Diogen Kiničar (412BC-323BC)

„Diogen – Sokrat smetnut s uma.” – Platon

Kada su Elejci (pripadnici Elejske škole učenja) poricali kretanje, Diogen je, kao što je svima poznato, došao na protest; zaista DOŠAO, zato što nije izgovorio ni jednu jedinu reč; već je jednostavno prošetao napred-nazad nekoliko puta, čime je izrazio gest, kako je verovao, da je pobio uverenja Elejaca. – Søren Kierkegaard, Repetition, pg. 1

Kako je mladi Diogen bio željan da stekne više saznanja o životu, odlučio je da ode u školu Antistena, učenika Sokratovog, i da tamo pokuša dobiti saznanja. Kada je kročio na prag škole, Antisten je udario motkom Diogena, kako bi ga oterao, ali je Diogen odbio da napusti školu i pritom izjavio:

Udaraj me Antistene, udaraj, ali nikada nećeš naći dovoljno tvrdu motku da bi me uklonio iz tvog prisustva, sve dok ono što izgovoriš, je vredno slušanja.

Posle izgovorenih reči, Diogen je postao Antistenov učenik.

Najčuveniji od svih kiničkih filozofa, Diogen je služio kao primer kiničke sage u Antici. Učenik Antistena, Diogen, održava učiteljev asketizam i isticanje etike, ali to dovodi do filozofskih pozicija, takvom dinamikom i smislom za humor, kojoj nema pandana u istoriji filozofije.

Diogen je sebe oblikovao na primeru Heraklea; koji je izabrao težak, ali slavan život. Diogen je verovao da se Vrlina najbolje otkriva delima, a ne u teoriji. On je bio pobornik jednostavnog života i ponašanja, i to je koristio da kritikuje društvene vrednosti i institucije, koje je video kao koruptivni deo društva.

Za Kiničare, život u skladu sa Razlogom je život koji je u skladu sa Prirodom, i s toga, život u skladu sa Razlogom je veći i bogatiji u odnosu na život koji je propisan granicama konvencionalnog i zakonima Polisa. I da tu leži ključ Sreće ili ključ Sreći. Jer, sve što se radi u životu treba raditi sa Smislom. Tek kada misli i dela imaju smisla, onda se upuštamo na stazu Sreće.

On je pokušavao da demonstrira da mudrost i sreća pripadaju čoveku koji je nezavisan od društva i da je civilizacija u suštini regresivna, retrogradna.

Pojedini učenjaci su razumeli Diogena kao ekstremnu verziju Sokratove mudrosti, koja je nudila fascinantnu i sirovu filozofiju, ali da je ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Platon je u svojoj knjizi „Republika, Knjiga II“ napisao:

Diogen je verovao da ljudska bića žive veštački, iluzorno i hipokritički i da bi najbolje bilo da prostudira psa, iliti život iz pasje perspektive. Koliko je to moguće. Uzimajući u obzir da pas obavlja prirodne funkcije u javnosti sa lakoćom, pas će pojesti sve što mu prija i ne prija, i neće praviti problema gde će da spava. Pas živi u sadašnjosti, bez anksioznosti, i nema preterane pretenzije ka apstraktnoj filozofiji. Ne mora se spominjati da pas instiktivno prepoznaje ko je prijatelj, a ko neprijatelj.

Citirajući Diogena, Stobeus u knjizi „Florilegium“ je napisao sledeće: „Drugi psi ujedaju njihove neprijatelje, a ja ujedam moje prijatelje kako bi ih spasao.”

Živeo je sa nizom vrlina koje je smatrao nalik psećim: „Lojalan pas, sa prijateljskim mahanjem repa, uvek može naći dobru kuću i dobar obrok.” Želeo je da dokaže da čovek može da živi skladno sa tim vrlinama.

Diogena su zarobili pirati dok je putovao u Eginu iz Atene i prodali ga kao roblje na Kritu, Korinćaninu zvanom Ksenijad.

U knjizi „Životi i mišljenja eminentnih filozofa”, koja je primarni izvor Grčke filozofije, Laërtius (prevod R. D. Hiks, izdato godine 1925.) zapisuje kako, kada su Diogena pitali odakle dolazi, Diogen im je odgovorio: „Ja sam građanin sveta. Kosmopolita.” Isti podatak se nalazi u knjigama „Ili”, Dia Hrisostoma i „Diskursi“, Epiktetusa.

Iako je bio rob, on je tvrdio da to nema nikakve veze. Dok je Diogen služio Ksenijada i njegovu decu podučavao kinicizmu, jednom je rekao gospodaru, Ksenijadu: „Dobar rob – uvek će vladati svojim Gospodarom.“ Kada je Ksenijad shvatio šta je Diogen rekao, oslobodio ga je.

Smatrao je da, kako je on zvao, Figura Gospodara (jer, gospodar ne postoji; mi čak ne gospodarimo svojim životima, pa ni iluzijama života ni iluzijama o životu) koja nije sposobna da uradi ništa za sebe je totalno bespomoćna, te stoga, ne može biti gospodar.

Diogen je kritikovao i sramotio Platona, osporavao Platonovu interpretaciju Sokratove misli i mudrosti, i sabotirao Platonova predavanja tako što je donosio hranu i jeo za vreme diskusija i time odvraćao pažnju prisutnima. Prkosio je raznim plemićima, vlastodršcima, prolaznicima koji su smatrali da su pametniji i nešto više, neshvatajući da su zapravo ljudi. Od krvi, kostiju i mesa. Poznato je i da je javno prkosio Aleksandru Velikom..

Diogenove misli i dela

Diogen je posedovao tri stvari: posudu, nož i plašt. Posudu je bacio, kada je video dete kako pije vodu iz ruku, i pritom rekao: „Dete me je pobedilo u jednostavnosti življenja!“ Posle toga je bacio nož, kako neko ne bi pomislio da je oružje. A plašt je zadržao, zato što mu je bilo prelep.

Pisajući u svojoj knjizi „Životi i mišljenja eminentnih filozofa“, Laërtius dao je opis kako je izgledalo jedno predavanje Platona: „Kada je Platon na svojim predavanjim opisao Sokratovu definiciju čoveka kao „živinu bez pera” i pritom dobio gromki aplauz, Diogen je sutradan došao na Platonovu akademiju i doneo očerupanu kokošku i rekao: „Gle! Doneo sam čoveka.” Posle toga, Platon je opisu Sokratove definicije dodao „sa širokim ravnim noktima.””

Grčki filozof Platon bio je jako bogat; što je takođe Diogena poprilično izluđivalo, jer, nije mogao da poveže bogatstvo i filozofiju. I tako jednog dana, Diogen uđe kod Platona u kuću i poče da mu prljavim nogama gazi po tepisima i pokrivačima. Pita ga Platon šta to radi, a Diogen mu kaže: „Uništavam Platonov ponos.” Na to ga Platon upita: „A je l’ sa istim takvim ponosom?”

Jednog dana, Diogen je jeo tanjir sočiva (leća) sedeći na pragu neke kuće. U čitavoj Ateni, nije bilo jeftinije hrane od variva od leća. Drugim rečima, jesti varivo od leća, značilo je, da se nalaziš u najvećoj mogućoj sirotinji. Prolazio je jedan vladarev ministar i rekao mu: „Diogene! Kad naučiš biti malo pokorniji i malo više laskati vladaru, nećeš morati toliko jesti leće.” Diogen je prestao jesti, podigao pogled, i netrepćući, gledajući imućnog sagovornika, odgovorio: „Jadan ti. Kad bi naučio da jedeš leće, ne bi morao biti tako pokoran, i toliko laskati vladaru.”

Jednoga jutra, dok je Diogen još bio snen pod tremom kuće gde je proveo noć, prošao je jedan imućan veleposednik.

– „Dobro jutro”, rekao je bogataš.

– „Dobro jutro”, odgovorio je Diogen.

– „Imao sam dobru nedelju, pa sam ti doneo ovu vreću s’ novčićima”, reče bogataš.

Diogen ga je nemo posmatrao, ne pomerivši se pritom.

– „Uzmi ih. Nije to zamka. Moji su, i dajem ih tebi, jer su ti potrebniji nego meni”, poturi ih bogataš.

– „Imaš ih još?”, upitao je Diogen.

– „Naravno da imam”, odgovorio je bogataš, „mnogo, mnogo više.”

– „I ne bi želeo imati još više nego što imaš?”, upita Diogen.

– „Bih, naravno da bih želeo”, odlučno odgovori bogataš.

– „Onda, zadrži novčiće, jer, tebi su potrebniji nego meni”, odgovori Diogen.

– „Ali i ti moraš jesti, a za to ti treba novac”, začuđeno odgovori bogataš.

– „Već imam novčić”, i pokazavši ga, nastavi, „i biće mi dosta za činiju pšenice ujutro i možda nekoliko narandži”, odgovori zadovoljno Diogen.

– „Slažem se. Ali, moraćeš jesti i sutra i idućeg dana. Odakle ti novac za sutra?”, zapita bogataš.

– A Diogen mu odgovori: „Ako mi ti garantuješ, bez imalo straha, da nećeš pogrešiti, i da ću živeti do sutra, onda možda uzmem tvoj novac…”

Diogena su iritirale ekstravagantne i raskošne dekoracije unutrašnjosti, i u kući jednog bogatog čoveka, videći da se nalazi okružen skupim tepisima i raskošnim jastucima, Diogen je pljunuo vlasnika u lice, i potom obrisao svojim prljavim plaštom i izvinio se rečima: „To je bilo jedino prljavo mesto u kući gde sam mogao da pljunem.”

Na jednoj gozbi, ljudi su bacali koske Diogenu, kao što bi radili i psu. On im je uzvratio istom merom – digavši nogu, urinirao je po njima.

Kad su mu Sinopljani prebacivali da je falsifikovao novac, Diogen im je odgovorio: „Bila su vremena kada sam bio kakvi ste vi sada; ali, kakav sam ja sada, vi nikada nećete biti.”

Kad su mu Atenjani jednom prilikom prebacivali to što jede na trgu, odgovorio je: „Pa, na trgu sam i gladovao.”

Jednom je tražio milostinju od nekog kipa, te je na pitanje zašto to radi, odgovorio: „Vežbam se u veštini da mi se nešto odbije.”

Jednom su pitali Diogena: „Zašto ljudi daju novac prosjacima, a ne filozofima?” Diogen je odgovorio: „Zato što ljudi misle da će jednoga dana postati ubogi i slepi, ali, niko ne očekuje da će jednog dana, možda, postati filozof.“

Kada su ga pitali, koje je najbolje doba za ženidbu, Diogen je odgovorio: „Za mladog čoveka – ne još; za starog čoveka – ne uopšte.”

Kada se neko hvalisao na Pitijskim igrama kako je savladao čoveka, Diogen je odgovorio: „Ne, ja poražavam ljude, ti poražavaš robove.”

Jednom, kad je posmatrao neiskusnog strelca na takmičenju, Diogen je prišao i seo uz metu, objašnjavajući da je to jedino mesto gde se oseća sigurno.

Kada je Diogen primetio sina prostitutke kako baca kamenje na okupljenu masu, Diogen mu je prišao i odgovorio: „Budi oprezan, sine. Možeš pogoditi svoga oca.”

Neko ko je tvrdio da je život zlo, Diogen je na to odgovorio: „Nije život zlo, nego je zlo loš život.”

Kada su ga pitali, da li je Smrt zla stvar, Diogen je odgovorio: „Kako može biti zla, kada u njenoj prisutnosti mi je nismo ni svesni?”

Ciceron u svojoj knjizi „Rasprave u Tuskulonu“ opisuje raspravu između meštana i Diogena na sledeći način: „Kada je upitan kako želi da bude sahranjen, ostavio je uputstva da bi želeo da bude bačen izvan zidina grada, kako bi divlje životinje mogle da imaju gozbu sa njegovim telom. Kada su ga upitali da li zaista misli da to urade, on je odgovorio: „Ne, naravno. Samo u slučaju da mi date štap sa kojim bih mogao da oteram divlje životinje.“ Začuđeni, gledaše u Diogena i upitaju ga: „Kako misliš da koristiš štap, kada više nisi svestan, nisi živ?“, na šta im Diogen odgovori: „Ako u tom trenutnku nisam pri svesti i nisam živ, zašto bih brinuo šta će se desiti sa mnom posle moje smrti?!“

Kada su Diogenu postavili pitanje, šta je Nada, odgovorio je: „San Probuđenog Čoveka.”

„Ako ne pronađete zadovoljstvo u životu, onda, barem, pronađite smisao.“ – Diogen

„Kada se svetla ugase, sve žene izgledaju isto.“ – Diogen

„Učiti starog čoveka je kao lečiti smrt.“ – Diogen

„Samo mudar nađe mudrog.” – Diogen

„Čovek je najinteligentnija životinja – ali i najokrutnija.” – Diogen

„Čovek treba postupati sa nadređenima kao što postupa sa vatrom; ne preblizu – da se ne opeče, ne predaleko – da se ne smrzne.” – Diogen

„Zašto ne tući učitelje kada dete pogreši?!” – Diogen

„Draža mi je kap sreće od bačve mudrosti.” – Diogen.

Diogen i Aleksandar Veliki

Smatra se da su Aristotelova i Diogenova učenja nastala na krilima Sokratovih, ali je Aristotel jednostavnost života zamenio raskošima i blagodetima palate Filipa II Makedonskog, i na zahtev Filipa II Makedonskog, podučavao Aleksandra Velikog.

Razgovor između Diogena i Aleksandra Velikog zasnovan je na pisanjima u knjizi „Život i mišljenja eminentnih filozofa“ i Plutarhovoj biografiji Aleksandra Velikog „Život Aleksandra“ i knjizi „U egzilu“ istoimenog autora.

Kako je Aleksandar Veliki krenuo u osvajanja, dok je još bio u Ateni, zatražio je da upozna čuvenog Diogena. Doveden na mesto gde se Diogen kupao u sunčevim zracima, Aleksandar Veliki se zaustavio ispred Diogena i upitao ga:

– „Zar me se ne plašiš, Diogene?“, na šta mu Diogen odgovori: „A jesi li ti dobar ili loš?“

Aleksandar Veliki odgovara: „Dobar, naravno“, na šta Diogen doskoči: „Pa zašto bih se onda plašio?!“

Silazeći sa konja, uspravi se Aleksandar Veliki ispred mesta gde je Diogen ležao i upita ga:

– „Diogene, šta bi najviše želeo; lepu kuću, zemlju, deo mog kraljevstva?“

Diogen ga prekine i kaže: „Želeo bih da pomeriš tvoju senku, stoji između mene i Sunca.“

Aleksandar Veliki se pomerio i izjavio: „Da nisam to što jesam, Aleksandar Veliki, želeo bih da budem Diogen.“

Diogen mu odgovori: „Da ja nisam Diogen, opet bih želeo da budem Diogen.“

Podiže Diogen gornji deo tela, i u sedećem položaju, pored bureta, poče da traži nešto među koskama koje su se nalazile na gomili. Aleksandar Veliki začuđeno gleda Diogena, te ga upita:

– „Šta to tražiš, Diogene?“

Diogen mu odgovara: „Tražim kosti tvoga oca, ali, ne mogu da ih razaznam od kostiju robova.“

Poče Aleksandar Veliki nervozno da šeta gore-dole te ga Diogen upita:

– „Gde ideš ovoga puta?“

Aleksandar Veliki odgovara: „Idem prvo da osvojim Malu Aziju.“

Nastavi Diogen radoznalo ispitivati: „A posle, gde ćeš posle?“

Ambiciozno odgovara Aleksandar Veliki: „Onda idem u osvajanje Indije.“

Nastavi Diogen: „Dobro, a posle Indije, šta ćeš posle?“

Na to pitanje,Aleksandar Veliki odgovara: „Posle Indije, osvojiću ceo svet.“

Nasmeja se zamišljeno Diogen, podigne pogled prema Aleksandru Velikom, i izrazitim izazovom ga upita još jednom:

– „Kada osvojiš ceo svet, šta ćeš onda raditi?“

Aleksandar Veliki odgovara: „Kada osvojim ceo svet, tada ću moći da se opustim i odmaram.“

Na ovaj odgovor poče Diogen da se histerično smeje. Pozove svog stalnog pratioca, psa, koji se odmarao u blizini i kaže mu:

– „Čuješ li šta je ovaj ludak upravo rekao?! On će se odmarati nakon što osvoji svet. Pa mi se već odmaramo, a pritom, ništa nismo osvojili!“

Potom se Diogen okrene prema Aleksandru Velikom i reče:

– „Ako su odmor i opuštanje tvoj krajnji cilj, zašto se ne pridružiš meni i mom psu u ovom udobnom buretu? Dovoljno je mesta za svu trojicu. Zašto bi sve to radio, kada se već sada možeš odmarati sa nama?!“

Diogen i Aleksandar Veliki su umrli istog dana. Diogen je imao 90 godina, i posedovao je ništa osim svog plašta. Aleksandar Veliki je imao 32 godine i posedovao sve ostalo. Pogodite ko je kome zavideo.

Niko me ne pokori osim mene.

– Aleksandar Veliki

U knjizi „Život i mišljenja eminentnih filozofa“, Laërtius zapisuje kako su Korinćani podigli, u čast Diogena, pilon, na kome je stajao pas, izrađen od Paroskog mermera, koji je bio visoko cenjen u antičkoj Grčkoj.

Isto tako, Laërtius konstatuje kako, nažalost, nikakvi Diogenovi spisi nisi sačuvani, iako postoje podaci da je napisao preko 10 knjiga, gomilu pisama i sedam tragedija.

U Kinicizmu, život i pisanje su dve komponente etičke prakse; ali je Diogen, kao i Sokrat, pa čak i Platon, uvek davao prednost direktnoj i usmenoj interakciji, nego pisanoj formi.

Jednom, dovedeni do sazrenja, šta je, zapravo, zadatak genija? … U osamnaestom veku, originalnost genija se smatrala time, kako je uspevao da izbegne tradicionalna pravila. Kako je Kant pisao, genije je neko ‘za koga se ne može definisati nikakvo pravilo… niti, na koga se pravila mogu i primeniti’.

– Friedrich Nietzsche, A Philosophical Biography, War and Aftermath, pg. 145

.

Zadatak genija (Genialisch treiben)

I tako se kotrljam, kotrljam ja bez pauze,

kao Sveti Diogen, bure, bure moje.

Sad u zbilji, sad u šali;

sad u ljubavi, sad u mržnji;

sad ovamo, sad onamo –

i kao da je Ništa, i kao da je Sve.

I tako se kotrljam, kotrljam ja bez pauze,

kao Sveti Diogen, bure, bure moje.

– W. Goethe

Za P.U.L.S.E Stefan Katić

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Antička Grčka, Filozofija, kinička škola, Stefan Katić