Dok po mirnom moru plovi „Svetac”

Tek sam se bila zađevojčila. Malo se mesa prilijepilo za moje kosti. Porasla mi kosa do ramena. Struk tanak. Za jednu i po pedu muške šake. Još uvijek sam nosila Adidas patike. Bijele, sa tri plave linije. Raspadale su se. Išla sam i na folklor. Košarku sam bila batalila. Gađala sam trenera loptom umjesto da je dobačim saigračici! Bližila se moja šesnaesta godina. Gimnazija je bila blizu. U stvari, sve je tada bilo blizu. Bar je bio grad od dvije ulice. Zimsko i ljetnje korzo! Tako smo ih zvali. Ili „pored mora” i „pored Vračara”.

Moje su drugarice počele da se šminkaju. Da obuvaju štikle. Da se feniraju! I ja sam im se pridružila. Mada vrlo kratko. Eto, onako, da probam. Štikle sam pozajmljivala od sestre. Suknje isto. Nije ona to baš mnogo voljela, ali, voljela je mene. Tako da me nije mnogo gnjavila svojim ljutnjama zbog mojih „pozajmica”. Nikad ja te suknje nijesam ostavljala đe treba. Niti čistila cipele. Nikada!

Dane smo provodili na parapetu i kod Arifa. Noći pored velike trafike, u Ulici maršala Tita. Sve se dešavalo na tom potezu. Od Arifa, kroz tunel, do trafike. Pa, iza Vračara do Sanjine zgrade, pored Boža slikara. Onda zimskim korzoom do agencija. A tamo, na rijetko parkiranim kolima, naslonjeni muškarci okrenuti prema korzou, u bezbrižnom ćakulanju. Bjehu moderne traperice i rolke, a preko njih košulje, zakopčane skoro pa do pod grlo, sa velikim kragnama. I cipele „na visoke pete”! Svi su muškarci bili isto obučeni. Takvo je to vrijeme bilo. Iz kola na koja su bili naslonjeni, čula se muzika Adriana Celentana, Julio Iglesiasa… Uglavnom su se na tom mjestu skupljali ljepuškasti tipovi. Nijesam ni jednog od njih poznavala, ali sam često primjećivala da se došaptavaju dok prolazim. Nikad mi nijedan od njih nije prišao. A i inače su mi muškarci rijetko i teško prilazili. Bilo je nešto u mom drčnom hodu što ih je, valjda, plašilo. Tako su mi neki od njih kasnije govorili.

Uglavnom, ja sam to proljeće dočekala sama, kao što će biti slučaj sa skoro svakim sljedećim. Šetajući sa drugaricama pored mora, uz parapet. Rijetko do Šušanja, Starom cestom.

Bila sam već godinama nesrećno zaljubljena u Sašu. Počela sam da slušam rok muziku, da pušim, da nosim peace na grudima i u sobi sam objesila poster Jim Morrisona.

Moj trener, kojega sam onda gađala loptom, zvao me da dođem u salu. Rekao mi je da sam odabrana za put u Italiju, na Igre bez granica.

Počeli su svakodnevni  treninzi. Ne znam koliko su pripreme trajale. Uglavnom, poslije nekog vremena, spakovali smo se i krenuli na put. Svi jednako obučeni. Sa istim torbama i patikama, u  nježno zelenim Lee Cooper odijelima iz Beka.

Ni danas mi nije jasno ko mene predloži za to putovanje? Bilo je mnogo boljih sportistkinja od mene! No, to je bilo vrijeme komunizma u kojem je uvijek neko „iz prikrajka” vrebao nove pulene. A ja sam bila rječita. Odličan đak. Iz radničke porodice. Sve što treba za budućeg komunistu.

I odoh ja u Italiju. Grad se zvao Chioggia. Neđe blizu Venecije. Brodom Sveti Stefan do Barija, a onda autobusom. Ne pamtim koliko nas je bilo u toj ekspediciji. Dosta, rekla bih. Najmanje takmičara. Većinu tih ljudi sam tada prvi put viđela u životu. Lijepo nam je bilo. Šetali smo po cijeli dan. Družili se. Na hodniku u hotelu, zaustavio me jedan moj profesor i pitao jesam li raspoložena da zajedno popijemo piće? Naravno, rekla sam. Otišli smo u neki bar pored ceste. Naručili po viski. Ponašala sam se kao da sam ga već pila. Opušteno. No, kad sam ustala, vrćelo mi se u glavi, krivudala sam pri hodu. Profesor me uhvatio za nadlakticu i tako me držeći, vratio do hotela.

Drugog me je prilikom zaustavio jedan drugi čovjek iz grupe i pitao da li bih htjela da mu pomognem da odabere haljinu za svoju ženu? Pristala sam. No, nijesam mu bila od velike pomoći. Ja sa tom modom nijesam imala nikakve veze. Bilo mi je i dosadno da gledam sve te haljine, ali eto!

I onaj dosadni novinar iz Beograda, koji je svakodnevno oblijetao oko mene… Prosijed sa koźom bradicom.

No, ja sam sve to shvatala kao igru. Nikome od njih nijesam pridavala nikakve važnosti. Družila sam se najviše sa Miškom. Prepričavala bih mu, uz jutarnju kafu, događaje od prethodnog dana. Eto, došla je i ta noć takmičenja. Bili smo posljednji! Nijesam bila razočarana. Pojma nijesmo imali. Ja nijesam ni učestvovala. Nijesam još imala šesnaest godina.

Vratili smo se u hotel. Popakovali se i krenuli na put, nazad u Crnu Goru. Svraćali smo u Pescaru. Valjda smo tamo spavali. Znam da smo do kasno ostali u nekoj diskoteci i da smo se poslije pješke i bosi vraćali u hotel. Po pjeskovitoj plaži.

U povratku, Miško mi reče kako je jedan njegov drug pitao za mene.

– Ko je on, Miško?

– Ma, onaj što je bio sa nama u Veneciji.

– Aaaa, on! Pristojno izgleda. Samo, stalno priča o svojoj ženi! Malo je dosadan…

Miško ga više nije pominjao. Ali sam ja počela da obraćam pažnju na njega. Stalno se smješkao. Mnogo je pušio. Pomalo pio. I sve se više muvao oko mene, kao slučajno.

Stigli smo u Bari. Otišla sam u crkvu Svetog Nikole, da vidim đe je Jelena Petrović primila katoličanstvo. Šetala sam kroz stari grad. Nijesam ništa trgovala. Sve pare sam bila stukla. Vratila sam se na brod. Večerala. Prvi put probala gorgonzolu. Otisla u kabinu. Oprala se nad lavaboom. Povratila. Tekla mi je krv iz nosa. Izašla sam na palubu. Gledala u nepomično, crno more koje se presijavalo na mjesečini. Krenula u salon. Na ulazu je stojao jedan muškarac plave,  poduže kose, onižeg rasta, u bijelom odijelu i lakovanim crno-bijelim cipelama. Srce mi se brzo stropoštalo do peta. Od njega nijesam mogla da prođem. Raširio je ruke. Kroz smijeh je rekao:

– Eto, srela si čovjeka svog života! Johnny. Vidimo se u petak na maskenbal u Agavu!

Nestao je. Ja sam onako zbunjena došla do Miška i ispričala mu što se desilo.

– Mislim da sam se zaljubila, rekla sam.

Noć je odmicala. Opraštali smo se. Salon je bio pun. Zagušljiv vazduh kroz koji se od duvanskog dima nijesu raspoznavala lica, štipao je oči. Pomalo se jelo i pilo. Onaj Miškov drug je śeo do mene. Diskretno mi je stavio ruku oko struka. Nijesam micala njegovu ruku sa struka. On je sve brže pričao. Opet sam naručila viski čiji mi se oštar miris sviđao. Noć je sve više odmicala. Krenula sam u kabinu. On je krenuo za mnom. Ušli smo. Zagrlio me je. Naglo je počeo da me ljubi. Nijesam se branila. Otkopčao mi je košulju. Ruka mu je drhtala. Moja se sisa smjestila u njegov dlan. Legla sam onako razgolićena na uski brodski krevet. Grlio me i ljubio divljački. Prijalo mi je. Nijesam do tada ni znala sa muškarcima. Jedva da sam se po par puta poljubila sa nekim svojim vršnjacima. Neukim, kao i ja sama. Bilo mi je lijepo sa njim. On je ležao na meni. Čudno, nije mi bio težak? Ubrzavao je disanje, pokrete. Počinjao je da ispušta neke glasove, krike slične rikanju goveda… Nijesam reagovala. Ja sam svoj orgazam prećutala. On je bio znojav. Kosa mu je bila mokra. Ustao je. Izašao bez riječi. Zaspala sam misleći na Johnnyja.

Ujutro sam čula brodsku sirenu. Ustala sam. Pošla na doručak. Svetac se vezivao. Ljudi su, tiskajući se u gomili, žurili ka izlazu. Onaj novinar iz Beograda je tražio da nas fotografiše. Nagurali smo se svi do jednoga. Nasmijani. Neispavani. Bio je sunčan dan. Na stopala su mi bile na brzinu navučene crne espadrile. Duga kosa mi je sijala na suncu. A preko mog ramena je visila Miškova tanka ruka.

Ne znam ko je u meni vidio budućeg komunistu. Možda onaj profesor sa kojim sam popila prvi viski? Ja to nikad nijesam postala. Odbila sam njihovu ponudu. Johnnya sam srela na maskenbalu u onom istom bijelom odijelu i lakovanim crno-bijelim cipelama. Počeli smo da se viđamo. Sljedećeg proljeća nijesam bila sama.

Umalo da zaboravim: Saša nije znao da se ljubi.

Poslije su u brodogradilištu u Bijeloj izrezali Sveca. Odvezli su ga iz Bara krijući, kao staru isluženu ragu. Uspjela sam da spasim jedan fileštrin.

Miška i njegovu familiju su zaklali u Beogradu.

Bar je dobio još nekoliko ulica. Parapet su srušili. Momci više nijesu nosili rolke i košulje. U modu su ušli sakoi i farmerice.

Ja sam slušala „Doorse” i Janis Joplin.

Počela da vjerujem u Boga, umjesto u Tita.

Johnny me je sve više varao.

Viski mi je sve ljepše mirisao.

I više nijesam ćutala svoje orgazme.

za P.U.L.S.E: Tanja Sekulić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi