Duša prepletena sa morem

Pitao sam prijatelja u Murmansku da li je moguće kolima obići Kola Poluostrvo, njegove udaljene obale, sela koja godinama odzvanjaju u mojoj mašti još otkad su mi kao malom čitali bajke o tundrama i narodu koji živi na njenom obodu, vezanom za more, ruskim Pomorima. Prijatelj mi je, začuđen pitanjem, odgovorio: naravno! Nastavili smo razgovor, da bi me, kada sam mu rekao da planiram da putujem do tih sela ladom, pitao da li imam gusenice!? Razgovor se vodio na ruskom, koji tek učim, tako da nisam bio baš siguran šta pod gusenicama misli. Sasvim logično, kada je rekao da se celo poluostrvo može obići bez problema, mislio je na vozila sa gusenicama, tenk, bager i slično. Lada niva, kojom sam došao, nema šanse u tundri. Ipak me to nije omelo. Možda ne mogu stići do najudaljenijih mesta, ali svakako mogu donekle. Krenuću, pa dokle stignem.

Moj prijatelj koji radi u rudniku u Revdi, jedva je dočekao da mi pokaže njihove znamenitosti, ribarske rajeve za pecanje, mesta sa kojih najviše voli da noću posmatra kako sunce, umesto da zađe, po horizontu ide u krug. Kola poluostrvo postalo je poznato u svetu i po 250 nuklearnih reaktora koji se tu nalaze. Dok su me moji roditelji molili da što pre idem odatle, nisam mogao da odolim a da ga ne pitam da li se plaši radijacije. Nasmejao se, šeretski, možda i pomalo tužno i rekao: „Tek u rudniku gde radim ima radijacije“, rekao je. „Rodiš se uz nju, privikneš se i sve je dobro. Vidiš u ovom gradu ima dece, ima i lepih žena. Šta fali ako ima i malo radijacije.“

Pošto mi je pokazao rudnik u kome radi, odvezao me je u Lovozero, grad starosedelaca- Sami naroda na divnoj obali prostranog jezera. Sami ovde svoj jezik pišu ćirilicom. Komunističku vlast nomadska duša je plašila. Izgrađene su ogromne zgrade od po šezdeset stanova. Ljudi su primoravani da tu žive. Pod okriljem propagande objašnjavano je kako je to za njihovo dobro. Za ljude koji nisu u stanju da razumeju drugačije potrebe i način života, topao dom se nikada ne može uporediti sa životom u šatoru. Za sve nomadske narode važi upravo obrnuto pravilo: nijedan dom se ne može uporediti sa onim koji možeš da uprtiš sa sobom na bilo koju stranu sveta.

Sami narod danas ponovo gaji irvase i slobodno lunja Kola poluostrvom kao nekada. Odavno ovde više nisu u većini. Od oko milion stanovnika ovog regiona, njih sada ima manje od dve hiljade. Najveća etnička grupa na dugačkoj obali Kole jesu ruski Pomori koji se se ovde naselili pre mnogo vekova. Oni su se odvajkada dobro slagali sa Sami narodom, poštovali njihove običaje ali i znamenja.

Kola je zemlja čuda. Bogata mineralima, bogata je i neobičnim kulturnim nasleđem. U gradu Kandalakši video sam ogroman kružni lavirint, sagrađen u praistoriji – možda kao praistorijska društvena igra, magijski instrument ili nešto što naš um ni ne sluti. Sakriven među kamenjem i šumom na obali Belog mora, teško ga je naći. Ovde lavirint zovu „Vavilon“, po vavilonskoj kuli jer njegovi putevi nemaju kraja ali ni izlaza. Sin mog domaćina iz Revde, istoričar po profesiji, postao je poznat u celoj Rusiji kada je splavareći u burnim rekama poluostrva na kamenju prekrivenom mahovinom naslutio oblik. Takođe u praistoriji, verovatno Sami naroda je ovde na kamenju kao urezivao svoje umetničke i religijske misli. Na drugoj strani poluostrva nalazi se visoka litica na kojoj je voda izrezbarila ljudsku figuru gigantskih dimenzija. To je jedno od božanstava Sami naroda. Pomori nisu znali poreklo većine ovih spomenika, ali su ih čuvali. Neznanje ne znači dozvolu za uništavanje, stara mudrost ovih krajeva.

Sela ka kojima sam se uputio datiraju iz XV veka. Duž obale, mnoga se nalaze u zoni ograničenog boravka stranaca, zbog vojno-geografskog značaja ove regije. Prijavio sam se u policijskoj stanici i dobio odobrenje da tri dana krstarim od gradića Umbe do sela Varzuge, nekih 240 kilometara u dubini poluostrva, bez značajnijih skretanja sa jedinog puta koji tuda vodi. Tek nešto manje od polovine je asfalt, ostalo zemlja i pesak.

Ljudi među koje sam došao veruju da su gosti darovi od Boga, njegove glasonoše. U selu Oplanec u kome sam zanoćio u autu izjutra su mi, čim su spazili da sam se probudio, prineli čaj i grdili me što nisam, makar i u tri posle ponoći, pitao za smeštaj. Kreveta, hvala bogu ima dovoljno tamo gde su ljudske duše tople. Bili su to ljudi iz dve porodice, komišijske, sredovečni gospodin sa nadimkom Serjoža koji živi sa ostarelom majkom zovu prosto „babuška“. Žive u lepo uređenoj drvenoj kući, sa poljskim toaletom i starinskom furunom za grejanje.

Druga porodica je bila veća, sa dvoje dece, ali u trostruko manjoj kući koja je ličila na šupu. Majka, usahla sa upalim očima, spremala mi je čaj za čajem. Nisam mogao da odbijem, jer me nisu ni pitali da li ga želim, samo su prinosili jedan za drugim. Već sam pomislio da žele da me otruju ovim napitkom, kada su mi otkrili da je kod njih obaveza da se gost prvo ponudi čajem od izvorske vode uzete uz molitvu. Dok svakodnevno koriste bunarsku, izvorska voda je božijom rukom blagoslovena. Koristi se samo za proslave, lečenje bolesnih i pripremanje čaja gostima. Običaj nalaže da se takav čaj gostu postavi na sto ili da u ruke, želeo ga on ili ne. U ovo selo od šezdesetak duša dugo nisu dolazili gosti. Zato su, valjda, mene rešili da napiju čajem i za sve one koje su očekivali a koji se nikad nisu pojavili. Šalu na stranu, došlo je do nesporazuma. Znak da je gost popio dovoljno čaja jeste da ostavi polupunu šolju na stolu, a pošto sam ja, ne želeći da ih uvredim, uporno ispijao sav čaj koji mi je dat, to je za njih bio znak da želim još, što se završilo sa tim da sam u roku od sat vremena popio više od desetak šoljica čaja.

Pomori su dobili svoj naziv po tome što žive na moru i za more. Razvili su specifičan način života i inventivne načine lovljenja ribe. Svako selo se specijalizovalo za određenu vrstu ribe i razvilo svoj način pecanja. Pokazali su mi ribarkse mreže koje koriste plimu i oseku za lov kao i mreže čiji je rad zasnovan na životnom ciklusu pojedinih riba. Pošto su ceo svoj život vezali za vodu koja daje hranu, oni vodu ali i ribu često posmatraju kao bogom dano čudo, pa čak i božanstvo. Recimo, veruju da se voda tokom noći odmara, pa je posle sumraka najstrože zabranjeno izlaziti na obalu. Tokom mreštenja ribe, lovi se samo na ušću reke i to samo onoliko koliko je dovoljno da se selo prehrani. Određuje se raspored dežurstava pored vode kako ribu ništa ne bi uznemirilo. Crkvena zvona se uvijaju u tkaninu da slučajno ne zazvone. Zabranjeno je glasno govoriti i vodi se prilazi samo na prstima. Dok su mi pričali svoja verovanja i običaje, babuška koja je neprimetno sedela u čošku sobe uzbuđeno je dodala: „A sad, dok se riba mresti, ovuda čak i avionima preko vode preleću, pa im je onda đavo kriv kad se događaju nesreće!“

Bacanje đubreta na obalu, ili ne dao Bog u samu vodu, veliki je greh. Belo more je tokom zime okovano ledom. Kad čvrsti oklop popusti, svečano se obilazi odleđeno more. Meštani prave drvene krstove i čvrsta sidra i ostavljaju ih kao znamen zahvalnosti duž obale za vodu koja je toliko milosrdna da je je ponovo odlučila da otkrije svoje plemenito lice sakriveno ledom zimi kao velom. Deca se šalju da trče obalom i pevaju pesmice zahvalnosti moru a muškarci pucaju u vazduh. Voda daje život i leči bolesne. Veruje se da je prva „slobodna“ voda posebno blagoslovena. Bolesnici iz udaljenih mesta iz unutrašnjosti dovode se na obalu kako bi se u njoj okupali uz molitvu.

Riba se lovi i jede po utvrđenom redosledu koji odgovara prirodi. Jedu belu ribu, koja je u ovim vodama predator, dok crvenu prodaju i nude gostima za posluženje. Sovjetske vlasti su na većem delu poluostrva zabranile pecanje. Time su poremetili život meštana ali i ribe, jer ovi ljudi sebe vide kao prirodnog regulatora u životnim ciklusima prirode. Sada je dozvoljeno meštanima da love za svoje potrebe na određenim mestima, mada na mestu gde smo pecali još uvek stoji oronuo drveni znak zabrane. Kada se riba iznosi na sto, prvo se služi šaran i to sa glavom okrenutom ka vrhu stola, ka izvoru reke ili pravcu otvorenog mora. To bi trebalo da bude znak drugim ribama kuda da idu. Posle zakuske od ribe i riblje čorbe usledilo je glavno jelo od ribe a zatim poslastica, pita od ribe!

Serjoža me je ubeđivao da kolima odemo u posetu njegovoj sestri u starom selu sa imenom reke na kojoj se napija životnim sokom, Varzuge. Kaže, put ide sve do njenih „usta“, tj. ušća. Tu se se put spaja sa rekom i dalje se može jedino brodom. Krenuli smo po nasutoj zemlji a završili vozeći po pesku. Ušli smo u tundru. Priroda se borila sa peskom. Dok nas je Belo more posmatralo lada je tonula i gurala napred. Na pešćanim brdašcima nalazili su se grobovi Pomora, usamljeni i iskrivljeni kao da su na morskom dnu. Na „putu“ smo susreli još jednu ladu i ogromne kamione sa gusenicama. Pred ušće Varzuge kiša je počela da rominja. U moje srce uselio se strah, kako ćemo se vratiti nazad. Moj domaćin nije brinuo. Njega poznaje tundra, ništa loše mu se neće dogoditi. Peščani putevi uvijali su se u raskrsnice a on je svaki ćošak znao napamet. Vraćali smo se drugim putem nazad. Jata ogromnih crnih ptičurina kružila su nad automobilom, povremeno se čak zaletajući na staklo. Gladne grabljivice, čekaju plen. U retkim trenucima kada smo izlazili iz automobila, moj domaćin je izlazio prvi da pronađe štapove kojim smo terali ptice dalje od nas. Legende iz tundri su nadimale vazduh. Poneko drvo izniklo u pesku uz obalu, dobijalo je čudne oblike; kepecasto, uvijeno, mišićavo, mučeno peskom i ledom, prženo suncem, možda i radijacijom. Ličilo je na gobline iz priča ovog naroda, samo je još nedostajalo da zakorači ka nama i pokrene svoje krošnje i stablo kao delove tela.

Prostrano ušće Varzuge mamilo je da se pređe na drugu stranu. Možda neke druge godine, sa amfibijom, pošto mosta nema. Varzuga, to je tako strašna reka! Meštani veruju da svake godine za ulovljenu ribu ište po jednu ljudsku dušu. Ako u toku godine proguta nekoliko ljudi, onda će narednih nekoliko proteći bez nesreće. Ne treba je ljutiti. Kao blagorodna aždajina glava sa dugačkim repom koja se napija na Belom moru, tako deluje Varzuga sa svojim ušćem.

U blizini se nalazi magičan izvor sa jezerom čudesnih osobina. To sveto mesto na kome voda promalja svoju glavu iz zemlje i napaja životom sve oko sebe zauzima posebno mesto u tradiciji i verovanju meštana. Kada mu se prilazi, na kilometar udaljenosti treba da utahne svaki ljudski žamor, kako ne bi uznemirio sveti duh vode. Jezero prima posete samo u prvoj polovini dana, kažu meštani a voda se iz njega može vaditi samo kantama od drveta. Redovi drvenih krstova na brdašcima svuda okolo označavaju zahvalnost bolesnika koje je ta voda izlečila. Zahvatanjem vode rukama uspostavlja se posebna veza između svete vode i čoveka. Po jačini vodenog mlaza može se predvideti budućnost, uspeh naših poduhvata ali i zdravlje bližnjih. Međutim, baš zbog toga, izvoru se dolazi samo u najvećoj nuždi. Bahati turisti tu navraćaju sa motorima. Ne shvataju da je to sveto mesto na koje se ne svraća već dolazi u tišini i poklonički. Za ove ljude to mesto je hram vode. U kristalno čistoj vodi se ne kupa da bi se sprala prljavština, već da se iska blagoslov, oprost grehova i izlečenje.

U centru Varzuge video sam grupu Šveđana koji su na glomaznim motorima krenuli na ovaj kraj sveta. Kao od brega odvaljeni, sa elitnom opremom štrčali su među naizgled siromašnim meštanima. Sveštenik u Varzugi nije želeo da im otvori staru drvenu crkvu. Međutim, obradovao se kada je ugledao pravoslavnog Srbina. Popadija mi je poklonila razglednicu Varzuge a stidljiva ćerka, držeći čvrsto za ruku svog budućeg muža, pokazala mi je sve prostorije glave zavijene u maramu a pogleda u stid. Nije navikla na kontakt sa strancima. U seocetu skoro na kraju sveta, zatrpanom u pesak tundre, u jednoj drvenoj šupi nalazi se moderna diskoteka. Rusija je zemlja ekstrema, rekli su mi još davno rečenicu koja sve vreme odzvanja u mojoj glavi.

Put do Varzuge vodi preko mnogo brzaka, reka i rečica, pored bezbroj izvora. Na svakoj vodi koju sme prešli moj domaćin je izgovarao molitvu: „Brzaku, pobedonošče života, oprosti mi moje grehe, blagoslovi ovog božijeg raba da nastavi put.“ Stali smo da na jednom izvoru zahvatimo pijaće vode, a on ju je sa najvećom pažnjom zahvatio uz reči: „Dobar dan, izvore dragi. Vodo, majko naša, dozvoli nam da malo tebe za nas ponesemo.“ Kada smo prvi put prišli reci Varzugi, takođe je izgovorio molitvu. Duž nje se može naći obojeno kamenje izuzetne lepote ali i biseri. Retke slatkovodne školje, ponekad i na desetine hiljada, završi talasi izbace na obalu. To je dobro, rekao mi je Serjoža, jer znači da je reka još uvek zdrava iako su je toliko mučili. Biseri sa Varzuge donose sreću. Ivan Grozni nosio ih je u svojoj odeći. Kada se pronađe biser izuzetne vrednosti, neobičnog oblika veruje se da donosi sreću nalazači. Mesto na kome je pronađen obeležava se drvenim krstom, u znak zahvalnosti reci Varzugi.

Tri dana su protekla kao reka blizu trošnog doma. Pričali smo satima. Govorili su mi kako kada si na moru ili drugde na vodi ne smeš u sebi nositi loše misli ni osećanja, jer će ti se loše stvari dogoditi. Tokom najdublje zime, kad vode zalede, love se šumske životinje. Kratko leto služi za ljubav i podizanje dece i tada se one ne diraju. Pričali su mi o „zagovoru“, njihovim kletvama i magiji. O komunizmu koji je nasilno pokušao da ih promeni i njihova verovanja proglasio prostačkim i prevaziđenim. Sada kod njih dolaze naučnici, često bivši komunisti, tražeći odgovor kako da žive u saglasju sa prirodom. Za njih je to pitanje paradoksalno, jer ljudi jesu priroda. Zbog toga je najveći imperativ živeti u saglasju sa samim sobom.

Na povratku ka gradiću Umba, ogladneli smo na putu. Moj domaćin me je zamolio da se zaustavim kako bismo pasli travu! Od životinja su još pre mnogo vekova naučili koje biljke su jestive a koje lekovite. Ubrao je ručak, hrpu cvetova i lišća. Na samoj obali videla se drvena kelija monaha. Putem je projurila grupa švedskih motociklista. Bogatstvo je tako relativna stvar, pomislio sam i uzeo da žvaćem moj obrok. Naučio sam da nikada više ne prelazim preko vode tako brzo i oholo.