Жан Бије: Духовност снажних

Жан Бије: Духовност снажних

Резултат слика за byzantine spirituality

У другој половини ХХ века, засићеној неспокојством, појављује се бројна литература која истражује и преводи знаке времена[1], те осматра разорни Пламен. Ту су могућа два држања: или стерилно јадање због одсуства било каквог решења и заузимање самоубилачког става, што не решава ништа; или, опловити тај тешки рт и поћи у трагање за парадоксално позитивним аспектима „мрачног доба“. Како проћи ту фазу што безболније, патити што је могуће мање у тренутку када је ризик од патње највећи, избећи смак света показавши се више зао него само Зло?

 

Истраживање позитивног у негативном

Оптуживањем модерног доба не подстиче се реалистичко држање, али се расипа добар део наше енергије, изазива нервоза, стерилизује дух, придаје више значаја сопственом добу него што га оно има; тиме се, коначно, ништа не мења и игра се „игра противника“, те се у нама развија негативност, побуна и очајање.

Објективан поглед на ствари мора признати да ниједна ноћ није толико црна да у њој не би било и понеке искре. Осуда лоше употребе извесних научних тековина не треба да потисне у сенку техничка добра којима се овладало у настојању да се смање физички напори, социјална беда и болести.

 

Претварање неспокојства у фермент буђења

Није реч о негирању савременог неспокојства, оправданог чак и кад је хотимично претерано кроз свесно наглашени публицитет извесних тема, нити је реч о препуштању бесловесном и блаженом оптимизму с почетка века који у ствари одаје непризнати страх од стварности. Реч је о усмеравању те забринутости у позитивном правцу да би се тако створио фермент буђења који подстиче човека на будност и деловање. Могло би се схватити као нужност то што епоха постаје све неподношљивија, док се све више бића одлучује да неповратно изађе из тих граница и крене у потрагу за другачијим.

Сва традиционална учења понављају идеју да свака ствар или појава долази у свој час, да садржи унутрашњу логику, премда нам дубоки смисао њеног нужног постојања тренутно измиче спознаји, јер се бројне карике скривају погледу у огромном ланцу узрока и последица. Тај закон такође важи и за „апсурдност“ модерног света.

Може да буде утешна мисао како у тренутној фази космичког збивања није заправо реч о смаку света, већ о смаку једног света. Хиндуистичка традиција истиче да смо тренутно на крају kali-yuga седмог manvantara, унутар једног калпа или „Дана Брахме“.[2] Непотребно је подсећати да бројни иницијатички митови различито илуструју једну исту идеју: ако је свако рођење смрт пређашњег стања, свака смрт је „једно рођење“ и сваком узлажењу у рај претходни силазак у пакао. Таоизам истиче „да свиће у поноћ“ – идеја коју можемо упоредити са оном Христовом реченицом.[3] Дакле, неизбежно је и нужно да садашњи циклус, пре него што се појави нови, исцрпи све своје потенцијале.

Сâм је Рене Генон, оштар у осуди „мрачног доба“, наговестио да он никад не би отпочео своје дело када би мислио да све мора неповратно пропасти у некој коначној катаклизми (коју он, ипак, не искључује као могућност).

 

Поновно откривање традиционалних учења

На једној конкретној равни у извесним срединама присуствујемо истинском преокрету западњачког менталитета. Може ли се сада тврдити да тај преокрет долази прекасно?

У области науке, на пример, многи преображаји ставова упућују научнике ка визији света која их, премда преко посве другачијег језика, осетно приближава древним источњачким учењима. Разрада једне модерне гнозе прети и уједно поткопава тврђаву вулгарног научног материјализма. Таква концепција материје, као кондензације „празног“ простора спаја се са хиндуистичком доктрином prāna („дах“) и ākasha („етер“). Тај видљиви покрет, ток сложених састава, чини материју чудновато сличном хераклитовској реци, и наслућује Дух иза „енергија“. Како је писао Хамфриз, „универзум престаје да буде велика машина да би постао велика мисао“.[4] Ако Ајнштајнов релативизам показује да је време само атрибут простора, древни хиндуистички текстови су то исто већ учили.[5]

Резултат слика за jean bies

У области филозофије присуствујемо другој „источњачкој ренесанси“ која је обележена истим ентузијазмом са којим је XVI век откривао антику, премда се томе прикључују и многе бесмислице и деформације. Ми нисмо у довољној мери свесни наше шансе на којој би нам завиделе све претходне епохе: могућности лаког приступа традиционалним доктринама, било боравком у земљама њиховог настанка, било преко многобројних публикација. Ми смо запрепашћени сведоци систематске де-окултизације езотеризма који, без сумње, садржи кључеве ових наших проблема. То што се Дух препушта профанацији такође је знак времена, а позитивно својство тог знака је да се обогаћујемо неочекиваном надокнадом. Ова ренесанса нам се указује као веродостојна, милосна надокнада, чији значај још нисмо потпуно сагледали.[6]

 

Тражење новог облика духовности

Док се велика темпорална обећања руше кривицом сопственог одржања, реконструкција извесне „елите“ је можда у току остварења, те премда она нема никаквог утицаја на ток збивања (а то никако и не тражи), она ипак открива елементе једне вечне мудрости (philosophia perennis) који су погодни да уђу у састав једног новог облика духовности. Можда је смела мисао да је Запад привилегован у мисији ширења источњачког учења на овој страни планете у тренутку када их Исток занемарује или пориче, заузет настојањем да имитира и достигне модерну цивилизацију. У сваком случају, као подстицајна радна хипотеза може да послужи мишљење како ће Запад, који је први кренуо путем „субверзије“, досегавши нулту раван, бити и први на путу уздизања.

 

Спознаја себе

Према закону по коме свако зло повлачи неко добро, развој психолошких поремећаја и траума, у све тежим животним условима, повратно је проузроковао развој психолошких наука које, превазишавши колебања свог детињства, могу да отворе пут ка тој „спознаји себе“ која је одскочница ка унутрашњем животу.

Спознати себе је први и неопходни услов који треба испунити пре него што се предузме спашавање човечанства у опасности… Како је спољашњи свет пројектована сенка унутрашњег, рад на разрешавању сопствених конфликата на неки начин већ представља увођење извесног реда у „време конфликата“. Неки почињу да схватају да наша природа привлачи и изазива спољашња збивања, кореспондирајући са њима: преко је потребно истраживање те природе у њеним дубинама и пожељно је установљавање једног образовања емоција. Такав јасан и смео приступ себи открива, између осталог, узрок нашег непријатељства према епохи – обично је то оно мноштво ствари које сами себи пребацујемо – и разоткрива да је страховање од смака овог света у ствари изнад свега осећање неуротичног страха од своје сопствене смрти. Христова реченица: „А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам“[7] примењује се добро и на „смак света“ као и на крај сваког од нас појединачно. Они који не досежу тај закључак, плаше се смака свог света и својих илузија, одржавајући ласкаве и утешне слике њиховог сопственог ја; плаше се краја свог трговачког и циничног друштва, прожетог дрхтањем пред Божијом мржњом, јер мрзи све што није оно сâмо.

Резултат слика за jean bies

Изучавање сопствених покрета и реакција, што је данас постало могуће, допушта ангажовање на једном путу, под условом да терапеут располаже духовним референцама. Почело би избегавањем непотребног разбацивања енергије на прорачуне будућности, која ће у сваком случају бити другачија него што је замишљено, на догађаје који се неће одиграти или ће се одиграти другачије. То није толико kali-yuga, злокобна сама по себи, већ су то тајне мучнине изазване нашим менталним лутањима. Због помирења са самим собом упражњавати различите вежбе, такве да можемо предвидети последице онога што чинимо, одвојити се од плодова свога деловања, прећи преко догађаја уместо супротстављати им се и тако им увећавати дејство, превазићи дуалитет типа прошлост/будућност, добро/лоше, да бисмо се укоренили у садашње и реално.

То препорађање себе је и најпоузданије средство да се препороди свет око себе. Чак и ако би нека катаклизма, исписана пламеним словима у анализама будућности, уништила планету, могло би се рећи да ће и само један човек, спашен унутрашњим вежбањем, учинити да уништени свет буде спашен in divinis, према једначини макрокосмос = микрокосмос.

 

Помирити ветрове да би се пловило

Други аспект епохе почива у употреби њених негативних или непријатељских дарова у сврху личног очишћења.

Већ и сама ништавност значаја великог броја тих манифестација успоставља извесну заштитну маргину према њима. Али прихватање неизбежног омогућава човеку kali-yuge да направи од епохе праву школу дистанцирања и владања, да у њој делује на начин таоисте који се служи чворовима да би дубио дрво или прикупља супротне ветрове да би пловио.[8] Сва учења се слажу у томе да они који немају смелости да се са стрпљењем и одлучношћу супротставе тешкоћама садржаним у самој егзистенцији, неће никада бити у стању да се суоче са много већим тешкоћама једног sadhana.[9] Није, дакле, реч о томе да се кукавички избегну испити, већ да се најтеже препреке окрену себи у прилог.

 

Надокнадити одсуство духовног учитеља

У веку у коме су духовни учитељи одсутни – што је такође знак времена – остаје могућност да се свака личност, свака чињеница или догађај виде, према околностима, исто као толико upagurua[10] изазваних да би нас ставили на пробу, помогли нам да нађемо праву меру нас самих, да ојачамо нашу контролу и мудрост. „Учитељ“ којег очајнички тражимо свугде, заправо се налази свугде – његово име је kali-yuga. У циљу напретка, човек данас мора да се служи свим оним што постоји да би га спутало и натерало на повлачење: лошу вест, очит пораз, знак, миг судбине – треба вешто искористити. Степен будности ће затим бити у сразмери са преузетим испитима у том духу унутрашње самосталности, препуштања божанској shakti.[11]

 

Понављати неуморно једну божанску реч

Сва учења стављају нагласак на сећања и понављања једног божанског имена, као напор који омогућава човека. Индија уверава да је у доба kali довољно „певати Кришнине хвалоспевове да би се постигло сједињење са највишим Бићем“. Мудрац Vyâsa чак сматра да је kali-yuga најсрећније доба јер управо у њему можемо најлакше, помоћу молитве, да досегнемо слободу, те проглашава срећним чак „shudra[12] и жене“, пошто им је довољно да испуњавају своје дужности, па да буду једнако спашени. У Корану Алах налаже својим верницима да се сећају Њега да би се он сећао њих;[13] у јеврејско-хришћанској традицији Јоил уверава да, приликом апокатастазе, „који год призове име Господње спашће се“.[14]

Један од позитивних догађаја овог века биће сагледавање усклађености доктрина japa, dhikr, nembutzu и „молитве срца“, исто као и поновно откриће усрдне молитве, на Западу, сачуване у исихазму. Та ономастична молитва, између осталог, има и предност да се наметне акцији којој Западњаци, изгледа, нису у стању да се одупру, те предности да буде обављена без неумесних спољашњих знакова, у некој врсти свете тајности. Ти скорашњи проналасци, заједно са правом „хрићшанском јогом“ савршено очуваном у православној цркви заслужују пажњу хришћана који трагају за својим езотеризмом. [15]

 

Пуним једрима према будућности

Нико не може рећи којим процесом и на ком плану ће моћи да се манифестује известан континуитет између садашњег и следећег циклуса. Рене Генон евоцира „тренутни“ препород ван сваког трајања – што подразумева прелазак у не-појавност, у лошим околностима, а са нужношћу да се припреми пост-циклус, о чему говори на другим местима; у сваком случају речено је да на крају kali-yuga следи satya-yuga[16], осигуравајући обнову примордијалног стања.

Резултат слика за rene guenon
Рене Генон (1886-1951)

Са свом потребном опрезношћу, није неосновано мишљење да се услови за стварање нове хармоније стварају утолико брже уколико је бржа општа деградација и да клице будућег циклуса – животиња у Нојевом ковчегу – мало по мало сазревају.

Чак и ако нам није суђено да присуствујемо коначном обрту, већ да га само предвидимо и припремимо – попут градитеља Ковчега – ништа мање није важна потрага за зачетим могућностима уздизања, а да се при том не чека на исцрпљивање и последњих снага. Треба очекивати да ће се пред напретком подухвата силе зла ослобађати, свакодневно, све више и више: конвулзије смртно погођене Аждаје су „ужасне, али оне су последње“.

Ново уједињавање две хемисфере планете – Истока и Запада – са оне стране умножавања конфликата и вештачких синтеза империја, можда представља архетипски знак који идеално наговештава помирење супротности, прву етапу ка истинском духовном јединству.

 

Читати Шри Ауробинда

Пожељно је, у тој перспективи поклонити будну пажњу визионарском делу Шри Ауробинда који, неоклевајући да објави да је „гвоздено доба завршено“, позива на спремање устанка новог доба кроз преображај људске природе и свести. Какве год да су ограде на које се неки позивају поводом еволуционизма или утопије за које верују да су их открили у том делу, оно, непобитно, отвара брешу у зиду нашег знања, носи далеко звук једног гласа којег још нико није чуо и који збуњује јер је и пророчки. Припрема ли Шри Ауробиндо долазак kalki-avatara[17], као што свети Јован најављује онога коме није достојан ни ципеле да обрише? Да ли је он гласник инспирисан будућим satya-yuga, које можемо да упоредимо са „божанским Јерусалимом“, и зар силазак „надменталног“, које најављује, не коинцидира са наступањем „доба Светог Духа“ које је назрео Јоахим де Фјоре? . . . Може ли он сам бити сматран за једног од avatara који је дошао да повери човечанству потребну коначну причест и пренесе поруку која ће му омогућити да се вине у авантуре вишега реда? Ми само знамо да се човечанство, које није далеко од милионитог рођендана, налази на значајном прекретници свога настојања и пред избором између света живота – у коме ће човек поново моћи да постане у целини „Слика Бога“ – и света инсеката.[18]

 

Бавити се битним и смејати се осталом

Оно што показују бића остварења, „живи ослобођеници“, који су наши савременици, иконе везане за Постање, изложене нашој носталгији, то је увек могућ излазак из времена, као што космонаути излазе из стратосфере. Ко доспе да живи у савршенству овде и сада достиже озареност осећања satya-yuga. Питати једног од тих преображених како и када ће се одиграти крај садашњег циклуса најпоузданије је средство које ће их натерати на смех, смех чија силина уништава све мучнине. Као једини одговор рећи ће да све наше спекулације произилазе из духовне усамљености, тако да једино доприносе нашем одвајању од суштине. Једини циљ је достићи слободу за коју више не постоје циклуси, јер је она златно доба, за вечност.

Превела са француског Наташа Јонић
Градац 57–58, Чачак 1984.

За П.У.Л.С.Е приредио: Игор Стевановић Орељ

[1] Нарочито видети: R. Guénon La crise du monde moderne (Paris, Gallimard, 1946) и Le règne de la quantité et les signes des temps (Paris, Gallimard, 1945); G. Georgel: L’ère future et le mouvement de l’histoire (Paris, La Colombe, 1956); R. Auclair: Le livre des cycles (Porte de France) и Le Jour de Yahvé (Paris, Tegui, 1975). Ова три аутора смештају крај садашњег циклуса око 2000 године.

[2] Kali-yuga: у хинду космологији то је четврти и последњи циклус једног manvantara . Manvantara: космички период који формирају четири узастопна циклуса од којих је четврти Kali-yuga, обележен растућом деградацијом. Kalpa: космички период који формира четрнаест manvantara између две космичке ресорпције.

[3] Лука, XII, 40. „Јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији “.

[4] C. Humphreys: The Buddhist Way of Life (London, 1969).

[5] Видети о томе É. Téchoueyres: Spiritualité indienne et Science occidentale (Adyar,1953).

[6] Само у домену хиндуизма позната је изванредна библиотека „Spiritualité vivantes“ (Albin Michel), коју је основао и уређује Жан Херберт. Ова библиотека преноси публици Запада учење мудраца савремене Индије.

[7] Матејa, XXIV, 36.

[8] Видети примере у A. Watts: „L’art de sentir“ у Amour et Connaissance (Paris, Denoël-Gonthier, 1973).

[9] Sadhana: скупина аскетских вежби.

[10] Upaguru: пригодни учитељ другог реда.

[11] Shakti: демонстрација божанске моћи у космосу.

[12] Shudra: слуге који сачињавају најнижу касту.

[13] Коран, II, 151.

[14] У Посланици Римљанима, X, 13.

[15] Упућујемо на: Yoga, science de l’homme intégral (Cahiers du Sud, 1953); F. Schuon, De l’unité transcendante des religions, IX поглавље (Paris, Gallimard, 1948) и La petite Philocalie de la prière du coeur (Paris, Le Seuil, 1968).

[16] Satya-yuga: „доба истине“, прво од четири yuga.

[17] Kalki-avatara: последњи од avatara или „силазак“ и божанска инкарнација очекивана за крај циклуса.

[18] Познато је да ће у случају нуклеарног сукоба једино инсекти преживети. Занимљиво је да, етимолошки, речи „инсект“ и „атом“ имају исто значење: прва реч потиче од латинског in-sectum, „који не може да буде пресечен“, друга од грчког а-tomos, „који не може да буде дељен“. Слично привлачи слично.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Danilo K.
Danilo K.
6 years ago

http://borbazaveru.info/content/view/6859/31/ …Procitati izvor pa dati sud o temi na magazinu.