Ulogujte se / Kreirajte profil

Dom za stare

.

Become a Patron!

.

 
[wpedon id=”90510″ align=”center”]
 

Ima domova za stare koji su kao Sezamova pećina – izvan grada i buke, okruženi šumarcima i grmljem, tihi, zatvoreni. Iza ograde od grmlja i drveća može da se osmotri park i po koja klupa, a na klupi i neko starije čeljade. Ili više njih. A dom za stare je Sezamova pećina najpre zbog toga što je bogata životom starih ljudi – oni su prepuni događaja i čudesa koje su proživeli. I kad staro čeljade priča – priča o tim čudesima, i ima šta i da pokaže …

Prva priča – RUNOLIST

Ona se zvala Marija M. Srednjeg rasta, sićušne, mršave građe, sa kosom spletenom u punđu i sjajem u očima koji je govorio da u njoj ima još života. Bila je stalno u crnom: jednostavna duga crna haljina, crni dzemper i crne cipele. I crna mala tašna. Bila je krhka i odmerena starica, kretala se lagano štapom, uspravnog držanja i tihe prisutnosti. Pozdravljala je ljude koje je susretala i volela je da popriča sa njima u hodniku ili u parku. Dolazila je na časove radne terapije i crtala je, lagano, pažljivo, planinske cvetove olovkom i bojila ih pastelom. Prosto za sebe. Nije se trudila da ih pokazuje i obično je hartije sa cvetovima odlagala u zajednički blok, potpisane i obeležene datumom. Dolazila je i na sastanke grupne terapije koji su bili zajednički razgovori ljudi iz doma. Ljudi su u određeno vreme dolazili na sastanke i razgovarali sat-dva. Ti sastanci su bili zanimljivi, sa dobrom energijom i brojnim pričama. Lako su stari ulazili u kožu deteta, izražavali energiju i sećanja i oživljavali ih među svima nama. Sastanci su se održavali u biblioteci, u prijatnom, tihom i diskretnom ambijentu. Svi su se posluživali kafom, čajem, kolačićima … Prava sedeljka sa svim odlikama lepog druženja i međusobnog razumevanja.

Tako je na jednom sastanku Marija progovorila o sebi. To je sigurno bila prva i osnovna priča njenog života. U njoj su bili događaji koji su obeležili ceo njen život.

Marija je rođena i odrastala, išla u školu i radila sve do svojih penzionerskih dana u istom gradu.Potekla je iz skromne porodice radnika, živela i igrala se u predgrađu sa drugom radničkom decom. Imala je mlađu sestru i išla je u „malu“ školu. Bila je dobar đak. Učila je i građansku školu – to je bilo vreme kada su građanske škole bile poštovane i u kojima su se sticala solidna obrazovanja i razvijale razne veštine. Marija je maštala da ide na studije, ali nije imala uslova za njih, pa se nakon škole zaposlila u gradskom kupatilu kao blagajnica. Tako se osamostalila – zakupila jednu podstanarsku sobicu sa malenim kupatilom i kuhinjom. Mogla je sebi po prvi put da sašije dve lepe platnene haljine, da isplete dzemper od vunice i jaknu, da odabere sandale i plitke cipele. Tu se našla i tašnica i nešto šminke – karmin, olovka za obrve, mala kolonjska voda, četka za kosu. Marija je volela da čita, pa se u torbici obično našla knjiga iz biblioteke. Tako je Marija postala prava gradska cura i sasvim se lepo snašla u novom životu. Na poslu je bila uredna, vredna i ljubazna. Mušterije su joj se obraćale sa simpatijama i kadkad bi uz kartu koju je davala za kupatilo, dobila mali bakšiš. Uveče, na korzou, momci su je pozdravljali lakim udvaračkim pozdravom. Ona je imala drugaricu Smiljku sa kojom je šetala i povremeno išla u bioskop. Momka još nije imala.

Polako su prolazile godine. Marija je već bila u 25. godini. Zrela, lepa cura, za udaju. Stekla je svoj mali miraz u skromnoj ušteđevini i posteljini koju je sama šila i vezla. Devojačka sprema joj je bila okićena peškirima i svilenom bluzom i suknjom za venčanje. Marija još nije imala momka, a udvarači su joj budili čežnju i nadu da će naići onaj pravi.

Jednog dana u zgradu kupatila ušao je jedan vitak mlad čovek. Pozdravio je Mariju i zatražio kartu. Pri tom je pogledao njene lepe oči i blag osmeh i ostao kraj tezge još koji trenutak. Marija ga je primetila, učinio joj se diskretan i dopadljiv i pogledom ga je otpratila do vrata kupaonice. Kada je odlazio pozdravili su se, malo smušeno i zbunjeno. Marija je zapamtila da on ima smeđu kosu i svetle smeđe oči. Sledećih dana takođe je dolazio i priupitao bi Mariju kako je, na šta bi ona veselo odgovarala da je dobro. Vremenom su zapodeli priču – o imenima (on se zvao Milan), o poslu (bio je nastavnik fizike u jednoj školi), o knjigama koje su čitali. Par puta ju je Milan nakon večernjeg posla otpratio kući, dok je jednom nije pozvao na kafu i kolače, a ona prihvatila, pa su se tako našli u jednom bistrou gledajući kroz prozor dok je vani duvao vetar i uživajući u kafi i kolačima. Kada su nakon kafe pošli njenoj kući, on ju je ogrnuo svojim mantilom i tada ju je ovlaš i nežno poljubio u obraz i usta. Ona je bila malo iznenađena i radosna.

Od tada su počeli da se redovno viđaju i zabavljaju. Bili su slični i lepo su se slagali. Provodili su vreme spontano i tiho – u šetnji, bioskopu, biblioteci, na kafi i užini u njenoj podstanarskoj sobi ili u njegovom stanu. Milan je bio sam, bez roditelja, braće i sestara i Marija je nakon nekoliko meseci postala najbliže čeljade u njegovom životu. Postali su prisni, pripali su jedno drugom i odlučili su da se uzmu. Venčali su se – ona u svojoj svilenoj bluzi i suknji, sa malim buketom belih ruža, on u tamno plavom sakou i svetlim pantalonama, u beloj košulji, za čiji je rever bila zakačena jedna bela ruža iz njenog buketa. Nakon venčanja, preselili su se u njegov stan, u kome je ona sredila udobno i lepo ognjište za njega i sebe. Jednostavan i topao život trebao je i njoj i njemu. Pre svega su odlučili da odu na bračno putovanje. Mogli su to sebi da dozvole i nakon nekoliko dana ukrcali su se na voz  i otišli u slovenačke Alpe. Lepota i divljina Alpa i planinska kućica u kojoj su odseli, bili su pravi melem za njih dvoje, gradsku mladež, koja je gutala prašinu i zurila u maglu tokom godine. Jutra su bila puna svetlosti, a predvečerja puna crvenila od zalaska sunca.

Jedno jutro su se penjali po brdima i uživali u prizorima oko sebe. Seli su na travu i držeći se za ruke, osmehnuti, udisali su svež vazduh i ćućorili. Poljsko cveće i trava su oko njih lelujali, ptice su u zraku lepršale, a negde, duboko ispod brda, čulo se grgoljanje planinskih potoka. Marija i Milan osetiše da su Jedno sa ovom lepotom i dobrotom Prirode. U tihoj radosti ovog trenutka Milan ugleda ispred sebe beli rascvetani runolist, ubra ga, prinese usnama i poljubi ga. Potom lepi drhturavi cvet stavi na Marijine usne i nakon njenog ovlaš poljupca zadenu ga za dzepić njene bluze. Sedeli su još dugo zaneseni jedinstvenošću sa Prirodom. To čudo ih u neko doba obasja rumenilom sunca pred zalazak i oni se podigoše sa trave i krenuše u gorsku kućicu. Marija je našla beli duguljasti koverat i u njemu pažljivo spakovala cvet runolista sa brda.

Lepo vreme medenog meseca prošlo je i oni se vratiše u grad – svojoj ljubavi i poslu. Jesen je krenula, šuštavo lišće je svuda letelo po pločnicima i u vazduhu, a jesenji vetar je postajao sve hladniji. Marija je već išla u kaputu i dubokim cipelama na posao, a Milan u svom kaputu sa podignutom kragnom i ogrnut šalom. Jednom se prehladio, i ostao kod kuće. Marija ga je negovala i brinula, a Milan je postajao sve bleđi i slabiji. Nakon nekoliko dana prebačen je u bolnicu. Govorili su o upali pluća i slabom srcu.

Jedno jutro Marija je pošla da ga obiđe, ali ju je na bolničkoj kapiji sačekao portir sa vešću da je Milan umro pre sat vremena i da su spremili depešu o njegovoj smrti da joj uruče.

Posle sahrane Marija je ostala sama u njihovom zajedničkom domu i grejala sebe sećanjima na Milana, mirisima njegovih košulja, tragovima njegovih pisanija i čitanih knjiga. Često je gledala kroz prozor spavaće sobe na drveće divljih kestena koje su, koliko juče, zajedno otkrivali budeći se ujutru. Koverat sa cvetom runolista stavila je na sasvim posebno mesto – da ga može videti svaki dan, a opet da bude zaklonjen od propadanja.

Njihova ljubav i zajednički život trajali su jedva nešto više od godinu dana.

Nastavila je da živi svoj samotni život. Nije se udavala niti je rađala. Radila je pažljivo i savesno svoj posao, izlazila u večernje šetnje sa drugaricom koja je takođe ostala sama i uveče, u kasne sate čitala, uz obavezni ritual zagledanja cveta runolista kroz koverat.

Nakon penzionisanja otišla je u dom za stare.

Ovu svoju priču Marija je pričala lagano i odmereno na zajedničkom sastanku u domu. Pričala je dovoljno glasno da je svi čuju i dovoljno tiho – kao da priča samo za sebe.

Kada sam polazila na svoj put daleko od ovih ljudi i doma, Marija mi je dala koverat sa cvetom runolista. Taj jedinstveni životni znak njene ljubavi bio joj je verovatno najdraži i želela je da ga preda u ruke prijatelja koji je zavredeo da ga čuva …

Druga priča – SLANINA I PEČENI KROMPIRI

Silvester H. bio je visok i stasit gospodin. Imao je 85 godina. Kretao se žustro sa štapom, izlazio u šetnje, čitao dnevne novine i pio kafu na terasi doma, a najčešće se zadržavao u sobi sa svojom Ilonom, ženom koju je pronašao i zaljubio se u nju, baš ovde u domu. Ilona, žena čudesno plavih očiju, radila je ručne radove i čitala novine i knjige. Od kako je nesretno slomila nogu u članku, a potom taj članak loše zarastao, nije se mogla kretati, već je ostala prikovana za fotelju u kojoj je provodila dane. Ovaj par lepih i ljubaznih ljudi, rado je primao goste na kafu i razgovore. Bili su druželjubivi i omiljeni.

Ilona je nekad radila kao medicinska sestra i bila je u braku iz kojeg ima dvoje odrasle dece i nekoliko unuka. Muž je umro. Deca zaposlena – rade i Ilona se odlučila za dolazak u dom da bi imala društvo i razgovor.

Silvester je bio nekadašnji ekonomista Imao je porodicu, žena mu je umrla, a odrasla deca se rasula po svetu. U Drugom svetskom ratu bio je u partizanima. U dom je došao sa sličnim razlozima potrebe za društvom i razgovorom. U domu je upoznao Ilonu i njom se oženio.

Silvester je među brojnim temama za razgovor povremeno pričao o svojim partizanskim doživljajima. Jedna njegova priča je ovde

Tokom ratnih godina kretao se sa svojom jedinicom svuda. Negde u zimu 1942 godine našao se u Bosni. Jedva je išao od gladi i zime. Inače bio je mršav i iscrpljen, ali sa svojim drugovima je gurao kako je mogao i umeo. Znao je da ima čir na želucu koji mu je nanosio dodatne teškoće. Trpeo je i nadao se da će doći bolji dani kada oteraju fašiste i oslobode zemlju i narod.

Jedne večeri njegova jedinica se našla u jednom planinskom selu. Partizani su se smestili po kućama i štalama. Padala je kiša i duvao je vetar. Toplo ognjište i šolja čaja svakome su dobrodošli. Silvester je bio smešten u kući jednog starca i starice. Primili su gostoljubivo tog mršavog krakatog junaka i smestili ga kraj vatre. Malo zatim junak dobi i tanjir krompira pečenog u ognjištu i komad meke slanine. Nakon nekoliko dana ovo je bio carski obrok za iznurenog ratnika. Toplo ognjište, topli mirisni krompiri i komad slanine – Silvester je mislio da sanja.Tolika sreća – hvatali su ga umor i dremež, ali je ponuđena gozba držala oči otvorene, a toplota ognjišta ga ćinila kočopernim za kakvu priču. Ljubazni starac ga je gledao radoznalim i toplim pogledom, a starica je skinula ogrtač i stari sako sa Silvestera i postavila da se suše kraj vatre.

Započeli su priču – običnu jednostavnu ljudsku priču dok deda ne dođe do pitanja zašto je partizan toliko slab i mršav – viđao je on i druge partizane, ali mu se ovaj činio kao motka iz bagrenjaka. Silvester pomenu iscrpljujuće marševe i pogibeljne sukobe sa neprijateljem. U svojoj priči dodade da ima čir na želucu, koji ga posebno muči i zbog kojeg i ono malo hrane koju dobije, ne pojede kako valja. Starac ga je pažljivo slušao i rekao mu – znaš šta ćeš ti da radiš ? Svakog dana, barem jedan obrok, neka ti bude ovakav pečeni krompir sa ljuspom i komad slanine – one naše seljačke, obične, što zovemo safunjara. Možeš i nekoliko puta to dnevno jesti i videćeš da će ljucki valjati. Poslušaj ti svog đedu …

I Silvester je poslušao. Još u ratnim danima gde god je mogao doći do kakvog pečenog krompira i kakve slanine on je koristio priliku – barem zalogaj-dva i osećao je da mu je bolje. Nakon rata bilo je već lakše – bilo je više krompira i slanine safunjare. Već tada mu je bilo znatno bolje.

Kada je neko vreme posle rata otišao kod doktora i bio na ispitivanju, doktor mu je rekao da čira na želucu više nema.

Silvester je tokom kasnijih godina ostao na jednom obroku pečenog krompira i slanine safunjare – malo preventive radi, a malo u sećanju na teške dane ratovanja i dobro gostoprimstvo starog seljaka i seljanke tamo negde u dalekom planinskom bosanskom selu.

Eto, tako se stari narodni lek, koji je otkrio kod starca i starice u ratnim nevoljama, pokazao lekovitim.

Treća priča – NENI BEZ OPROŠTAJA

Jednog je dana u dom za stare došla jedna lepa sićušna belokosa i plavooka žena. Možda u svojim sedamdesetim godinama. Imala je sitno lice bez bora i belo – belo kao porcelan. Zapravo bila je sva bela, otmena, nekakoje uzvišeno govorila i tiho pričala. Doterana, u skupoj i dobro krojenoj haljini i sakou ružičaste boje, došla je sama. Dobila je jednu od najboljih soba i ušla sve skupa sa svojim brojnim kožnim koferima koje su joj uneli momci iz doma. Zatvorila je vrata sobe i ostala zatvorena do uveče. Za radoznale, a takvih svuda ima, postala je odmah nejasna – da li se pravi važna, da li joj je dobro, možda je umorna od puta … Uveče su u sobu došle sestre sa večerom, peškirima i lekovima. Naravno da se znalo o kome se radi – o važnoj personi iz velikog grada, čiji je muž bio funkcioner i imućan čovek, a ona dama u bogatom predgrađu. No, sve prođe i ona dođe u dom za stare. Njena ćerka jedinica živela je u jednoj stranoj zemlji sa svojom porodicom.To su bile prve vesti za radoznalce, a potom su čuli i njeno ime. Rekla je da se zove Neni.

Sledećih dana je povremeno izlazila iz sobe, obilazila dnevni boravak i povremeno sišla u blagovaonicu na ručak. Bila je ćutljiva, ali je otpozdravljala one koji su nju pozdravljali. Često su joj doručak i večera donošeni u sobu. Odbila je poziv za kafu od dve gospođe iz susednih soba. Nije nikoga zvala u svoju sobu na kafu ili u restoran da posedi i koju reč prozbori. Jednostavno, bila je sama u svojoj sobi.

I to je sve.

Prolazili su dani. Neni bi povremeno prihvatala društvo jednog starijeg dzentlmena, sedeli bi u dnevnom boravku, pričali tiho i podugo. Nakon priče svako je išao u svoju sobu i tako do nekog sledećeg popodneva. Gospodin je bio dopadljiv, ona lepa, oboje iz dobre klase, usamljeni, i moglo bi se očekivati da će se zbližiti, ali ne, osim sedeljke od sat-dva u dnevnom boravku, njih dvoje se nisu više nigde pojavljivali zajedno, niti su pak imali neko drugo društvo. Naprosto, za njih kao da je vreme stalo i da je sasvim dovoljno ono što imaju.

I tako mesecima. Prođe i godina dana. Niti je Neni kome odlazila, niti je njoj ko dolazio. Bivala je sama ili u priči sa pomenutim gospodinom. Susedi su navikli na nju takvu kakva jeste i osim pozdrava u prolazu, skoro da je nisu ni primećivali. A ona lepa, doterana, ozbiljna i sama. Niko se ni od kakve rodbine nije pojavljivao, kao da nije imala nikoga. Nije se pojavljivala ni ćerka iz belog sveta.

Jednog dana stiglo je pismo u njenu sobu. Strano pismo. Neni je postala uzbuđena preko svake mere. Pošto je otvorila pismo i pročitala, otišla je socijalnoj radnici da joj pokaže pismo. Pismo je bilo od njene ćerke. Ćerka se interesovala za majčin dolazak u dom i boravak u njemu, za majčino zdravlje i potrebe koje ima. Sve skupa, pismo je bilo korektno, ali šturo, bez posebne prisnosti i ličnih pitanja. Nije bilo ni ćerkine priče o sebi. Svejedno, Neni je bila veoma uzbuđena, usplahirena, unezverena. To je uostalom, bilo prvo pismo od ćerke koje je dobila nakon godinu dana boravka u domu.

Socijalna radnica je pomenula Neni mogućnost da ide ćerki u goste. Iako krhka , Neni je bila relativno dobrog zdravlja, let avionom je udoban, a kod ćerke može ostati koliko dugo se njih dve dogovore. Socijalna radnica je predpostavila da Neni može boraviti kod ćerke nekoliko meseci – stizala je lepa sezona, i ćerka i majka bi mogle baš uživati. Neni je imala i unučicu, devojčicu od pet-šest godina i oči su joj zasijale pri pomenu da bi mogla da bude sa unukom. A onda je ućutala. Prihvatila je predlog socijalne radnice da bi išla i socijalna radnica je preduzela mere da se Neni otisne na put ćerki.

Ali, u pripremi je počelo nešto da zapinje. Ćerka se na kratko javila telefonom i više poslušno nego voljno prihvatila je da joj mama dođe u goste na neko kraće vreme. Dogovoreno je da Neni krene na put za dva meseca.

Ta dva meseca pripreme Neni je bila poluluda. Izbezumljena, ubrzana, još bleđa nego što je. Neprekidno se nešto pakovala i raspakivala. Ispostavilo se da je kod kćerke bila samo jednom sa mužem za proteklih osam godina, koliko je ćerka dugo bila u inostranstvu, da su njihove prepiske retke, a razgovori telefonom nervozni i kratki. Neni se poverila da joj ćerka brani da bude sa unukom i vraća poklone koje Neni šalje unuci. Neni je samu sebe prozvala – Neni, baš kada se unuka rodila. Bila je željna unučice i spremala joj razne lepe darove, koji su se odreda vraćali nazad. Konfuzna i izgubljena, dok je pokušavala da objasni zamršene odnose njene i ćerkine, trčkarala je po hodniku i povremeno sedala nervozna u boravku neko kraće vreme. Ali, želela je da sve ispriča i tada nije imala zadrške – pričala je svima i svakome, nastojala je da je razumeju, a i sama sebe je želela da razume. Doživljavala je da je odbačena od ćerke, nije to otvoreno priznavala sebi, samo je bila mučno napeta dok je objašnjavala svoj odnos sa ćerkom. Pričala je da je ćerku kao devojčicu veoma pazila i negovala, oblačila je kao princezu i izvodila vani, držeći je stalno za ruku, da dete ne bi neko oteo. Ćerka je bila lepotica i majka je sebi stavila u pamet da se lepotica bezrezervno čuva i kontroliše. Ćerka je bila odlična učenica i živela je u udobnosti i komforu, ali nije išla na đačke ekskurzije, ni letovanja, osim na kraće izlete uz majčinu kontrolu. Nije imala drugarice, jer je „mogla neka drugarica da joj šta napakosti“, ni drugove, jer su „oni grubi i varljivi“. Ceo život ćerke i njen razvoj našli su se tako u krugu majčinih zabrana, naloga, odluka i povremenih lakših dozvola – na primer da se prošeta korzoom petnaest minuta sa strogo izabranom drugaricom. Ćerka je u tinajdzerskim godinama pokušala da se pobuni, ali je odustala, jer se majka pokazala neumoljiva. Kada je bila na kraju gimnazije – ostalo je isto. Na početku ćerkinih studija – momci, potencijalni udvarači nisu primani u kuću, već su terani sa praga. Ćerka je na studijama imala nekoliko drugarica, ali se kuću vraćala u strogo određeno vreme. Postala je poslušna cura koja ne pravi nikakve probleme. Stroga i „pravična“ majka bila je zadovoljna. Otac je malo učestvovao u odgajanju ćerke. Kao važan funkcioner bio je od jutra do sutra na poslu. Bio je zadovoljan svojim negovanim i lepim detetom, ali nekog prisnijeg odnosa među njima nije bilo. Majka je provodila svoje vaspitanje i gledala domaćinstvo, tako da je u kući bio mir.

I tako, sve dok se jednog dana ćerka nije vratila kući sa predavanja. Užasnuta majka nije znala šta da radi, ali su joj brzo došle dve ćerkine drugarice da saopšte da se njena ćerka udala za jednog studenta Španca i da je već sa njim na putu za Španiju. Sredila na vreme svoju dokumentaciju i par krpica i pobegla. Pobegla. Sa tim Špancem se poznaje par meseci i veoma su lep par – dodale su drugarice i otišle.

Neni je bila za to da se ćerka na svaki način vrati, ali je otac odbio, smatrajući celu situaciju prirodnom. „Uvek su devoke bežale kada se zaljube. Udaće se i to je to.“

I tako i bi. Ćerka se udala u jednom poznatom gradu na španskoj obali, muž ju je obožavao, bio je dobro stojećeg stanja, ona lepotica – dobro primljena u svoj novi dom. Na svadbu je Neni otišla sa mužem, provela dva dana, vratila se, slegla ramenima i povukla se u svoju kuću. Ćerka se sve slabije javljala, a Neni je postajala sve izgubljenija. Osećala je da je negde pogrešila, ali je sve činila za ćerkino dobro i nije se mnogo udubljivala u svoju muku. Uostalom, za neke bitne promene bilo je kasno.

Kada je ćerka rodila devojčicu Neni je otišla sa mužem da vidi dete i posle toga više nije išla. Ćerka joj je izgledala sve više tuđa, nije je zvala da dođe niti je želela da dođe u posetu u roditeljski dom. Malu je držala podalje od majke, što je posebno bilo bolno za Neni. Neni je sa maštom i ljubavlju spremala maloj poklone, ali ih ćerka nije htela primiti, nije davala nikakva objašnjenja, niti se majci obraćala, što je Neni ostavilo zalivenu u ćutanju. Povremeni telefonski razgovori bili su formalni. Neni je osetila ćerkino tvrdo ćutanje, ali se nije usudila da sa njom razgovara.

Nakon dva meseca danonoćne pripreme za odlazak ćerki Neni je ispraćena na aerodrom sa nekoliko svojih kožnih kofera, nekoliko tašni, u mantilu, povezana svilenim šalom, sa luksuznom torbicom u ruci. Odletela je avionom sa namerom da ostane kod ćerke tri meseca. Takav je bio predlog socijalne radnice u razgovoru sa Neni i njenom ćerkom. Zašto da ne.

Neni se vratila nakon sedam dana. Ućutana, skrušena, ali i dostojanstvena u sklanjanju osećanja pred javnošću. Držala se elegantno i uspravno.

Niko ništa nije proveravao niti se interesovao. Neni je bila u svojoj sobi, jedini poznanik nije više bio u domu. Sestre su donosile večeru i doručak Neni u sobu. Govorkalo se da Neni nije dobro.

Posle mesec dana pošto se vratila iz Španije, Neni je umrla.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Dom za stare

  1. Sophist

    28/03/2019 at 10:55

    Prvo, nekoliko zamerki. Instrumental orudja se ne koristi uz “sa”. Dakle, nije “sa štapom”, nego “štapom”. Dalje, jednačenje suglasnika je izostavljeno u reči “predpostaviti”, dakle, pravilno je “pretpostaviti”. U priči “Runolist” mi deluje da je medeni mesec previše nategnut, tj. njegov opis, posebno boravak u prirodi i sintagma koja zbog ponavljanja upada u oči.

    No, pored sitnih nedostataka, zadivio me je način pisanja, kratki, efektni opisi i nepredvidiv, bolan kraj. Maestralno uhvaćeni ljudi u trenucima suštine njihovog života, pomalo nalik Čehovu. Još jednom da napomenem, uživao sam čitajući.

  2. Slavica Vukasović

    04/04/2019 at 21:15

    ODGOVOR NA KOMENTAR SOPHIST

    Hvala Vam na interesovanju i dobrom i poštenom čitanju priča.
    Predlažem da pratite moje priče, ne samo zbog toga što dobijam feedback, nego zato što dobijam dobar feedback u kome mogu nešto da naučim i korigujem, te da prepoznam senzibilitet, pažnju i bogatstvo Vašeg izraza, znanja i procene.
    Sa poštovanjem i zahvalnošću primila sam Vaš komentar i Vašu podršku.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.