nit tokom čitanja „Tatarske pustinje“. Jedna, ali nikako ne i jedina.)
 
Dakle, zamislimo situaciju da je neko Francu Kafki poverio da napiše bildungs roman. Dao mu je mladića, koji je učio vojnu školu, ali pod okriljem porodice, majke, rodnog grada, drugova, devojke koja je možda njegova buduća nevesta. Potrebno je još samo da ga nešto izmesti iz svega toga, za početak njegovog kretanja putem heroja (jer, šta je uzrastanje, šta je oblikovanje duše, pa i život sam – ako ne put heroja?). Ako ne dođe do prekida, ako se junak ne gurne negde drugde, gde ga dotadašnje navike i dobronamerno okruženje više neće štititi, nema ni stvarnog odrastanja, a nema ni priče. Dakle, šta bi uradio Franc Kafka (ili Tomas Man) sa svojim junakom? Poslali bi ga negde daleko od kuće, u neki neobičan i pomalo jeziv predeo, gde bi ga u prvom trenu sve odbijalo, a potom, za relativno kratko vreme, sve uljuljkivalo novim ritualima, rutinom, novim nadama i iščekivanjima, daleko drugačijim od onih koje je ostavio iza sebe. Poslali bi ga, dakle, u Tvrđavu, na breg. Tako i Đovani Drogo kreće u tvrđavu Bastijani, istovremeno očekujući da je to put ostvarenja njegovog sna za koji se celog života spremao, ali već i pokoleban, jer se na polasku ne oseća veličanstveno kako je očekivao, sam put mu ne pruža zadovoljstvo – tegoban je, dosadan, dug – a i tvrđava, u trenutku kad je ugleda (sretnuvši se pre toga sa kapetanom Ortizom i čudeći se njegovom ponašanju) nije ni impozantna, ni blistava, ne nalazi se blizu nekog većeg grada, a iza nje je kamenita pustinja posle koje je nešto nepoznato i možda opasno. Prvo što poželi kad dođe u tvrđavu jeste da se odmah, istog dana, vrati kući.
 
Pominjem Franca Kafku jer mi se čini da bi Kafka na sličan način opisao prve susrete poručnika Droga i njegovih budućih drugova. Dino Bucati u ovom delu je stilski veoma blizak Kafki. Njegovi junaci vode donekle paradoksalne razgovore, iako ne i nemoguće; tako se ne može reći da je roman zašao u oblast fantastike, ali je atmosferom izmaknut za neki stepen u odnosu na regularnu optiku kojom posmatramo svet. Recimo, mladi Drogo već pri prvom razgovoru sa majorom izražava želju da se vrati u grad; major je ljubazan i čak mu daje savete kako da to postigne, ali mi već znamo (vođeni atmosferom) da se to neće desiti, iako ne postoji zabrana. Takođe, Drogo insistira da mu starešina pokaže kako izgleda pustinjski prostor koji se može videti sa bedema (da li bi zaista tako izgledao prvi razgovor poručnika i starešine?); kad mu to ne uspeva, onda od novostečenog prijatelja Morela izmoli da ga izvede na bedem – tu Drogovim očima prvi put vidimo neobičan i pomalo sablastan prostor koji se nalazi između zemlje koju tvrđava štiti i severnih (neprijateljskih?) krajeva. Prostor je veoma bitan; opisujući ga, Bucati gradi atmosferu ovog romana. U njemu nema putovanja egzotičnim morima, nema poljana ni idiličnih pejzaža sa ponekim selom i pastoralnim prizorima, nema bučnih velikih, modernih gradova – tu je samo kamenita pustinja oko tvrđave, bezlična tvrđava žutih zidova čija je starost evidentna, i pored toga – planinski venci koji su neistraženi. I naravno, nespoznata daljina o kojoj vojnici smišljaju priče, jer je niko zaista ne poznaje. Reči koje koristi Bucati su – klisura, krajina, močvara, pustinja, dubodolina, sever, magla. Možda su bele kule u daljini, možda neki vulkan, možda je duga crna mrlja šume – niko nije siguran. Zastareli durbini ne daju pravu sliku, a prostor je najčešće u magli.
 
A kad pristigne u tvrđavu, kad pristane da u njoj provede četiri meseca, mi već znamo da se neće tako lako izvući iz te začarane atmosfere…
 
Kakav je poručnik Drogo? Je li hrabar? Lep? Naročito inteligentan? Da li je, možda, preterano osećajan, preosetljiv za jednog vojnika? Je li moralan, da li se diči nekim neobičnim pogledom na svet? Ništa od toga ne saznajemo. Ponešto ćemo saznati o nekim drugim stanovnicima tvrđave, recimo naredniku Tronku koji je u potpunoj vlasti vojničkog formalizma (poštovanje pravila je postalo smisao njegovog života), vodniku Espini koji je učitelj muzike, ili krojaču Prosdocimu, koji ponavlja da će uskoro napustiti tvrđavu ali mu se pomoćnici smeju, a stariji brat očajava – jer su zbog njegove začaranosti vojničkim životom zauvek zarobljeni tu. Taj ostareli krojačev brat prvi upozorava mladog Droga da beži iz tvrđave dok i njega ne začara, ali izgleda da to ne pomaže. U knjizi, skoro do samog kraja, prisustvujemo samo jednom odlasku. Lugorio, koji odlazi, pokušava da nagovori i prijatelja Angustinu da pođe sa njim. Angustina odbija. Autor nam ipak daje na znanje da je Angustina u svemu iznad Lugorija, pa je logično da ovom drugom sleduje život u gradu, dok tvrđava ostaje za onog boljeg. Šta dakle predstavlja ta tvrđava (u kojoj se ništa ne dešava, a ipak se stalno nešto očekuje)? Očekuje se da konačno dođe do nečeg izuzetnog, do nekog rata, obračuna, do situacije koja će maksimalno angažovati vojnike, naterati ih na žrtvu, na podvig, veliko delo. Dolina i grad prepuni su običnih, malih radosti, ali one su banalne, sa stanovišta onih u tvrđavi. Oni traže nešto više. Traže smisao u kome bi njihov život zadobio svoju punovažnost. To se ne događa, ali oni ipak i dalje čekaju, a ono što doživljavaju ponekad se na tren pokaže kao dolazak tog važnog događaja (dolazak neprijatelja), ali se uskoro otkriva da je u pitanju lažna uzbuna, i tvrđava se vrati u svoj uobičajeni ritam. Vojnici u tvrđavi liče na monahe u manastiru, oni su se odrekli normalnog života, porodica, udobnosti, zabave, ali postoji bitna razlika između njih i monaha – izostaje transcendencija.
 
Jedan moj prijatelj je definisao svoju „veru“ rečima – ispovedam „mistični ateizam“. Nešto slično bi se moglo reći za vojnike u tvrđavi Bastijani. Oni u nešto veruju, ali to nešto nije božanskog porekla. To je smisao koji tek treba da se pojavi, smisao njihovih života koji oni ne izgrađuju nego ga čekaju, podvrgavajući se određenoj vrsti askeze, ali i formalizmu, navici, dosadi. Spremni su za nešto veće, nešto što bi bilo veće od njihovih života, a pogotovo života u gradu – ali to veliko nikako ne dolazi. Zabluda je možda u tome što oni očekuju da se ono pojavi izvan njih… U jednoj epizodi, Angustina strada od napora i zime, u jednom napornom usponu na planinu. Ali, više nego od napora i zime, on strada kao žrtva sopstvenog ponosa, precenjivanja svojih snaga i nespremnosti da se potčini licemernim igrarijama koje više priliče životu van tvrđave (zavist, upoređivanje, dokazivanje svoje vrednosti, u koje njegov nadređeni upada samo zato što mu smeta izvesna plemenitost, aristokratsko držanje mladog Angustine). Angustina u očima Droga ostaj heroj, jer je ipak poginuo na nekom zadatku, jer je bio spreman da do krajnosti napne svoju snagu, jer nije požalio svoj život, jer je uradio nešto neobično, jer se nije uplašio smrti.
 
U „Tatarskoj pustinji“ nema ljubavne priče kakva je prisutna u „Čarobnom bregu“ – tako Drogo neće izgrađivati svoj duh između ostalog i upoznajući svoju potrebu za drugim ljudskim bićem, svoja čula, svoje telo, svoju nedovoljnost. Ako je Drogo na kraju u nešto „zaljubljen“, to će ipak biti tvrđava sama, i njena neobična okolina, pa će posle odsustva jedva čekati da se u nju vrati (nemojmo poverovati mladom Drogu da on zaista želi povratak u grad, kada sa tim zahtevom odlazi kod generala!). Uvek, u poslednjem trenutku, kad god mu se pružila prilika da izabere povratak u grad, odlučivao bi se na ostanak u tvrđavi. Nigde nije eksplicitno objašnjeno zašto. To može biti zbog zvuka trube ili zbog toga kako sunce obasjava zidove tvrđave ili planinu iza nje… Stvari koje su mu u početku smetale – zvuk kapljanja vode u zdenac, ritmični povici stražara, dosada – počinju da budu voljene i umirujuće navike. Vreme – o tome nam je i Man mnogo govorio – huji sve brže, i Drogo je toga svestan, ali ono zapravo divno prolazi (divota je u toj brzini i pravilnosti, a pravilnost otkucavaju baš ta ritmična ponavljanja šetanja stražara, njihovi uzvici pri smeni straže…) Sve je to hipnotično, a uskoro i neophodno za Drogov život. Ono što spada u povremena iskakanja iz ravnoteže, uvek dolazi iz nepoznatog prostora na severu, pa je veliki deo njegovog života zapravo čežnjivo, radoznalo i uplašeno, a zatim i fanatično osmatranje tog maglovitog prostora…
 
Pratimo Droga sve do godina u kojima bolest već razjeda njegovo telo. On stiže da spozna i ono što je najvažnija istina celokupnog njegovog života – prava bitka je bitka sa smrću i pravi heroj je onaj koji ne gubi hrabrost u trenutku kad spozna svoju smrtnost. Drogo, kafkijanski junak toliko godina samozarobljen u tvrđavi čekajući neprijatelja i podvig, ipak je na kraju, na izvestan način ispunio svoju misiju – stigao je do kraja na svom putu heroja.
 
 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments