Unifikacija dnevno-ritualnih pokreta, ponašanja, misli, personifikuje “kult života”, odražavajući pripadanja nečemu usvojenom. Njihovo tumačenje kao simboličnih predstava naših života, preuzetih iz različitih kultova, sugeriše na jednoobraznost ili mogući dualizam. Time se ne pretenduje na ograničavanje, već samo na ukazivanje mogućeg modela. Svi demoni i bogovi, preuzeti iz različitog pa sublimirani u kult života, dobijaju obličje individualnosti. Dionis i Apolon, odnosno njihovi kultovi mogu da posluže kao paradigme života, uzori dve krajnosti na kojima počiva osnova kulta života.

Dionis – grčki polubog, sin Zevsa, vrhovnog božanstva i smrtnice Seleme, kraljevskog porekla. Impliciranost bluda, razvrata, orgija i vina, lik Dionisa više vezuje za ovozemaljsko polubožanstvo nego za bogove, iako je smatran božanstvom. Rodjen po drugi put od smrtne majke iz sopstvenog srca – jezgra života, Dionis ostaje vezan za Majku zemlju i profani život. Dionisova sudbonosna lutanja otkrivaju mu vino koje ga “opija” i uvlači u orgije, pijanstva i sladak trans. Dionisovu opijenost prate i Satiri, falusni, razvratni šumski polu ljudi, polu životinje pa se ritual ispijanja vina podiže na jedan viši nivo, do kulta. Vremenom, kult se širi implikacijom različitih Dionisovih rituala, povezanih na mistično – magijski način.

Misteriozni Dionisovi rituali, deo su kulta Dionisa, bazirani na obredno – ceremonijalnim inicijacijama, počivaju na vinu, orgijama i sjedinjavanju. Obzirom da je akcenat na misterioznosti, sprovođenje inicijacije sledbenika ovog rituala do danas ostaje različito tumačen i interpretiran. Inicijacioni “magični napitak” – vino začinjeno otrovnim bršljenom, izaziva simbolično opadanje svesti, neophodno da se inicijant uvede u strogo čuvane tajne prirode. Eklektičnost ovog čina ukazuje na prepuštanje inicijanta bazičnoj, životinjskoj prirodi u cilju spoznaje pune, plodonosne moći Majke zemlje, ali takođe predstavlja i simbol erotskog ispunjenja. Erotsko ispunjenje simbolično se ogleda se u spajanju Dionisa i Arijadne, njegove životne saputnice u svetoj ceremoniji venčanja.

S druge strane, napitak je sredstvo dostizanja višeg nivoa svesti, redukcijom svesnosti, što može zvučati kao paradoks. Zapadanjem u trans, ulazi se u svejevrsno stanje limba, koje teži postizanju željene ekstaze – najvišeg nivoa svesti kojom se smrtnik približava bogovima, odnosno arhetipu porekla stvari. Ispijanjem Dionisovog pehara, inicijant se vraća u prošlost, “rodjenje boga”, iznuđenog iz otporne utrobe Majke Zemlje. Dakle, kult Dionisa u sebi sadrži posredno povezivanje inicijanata, odnosno sledbenika, sa iskonskim, božanskim, preko povezivanja sa prirodom, biljkama i životinjama. Ukazujući da su bogovi plod zemljine utrobe a smrtnici neraskidivo vezani za nju, Dionis ovaploćuje bogove u ljudima.

Apolon (Helios) – izvorno grčko božanstvo svetlosti, muške lepote, proročštva, zakonitosti, isceljenja, smernosti, sklada. Iako je, kao i Dionis mitološki prvobitno bio vezan za Grčku, preuzimanjem od strane Rimljana ukorenjuje se i u rimskoj mitologiji, gde biva izdignut do obožavanja kroz kult. Za razliku od kulta Dionisa, odnosno Baha, poštovanih i rasprostranjenih i u Grčkoj i u Rimu, kult Apolona, zajedno sa kultom Mitre postojao je samo u Rimu.

Apolon sublimira mnoštvo simbola koji se kanališu ka Suncu, simbolu životne energije i kao takav biva apstrahovan od ostalih božanstava, uzdignut i uvršćen u kult Sunca. Nekontroverzan i transparentan, prezriv prema haosu i bahatostima, Apolon je oličenje smernosti, svedenosti, reda. Smeran, Apolon štiti ljude od zla, bahatosti, pravednostima i zakonitostima. Kao solarni bog, moćan i ispravan, Apolon je Sol Invictus (Nepobeđeno Sunce).

Kult Dionisa – kroćen i ukroćen; zamenjen kultom Orfeja. Kult Apolona – zaboravljen. Opstaju samo kao vrlo lični kultovi…života.

Dionis personifikuje opasnost, a Apolon utočiste – poznato i priznato. Nesavladivi, po sebi razuzdani instikti i nagoni, konkretizuju se u Dionisovim bahatostima. Dakle, kult Dionisa je kult opuštanja, prepuštanja, nesavlađivanja i naslade. Kult Apolona je “siguran” životni put, ukroćene prirode, prihvaćenim zakonima. Apolonovo savlađivanje vodi ka opterećenošću stegama, dok Dionisove bahatosti vuku ka zabranjenom, divljem, ka grozničavom zanosu slobode.

Dionis se obožava unutar sebe, tajno i misteriozno, a njegovo se prisustvo u drugima naslućuje i otkriva. Apolon se ne skriva; peani se pevaju javno, otvoreno i bez straha. Satiri se prizivaju, a muze same dolaze.

Apolon i Dionis – dve krajnosti, dve (protiv)teže, suštinski u koliziji. Međutim, njihovo potiranje nije nužno. Moguće je ujediniti ih u oksimoron života. Stvar izbora. Njihove krajnosti držati bliže sredini. Zbog polariteta. Zbog balansa.

Pa ipak, suum cuique.

Za P.U.L.S.E piše Tanja Mladjen

  Apolon, Dionis, Kult, Tanja Mladjen