Čini se da je Heraklit iz Efesa bio zaboravan čovek, jer kada je pre 25 vekova, u svom kasnije nebrojeno puta citiranom fragmentu  No. 53, zapisao:  „Rat je otac svemu, svemu kralj…“,  zaboravio da napiše ko je majka svega i svemu kraljica. Sigurno da taj veliki aristokrata, kako u životu, tako i u svom političkom i filozofskom učenju, koliko god da je bio «mračan», nije verovao da nešto može nastati samo od oca, a bez majke ili da nije znao da kralj bez kraljice, kako u šahu, tako i u kraljevini, ne vredi mnogo.  Traženju odgovora na pitanje: «Ko je majka svemu i svemu kraljica?» posvećena je ovaj tekst.

Kada je mladi Paris, sin trojanskog kralja Prijama, prvi put video Helenu, suprugu spartanskog kralja Menelaja, nije mogao odoleti njenoj lepoti. Uz pomoć starijeg brata Hektora otima Helenu i vodi je u Troju.  Menelaj i njegov brat Agamemnon, grčki kralj nad kraljevima, sa silnom vojskom napadaju Troju i drže je pod desetogodišnjom opsadom sve do njenog tragičnog kraja.

Sve što znamo o Troji i Trojanskom ratu saznali smo u Homerovim epovima. Homer je bio pesnik i imao je pravo na pesničku slobodu, kreativnu vizuru stvarnosti. Uzvišeni jezik i stil «Ilijade» zahtevao je još uzvišeniji razlog Trojanskog rata, a u epovima nema ničeg uzvišenijeg od ljubavi i junaštva. No, da li je bilo baš tako? I u Troji je bilo lepih devojaka i sve su bile na dohvat ruke mladom princu Parisu, baš kao i sav trojanski nektar i ambrozija. Međutim…  izobilje dosadi.

Tacit je zapisao da je strašan požar buknuo u Rimu 18. juna 64.g, te da su od 14 gradskih okruga samo četiri ostala pošteđena. Rim je, veruje se, zapalio njegov ludi car Neron. Jedni tvrde da je u toj veličanstvenoj buktinji Neron tražio inspiraciju za svoju novu pesmu, drugi da je Neronu bila neophodna odgovarajuća koreografija da bi, prebirajući po strunama lire, što lepše odrecitovao stihove iz grčkog epa «Propast Troje», a treći su sigurni da je Neron potpalio Rim kako bi za požar optužio hrišćane i obesio apostola Petra. Međutim, ne treba zaboraviti da je Neron u početku svoje vladavine, pre potpaljivanja Rima, nastupao kao pevač, glumac i trkač na dvokolicama, da je uživao u svim do tada poznatim bahanalijama, da je otrovao svoga brata Britanika i rođenu majku, ubio Bura i prvu suprugu Oktaviju, svoju drugu suprugu Popeju Sabinu je pretukao na smrt, a nije bolje prošla ni treća mu žena Mesalina, koju je dao ubiti, kao  i mnoge druge ugledne Rimljane. Neron je, naravno, vodio i skupe i kravave ratove na Istoku, ali od dosade pobeći nije mogao. I šta mu je drugo preostalo, nego da zapali Rim.

Dosada jednog Parisa, Nerona i drugih antičkih vladara i arisokratije, koju su pokušavali da pobede filozofijom, umetnošću, gozbama, bahanalijama i ratovima,  nije se mogla ni uporediti sa dosadom doživotnog robovskog rada u rudnicima, na galijama ili poljima. Zato se ne treba  čuditi stalnim bunama robova, a Evnusova, Salvijeva i Spartakova pobuna  ostale su zabeležene  kao najveće.

Antičku dosadu zamenila je još veća – dosada mračnog srednjeg veka.  Danas je teško i  zamisliti sve one monahe, među kojima su mnogi bili obdareni umnim i drugim sposbnostima, a svi sa seksualnim potrebama, kako  metanišući i posteći u  kelijama mnogobrojnih manastira apstiniraju od života. Feudalno plemstvo je, doduše, bilo u nešto boljem položaju. Međutim, i u njihovim dvorcima, opasanim visokim zidinama i kanalima sa ustajalom vodom punim žabokrečine, carevala je dosada. Iz takve maligne srednjovekovne dosade nije ni moglo proizaći ništa bolje od spaljivanja veštica, egzorcizma i krstaških ratova.

Kad se govori i piše o političkim revolucijama kojima je započelo novo doba, govornicima su puna usta, a piscima pera,  slobode, pravde i jednakosti.  Dosadu retko ko i da pominje.  Zaboravlja se, recimo, da je u predrevolucionarnom periodu u Francuskoj, u vreme Luja XIV, samo  klasa povlaštenih  uživala u prefinjenom glamuru. Samo je u centru cvetala umetnost,  vodile se filozofske i naučne rasprave, gajili se lepi maniri,  dočim se u provinciji  čamovalo i umiralo od dosade. Onda nije ni čudo što su 1789.g. mladi provincijalni advokati, govornici, zanatlije i pisari napali i zauzeli Pariz.

Vladimira Iliča je, također, mučila dosada, a i sam je bio jako dosadan čovek. Ko ne veruje neka iščita sve njegove političke pamflete i pisma.  Preživeli sudionici tvrde da su dugačke večerinke, sa  borščom i votkom, kod Josifa Visarionoviča bile nepodnošljivo dosadne. Domaćin je te dosadne večerinke činio zabavnijim tako što je neke od svojih gostiju, po pravilu one kojima je odnosne večeri posebno nazdravljao, narednog jutra slao na streljanje ili u gulag.

Ni  kod Hitlera za stolom nije bilo  manje dosadno, a ni manje opasno. Razlikovao se samo jelovnik. Hitler je svoje goste terao da jedu vegetarijansku hranu i piju kafu sa šlagom, dok im je on satima dosađivao, objašnjavao, tutorisao…. Jedan od najdosadnijih dokumenata svih vremena je debela knjiga Hitlerovih «Razgovora za stolom» .

Jugoslovenski revolucionar Josip Broz, kao što je poznato, prvo je izučio šloserski zanat. Od takvog zanata  je u ono vreme mogao lepo da zarađuje i da pristojno živi.  A šta je majstor Joška uradio? Napravio je jednu metalnu ogradu na stepeništu, onom u Sisku, i brže-bolje se, iz svog  rodnog Zagorja, zbog dosade, odmetnuo u svet, da ga menja i diže revolucije. Njegov postrevolucionarni hedonizam, kojim je kasnije lečio dosadu,  dobro poznat njegovim savremenicima.

Revolucionari i vođe poput Lenjina, Staljina ili Hitlera  nisu mogli stvoriti ništa bolje od najdosadnijih društvenih sistema u istoriji, sa dosadnom birokratijom, medijima, arhitekturom i umetnošću, a o naročito dosadnim  službama bezbednosti da i ne govorimo.  Dakle, sisteme koji su ubijali ne samo ljude, već i svaku inicijativu i kreativnost.

Danas, u  naprednim i bogatim demokratskim društvaima, ljudi se bore protiv dosade stalnim izborima, potrošnjom, a poslednjih godina komunikacijama i umrežavanjem. Zasada to kako-tako funkcioniše.

Od dosade ne pate samo ljudi, nego i bogovi. Onima na Olimpu i nije bilo tako dosadno, dobro su jeli i pili, voleli se i mrzeli, jebavali jedni druge…  Međutim, bogovi u monoteističkim religijama u svom božanskom bitisanju bez početka i kraja, sigurno pate od hronične dosade. Da onom starozavetnom Jahvi nije bilo dosadno nikada mu ne bi palo napamet da stvori ovakav svet.

I na kraju dosada nije samo humanistički ili božanski fenomen, već i fenomen materijalnog. Kada astrofizičari napišu  «Kratku istoriju svega» i opišu onaj period pre početka vremena,  period bez ikakvih događanja, samo vrelina i gasovi, širenja i sažimanja, delići materije, slučajnosti hemijskih jedinjenja… ljudi će upoznati nešto najdosadnije što  danas ne mogu ni zamisliti. Zbog te beskonačne i nezamislive dosade, konačno se moralo nešto dogoditi. I dogodilo se nešto veliko, dogodio se Veliki prasak.

Zaključak gotovo da i nije potreban. Ipak,  zaboravljeni fragment drevnog Heraklitovog učenja, dakle fragment No. 53A, trebao je da glasi „Dosada je majka svemu, svemu kraljica“.

za P.U.L.S.E Vojislav Stojković

  dosada, Fragment No 53A, Heraklit, Istorija, Vojislav Stojković