Đorđe Kadijević – Miloš Obrenović je sasuo u lice Marašliji Ali Paši: “Ne zavaravaj se da u Srbiji nema više Crnog Đorđa, puna ih je Srbija, sve crnji od crnjega“. To jeste istina i jedan će se ponovo javiti, takvih ima sigurno, crnji od crnjeg, pa bilo to za pedeset ili sto godina, ali desiće se promene, kaže u velikom intervjuu za Nova.rs legendarni autor serije “Vuk Karadžić”, tv filmova “Karađorđeva smrt”, “Sveto mesto”, “Leptirica”…
Poplava površnosti, neznanja i intelektualnih falsifikata u stranu je sklonila misleće ljude istinskih kapaciteta koji se, gotovo u anonimnosti, čude onome čemu svedoče a neki se polako predaju i dižu ruke od svega. Slavni filmski reditelj, istoričar umetnosti i nekadašnji likovni kritičar NIN-a Đorđe Kadijević je jedan od njih. S tom razlikom, što se on čudi, ali se nije predao.
Duboko u devetoj deceniji života, sa ogromnim nataloženim znanjem i iskustvom, Kadijević fascinantnom lucidnošću promišlja svet oko sebe i svaki razgovor sa ovim čovekom je istinski praznik. I ovaj je bio “crveno slovo“, izazivajući nepatvorenu radost što među nama još uvek postoje ovakvi ljudi. Da vidimo, iz njegove perspektive, u kakvom to svetu živimo i kakvom vremenu svedočimo, iako Kadijević rezignirano kaže kako ga u životnom zenitu mori skepsa i da ispada kako o svetu za koji je mislio da ga skoro do kraja poznaje, ne zna ništa?
– Reč je o globalnoj krizi istorijskog procesa kome smo svedoci. Poznata je stvar da se istorijska zbivanja u pogledu njihove produktivnostI i destrukcije događaju talasasto, kao što se događa bioritam živih organizama. To nije kontinuirana linija ni uspona ni padova, već jedno valjanje zbivanja. Ima trenutaka kada se taj opšti kontekst, civilizacijski, društveni, politički, moralni itd. nalazi u izvesnom usponu i onda se događaju ta zlatna vremena koja, na žalost, nisu osobito dugačka. Onda obavezno nailazi regresija, period opadanja, srozavanja i gubitaka i nazadovanja na ono što je postignuto, pa ko šta doživi. Što se tiče našeg naraštaja koji živi od druge polovine dvadesetog veka pa do danas, mi se nalazimo u silaznoj putanji za koju plaćamo ceh. Svedočimo jednoj očiglednoj regresiji u globalnim razmerama u svim oblastima života, počev od onog najupadljivijeg a to je taj život koji vode političari, to jest oni koji vode državne strategije u skladu sa moćnim kapitalističkim sistemom koji sve određuje.
Sa druge strane, ne vidimo sopstvenu nemoć da bilo šta promenimo, imajući iluzije – sasvim suprotne od stvarnosti – da nam je sve potaman. To je najveći blef kapitalističkog društvenog sistema po kome se on razlikuje od robovlasničkog perioda. U antičko vreme rob je znao da je rob i mogao je da bude rob doživotno ili da izdejstvuje da bude oslobođen. Mogao je i da otkupi slobodu za razliku od nas koji smo danas robovi planetarnog kapitalističkog sistema u kome nismo svesni svoga ropstva.
Imamo iluziju slobode?
– Imamo pogrešnu sliku i o svetu i o sebi samima u njemu. Mi zapravo stalno pričamo o nekoj demokratiji, o ovome ili onome, što bi bilo ravno ostvarenju nekih utopija o kojima ne vredi govoriti u ozbiljnom tonu. Reč je o jednoj samoobmani i iluziji u koju nas je gurnuo neokapitalizam.
Mnogi su skloni da kažu kako je on jedno od većih zala koje je snašlo ljudski rod?
– Da ne budem toliko oštar, ali moram reći da sam indigniran činjenicom kako više od 90 odsto čovečanstva živi u sistemu koji je modelovan na način da ljudi u njemu prenebregavaju one najgore stvari kao što je teška sirotinja, naročito ona koja je udaljena od civilizacijskih centara. Ljudi u Africi ili Latinskoj Americi žive u situaciji koja je nedostojna pomena jer je bruka vremena. Nedopustivo je da ima gladnih, nemoćnih, da ima smrti i od gladi u vreme kad se u svetu, koji kontroliše visoki kapitalizam, bacaju hiljade i hiljade tona hrane dnevno. Ti paradoksi koji proizilaze iz unutarnje strukture kapitalističkog sistema, iz njegove samorođene apsurdnosti, odražavaju se na našu svest i mi postajemo potpuno otupeli. Danas imamo alternativu da se ne povinujemo tradicionalnom pojmu više sile. Boga nema, mi živimo u svetu koji je duboko ateistički, bez obzira što ima bogomoljaca.
Oprostite, ali boga ima. Zar kapital nije proglašen za vrhovno božanstvo?
– Mislim, u izvornom teološkom smislu. Pokušavam samo da dočaram kako stvari stoje, inače reći da nema boga jednako je glupo kao i reći da ga ima. Otkud mi znamo? Pravi odgovor je da mi ne znamo da li ga ima ili nema. U svakom slučaju, taj autoritet religijske norme moralnosti, načina života potpuno je suspendovan i sada živimo u društvu slobodne preduzimljivosti u kome se najviše ceni profit. Na taj način se otupljuju sve moralne kategorije društva i života. Sve je nominalno, sve je jedna farsa iza koje se krije duboko ukorenjena nepravednost. Postoji ono što dobro znamo iz literature kao što je marksistička ili utopijska, a to je sistem uzimanja viška vrednosti od ljudi koji rade i koji je sada tako rafiniran da oni to i ne primećuju. Ili se, pak, mire sa tim do te mere da im ceo spektakl života izgleda normalan. A on je, u stvari, najveća farsa koja se ikada desila u istoriji. Situacija je objektivno gora nego nego što je bio feudalizam ili robovlasničko vreme. Imate čoveka koji je rob a da toga nije svestan.
Na koji način nam se sve to obija o glavu?
– To izbacuje iz stabilnosti ne samo politički, nego i društveni život uopšte. Na delu je relativizacija svega ovoga što je bio kodeks prethodnih društava a pitanje moralne odgovornosti – koju je, na neki način, u prošlosti sintetisala religijska svest – ostalo je bez osnove. Drugi kodeks pravednosti, plemenitosti i uzvišenosti nije postavljen.
Pominjete falsifikatorski tip odgovornosti političara. O čemu se radi?
– U takvom sistemu koji sam pokušao da opišem sasvim je normalna pojava da se događa jedna simulacija demokratizma, moralnosti i pravednosti i na taj način se gubi suštinska moralna osnova i sistemi vrednosti.
To je ono što sami političari kažu: nema danas ljubavi, ima samo interesa. To je jedna žalosna sintagma koja govori o tome da je u čoveku umrlo ono najvažnije i najsvetije što čovek ima, što je forsiralo hrišćanstvo i što je u antičko vreme bilo na potrebnoj visini, a kasnije bilo povezano sa religijom. Danas imate prevlađujući amaterizam u kome dominira potpuna ravnodušnost prema takvim stvarima. Događaju se, primera radi, prave katastrofe i užasne nesreće, poput ove naše balkanske i nikome ništa. Da ne idemo dalje, uzmite samo primer rušenja Jugoslavije. To je jedan zločin svetskih dimenzija koji je već zaboravljen i još uvek se insistira na njemu kao da nismo dovoljno razbijeni. A to se desilo i u Severnoj Africi. Gde je danas Alžir, gde je Sirija, gde su te zone koje su postale pakao za svet jednog energičnog interesa koji je dopustio rušenje samog fundamenta takvih zajednica kojih danas više nema? Danas to više niko ne oseća kao dramu.
Uli ne želi da je vidi?
– Ima i toga. Gledao sam neku zagrebačku televiziju i tamo jedan reporter pita mladića na ulici da li je čuo za Jasenovac. Ovaj kaže, jesam, čuo sam. Šta to za tebe znači? On kaže ne znači ništa. Znači ti ne znaš šta se tamo desilo? Ne, ne znam šta se tamo desili niti me interesuje. Užas.
Koliko je pogubna ta indiferentnost?
– Ona postaje dominantna, taj osećaj pelcovanja na sve zlo ovoga sveta koje se prepušta vremenu koje je kao lek za sve. Još nisu kažnjeni ni svi zločinci iz Drugog svetskog rata a već su stasali novi Danas Nemci slobodno prolaze kroz Kragujevac a njihovi preci su tamo ubili sedam hiljada ljudi nizašta. To je taj gubitak morlanosti, njeno potiranje u memoriji. To znači da popušta jedan centralni osećaj odgovornosti kod savremenog čoveka.
Kad smo kod toga, ne čini li se da je taj pakao zaborava programiran, on nije došao sam od sebe?
– Da, sigurno i to programiranje je sredstvo manipulacije.
Koji je rasplet? Vi ga vidite u vaskrsu levice i tvrdnji da Če Gevara još nije mrtav
– Iluzija o tome da je leva opcija u savremenom svetu zauvek propala sa rušenjem Sovjetskog saveza ili sa pobedom desnice i kapitalizma je zabluda. Raspad takvih zajednica kao što su bile Titova Jugoslavija, Rusija Staljina ili Gorbačova pa i transfrmacija Kine – koja još uvek ima komunističku partiju na čelu, ali je ušla u neku vrstu sistemskog kapitalizma – zavarava ljude i oni misle da se levica nikad neće oporaviti. Ne, ona će se itekako oporaviti, možda kad nas više ne bude i kada dođu novi naraštaji koji će morati da pomisle na ono isto na šta su mislili protagonisti velikih revolucija sa početka 20. veka. Moraće opet da se izvrši radikalna reforma u načinu života, mišljenja, struktuiranja odnosa vlasti i institucija, dakle da se stvori jedan bolji svet. To se nekad radilo na način koji je podrazumevao i krvave gaće. Poslednja revolucija koju smo doživeli, a koja nije bila krvava bila je ona iz 1968. na čelu sa Markuzeom i ona je htela da izvrši duhovnu transformaciju sveta sa platonovskom idejom davanja vlasti u ruke odgovornih i sposobnih ljudi koji neće upotrebljavati silu i koji će znati da postave moralnost odnosa vlasti i onih kojima se vlada. Ta revolucija je bila poslednja koju smo preživeli, ali ona nije kraj procesa koji je privremeno pritajen. Levica će se oporaviti.
Volite da kažete da je Karl Marks mislio isto što i Isus Hrist.
– Tu postoji jedna metaforična identifikacija. Ja sam nekada izjavio kako sam hrišćanski komunista ili komunistički hrišćanin. Zašto? Kod Marksa ćete, naročito u njegovom mladalačkom periodu kada je bio mladohegelijanac i pre nego što se umešao u revoluciju 1848, naći jednu tezu koja je identična sa hrišćanskom tezom Isusa iz Nazareta: da su ljudi slobodni, da su braća, da treba da se pomažu i gaje ljubav jedni prema drugima i da umeju da opraštaju. Suštinski, da kratkoću svoga veka, tu gorku sudbinu, pokušaju da savladaju u toj datoj gorčini time što će se naći jedni drugima a ne stvarati brutalne sukobe i forsirati iskorišćavanje i licemerje, jedno izigravanje, opštu simulaciju života, mira i ljubavi. Tu su Hrist i Marks na potpuno istoj liniji i ne samo oni, već svi duboki mislioci. Bez obzira koliko su deklarisani kao religiozni ili kao ateisti, u krajnjoj liniji, iz principa sopstvene etike, dolaze do istog zaključka, onoga što je predmet istorijske utopije. To potiskivanje utopije koja je kao reč dobila pežorativno značenje oduzima čoveku najveću šansu, jer, u stvari, najveće ideje i najprogresivniji istorijski trenuci su proizvod utopijske imaginacije a ne prozaičnog realizma i objektivizma. Živimo u svetu koji je, kao što je već Kami rekao, beskrajno tuđ čoveku, pun apsurdne gorčine i jedino što ostaje jeste individualni revolt i neka vrsta herojskog samopožrtvovanja.
Ima li ljudi koji su spremni na to?
– Naravno da ima. Ima uzvišenih ljudi za koje danas ne čujemo dovoljno. Danas je došlo vreme kada ne možete odgovoriti na jedno prosto pitanje. Maltene do juče mogli ste dobiti odgovor ko je danas najveći pisac ili ko je najveći slikar. Odmah bi vam neko rekao, recimo, Tomas Man ili Pikaso. To je bilo izdiferencirano i postojao je interes za takve verifikacije. Sve je to izumrlo. Ako vas danas neko pita ko je najveći pisac, slikar ili sineasta, vi ne možete dati odgovor. Nema velikih ljudi, pre svega, nema velikih političara. Ko je danas ravan jednom De Golu, jednom Čerčilu i svim onim velikanaima koji su menjali svet i koji su sprečili katastrofu koju je nosio fašizam i spasili čovečanstvo.?
Ne čini li vam se da je ta unifikacija, možemo reći prosek i mediokritetstvo, podastrti namerno, upravo da ne bi takvi ljudi iskakali i remetili poželjan poredak stvari?
– Potpuno ste u pravu. Postoji ta kontraproduktivna tendencija – suzbijanje većih od mene. Po principu, nikada neću stati iza nekoga ko je veći od mene niti ću mu dati glas negde gde odlučujem, tako da ti veliki, istinski jaki i moćni ljudi, moraju da se sami probijaju kroz otpor mediokritetske većine.
Dugo promišljate tragediju Jugoslavije, sada je 102 godine otkako je osnovana, skoro 30 otkako se raspala. Je li moralo tako?
– Prvo, po mom ličnom mišljenju, katastrofa jugoslovenske zajednice je uzrok svih nesreća i loših posledica koje danas imamo. Prosto je neshvatljivo da je proces ujedinjenja Južnih Slovena na Balkanskom poluostrvu doživeo ovakav fijasko, za razliku od drugih integrisanih država. Znate li koliko je državica sadržala Italija pre Garibaldija? Koliko Nemačka pre pojave Oto fon Bizmarka? Šta je Rusija bila pre Petra Velikog a šta Francuska pre Jovanke Orleanke? E, sad zamislite kada bi se u tim zemljama našao neko ko bi optužio, recimo, Bizmarka i Pruse za ujedinjenje Nemačke, prebacujući nešto na račun pruske dominacije. Kad bi danas neko viknuo – živela slobodna i nezavisna Bavarska, poslali bi ga ili u ludnicu ili u zatvor. Kod nas nije uspela integracija kao kod velikih istorijskih država koje danas čine neprikosnovene delove evropske zajednice. Mi smo teškom mukom uspeli da prognamo dušmane, neke i posle petsto godina i stvorili jednu zajednicu od Đevđelije do Triglava gde žive ljudi koji su braća od istog oca i iste majke. To su sve Južni Sloveni, izuzev Arnauta koje su na ove prostore doveli Turci, uprkos priče o njihovom ilirskom poreklu. Na žalost, mi tu zajednicu nismo mogli da sačuvamo.
Jesmo li sami krivi ili su nam i tu “pomogli“?
– Odavno kompromitovana Evropa je morala sprečiti taj proces ali ona nije znala da, puštajući Jugoslaviju niz vodu, radi protiv sebe. Okrenula je leđa od jedne države koja joj je učinila ogromnu uslugu jer je svojim postojanjem i granicama pregazila onaj rimski limes na liniji Sava – Dunav – Drina koji je vekovima izazivao najveće sukobe, ratove i istorijske katastrofe. Mi smo Jugoslavijom uspeli da spojimo Istok i Zapad po receptu Svetog Save kome se pripisuje ona čuvena rečenica: mi smo Istok na Zapadu, a Zapad na Istoku. Otvorili smo Zapad prema Istoku i obrnuto, ali mi nismo bili zreli za to. Raspali smo se zahvaljujući jednoj dugotrajnoj negativnoj krizi razuma kroz koju smo morali proći kroz petovekovno ropstvo pod otomanskom vlašću. Mi smo patili pod njima, ovi na severu pod Habzburzima, Mađarima, Mlečanima… Znate, bili smo razbijeni, a u stvari trebalo je da se desi ono što se i desilo 1918. godine, da se raščisti taj teren, da se prognaju dušmani, da se manjine koje ostanu tolerišu i integrišu u jednu novu jedinstvenu, dominantnu slovensku zajednicu. Ako se nekome nije sviđalo to ime, najlakše je bilo promeniti ga.
Tako smo ostali u kasabi gde se i danas nalazimo?
– E, to jeste problem. Dopustili smo da nedotučene horde neprijatelja ujedinjenja, fanatizovani nacionalisti bilo koje vrste, počev od nas Srba pa do Hrvata i Makedonaca ili islamiziranih Slovena u Bosni zaborave da su braća od istog oca i iste majke. Izgubila se velika vukovska poruka koja glasi: mi smo jedan narod a to pokazuje jezik. To pokazuje i cela naša kultura, bez obzira na sve razlike. I umesto da smo razlike shvatili kao svoje bogatstvo, mi smo ih uzeli kao razlog za razlaz i razbijanje države.
U tom kontekstu neizbežna je uloga Josipa Broza Tita. Njemu se danas prebacuje antisrpstvo i proglašava se jednim od naših najvećih dušmana. Zašto?
– Uloga pojedinaca je jako bitna i nije istina da postoji, materijalizovana i realizovana u praksi, narodna volja. Uvek postoje vođe i u tom smislu mi danas imamo užasan nedostatak – nemamo takvu ličnost. Mi smo, po mom mišljenju, u čitavoj svojoj istoriji imali samo tri čoveka koji su bili politički geniji: to je, na prvom mestu, bio Miloš Obrenović koji je stvorio temelje države. Svaka čast Voždu ali on je, pre svega, bio vojnik a Miloš je bio tvorac države iz koje će kasnije, sintezom susednih teritorija, nastati jedna velika država. Drugi je Nikola Pašić koji, možda, nije imao toliko poverenja u jugoslovensku ideju ali je smatrao da je, ipak, njegova dužnost da podrži proces integracije. I treći je Josip Broz Tito. O njemu se može misliti šta god hoćete i mi znamo njegove mane, ali jednu stvar ne možemo da osporimo a to je da je njegova politika bila tako čvrsta i tako koherentna da je ulivala zazor i najmoćnijim silama. Kada su se Staljinovi tenkovi, nakon što su pokorili Poljsku, Češku, Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju.., približili jugoslovenskim granicama onda je usledio Titov telegram u kome mu se obratio na ti. Napisao je: “Samo probaj, ti znaš kako se Jugosloveni bore!“ I Staljin nije smeo da pređe granicu. I to ne zato što nas je branio Zapad – a ako nas je i branio i to je bila Titova veština.
Otkud onda tolike zamerke na Tita, pre svega od strane Srba?
– To je znak nazrelosti. Mi ne znamo da mislimo pravilno, mi ne znamo da mislimo istoriju niti svoju skorašnju a pogotovo ne dalju prošlost. Mi smo jedna bruka od mislilaca naročito kada su u pitanju zaključci i ponašanje koje iz tih zaključaka proizilazi. U tom smislu smo mi kasaba. Nismo kasaba u smislu dekoracije – mi gradimo neki Beograd na vodi, imamo nove fasade i slično – ali iza toga se krije jedan duh kasabe koji nismo uspeli da iskorenimo. Taj duh palanke koji je obuhvatio sjajni Radomir Konstantinović je ono što nas guši i mi nismo u stanju da ga savladamo. Nismo u stanju da prevladamo ono što su davno učinili drugi veliki narodi koji su se ujedinili i koji to ujedinjene čuvaju. Ne dolazi u obzir raspad Francuske, Italije, Nemačke ili Rusije. To je nemoguće, jer oni su potpuno svesni da podeljeni i međusobno zavađeni, kao štio smo mi, mogu doživeti samo katastrofe. Mi ne postojimo.
Kako to mislite?
– Lepo, Srbija ne postoji jer Srbija bez Kosova nije Srbija, to je ostatak Srbije. Dok god je Kosovo u albanskim rukama, bilo priznato ili nepriznato, nema Srbije. To je samo jedna teriotorija na kojoj živi neko stanovništvo koje sebe zove Srbima ali prave Srbije nema.
Da li će vas razumeti? Mi danas nismo načisto ni sami sa sobom da li nam Kosovo, ako smem da upotrebim tu reč, treba ili ne.
– To je potpuno besmisleno. Ne samo da nam treba, već bez Kosova ne možemo postojati. Kosovo je matica Srbije, to je zaista srce Srbije i osnova na kojoj stojimo. Prema tome, nema pitanja da li nam Kosovo treba ili ne treba i ono se ne treba postavljati. Šta ostaje u Srbiji bez Kosova? Ako tako gledamo, onda jednog dana možemo proglasiti za posebnu državu, ne samo Vojvodinu nego i Šumadiju ili Sandžak. Čak ni sama Vojvodina ne bi mogla da postoji cela, jer postoje Srem, Banat i Bačka i uvek neko može da vikne živeo slobodan i nezavisan Srem. To su ludosti kojima nema kraja
Gde je u svemu tome aktuelna politička elita?
– Ona, nažalost, pokazuje jednu strašnu intelektualnu i emancipatorsku površnost kakva je neoprostiva. Ljudi od duha i integriteta su potisnuti i ne mogu da se probiju na sadašnjoj političkoj sceni zbog njene strukture koju definiše ono o čemu smo već govorili: niko ne pušta pametnijeg od sebe ispred sebe. Možda potencijalno postoji jedan kadar ljudi. Ja Srbiju zovem zemljom, a ne državom, jer nijedna od država koja je nastala posle propasti Jugoslavije nije prava država i nema nikakvu budućnost. One su samo posledice činjenja površnih, kratkovidih i zatucanih ljudi. Razbiti Jugoslaviju samo da bi se dobio epitet sopstvene države i pojačao neki fiktivni osećaj identiteta, bilo je suludo i samoubilački. Ko je smetao Hrvatima da pevaju “Lijepa naša“, šta im je falilo u Jugoslaviji i šta sad imaju više? Imaju samo manju zemlju i nove probleme koji su mnogo teži od onih koje su imali u jugoslovenskoj zajednici.
Tamo vam to neće priznati i reći će vam da ste u zabludi i da im je sada mnogo bolje.
– Kako da ne, to je najlakše reći, ali to je stvar retorike a ne realnosti. Gore im je sigurno.
Evropa nam se nije našla, čak je i pripomogla da se razjedinimo.
– Kao istoričar imam respekt prema Evropi, njenoj kulturi i prema svemu što smo od Evrope primili ali isto tako imam gorka iskustva u vezi ponašanja vodećih struktura evropske moći, vlasti i centara dominacije koji su krajnje destruktivno delovali na nas kroz vekove. Nije nas tlačila samo Otomanska imperija, nego i Habzburzi, Venecija koja je držala celu Dalmaciju, šta su činili Bugari…? Sam Karl Marks na jednom mestu u “Poreklu porodice“ pominje Srbiju i pita se kakva je to država koja pet stotina godina trpi okupaciju. Zaboravlja se da su se u Dušanovo vreme i papama tresle gaće na pomen Srbije koja je bila jedna od najmoćnijih država Evrop. A šta je postala? Ništa! Nestala je, pa je onda vaskrsnula, pa opet nestala. Ali ja, koliko god stvari izgledala bezizlazne, ne mogu da izvučem nikakav defetistički zaključak. Miloš Obrenović je sasuo u lice Marašliji Ali Paši: “Ne zavaravaj se da u Srbiji nema više Crnog Đorđa, puna ih je Srbija, sve crnji od crnjega“. To jeste istina i jedan će se ponovo javiti, takvih ima sigurno, crnji od crnjeg, pa bilo to za pedeset ili sto godina, ali desiće se promene.
Da se iz istorije i politike vratimo u sadašnjost, donekle i u vašu struku. Konačno ste dočekali da scenska umetnost dobije svoje mesto u SANU koja je izmenom Statuta preimenovala Odeljenje za muzičke i likovne umetnosti u Umetničko odeljenje. Dugo je trebalo?
– Tragično je što do sada u Akademiji nije bilo mesta za scenske umetnike, iako su neki zadužili svet i doživeli najveća svetska priznanja. Recimo, šta je problem da to bude Emir Kusturica. Čovek je svetski poznat reditelj i umetnik, osvojio je najveće nagrade koje se mogu osvojiti, proneo je slavu ove zemlje širom svih meridijana i kako ne zaslužuje da bude akademik. Za njega zna ceo svet a on nema titulu akademika a ima je neki anonimus, koji je – svaka mu čast na tome, svakako – napisao neko korisno delo iz oblasti egzaktne nauke ili privrede ili ove ili one društvene oblasti. To jeste za poštovanje ali ko zna za njega i šta on uopšte znači kao figura u svetu kojem živimo? Zato pozdravljam ideju da se stvori odeljenje umetnosti i da scenski umetnici imaju podjednaku šansu da uđu u Akademiju ako su stvorili vredna dela, a ne samo da to budu pesnici, slikari ili vajari.
Zašto su scenski umetnici gurani u stranu?
– Odgovoriću. Kada je donesena ta uredba o osnivanju Odeljenja za umetnost odmah se javio jedan od doajena Akademije koji je rekao da je to profanizacija i neka vrsta karnevalizacije Akademije. Po njemu, ako taj svet scenske umetnosti uđe u Akademiju onda ona više neće biti ozbiljna. Njegov gest govori o tome da čak i u svesti čoveka 21. veka još uvek postoji osećanje potcenivanja ovih ljudi zaostalo iz davnih vremena. Naime, postoji jedno uverenje da su svi ti ljudi koji su nastupali scenski – ponekad za narod, ponekad za crkvu ili za dvor – smatrani nekom vrstom lakrdijaša i da je to što rade bez ikakve ozbiljnosti, da nema težine. Zato uvaženi akademik primećuje da se time Akademija može pretvoriti u neku vrstu rijalitija ili estrade. Ona, zaboga, mora da ostane posvećena svetinjama ozbiljne nauke i visoke umetnosti kao da scenska umetnost ne može biti velika i visoka kao i bilo koja druga. To je ona klica naše retardacije i našeg osećanja zavisnosti čak i od daleke prošlosti. Međutim, odluka je doneta i Akademija će morati da otvori Odeljenje za umetnost i sada ćemo videti koga će akademici pustiti unutra. Ne sumnjma da će se i tu umešati čuveno pravilo: neće ući veći od mene. Biće tu svačega, ko zna ko će sve biti primljen ali princip je ispravan i on je sigurno za dobro i srpskog naroda i Akademije.
Kad sam kod Akademije, kako vidite njenu ulogu? Dobar deo javnosti je sklon da na Akademiju gleda kao na neki autarhični zabran samodovoljnih staraca.
– Akademija je kao i država, i njoj fali isto ono što fali državi i čitavom društvu. Ona nema suptilnosti. Neću reći da nema nikakakav kulturni obrazac, ali nema dovoljno suptilnosti koja je potrebna da bi se postizali vrhunski rezultati. Nema koherencije. Ona je činila neke nezgrapne poteze koji su je i političi kompromitovali. Sve to govori da ni Akademija nije koherentna i da nije ono što bi trebala da bude a to znači jedno umno srce naroda koje će da zrači mudrošću, toplinom i plemenitošću.
Čini se da imamo Akademiju ali ne dovoljno pravh akademika, imamo televizija koliko hoćemo ali nemamo autora, imamo novina ali fali novinara…gde smo to zaglavili sa kadrovima?
– Fale nam visoko emancipovanih ljudi i još uvek nemamo dovoljno kadrova visoke A kategorije, kako intelektualne tako i stvaralačke da bismo njima mogli snabdeti sve te ustanove: Akademiju, televizije ili neke delove izdavačke delatnosti. Sve nam to nedostaje i treba da prođe zaista mnogo vremena da izađemo iz turskog ropstva. Očigledno, još nismo. Od svih Beograda koje pamtim najbolji je onaj iz tridesetih godina kada sam rođen i bio dečak. Zašto? Zato što je to bilo najkoherentnije društvo koje se nije nadalo katastrofi koja će nastupiti sa nemačkom okupacijom i propašću države, ali je dalo nešto drugo što nije dalo nijedno drugo vreme. Kad ste vi kasnije u isto vreme imali jednog Andrića i jednog Crnjanskog, malo dalje unazad i jednog Boru Stankovića, u jednoj istoj zemlji. Nikada. Možda najveći talenat kojeg smo posle njih imali bio je možda Danilo Kiš ili još dva tri pisca, ako ćemo o književnosti. Slično je i sa ostalim umetnostima, sa filozofijom ili sa svim duhovnim vidovima stvaralaštva. Mi smo sada iza sebe i to je ono talasanje istorije, čime smo i počeli ovaj razgovor, pa da time i završimo. Sa gorčinom možemo reći da smo locirani na nizbrdici i idemo nadole i još možemo niže.
Đorđe Kadijević: Pojaviće se novi Crni Đorđe napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →