“Drugi život Adolfa Hitlera”

“Drugi život Adolfa Hitlera” ili šta bi bilo da (ni)je bilo

Adolf Hitler – odbijen, glasila je odluka stručne komisije na prijemnom ispitu za Akademiju lepih umetnosti u Beču, oktobra 1908. godine.

A mogla je da glasi i Adolf Hitler – primljen.

Između te dve međusobno isključujuće mogućnosti nalazi se život jednog čoveka, onaj koji se zaista odigrao, sa svim svojim poznatim istorijskim posledicama i onaj koji se mogao odigrati “da (ni)je bilo”. I to je polazište na kome se gradi kontrafaktualna ili alternativna istorija u formi romana “Drugi život Adolfa H.” (Clio, Beograd, 2023, str. 496, preveo sa francuskog Nikola Bijelić), francusko-belgijskog pisca Erika-Emanuela Šmita.

Adolf Hitler, Zgrada Bečke opere, 1912.

Ko je bio stvarni Adolf Hitler?

Adolf Hitler je rođen 20. aprila 1889. godine u Braunauu na Inu, gradiću na granici između Austro-Ugarske i Nemačkog carstva. Njegov otac Alojz Hitler, sitni carinski službenik Dvojne monarhije, rođen je kao vanbračno dete rano preminule domaćice Marije Šiklgruber i u matičnim knjigama bio je zaveden pod majčinim prezimenom. Kako Marijin muž (i Alojzov očuh) Johan Georg Hitler, po zanimanju putujući mlinar, nije mogao ili nije hteo da se stara o detetu svoje preminule supruge, predao ga je svom bratu Johanu Nepomuku, koji ga je vaspitao dok ovaj nije bio dovoljno odrastao da može samostalno da zarađuje. Isti taj Johan Georg Hitler vratio se na scenu dobrih tridesetak godina kasnije, kada je formalno priznao Alojza, već zrelog i porodičnog čoveka, kao sina i od tada se Alojz Šiklgruber zvanično preziva Hitler. Ipak, uprkos formalnom priznanju očinstva, pojedini istoričari i publicisti pozivaju se na neke izvore prema kojima Johan Georg nije Alojzov biološki otac, već je to bio Johan Nepomuk, onaj pod čijim krovom je Alojz odrastao nakon smrti majke. Pitanje koji je od dva Johana Hitlera bio stvarni otac Alojza Šiklgrubera ostalo je do dan-danas nerešeno.

Klara i Alojz Hitler

Alojz Šiklgruber/Hitler se ženio tri puta. Treća po redu supruga bila je Klara Pelcl (Pölzl), unuka Johana Nepomuka Hitlera. Ako je Alojz bio biološki sin Johana Georga Hitlera, onda je Klara bila kći njegove sestre od strica (Johana Nepomuka); ako je, pak, biološki otac bio Johan Nepomuk, onda je Alojz bio Klarin rođeni ujak! Kako god, brak je zbog bliskog srodstva mladenaca bio sklopljen tek nakon što je biskupija dala dozvolu.

Brak Alojza i Klare Hitler bio je mučan, da kažemo tipičan za skučenu malograđansku sredinu austrougarske provincije. Od šestoro dece zrelost je dočekalo samo dvoje – Adolf, četvrto po redu i Paula, najmlađe. Alojz je bio hronično nezadovoljan svojim životom i utehu je tražio u alkoholu. Bio je preke naravi, nasilan, surov. Nije mogao da podnese lenjost u učenju svog jedinog preživelog sina, njegovo odbijanje da bude sitan državni činovnik (a što su bile manifestacije otpora očinskom nasilju), te njegovu sklonost ka fantazijama. Klara je, pak, volela svog sina do obožavanja i u njemu je pronalazila utehu zbog života bez ljubavi. Otac-tiranin, koga je budući firer obično spominjao sa mržnjom, umro je rano.

Adolf Hitler kao učenik (oko 1910)

Mladi Adolf Hitler, sklon neumerenim fantazijama a traljav učenik bez stečenih radnih navika, oslobodivši se naglo tiranije, postao je uveren da ga očekuje karijera velikog slikara. Prijavio se na prijemni ispit za Akademiju lepih umetnosti u Beču u jesen 1907. godine i pao je kao nedovoljno pripremljen i netalentovan. Godinu dana kasnije, kada mu je već umrla majka koja mu je povlađivala u svemu, izašao je na ispit po drugi put i ovoga puta definitivno pao.

Adolf Hitler, vojnik na Zapadnom frontu 1914–1918

Radnja romana Erika-Emanuela Šmita počinje u trenutku spoznaje Hitlerovog definitivnog neuspeha na ispitu. Pratimo njegov skitalački život u Beču, njegovu nesposobnost da sagleda da možda nije u pravu, te da započne život u skladu sa stvarnošću (On je neshvaćeni genije, kome drugi ne daju da se razmaše!). Vidimo ga u rovovima Zapadnog fronta kao suludo hrabrog vojnika, koji je u ratu našao smisao svog postojanja; kao ogorčenog čoveka koga su socijaldemokrati, komunisti, pristalice parlamentarne republike, kapitalisti, ukratko – Jevreji izdali, jer su zabili Nemačkoj nož u leđa i tako izazvali poraz u jednom ratu koji je morao da bude dobijen. Vidimo kako pred nama jedan čovek sa društvene margine stiče sve veću moć i pretvara se u monstruma, u najvećeg zločinca u istoriji čovečanstva i kako nestaje u maglama svog ludila. A ko je bio…

…Alternativni Adolf Hitler?

Paralelno sa, književnim sredstvima prikazanim, realnim životom Adolfa Hitlera, roman prati Adolfa Hitlera koji je oktobra 1908. godine, iz drugog pokušaja, položio prijemni ispit za Akademiju. U ovu prstižnu visokoškolsku ustanovu ulazi sa svim svojim frustracijama i problematičnim karakternim osobinama stečenim u dotadašnjem životu, ali, u sasvim drugačijem okruženju, u sasvim drugim uslovima, on se oslobađa bremena prošlosti.

Alternativni Adolf Hitler prolazi pakao Prvog svetskog rata, ali iz njega izlazi zgađen militarizmom, politikom i ratom. Slično Maksu Ernstu i dr. nemačkim slikarima, odlazi u Pariz, postaje nadrealista, ugledni umetnik i kasnije profesor Univerziteta u Berlinu. Vodi buran ljubavni život, ženi se bogatom nemačkom Jevrejkom i umire ispunjen u dubokoj starosti 1970. godine, okružen članovima svoje porodice. Dakle, moglo je i ovako, “da (ni)je bilo”. Jedan ljudski život, ali i čovečanstvo izgledali bi drugačije.

Adolf Hitler u osvojenom Parizu (1940)

Istorija koja se (ni)je dogodila

Savremena metodologija istorijske nauke poznaje pojam kontrafaktualne ili alternativne istorije, koja počiva na premisi da se neki prelomni događaj nije odigrao ili se odigrao bitno drugačije. Samim tim, poštujući uzročno-posledične veze među pojavama, istorija je od te izmenjene tačke u vremenu (i prostoru) krenula nekim drugim pravcem i smerom. Teoretičari kontrafaktualne istorije nastoje da pronađu zakonomernosti u tom izmenjenom toku, ali, uz sve rezerve prema egzaktnosti istorijske istine (jer ona zavisi od kvantiteta i kvaliteta istorijskih izvora, ali i načina njihovog “čitanja”), mora se reći da bilo kakva egzaktnost kontrafaktualne istorije ne postoji, jer broj alternativnih istorijskih tokova je praktično neograničen i njihov izbor je stvar afiniteta, ideološkog opredeljenja, predubeđenja i interesa onoga ko ih bira. Istoričar Peđa “Kvisko” Marković je u tekstu u časopisu “Nedeljnik”: “Šta bi bilo sa Srbima bez puča 27. marta 1941. godine: Tri scenarija ‘alternativne istorije'” dao tri moguća pravca srpske (jugoslovenske) istorije do današnjih dana i – šta je dobio? Svaki ponuđeni rezultat odgovara po jednom ideološko-političkom ukusu, pa vi čitaoci izvolite! Tu nema nauke, to je čista fikcija, izvor nadahnuća za književnost, film i druge umetnosti.

Zato roman “Drugi život Adolfa H.” uzimamo kao primer kontrafaktualne istorije. Autor odlično poznaje biografiju Adolfa Hitlera, kao i istoriju Nemačke i Evrope u 20. veku. U delovima romana koji pričaju priču o Hitleru koji je položio prijemni ispit, tamo gde istoriografski potvrđene aktivnosti onog pravog nisu nimalo uticale na istorijske događaje, pojave i procese u Nemačkoj i Evropi, čitav istorijski kontekst je onakav kakav je utvrdila nauka. Ali kada, prikazujući životni put alternativnog Hitlera, prelazi na događaje na koje realni Hitler jeste uticao pa i kreirao, autor romana je bitno izmenio tok istorije. Kako dakle izgleda…

…Kontrafaktualna istorija prema Eriku-Emanuelu Šmitu?

Vajmarska Republika se, posle revolucionarnih previranja i desničarskih pokušaja pučeva 1919–1921, stabilizovala, što je bila istorijska stvarnost, ali je tzv. savez elita (udružene snage zemljoposedničke i vojničke aristokratije sa industrijskom i bankarskom elitom) uspostavio umereno autoritarnu vlast. Revizionistički usmerena udruženja ratnih veterana i tzv. folkiš (narodnjačke) partije (među kojima je, u realnoj istoriji, najpoznatija Hitlerova Nemačka nacionalsocijalistička radnička partija – NSDAP) bile su prisutne u javnoj sferi Republike i tražile su reviziju Versajskog ugovora. Bile su izrazito antisemitske, antimarksističke i antikapitalističke; zalagale su se za povratak Nemaca selu, te za reorganizaciju nemačkog privrednog i društvenog života po uzoru na tradicionalne esnafe. U realnoj istoriji bila je to ideologija tzv. levog nacizma braće Gregora i Ota Štrasera, frakcije NSDAP, koju je Hitler prvo potisnuo sklapanjem saveza sa nemačkom elitom i potom likvidirao u tzv. Noći dugih noževa 1934. godine. U romanu, sve ove frakcije nisu imale veći politički uticaj, a jednu od njih predvodio je izvesni populista i demagog Jozef Gebels.

Alternativna Nemačka ostaće kroz ceo 20. vek autoritarna i njene elite radiće na ispravljanju versajskih “nepravdi”. Pokrenuće ograničeni rat protiv Poljske, radi povratka Danciga i Koridora, a ostale velike evropske države: Staljinov SSSR, Musolinijeva Italija, Francuska (duboko podeljena još od Drajfusove afere, kao i u istorijskoj realnosti), te konzervativna Britanija, prihvatiće gubitke Poljske na račun Nemačke. SAD su, kao i u realnoj istoriji, napustile međunarodnu pozornicu odmah po završetku drugog predsedničkog mandata Vudroa Vilsona i naredne decenije provodile su u samoizolaciji.

Pošto je Nemačkom upravljala samo konzervativna elita a ne nacisti predvođeni Adolfom Hitlerom, antisemitizam je ostao u razumnim granicama (ako tako uopšte može da se kaže) – svakako je manje izražen nego u tradicionalno antisemitskoj Rusiji ili u Francuskoj. Sledstveno, Drugog svetskog rata i Holokausta nije ni bilo. Britanci su uspešno zaustavili talase jevrejskih izbeglica iz Rusije, koji su bežeći od pogroma tražili utočište u Palestini i država Izrael nije bila osnovana. Takođe, nije bilo potrebe da nemačka intelektualna elita beži od nacizma i SAD, koje su u realnoj istoriji najviše profitirale od nemačke emigracije, ostale su uskraćene za brojne svoje nobelovce i dr. vrhunske naučnike i umetnike. SAD su prikazane kao jedna industrijski razvijena i bogata, ali duhovno pusta i malograđanska zemlja. Dotle je Nemačka, naročito u drugoj polovini 20. veka, predstavljena kao centar sveta: Berlin – ono što je u stvarnosti Njujork – megalopolis sa 8 miliona stanovnika, centar svetske trgovine, prestonica moderne umetnosti, mode i popularne kulture. Nemačka je bila ta čiji su kosmonauti prvi kročili na Mesec, a ne Amerika!

Adolfa Hitlera obično krstimo epitetima: monstrum, manijak, psihopata. Može se tako reći, ali te njegove osobine nisu urođene. Nisu posledica nikakvih fizičkih anomalija, bilo njega bilo njegovih predaka. On je zločinac, i to nesumnjivo najveći u istoriji, postao zahvaljujući društvenim okolnostima, počev od porodice, preko škole, do šire društvene zajednice. I u tom pogledu on je isti kao vi i ja, jer, kako zaključuje Erik-Emanuel Šmit: