Dream Theater – Kraj istorije ili početak nove ere muzičkog putovanja?

Dream Theater

 

U poslednjoj deceniji 20. veka popularna muzika na Zapadu suočila se sa novim i presudnim preobražajima na planu stilova, žanrova a naročito kulturne reprezentacije. Amerika kao kolevka industrije zabave ušla je u devetu deceniju kao svetionik nade i prosperiteta. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, kolapsa Sovjetskog Saveza i okončanja Hladnog rata, nova era globalizma mogla je da počne. Amerika je postala najmoćnija i najrazvijenija država u istoriji civilizacije, predvodnik informatičke i naučne revolucije, čuvar temelja demokratije i građanskih prava i sloboda, ali i najveći „izvoznik“ mira i stabilnosti u svetu.

Moderna nauka dosegla je najveća dostignuća, pre svega, u granama medicine (početak projekta ispitivanja ljudskog genoma i utvrđivanja identiteta putem DNK, pronalzak leka za kontrolu HIV virusa), informatike (pokretanje World Wide Web-a, prodaja kućnih računara i ekspanzija video igara), fizike (otkriće tamne materije i crnih rupa) i mehanike (pokretanja Habl teleskopa). Filmska i TV industirja postali su vodeći modeli reprezentacije kulturnih, socioloških i političkih trendova amerikanizacije savremenog sveta. Termini i platforme kao što su digitalizacija, marketing, reklama, komercijalizacija, senzacionalizam, konzumerizam te rodna ravnopravnost, feminizam, konformizam i masovna kultura postali su „sveta slova“ nove američke politike meke moći. „Istorija je doživela svoj kraj“ a novi svet treba(o) [je] da postane „globalno selo“, smatrali su američki postmoderni kulturolozi i socilolozi početkom devedesetih godina.

U kontekstu ovakvih novih, postmodernističkih tendencija muzika u Sjedinjenim američkim državama možda je najbolje odražavala svu kulturnu raznovrsnost devedesetih, ali i krizu ideja odnosno odsustvo originalnih koncepata u kreiranju i važnosti muzičkih albuma. Usponom digitalnih tehnologija muzika je sve više postajala (audio)vizuelni medij, pa je tako zvuk zamenjen slikom, što se odrazilo pre svega na trajanje pesama i izbor žanrova (pop, r’n’b, rep i dens muzika) koji će biti snažno popularisani putem MTV-a, ali i na formu njihove reprezentacije kao modela nove vizuelne estetike devedesetih.

Alternativa toj komercijalnoj strani muzičke scene bila je pojava grandž (grunge) roka kao specifične vrste kontrakulture nastale upravo kao odgovor na izraženu komercijalizaciju i sve prisutniju kič estetiku MTV-a. Bendovi kao što su Nirvana, Alice in Chains, Pearl Jam, Soundgarden, ali i neki stariji alternativni sastavi, pre svega R.E.M, Pixies, Sonic Youth, Smashing Pumpkins, Faith no More i dr. svojom muzikom delovali su upravo suprotno od svega onog što su vodeće izdavačke kuće i MTV televizija promovisali.

Pesme od tri ili četiri minuta, muzika obojena distorzičnim gitarskim tonovima, tekstovi inspirisani pesimističnijim i mračnijim odnosom prema svakodnevnici. Teme otuđenosti, usamljenosti, nesigurnosti, zatim implicitna kritika površnosti i sve izraženije hipokrizije i socijalne nejednakosti u američkom društvu, ali i uvek prisutan strah od krajnje neizvesne sutrašnjice bili su toliko neophodan poziv mladim ljudim da se okrenu alternativnoj rok sceni.

Dream Theater
Članovi sastava Dream Theater 1992. godine

U vreme kada je grandž scena eksplodirala u Americi, pojava grupe Drim Tijater (Dream Theater) početkom devedesetih i njihovog magnum opus albuma simboličnog nalsova – Slike i reči (Images and Words), objavljenog 1992. godine, predstavljala je pravi mali presedan u istoriji rok muzike. Naime, objavljen pre tačno trideset godina (na dan 07. jula) ovaj album simbolički predstavlja poslednji veliki album osamdesetih godina i prvi album devedesetih koji je pomerio granice rok odnosno metal muzike i definisao ceo jedan novi žanr – progessive metal – koji će kasnije kroz devedeste i dvehiljadite steći verne i brojne poklonike, ali i inspirisati brojne druge sastave da prave svoje albume upravo inspirani muzikom grupe Drim Tijater.

Prvobitna četvorka sa Long Ajlenda u Njujorku, koju su činili Džon Petruči (John Petrucci) – gitare, Džon Majang (John Myung) – bas gitara, Kevin Mur (Kevin Moore) – klavijature i Majk Portnoj (Mike Portnoy) – bubnjevi na početku svoje muzičke karijere nisu imali puno sreće da budu prepoznati od strane šire publike u Americi. Naime, formiravši bend još davne 1985. godine, ova grupa mladih i talentovanih muzičara, školovanih na prestižnom Berkliju , snimili su 1989. godine album When Dream and Day Unite sa pevačem Čarlijem Domincijem (Charlie Dominici). Taj album nije naišao apsolutno ni na kakav prijem kod tadašnje publike i muzičke kritike jer je bio veoma loše produciran i pripadao već prevaziđenom zvuku osamdesetih godina.

Prvi album grupe tematski i aranžerski veoma je podsećao na albume Permanent Waves (1980) i Moving Pictures (1981), kultne kanadske grupe Raš (Rush), inače, sastava koji je najviše uticao na njihov rad i razvoj. Takođe, na albumu When Dream and Day Unite bio je primetan bio i uticaj albuma Rage for Order (1986) grupe Kivnsrajh (Queensrÿche). Totalni komercijalni neuspeh prvog albuma i nemogućnost da prezentuju uživo materijal u dovoljnoj meri primorali su grupu da potraži novog pevača što je potrajalo godinu dana, sa više od dvesta audicija, dok im se najzad početkom 1991. godine nije pridružio novi pevač, Kanađanin Džejms Labri (James LaBrie). Novi album, čije su konture nastajale unazad dve-tri godine, zvanično je ugledao izloge prodavačkih polica sedmog jula 1992. godine pod nazivom Images and Words.

Kultni status ovog sada već tridesetgodišnjaka možemo sagledati iz više perspektiva koje nam mogu ukazati na važnu žanrovsku i tematsku podlogu albuma za dalji razvoj ovog sada kultnog prog metal benda, ali i na neke kulturne konotacije ondašnjeg vremena i Amerike devedesetih godina. Objavljen u vreme uspona grandž roka, činilo se, da ovakav jedan album neće imati prostora ni snage da privuče neke nove obožavatelje, jer se smatralo da su tvrđi, melodičan zvuk, poliritmična strukutura pesama i duga sola na gitari i klavijaturama ostali daleka stvar prošlosti sedamdesetih i osamdesetih godina i da je ovakav pristup muzici u velikoj meri prevaziđen u tadašnjoj eri dominacije minimalizma alternativne scene. Međutim, album je grupi Drim Tijater pomogao da izađe iz potpune anonimnosti i da pomeri granice metal muzike.

Naime, Images and Words postao je najprodavaniji album grupe do današnjih dana, sa prodatih preko petsto hiljada primeraka u Sjedinjenim državama, što mu je omogućilo da postane najkomercijalnije izdanje grupe i dobije zlatnu ploču od Američkog udruženja diskografskih kuća (RIAA). Takođe, treba reći da je ovaj album kada se pojavio u velikoj meri doprineo definisanju i popularizaciji novog muzičkog žanra pod nazivom progesivni metal koji je nastao kao varijacija odnosno nadgradnja složenih muzičkih aranžmana progresivnog roka sedamdesetih godina, i to po uzoru na sastave poput King Crimson, Genesis, Yes, Jethro Tull, Camel, ELP i Rush, ali i iz sublimacije iskustava hevi i tresh metala kakva su predstavljali pre svega albumi grupa Ajron Mejden (Iron Maiden) i Metalike (Metallica).

Kada je reč o koncepciji ovog albuma, on se sastoji od osam izuzetno skladno postavljenih kompozicija u kojima se ukrštaju prog, rok i metal elementi tvoreći složene ritmičke i melodijske strukture koje prate tekstovi izraženog metaforičnog i asocijativnog značenja.

Fotografija grupe iz 1992. godine

Album otvara monumentalna Pull Me Under čiji tekst potpisuje klavijaturista Kevin Mur sa suptilnom referncom na stihove iz Šekspirovog Hamleta. Ova kompozicija jedna je od njihovih najizvođenijih pesama i postala je svojevrstan zaštitni znak slojevitosti zvuka grupe Drim Tijater. Pesma je bila prvi singl sa albuma i pratio ju je spot koji je emitovan na MTV-u, a tada je dostigla 10. mesto na Bilbordovoj mejnstrim rok listi 1992. godine, što im je otvorilo vrata ka široj publici. Pesma počinje akustičnim uvodom koji zatim iz pozadine upotpunjuju Portnojevi galopirajući bubnjevi i sintisajzeri Kevina Mura, da bi se zatim uključila Petručijeva električna gitara čiji čvrsti rif uokviruje muzičku temu oko koje se cela pesma gradi. Labrijev glas otvara pesmu rečima koje imaju prizvuk budjenja iz vrtoglavog košmara u kome se brišu vreme i mešaju prošlost i budućnost. A zatim tempo u pesmi postaje sve brži dok Labrijev vokal priziva kroz sećanje figuru umrlog oca. Pesmu obeležava monumentalni refren praćen hamletovskom sumnjom da li je ikako moguće nadokanditi figuru izgubljenog oca koji postoji samo u slikama i rečima. Dramatičnu atmosferu koja se artikuliše kroz reči i slike obogaćuje na kraju pesme lelujavi solo na sintisajzeru kao uvod u prepoznatljivi i maestralni gitarski solo na Petručijevoj gitari. Kompoziciju zatvara pomenuti refren uz hamletovsku dilemu da li se figura oca može jasno evocirati ili će ona ostati samo da lebdi u sećanjima odnosno u rečima pesme.

Druga kompozicija pod nazivom Another Day spada u melodične rok balade i jedna je od najlepših pesama u obimnom diskografskom katalogu grupe. Pesma je izgrađena na podlozi prepoznatljive Petručijeve Ibanez električne gitare, Murovih klavijatura i soprano saksofona koji pesmi daje melanholičan ton. Tekst pesme, koji potpisuje Džon Petruči, izuzetno je metaforičan i upućuje na suočavanje sa gubitkom i (ne)mogućnošću pronalaska utehe u slikama i snovima. Završetak pesme je u znaku krešenda: visokog Labrijevog tenora i dugog melodičnog sola na gitari; dok pesmu zatvara ponovo zvuk soprano saksofona.

Treću kompoziciju Take the Time u trajanju od osam minuta potpisuju svi članovi i ona predstavlja jedinstvenu prog metal numeru obogaćenu trvdim gitarskim rifovima obojenim Kevinovim klavijaturama sa dinamičnim promenama ritma koji naginje ka fanku. Tekst pesme otvoreno govori o svim izazovima, iluzijama i lažnim obećanjima kroz koje je bend do tada prolazio pokušavajući da ostane veran svom muzičkom izrazu. Pesma predstavlja dobar primer virtuoznosti i viška muzike koju svi članovi benda nose u sebi praveći složene tematske i ritmičke prelaze u jednoj pesmi.

Četvrta numera na albumu pod nazivom Surrounded delo je izuzetnog klavijaturiste Kevina Mura. Ta pesma, uz kratku klavirsku minijaturu Wait for Sleep, pokazuje svu virtuoznosost i talenat ovog muzičara koji će na veliku žalost vernih obožavalaca, nakon njihovog sledećg albuma Awake, napustiti grupu i posvetiti se akademskoj karijeri lekara. Inače, ove dve kompozicije često su izvođene zajedno kao celina i mogu se tematski odrediti kao ljubavne pesme. Naime, tekst pesme Surrounded, takođe, je veoma apstraktan i u znaku je igre svetlosti i senke i vizije koju neimenovani lik ima dok mu se u ogledalu ukazuje aura devojke. On čuje njen glas koji ga poziva da bude okružen svetlošću, ali na kraju, ipak, ostaje usmaljen. U pesmi do izražaja ponovo dolaze raznovrsne Murove kalvijature koje se suptilno slivaju sa prog ritmom i bogatim harmoničnim zvukom Petručijeve gitare.

Peta kompozicija Metropolis – Part I: The Miracle and the Sleeper aranžmanski je najsloženija na albumu i na njoj je grupa najduže radila te predstavlja najbolji dokaz snage i kreativnosti. Pesmu potpisuju svih pet članova i pored numere Pull me Under predstavlja najizvođeniju i najpoznatiju pesmu sastava iz Njujorka. Ova devetominutna kompozicija sadrži sve prepoznatljive elemente zvuka Drim Tijetra – od Murovih atmosferičnih sintisajzera, Petručijevih tvrdih rifova i melodičnih deonica, Labrijevog visokog i opsedajućeg glasa, pa sve do dinamične ritam sekcije Majka Portnoja i Džona Majanga čija poliritmija grandiozno oblikuje celu pesmu. Tekst pesme je veoma apstraktan i metaforičan i peva o neimenovanoj devojci i uspomenama koje se čuvaju u slikama i rečima, o anksioznosti i rezignaciji, o usamljenosti u metropolisu i o strahu od blizine smrti. Motivi iz pesme Metropolis – Part I poslužiće grupi da nadogradi ovu temu proširviši je na čitav konceptualni album pod nazivom Metropolis Pt. 2: Scenes from a Memory iz 1999. godine. Šesta numera je Under a Glass Moon i predstavlja veoma složenu i dimaničnu kompoziciju na albumu. Pesma je oblikovana između srednjeg i brzog tema i u njoj dominiraju Petručijeva gitara naizmenično sa Murovim klavijaturama dok dramatični Labrijev vokal peva o košmarima, fleševima, uspomenama i nestanku pod mesečinom u letnjoj noći.

Sedma klavirska kompozicija pod nazivom Wait for Sleep (koja je u živoj izvedbi sastava često preludijum za pesmu Surrounded) govori iz ženske perspektive i predstavlja centralni motiv celog albuma, jer govori o slikama i rečima koje se asocijativno ređaju kroz ceo album i uključuju različita osećanja od tuge, čežnje i usamljenosti, pa sve do straha i anksioznosti te odsustva voljenog bića. Pored vrlo izražene Murove kreativnosti da kombinuje različite stilove u svom sviranju, od roka i popa preko džeza i tvrđeg prog zvuka, tekstovi i melodije pesama Surrounded i Wait for Sleep pokazuju balans koji je klavijaturista davao grupi da stalno lavitiraju između trvđeg i mekšeg zvuka.

Poslednja a ujedno i najduža kompozicija na albumu je monumentalna Learning to Live čiji tekst potpisuje basista Džon Majang. U ovoj pesmi do izražaja dolaze svi najvažniji elementi koji sačinjavaju jednistveni zvuk ovog albuma: složeni aranžmani, virtuoznost, raznovrsne melodijske linije, promene u ritmu i tempu pesme i izražena metaforičnost teksta. Muzičku temu u pesmi otvaraju Murove klavijature da bi se odmah uključili Portnojevi bubnjevi i Petručijev gitarski rif koji prate svaku promenu tempa i melodije na klavijaturi. Pesma govori o usamljenosti i potrazi za voljenom osobom koja može pružiti snagu, naklonost, lepotu i istinu u otuđenom svetu megalopolisa, dok nadolazeće devedesete donose nova pitanja i nova dileme, ali i nova razočaranja čoveku koji uči da živi u takovm svetu.

Drim Tijater danas

Album Images and Words kada se pojavio, pored svoje složenosti i aranžmanske slojevitosti, naišao je na odličan prijem kod ondašnje publike u Sjedinjenim državama i Evropi, jer je tematski i kulturološki bio bliži devedesetim godinama. Naime, u eri dominacije alternativne scene, ovaj album predstavljao je pravo muzičko osveženje, jer kombinovao analognu produkciju osamdesetih godina sa aktuelnim tematskim sadržajima devedesetih u tekstovima pesmama i prog aranžmanima. Iako je producent Dejvid Preter (David Prater) insistrao na skraćivanju dužine pesama i upotrebi modula i semplera koji su maksimalno kompresovali zvuk Portnojevih bubnjeva i Petručijevih gitara, što je doprinelo da ploča dobije topliji i svetliji zvuk osamdesetih, album je ipak svojom strukturom i temama definisao prog metal zvuk. Ono što je album činilo savremenim bila je specifična atmosfera i tekstovi pesama koji su upućivali na postmodernog čoveka i njegovu izgubljenost, rastrzanost i otuđenost u savremenom megalopolisu Njujorka i Amerike te nadolazećem digitalnom dobu. Ako pogledamo tekstove pesama, videćemo da su oni vrlo apstraktni, metaforični i nedorečeni i da mogu upućuivati na egzistencijalnu obeskorenjenost modernog čoveka odnosno deridijanski rečeno: na uvek prisutno odsustvo onoga za čime se traga. Tako da jedini mogući način govoriti o celini čovekobog isukustva jeste preko oznake i označitelja odnosno kroz slike, reči i muziku.

Iskustvo postmodernosti, dakle, odnosi se se pre svega na stvarnost koja za čoveka jedino može biti simbolički (o)posredovana putem jezika, ali i putem muzike. Samim tim diskurs slike i reči na albumu Images and Words može upućivati i na tu izgubljenu celinu, pa se otuda i javlja upravo izraztita metaforičnost u tekstovima pesmama, ali i osećanje neizvesnosti pred novim digitalnim dobom nakon (samo)proglašenog kraja istorije. Bez svake sumnje, ovaj izuzetni album grupe Drim Tijater utro je put novim muzčkim putovanjima i pričama koje traju sve do danas.

za P.U.L.S.E: Mladen Gojković

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments