Ulogujte se / Kreirajte profil

„Drugi čovek”, Ovena Martela – jedan od naizrazitijih glasova novije velške proze

.

Become a Patron!

.

Da li je moguće danas napisati posve novu, zanimljivu, dubokim promišljanjima prožetu knjigu koja će angažovati istovremeno i duh čitaoca i njegov emocionalni aparat, a koristeći kao zaplet neku od tema koje su večiti obrasci otkad postoji zapisivanje priča? To bi moglo biti čak i veći izazov nego što je onaj koji se postavlja pred pisca spremnog da opiše neko sasvim novo i neponovljivo iskustvo pojedinca, pod uslovom da verujemo da takva iskustva uopšte postoje. Da li je danas moguće opisati bez ponavljanja iskustvo koje se doživi usled smrti najboljeg prijatelja? Da li je moguće izbeći patetiku i otužnost u opisu odrastanja dvojice dečaka u malom gradu, mestu čije je ime svima nepoznato van lokalnih okvira? Da li se mora upasti u bezbroj puta iskorišćen obrazac ako se želi predstaviti pozicija onog ko voljenu ženu prepušta prijatelju i ostaje u senci? Na sva ova pitanja odgovor možemo potražiti u knjizi Ovena Martela (Owen Martell), velškog pisca, koji je našoj publici tek pre nekoliko godina predstavljen svojom knjigom “Drugi čovek”.

Oven Martel je rođen 1976. godine u južnom Velsu, gde je i odrastao. (Kao po nekom pravilu, južni Vels se u odnosu na severni može nazvati i „radničkim“ – to je obrazac koji mnoge južne pokrajine ili čak čitave kontinente ostavlja zarobljenim u siromaštvu u odnosu na severnije delove.) Nakon studija, proveo je nekoliko godina radeći kao reporter BBC-a. Njegov prvi roman, napisan na velškom jeziku dok je još bio student, osvojio je 2001. godine nagradu Umetničkog saveta Velsa za knjigu godine. Njegov drugi roman, „Drugi čovek“ (koji je kod nas objavljen u izdanju „Trećeg Trga“ u prevodu Milana Dobričića 2011. godine) bio je u najužem izboru za istu nagradu 2004. godine. Potom sledi zbirka kratkih priča „Velški čvor“, o velškim gradovima u SAD ( u saradnji sa fotografom Sajmonom Profitom) koju je propratila instalacija „Paralelni Vels“ 2008. godine u San Francisku. „Intermission“ (2013.) je prva njegova knjiga napisana na engleskom, i prevedena na francuski, nemački, španski jezik… Martel je takođe i prevodilac, a radio je i adaptacije dela za pozorišna izvođenja. Za njegove knjige kritičari kažu i da su „kamen temeljac novije velške fikcije“.

Već i sam naslov „Drugi čovek“ mogao bi se posmatrati kao nešto mnogo puta pročitano na stranicama knjiga koje prethode Martelovoj. Ko je Drugi Čovek? Je li to najbolji prijatelj? Je li to neko koga volimo? Da li je to onaj ko za nas predstavlja pakao (“Pakao, to su drugi” –parafrazirana je i bezbroj puta ponovljena rečenica iz Sartrove drame “Iza zatvorenih vrata”). Knjiga započinje tako što nam o Danijelu govori neko lice, no ubrzo shvatamo da to Danijel sam zapisuje svoja iskustva, ali koristeći treće lice, govoreći o sebi kao o nekom drugom, kao da mu je potrebno da izađe iz sebe ne bi li oštrije i preciznije mogao da osmotri onog o kome govori. Na jednom drugom mestu u knjizi, njegov prijatelj Dejvis, iznenada i sasvim spontano, postaje neko drugi, različit od onog kog Danijel tako dobro poznaje. Sve se ovo može čitati kao autorov pokušaj da čitaocu ukaže već na samom početku knjige kako ne samo da jedni drugima nikad ne možemo sasvim da se približimo, nego to ne možemo ni sebi, nikad se do kraja ne upoznavši, nikad do kraja ne komandujući svojim emocijama, rečima ni postupcima.

Danijel i Dejvis su najbolji prijatelji, koji odrastaju u Doulaisu, provincijskom gradiću u južnom Velsu, deleći sve. Izgradivši jedan osoben način sporazumevanja, karakterističan za bliske prijatelje koji zajedno odrastaju, mladići razumevaju i nerečeno, oslanjajući se na sistem asocijacija, na mimiku i izraze neprepoznatljive širem okruženju. Ta vrsta prijateljstva nastala u godinama kada je otvorenost za takvo zbližavanje na maksimumu, presudno utiče na oblikovanje mladih bića i na njihov kasniji život. Danijel i Dejvis imaju slične afinitete (urasli jedan u drugog). Iste im stvari izazivaju odbojnost, ili ih namah fasciniraju. Obojica se, na prvi pogled, zaljubljuju u istu devojku. Dejvis je jači, harizmatičniji, odlučniji. On je predvodnik u njihovom odnosu. I ne samo to, on poseduje nešto usled čega je predvodnik i glavni akter svuda gde se pojavi.

Jedan u drugom vidi odraz svog svetla – ne baš tako, ne kao slika u ogledalu, već u sigurnosti jednog i povučenosti drugog; jedan prenosi ideal drugog, upotpunjavajući njegove ideje o sebi, poput opipljivog alter ega. Dve osobe koje u onoj drugoj vide savršeno upotpunjavanje: zajedno planiraju, dele dečačke sumnje: da je svet čudno mesto za dete, a da je Doulais čudno mesto unutar tog čudnog sveta. Spočetka nesvesno – dva dečaka i njihovi zajednički magloviti, neprecizni odgovori; neko poluprepoznavanje, još bez znanja šta tačno dele (ili čak shvatanja činjenice da nešto dele) – ali se prepuštaju vođenju, dajući mu sirov glas: muzika i filmovi i način na koji smo ogovarali ljude iza leđa. Ali kako je Dejvis uvek bio spolja sigurniji od mene, i ako sam ja uvek izgledao kao da se povlačim u njegovu senku, prepuštajući mu svetla pozornice, onda sam oduvek mislio da on voli tako. Voleo je moje ćutanje. I ne samo kao neku vrstu suprotnosti njegovoj samostalnoj predstavi. Mislim da to nije bila sebična stvar. Mislim, pre, da sam imao, kako da kažem, kvalitet koji ga je privlačio. Krotkost. A možda je to bilo samo to da sam imao sposobnost da ne govorim u prilikama kada nisam imao šta da kažem. Iluzija samopouzdanja. Ne znam. Uostalom, uvek je bio drugačiji. Uvek je govorio, naročito kad nije imao šta da kaže. A to je – barem za mene – uvek bio znak. Neka vrsta znaka.

Naravno, rezultat je da Dejvis i Ana započinju zajednički život. Ali, njihova vezanost, vezanost dvojice prijatelja koja je nesmanjena još iz školskih dana, ne dozvoljava da se Dejvis i Ana u startu odvoje od Danijela, pa on neko vreme nastavlja da živi sa njima, istovremeno i izvan, ali i kao deo njihove priče. To, svakako, ne može trajati doveka; on u jednom trenutku odlazi iz tog gradića u drugi grad i počinje novi život bez njih.

A onda Dejvis doživljava saobraćajnu nesreću.

Šta će biti posle toga, kako će to uticati na živote ovo dvoje ljudi koji su Dejvisu bili najbliži? I ne samo to, već i kako će to uticati na njihov odnos, sada kada jedno sem drugog nemaju gotovo nikog? Oni koji su voleli Dejvisa i formirali se pod njegovim uticajem, hoće li sad moći nastaviti da se vole na isti način kao kada je on bio tu, ili će sve da se promeni?

Priču nam priča Danijel. Iz njegovih zapisa, koje sačinjava vraćajući se u rodni grad, mi saznajemo ovaj jednostavni zaplet, zaplet hiljadu puta već viđen, o prijateljima koji vole istu ženu. Radnja ove knjige je jednostavna i može se ispričati u nekoliko rečenica (ipak nećemo baš sve doreći do kraja, neka ostane budućem čitaocu bar malo nepoznatog). Danijel nam govori da svoje beleške pravi da bi nas upoznao s Dejvisom, da bi o Dejvisu ostao neki trag. Možda se i on, pišući, tek sad istinski upoznaje sa prijateljem, jer smrt navodi na preispitivanja i drugačiji pogled. A možda Danijel piše jer je i sam zbunjen svime što se izdešavalo nakon Dejvisove smrti, a nema nikog (više) kome bi to mogao da poveri otvorenog srca.

No, ako je radnja jednostavna, sve ostalo je poprilično složeno. Autor nas nagoni da čitajući Danijelove beleške malo dublje porazmislimo o tome kako stoje stvari sa ljudskim osećanjima, željama i delima, onda kad kriterijum nije ono što bi od nas očekivala okolina, nego kad smo dovoljno otvoreni da pričamo kako sve zaista jeste. Čitajući, mi se otvaramo pred sobom, shvatajući da smo veoma slični glavnim junacima, i da u nama ima i suviše ponora i nedorečenosti koje ostavljamo po strani, guramo pod tepih, ili se, manje ili više uspešno, protiv njih borimo kako umemo. Smrt nekoga koga volimo zna da bude ona granična situacija koja čoveka može naterati da počne da preispituje sopstveni život, nauči nešto novo o sebi i drugima, o životu i odnosima. To je večita priča u književnosti, još od „Epa o Gilgamešu“, gde smrt najboljeg prijatelja menja percepciju glavnog lika, nagoneći ga da na taj način po prvi put sagleda i svoju lomnost, prolaznost i nedovoljnost. Na taj način, ova se knjiga povezuje sa velikim knjigama od početaka pisane književnosti, prateći najvažnija pitanja, najteže dileme, najdublje ponore duše, a opet na jedan nov i drugačiji način, tako da prilikom čitanja za nju nećemo reći da je samo „jedna u nizu“.

Tek kasnije došlo je uviđanje, kada je napolju počelo da se smrkava – mada čak i tada tek privremeno. Postoje čulni trenuci, primalni podsticaji možda, ali oni izgore pre nego što zabeleže svoje prisustvo u našem nervnom sistemu, ili kao impulsi u našem mozgu. To su sekunde. Manje od toga, u smislu njihovog vremenskog otiska na našu psihu – ali takođe i beskrajno više. Skoro kao mikropostojanja sama po sebi, što navodi na definicije, ali ih i potiskuje u istom atavističkom bljesku; okrepljujuća i ispunjavajuća čežnja u treptaju oka. Tuga, da, i telesna empatija sa desetkovanim telom, ali koja ide dalje čak i od toga: ništa manje od kompletne i potpune vizije sopstvenog mesta u svetu i silnog obrasca života koji se ponavlja na jedinstven način. I samo toliko možemo učiniti, u ovakvim situacijama, možemo zamoliti naše klaustrofobične duše da priznaju postojanje tih mreškanja-u-vremenu; znati da je to osećanje postojalo i da ga nikakva meditacija ili molitva ne može povratiti.

Kao što je smrt prijatelja (kao povod za preispitivanje i prvi dodir sa prolaznošću), večita tema literature od najstarijeg pisanog teksta do danas, tako je i tema ljubavnog trougla nezaobilazan zaplet u književnosti, kao jedan od obrazaca koji se večito ponavlja u životima ljudi, i na koji ni danas akteri takve drame ne mogu da nađu ništa adekvatniji odgovor nego ranije. Autor veoma nepristrasno govori o svojim likovima, ne dajući ni na trenutak prednost Dejvisu ili Danijelu. Danijel, onaj koji beleži događaje, ne prećutkuje ni svoje emocije ni razvoj događaja koji je usledio njegovim povratkom (svestan toga da je jedino pravo predstavljanje ono koje ništa ne prikriva), ne veliča ni Dejvisa ni sebe, iako je smrt bliskih ljudi čest povod da se o njima govori samo najbolje; takođe – on ne umeće događajima prethodna objašnjenja ni naknadne olakšavajuće okolnosti za aktere opisanih događaja. Ono što pratimo kao nesumnjivu stvarnost Danijela i Ane nakon Dejvisove pogibije jeste mešanje više emocionalnih ravni (mogli bismo ih, po uzoru na jednu Štulićevu pesmu, nazvati „terasama svesti“). Uz nesumnjivu žalost, svest glavnih junaka prolazi kroz stanja straha, potrebe za utehom, potrebe za pripadanjem, pa i bekstvom iz neadekvatnog proživljavanja, na svaki mogući način. Tu su i zatim i stadijumi neprijatnosti izazvani prodorom drugih u njihove brižljivo štićene svetove, pokušaji obnavljanja jednom već proživljenih emocija, čak i sasvim instinktivna zbližavanja i oslanjanja jedno na drugo, i isto takve instiktivne netrpeljivosti usled nedostatnosti strasti, utehe ili bilo kakvog drugog odgovora. Ono što ponajviše muči dvoje Dejvisovih najbližih prijatelja pitanje je da li je njegova pogibija bila nesreća ili je u pitanju voljni čin. (Čak i ako je u pitanju nesreća, možemo pretpostaviti jednu posebnu vrstu životne neprilagođenosti, možda rezultirale depresijom, koja u izvesnom smislu „privlači nesreću“.) Dejvis odnosi tu tajnu sa sobom, dodatno opterećujući krivicom najbliže ljude – ostaje pitanje koliko je moguće ljubavlju i privrženošću „lečiti“ nečije duboko ukorenjene neprilagođenosti, da li je ljubav dostatan odgovor, da li se ikada možemo dovoljno približiti, ne samo da razumemo specifičnost nečijeg bića, nego da na njegove najdublje bolove možemo odgovoriti na vreme i sasvim okrenuti sudbinom zacrtani pravac.

Smrt i krivica. Suština stvari. Nakon neočekivanog prosvetljenja kraj puta, krivica pada poput vela preko Danijelovog uma. (…)

Ponovo na putu, krivica se raspliće u seriju pojedinačnih optužbi.

Na prvom mestu jednostavna krivica uzroka i posledice: da smo mi, Ana i ja, njegovi prijatelji, uradili određene stvari drugačije, Dejvis bi još uvek bio živ. Ne bi seo u automobil.

To je optužba sa lakše strane stvari. To je idealno viđenje sebe u dobrom svetlu. Rado ćemo prihvatiti nezgode same po sebi; ne očekujući odgovore. Ali iza toga postoji vrebajuća sumnja da smo svi mogući krivci, svako od nas, Danijel, Ana, svako; svi oni koji su videli i iskusili entitet koji smo znali pod imenom Dejvis. Svi smo imali udela u tome. Svi krivi. Mogli smo da izaberemo da sve to sprečimo. Našim odgovorima, našim odlukama. Samo što nismo. Nije bilo namerno – toliko nam se mora računati u našu korist – ali je to posledica nas i naših postupaka. I načina na koji su ti postupci uticali na Dejvisa. Da, to je dvosmeran proces, naravno da jeste, ali to smo bili mi; mi smo se nalazili na drugom veoma važnom kraju mašine.

Zatim je tu krivica što si se našao u stisku vremena , videći da te ono pretvara u sve ono što nikad nisi želeo da budeš. Sve protiv čega si se borio celog života: čestitke za Božić, pozivnice za venčanje, Čestitam – dečak! Važni dani, važni povodi, svedena komunikacija…

„Dragi Danijele, oprosti mi što ti nisam pisala toliko dugo, ali pišem sada da ti kažem za Dejvisa…“ Mlad si. Misliš da ljudi koji se vole ostaju zajedno.

Ko je zaista bio Dejvis? Kroz Danijelove zapise saznajemo mnogo toga o njegovoj vladalačkoj, harizmatičnoj prirodi u ranoj mladosti, no on ipak ne uspeva svoje nesumnjive talente da usmeri ka poželjnom pravcu, oblikovanom od strane društva. U epizodama o detinjstvu vidimo ga kao najhrabrijeg, najdrskijeg u probijanju nekih granica ka odrastanju. Tome donekle doprinosi, pored odlika njegove prirode, i rani gubitak oca: samim tim i osuđenost na prebrzo sazrevanje i oslanjanje na sopstvene snage. (Ali to je bio Doulais. Nikad nismo imali psihologe i slično, zar ne? Majka ti je napravila sendvič sa slaninom dan nakon sahrane i čak i pre nego što bi ga posuo braon sosom i počeo da uživaš u njemu, ona ti je govorila da moraš biti jak i prevaziđeš to.) Vidimo takođe i otpor koji dečaci imaju u odnosu na uobičajene načine zabave, ironični otklon i zabavne provokacije mediokriteta u kojima Dejvis prednjači a Danijel kao posmatrač uživa. U kasnijim pak opisima Dejvisovog života, kao već odraslog muškarca, u zajednici sa voljenom ženom, vidimo i njegovu nemogućnost da pronađe mir i smisao, neuviđanje prave suštine u uobičajenom poretku koji diriguje i zapoveda određeno obrazovanje radi zaposlenja, zaposlenje radi novca i novac zbog – čega, pukog preživljavanja? (to otvoreno pitanje obezvređuje veliki broj ljudskih aktivnosti). Dejvis se prepušta ličnim opsesijama, nesposoban da se natera da se uklopi u takav sistem, u koji se bez većih problema uklapaju oni daleko manje talentovani. No, život ne može posvetiti samo ličnim opsesijama – griža savesti zbog neodgovoranja na postavljene zahteve od strane zajednice kvari mogućnost potpunog i smislenog prepuštanja bilo čemu.
Ovo nisu jedine ravni koje nudi ovaj neobični roman. U izvesnom smislu, to je i priča o mestu odrastanja samog autora. Sliku južnog Velsa Oven Martel metaforično donosi kroz nekoliko opisa đubrišta uz koje dečaci odrastaju, nalazeći na tom mestu čak i način da se igraju, odavno naviknuti na njegov miris, jednostavno prilagođeni uslovima koje su nasledili. Mesto rođenja je nemali teret u životu; različiti su samo načini na koje se na to nasleđe može odgovoriti. Jedno je sigurno – kao ni genetskog koda, tako se ni ovog nasleđa odrasli ljudi, ma gde otišli, nikad ne mogu zaista otresti.

Ponovo geografija, i to geografija smrti. Ovo mesto je tužno ne zbog toga što je gore od bilo kog drugog mesta, ili prljavije ili smrdljivije ili čak siromašnije. Ovo mesto je tužno, jednostavno, jer je dovoljno malo i dovoljno beznačajno. Smrt se ne zadržava u drugim mestima kao što to ovde radi. Gradovi je, na primer, progutaju. Oni je obuhvate i učine svojom. Oni je tanko razvuku i upiju, kao bilo koji drugi uticaj. I u tom smislu, smrt je tamo osnovna valuta; oni njom trguju. Gradovi su osnivani na činjenici da je mogu upiti, i premašiti, čelikom i staklom. Samo je male varoši mere. Grad ubija, varoš organizuje sahranu. I ne samo varoši ili sela već ceo prljavi zaboravljeni prekobrojni život. Stare kuće, mesni pabovi, parkovi prikolica uz more. Stare varoši koje su smanjene širenjem i progresom i rastom. Grad ubija, vodi ljude u smrt, ali u ovim mestima, smrt se sakuplja – lepi se na zidove kao mast iz slanine.

Jedna zanimljivost kojoj ne možemo odoleti je neverovatna sličnost između nekih detalja ovog romana i još jednog, koji mu u originalu prethodi, ali je prevod na srpski došao pet godina kasnije. U pitanju je roman „Marginalac“ kanadskog autora Robertsona Dejvisa, objavljen u „Dereti“ 2016. godine. U ovom poznatom i fascinantnom romanu takođe je prikazano odrastanje dvojice dečaka, kasnije mladića, od kojih je jedan prodorniji i otvoreniji. On se takođe ženi devojkom u koju su obojica bili zaljubljeni. Na kraju romana takođe skončava u saobraćajnoj nesreći. Iako sve ovo nije dovoljno da se uspostavi bilo kakva konkretnija veza, podatak koji nam ukazuje da ona možda ipak nije sasvim slučajna je činjenica da se autor „Marginalca“ zove Robertson Dejvis, a glavni lik oko kog se vrti priča knjige „Drugi čovek“- Robert Dejvis. To može značiti da je Oven Martel želeo da ukaže na vezu sa ovim romanom.

Ono što naročito fascinira u ovom romanu jeste pokušaj da se stvari prikažu onakvima kakve zaista jesu, bez navođenja čitaoca na bilo kakve preuranjene zaključke – tako od vrsnih pisaca učimo kako da proširimo sopstvene svetove, pronađemo razumevanje za nerazumljivo, a možda i pokušamo da okrenemo sudbinske tokove sopstvenih i tuđih života, dok je mogućnost za donošenje odluka još uvek u našim rukama.

Knjigu je kod nas objavio Treći Trg, a za odličan prevod možemo zahvaliti Milanu Dobričiću. Velika preporuka za čitanje svima koji vole da zaranjaju u najtananije hodnike ljudske duše.

Za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.