V poglavlje

Rano sam shvatio zloupotrebu moći bilo kakve vrste, ali nisam oduvek živeo u skladu s tim kako sam propovedao. Moje opravdanje bilo je dečaštvo, a moj teren školsko dvorište, koje je bilo džungla. Ipak, moja iščezla slabost, a novopečena snaga, jedva da je pokrivala odeljenje od tridesetak đaka. Zazirao sam od vršnjaka, verovatno iz straha od nepoznatog. Početak 21. veka bio je pun optimizma, iako se teško živelo. Ne može se posle decenije zla i razaranja preko noći živeti bolje, makar noć trajala dve godine. Psihološki ipak jeste, tako da se to osetilo i među mojim vršnjacima.

Marko, školski drug, došao je jednog dana u školu na biciklu sa osamnaest brzina, retkom primerku. Ja sam se našao, kao lokalni kabadahija, da mu predam školsku torbu, zahtevajući da je odnese posle časova do mog kućnog praga, kako bih se ja vratio kući bez ikakvog tereta. Kada mi je otac video kako mi drugi donosi torbu, razbesneo se i bespogovorno mi saopštio da mi se više nikad nije desilo da stavljam nekog drugog u svoju službu. Jedna od retkih lepih lekcija od oca koja mi je ostala urezana u sećanju i koje se i dan-danas držim.

Rez. Kada sam 16 godina kasnije upoznao svoju suprugu, ubrzo me je upitala kad sam poslednji put bio srećan. Godine 2002, odgovorio sam joj. Tri godine posle operacije krajnika, tri godine pre srednje škole. U vreme kada sam se razvio dovoljno, ali ne i previše da primim sav cinizam i ogorčenost svoje generacije. Tada sam bio i najzanimljiviji devojkama, polu koji još i danas otkrivam. Cinizam sam naposletku usvojio, protiv ogorčenosti se i dalje borim, između ostalog i ovom pričom. Neko je rekao da srećni mogu biti samo deca i ludaci. Moje dečaštvo iščezavalo je tokom te godine, dani su prolazili bez obzira na to što traju duže kad ste mladi. Sledilo je razdoblje tuge zbog smrti jedne nane, druge nane, dragih rođaka. Telo se menjalo nezavisno od okruženja, kao poseban entitet, koji ne mari za drugog, uticalo je na moj mozak u daleko većoj meri nego obrnuto. Aktivirao se testosteronski vulkan. Razvoj tela vršnjakinja podudario se sa nepoznatim sjajnim senzacijama u mojim preponama kojima sam uredno davao maha, sve učestalije. Nastupile su godine prekomerne masturbacije, prevremene ejakulacije, bubuljica po celom telu, treniranja košarke, viška energije i upisa u gimnaziju. Sve u svemu, skupina uobičajenih dosadnih gluposti koje su me snašle, a da se nisam nijednog trenutka zapitao zašto. Verovatno zato jer mi je bilo dobro. A u zaglavlju „Peščanika“ stoji poruka za one kojima je dobro: „Onda ništa.“ I zaista, ništa. Čak sam bio krajnje profan i stereotipan lik, i ne da se nisam razlikovao od bilo kog iz svoje generacije nego sam verovatno bio i gori od većine. Razvoj traži nevolju. Nevolja je usledila kad sam iz učmale provincijske sredine otišao na studije, koje, uzgred budi rečeno, nisam ni odabrao.

Dve godine pre nego što je na mene došao red, moj stariji brat Adem upisao se na Građevinski fakultet u Beogradu. Želja mu je bila Elektrotehnički fakultet, na koji se i upisao kao samofinansirajući student, što će reći da je bilo neophodno da roditelji plate nekih 70.000 dinara za njegovu prvu godinu. Kako je otac bio nezaposlen, a majka u javnom preduzeću zarađivala bedne pare, samofinansiranje nije dolazilo u obzir. Adem je na prelazu između trećeg i četvrtog razreda gimnazije napravio veleobrt vredan posebnog pripovedanja. Završivši treći razred sa jedva prelaznom ocenom iz matematike, celo leto se budio pre svih i vežbao do predvečerja. Sve zbog jednostavne istine profesora matematike koja je glasila:

„Ne možeš sa dvojkom iz matematike biti inženjer.“

Naravno, Adema je to snažno podstaklo, tako da je od jedva prelazne na kraju trećeg završio sa jakom peticom na kraju četvrtog razreda gimnazije, odabrao i odbranio maturski rad iz matematike (pored matematike kao obaveznog predmeta) i upisao te završio Građevinski fakultet. Sve što je nekad neophodno jeste čovek kao institucija, od prosvete do stvarnih i filmskih junaka Dejvida Lina i Stivena Spilberga. Jedan čovek, pojedinac. U Ademovom slučaju, profesor, prosvetni radnik.

Kad je Adem saznao da nije na budžetu na Elektrotehničkom fakultetu, pao je u očaj. Dovoljan, čak i prekomeran pritisak već je postojao. Otpornost materijala, mehanika fluida, betonske konstrukcije takođe su predstavljali ogroman pritisak, ali, kako je budućnost pokazala, ipak savladiv. Usput je stradalo nešto zida, parketa, bilo je ozleda ruku i glave, ali Adem je fakultet završio o roku, pet godina kasnije, 2012. godine.

Ipak, te 2009. godine bio je u lošem stanju. Sebičan kakav sam bio, očekivao sam da će mi se naći, uputiti me u birokratiju i stvari koje olakšavaju život u studentskom domu. Pogrešio sam. Bio je preopterećen i učio je sve vreme. Majka je godinu dana pre toga već krenula u privatne projektne vode, tako da je materijalna situacija bila nešto bolja kad je došlo vreme za moje studiranje.

Takva materijalna sreća često me je pratila, iako nikad mojom zaslugom. Moje bitke bile su drugačije prirode, ali nisu se mogle uporediti sa bitkama onih koji ne znaju da li će imati šta za naredni obrok. Zapravo, moje bitke nisu postojale. Postojalo je samo loše osećanje celog života. Ali kao što je Adem govorio:

„Nikoga ne zanima kako se osećate.“

Napretku je neophodna nevolja, to jest ako možete sebi da je priuštite. Ako ne možete, neophodan vam je posao, jer kad je stomak prazan, potrebno je napuniti ga, kao što je za umor ili nesanicu potreban san i to je jedino što vas zaokuplja. Moje pisanje je potreba kao san nesanici. Ipak, punog stomaka i odmoran, mogu sebi da je dozvolim.

Šta za mene predstavlja prvih sedam godina života? Uglavnom ih se ne sećam, pričali su mi, čitao sam i gledao, ali i dalje ne znam šta se desilo sa zemljom koja je postojala četrdeset pet godina i gde se nije gledalo ko je ko, već kakav je ko, gde vera i nacija nisu bile bitne ili su mračne senke želele da tako izgleda. Mora da je tako, jer je nakon tih četrdeset pet godina nastupio bratoubilački rat, zemlja se delila preko zajedničkih neprirodnih granica i bračnih postelja. Sindrom malih razlika učinio je svoje, nastupile su ili se ogolile mržnja i izdaja. Svi su krivi i niko nije kriv. Bili su sportski uspesi i moralno posrnuće čiji smo još svedoci. Zemlja, do juče dobro došla sa svih strana, sada je izolovana sa svake. Sankcije, bonovi i redovi za osnovne životne namirnice.

Ništa od toga ja nisam znao, niti trpeo, trpela je moja porodica. Šećerna tabla bila je luksuz. Mnogovoljena nana uvek je imala neki rahatlokum, neki suhomesnati proizvod među svojim ratnim rezervama. Živeo sam svoje detinjstvo i dečaštvo kao bilo koje dete koje nije gladno niti žedno i na tome sam zahvalan svojim roditeljima. Sa majčinim mlekom uneo sam samo hranu i neraskidivu vezu sa najboljom ženom svih vremena, svojom majkom. Nažalost, kako će se kasnije ispostaviti, mnogi su sa mlekom uneli štošta drugo, mržnju na primer, što je neoprostivo, ponajpre za roditelja prenosioca i kasnije za mnoge autoritete koji su to isto pothranjivali. Kod mene bez uspeha. Učiteljica nije imala rđavu nameru, ali svađe je često pripisivala razlikama. Šta dete zna šta je razlika? Tuđe smo kompleksi lečili. Bila je sjajan pedagog. Blagonaklono je gledala na nadmetanje koje je za nas značilo zavist i ljubomoru, pa smo izašli iz prva četiri razreda kao nesložno odeljenje koje ni razredna starešina nije uspela da promeni. Podmetanja su se nastavila. Nemam velike reči za školsko obrazovanje i pedagogiju. To je samo juriš za papirom, stepenik ka višim nivoima obrazovanja. Ja sam pravo obrazovanje sticao zahvaljujući svojoj znatiželji. Gotovo da me niko ništa nije naučio. Uradio sam sve sâm. Ipak, bilo mi je omogućeno. Mnogima nije ni to. Mnogo je naknadne pameti, nema sumnje. Tako je funkcionisalo dok opsena nije postepeno izbledela, do konačnog nestanka. Drago mi je što jeste, jer da je potrajala, ne bih imao o čemu da pišem, a pišem upravo o samoniklom sopstvu koje je oblikovala nevolja. Jer ova je zemlja teška ljudima, rađa ih ranjene, mora se zastati da se ne bi stopilo sa okolinom i opstati uprkos njoj.

Držeći se Tolstojeve maksime, trudio sam da pišem samo o onome što znam. O devedesetim godinama ne znam ništa. Ne znaju ni istoričari niti vojnici. Možda političari, ako nisu preminuli u međuvremenu. Knjige koje su ostavili ne znače mnogo, jer kako verovati političaru? Sećam se da sam u vreme bombardovanja Jugoslavije čitao „Malog princa“, dok su se oglašavale sirene za uzbunu, i likovao što ne idem u školu. Zavičaj nije bio na udaru, stradao je tek jedan most. Detonacija je došla i do nas. Stvar je u Beogradu bila daleko ozbiljnija, sudeći bar po „Nebeskoj udici“. Bilo je to, po ko zna koji put od mog rođenja, vreme uzdizanja nacionalizma i ratnog poleta, iako je neprijatelj bio previše dalek i previše nevidljiv za nas, osim za onog što je oboren u Vojvodini. Čak je i Ademov učitelj, u poznim pedesetim godinama u tom trenutku, uredno regrutovan i obučen u maskirnu uniformu špartao gradom i izigravao neprijatelja neprijatelju na visini od deset kilometara. Nikad se nisam pitao šta je sa ocem i njegovom regrutacijom, iako je prilično mlađi od Ademovog učitelja, te stručniji jer je završio školu rezervnih oficira. Šta je sa njegovom teritorijalnom odbranom i činom oficira koji je imao? Odgovor je došao znatno kasnije, u vidu očeve kratke priče o prijatelju Abdulahu, čiji je kamion nosivosti 16 tona konfiskovala vojska i koji je jednog dana zamolio oca da ga obiđu. Otac, iskusan i lakoveran u isto vreme, otišao je sa Abdulahom do tunela gde je koju godinu ranije sniman film „Lepa sela lepo gore“, a gde je ovaj sumnjao da mu se nalazi kamion. Tu su ih pijani vojnici sugrađani legitimisali i pretresli, dok je otac na unutrašnjem zidu tunela čitao natpis, ne znajući radi li se o potrebama za film ili je možda iz stvarnog života:

„Muslimani, žuti mravi, došli su vam crni dani

VI poglavlje

„Ne znam koliko još dugo možemo ovako, luče moje? Neizvesnost jeste deo advokatske profesije, ali neizvesnost u pogledu sledećeg obroka? I to ne kakav će biti, već da li će ga uopšte biti? Sigurnost jeste iluzija, ali posle svega da ovako kuburimo“, otpočeo je Fatih da se pravda supruzi, prethodno joj priznavši da novac kojim su proslavili godišnjicu braka nije njegov već da mu ga je pozajmio brat.

„Slušaj me. Bitno je da imamo jedno drugo. Nismo siromašni niti smo tikve bez korena. Dobro, ti možda jesi, ali samo tikva. Nemoj da gubiš prisustvo duha. Oduvek si govorio da je duh najbitniji. Evo ti prilike da ovladaš njime, jer krizna je situacija“,

odgovorila je Kristina u gorko-slatkom tonu kompozicije Nina Rote koju je komponovao za Felinijev Amarkord. Retka prilika da melodija miri dva suprotstavljena osećanja. Slično je uspelo i Zlatku Arslanagiću sa kompozicijom Nekako s proljeća. Glasovi Kemala Montena i Dražena Žerića najavljuju svu tugu raspada Jugoslavije viđenog očima jednog iseljenika. Kristina je bila puna razumevanja. Nije zamerala mužu na milosrdnoj laži oko novca za večeru. Znala je da prilike nisu sjajne.

Kristinina lepota duha i lepota tela u savršenom su skladu, kao i njeno lice, jedno od najlepših koja ste ikada videli. Izvanrednom utisku doprinose svetla koža i gusta tamnosmeđa kosa. Ima divne grudi koje su se izvanredno isticale i u muškim košuljama, koje je često nosila, sa rukavima zavrnutim do laktova i otkopčanim gornjim dugmadima, koja su otkrivala taman toliko da raspale maštu. Tu su još bili dugačke noge i slatka stopala, kao i osmeh koji spasava život. Narav bi joj postala plahovita jedino na nepravdu, koju je uglavnom htela da raščini bez većeg udubljivanja.

Muškarci i divljač. Svaki muškarac odgojen je kao lovac u ovom beznađu. Nekakav toksični maskulinitet naređuje im da i dalje idu okolo i love. Divljači izvade utrobu, stave preostalo meso na vatru i njime nahrane svoje bližnje, nejač: žene i decu. Nažalost, muškarci obavezno postanu žrtve takvog odgoja. Često ih, usled pada testosterona, kasnije neguju te iste žene, majke i supruge koje sad hrane ove pale lovce. Od sve te muškosti ostaje topla supa na tanjiru koju muškarac, u poluležećem položaju, dobija od supruge, kao neki dečkić od majke. Žena posle ove nege odlazi da radi druge poslove. Donosi novac u kuću. Kuća porodice Akin bila je takva. Majka Emina održavala je privid i porodični sklad. Postarala se za to da njen suprug i dalje naređuje, da deli novac koji je prethodno dobio od nje te gospodari životom i smrću u tom mikrosvetu u koji je odskoro ušla i snaha Kristina.

Kao samonikla devojka, svršeni student književnosti, Kristina je prezirala formalno obrazovanje koje je njen otac koristio kao ucenjivački kapital i okrenula se majci Danici, daleko suptilnijoj osobi, kojoj nije bilo dostupno visoko obrazovanje. Zanimala ju je dobrobit dece, a ne sujeta. Vaspitavala ih je kao što je to Emina radila, što čini već dve majke u nizu, koje su, zapravo, same odgajale svoju decu, uprkos svemu što su trpele od svojih muževa, odnosno što su trpela deca od svojih očeva.

Kristina i Fatih, koje su odgojile žene, savršeno su se našli i rešili da sami, uz nesebičnu, ali ograničenu pomoć velikog Adema, grade svoj put te pokušaju da budu bolji od svojih muških uzora, u čijim likovima su se nekad ogledali.

Kristina je pokazivala gordost samo u trenucima kad bi posumnjala u Fatihovu vernost. (Zamislite kakva bi budala ispao kada bi u ovom pogledu ugrozio svoj odnos sa najlepšom ženom na svetu, u aristotelovskom smislu te reči, gde lepota tela i lepota duha predstavljaju jedno.)

Kao daleko ružniji član ovog bračnog para, Fatih je imao svoje nedoumice. Nije mu bilo jasno zašto ga je Kristina odabrala. Prosečnog je izgleda, sa diplomom fakulteta koju ima još sto hiljada drugih, ograničene perspektive, slabog duha, bez novca i, na kraju muškarca druge vere.

Građanin Srbije nije uvek Srbin po etničkom poreklu, koliko god nacionalnost bila srazmerno mlad pojam u istorijskom pogledu, koliko god Srbin nužno bio pravoslavne veroispovesti, koliko god da ne žele svi državljani Srbije da budu Srbi zbog međuetničkog i verskog rata koji nas je opustošio, koliko god nacija i vera bili različiti pojmovi, a ovde se ipak podudaraju, koliko god bio usvojen zakon krvi, a ne zakon tla, koliko god da je, s obzirom na proklamovanu sekularnost, crkva ta koja se stara o svojoj srpskoj pastvi, te koliko god crkveni sledbenici baštinili zajedničku kulturu, istoriju i jezik, ono što je najbitnije i što ih zapravo čini sledbenicima jeste osećanje. Osećanje zajedničke kulture, (sa)osećanje zajedničke istorije, zajedničkog jezika, osećanje pripadništva. Naročito osobeno za nežniji deo građanstva, žene, osećanje svega i svačega, limbički deo našeg mozga jeste ono što nas određuje u životu i po njemu se razlikujemo od drugih ljudi. Ponašanje, delanje, sve proističe iz osećanja. Bes koji otac oseća prema sinu, krivica koju sin oseća prema majci, želja za iskupljenjem koju brat oseća prema bratu. Sve su to jebena osećanja. „Muško“, poput besa i ljutnje, „žensko“, poput ljubavi. Naravno, podela ne postoji, postoje samo osećanja i naša moć ili nemoć da ih prevaziđemo, što znaju oni retki sa ovih meridijana koji su ovladali neokorteksom.

VII poglavlje

Marijan Fejtful snimila je 1964. godine „As tears go by“, jednu od prvih pesama „Roling stounsa“ koju su napisali Mik Džeger, Kit Ričards i Endru Lug Oldem, njihov menadžer u to vreme. Marijan je takođe bila devojka Mika Džegera. Ostala je tajna zašto sami Stounsi nisu prvi snimili tu pesmu. Pola veka kasnije izveli su svoju verziju i na jednom od svojih nastupa. Posle ove numere Mik Džeger i Kit Ričards zagrlili su se kao dva brata dok gledaju porodični album. Jedan su od najdugovečnijih i najnadarenijih autorskih tandema svih vremena, to je sigurno. Marijan Fejtful bila je i pasionirani čitalac. Dala je Džegeru primerak knjige Mihaila Bulgakova „Majstor i Margarita“. Pošto ju je pročitao, Džeger je napisao tekst pesme „Simpathy for the Devil“, gde đavo, baš kao u Bulgakovljevom romanu, priča u prvom licu o svojim zlodelima; čini to mirno, poput nekog engleskog aristokrate. Kad sam doznao za ovu pesmu, kako je nastala i konačno za knjigu, shvatio sam da je biblioteka mesto u kojem želim da se obrazujem. Stounsima je ta pesma lična karta i dokaz da se čitanje isplati. Želeo sam nešto slično.

Na Pravnom fakultetu bilo je mnogo čitanja, mada je daleko bitnija bila reprodukcija pročitanog. Mislio sam da se studiranje razlikuje od učenja, ali prevario sam se. Bilo je gore. Mnoštvo knjiga koje su napisali neki ljudi sa svim svojim nedostacima, moralnim i obrazovnim, često u velikoj meri oslonjene na literaturi koju su opet napisali neki drugi ljudi. I tako ukrug. Već posle prvog semestra postalo mi je jasno da mogu steći samo reproduktivno znanje, ali ne i operativno. Drugim rečima, znanje koje sam sticao bilo je beskorisno. Administrativno-upravni jezik kojim su udžbenici bili napisani brzo sam usvojio. Jedini izuzetak bio je udžbenik Tibora Varadija, ali njegov predmet sam polagao godinu dana. Dospeo sam u ćorsokak. Polagao sam ispite samo iz udžbenika napisanih suvoparnim administrativnim jezikom, dok iz udžbenika-romana nisam. Izgubio sam na oba fronta. Bilo je neophodno mnogo vremena da se čitalački povratim.

Lečio sam osujećenost najpre filmom, a kasnije i književnošću. Pitao sam se kako je moguće da me ono, za šta su moji roditelji platili, zaglupljuje, dok sam iz besplatnih izvora crpeo znanje i moralno vaspitanje. Dobro, možda ne baš sasvim besplatnih, članarina u gradskoj biblioteci stajala je hiljadu i po dinara.

Nasuprot tome, školarina na prvoj godini studija iznosila je 80.000 dinara. Bilo je jasno, matematički i etički, da je studiranje greška.

Ipak, u početku najveći problem bila mi je usamljenost. Baš kao i Travisa Bikla, pratila me je celog života. Ranije sam ja nju odabrao, sad je usamljenost odabrala mene. Vilice su joj odavno bile ukočene, tako da je ugriz potrajao narednih osam godina. Rana je bila zjapeća i nikad nisam se nisam navikao da živim sa njom. Fizička samoća predvorje je usamljenosti, a usamljenost lako može da preraste u destrukciju. „Taksista“ je bio jedini film u kome sam se našao. I mene su, kao i Travisa, stalno zanemarivali drugi ljudi, u okvirima elementarne pristojnosti. Svesno sam želeo da se zbližim s njima, što se često završavalo neuspehom, dok sam, istovremeno, nesvesno gurao ljude od sebe, jer su bili pretnja mojoj usamljenosti, sad već svakodnevnoj. Ubrzo sam shvatio da nisam baš poput Travisa Bikla: za razliku od mene, on se obračunao sa svojom usamljenošću. Gledao sam „Taksistu“ iznova i iznova i pratio svoj razvoj. Od vremena kad nisam shvatao da je Travisova psihologija labilna do trenutka kad me je njegova nasilnost uplašila. Međutim, ona je, za razliku od te osobine kod mnogih ljudi od nasilja, uperena protiv pravog ološa. Zato sam se toliko poistovetio sa Travisom. Mentalno nestabilan čovek pažljivo je odabrao svoje žrtve, svodnike i pedofile, dok normalan bira da tuče decu i upropašćava život porodici. Zato se Travisa i „Taksiste“ nikad nisam odrekao: Travis nije lud, već samo usamljen do destrukcije.

Nisam se mnogo razlikovao od njega, osim što je moju destruktivnost preuzeo fiktivni lik. Esejistika i fikcija bile su jedino na šta sam mogao da se oslonim. Ljudi koje sam sretao to su iznova potvrđivali. Retki su izgovarali moje ime pravilno, a kada sam hteo da im olakšam, predstavljajući se nadimkom, prolazio sam još gore. Ime mi, naime, nije skrivalo muslimanski identitet, dok nadimak jeste. Tako sam u februaru 2010. godine, boraveći u trokrevetnoj sobi u G krilu 4. bloka studentskog grada, doživeo izliv verske mržnje kao nikad pre. Drugovi cimera koji je slavio rođendan nisu znali koje sam vere, pa su slobodno i pohvalno govorili o klanju muslimana u ratu u Bosni. Dogodilo se tako da se baš u to vreme moj cimer slavljenik nalazi u kupatilu, a drugi u polusnu. Njih dvojica znali su da sam musliman, ali nisu rekli ostalima. Od šoka i mučnine napustio sam sobu. Pošto sam se posle nekoliko minuta malo pribrao i vratio, zatekao sam muk. Kasnije se i dalje pominjao rat, ali u nekom neutralnom tonu. Muslimani su smatrani neprijateljima i svi su me gledali ispod oka pokušavajući da dokuče koliko sam njihove mržnje upio. Najglasniji među njima bio je momak čiji je otac stradao u tom ratu. Njegovu mržnju donekle sam i razumeo. Svaki put kad bi me kasnije video, srdačno bi me zagrlio. Nažalost, boreći se i sâm sa svojim demonima, doživeo je tragičnu sudbinu.

Nije mi poznat junak arivista niti dela Balzaka i Stendala, ali jesu izgubljene iluzije. Očekivanja i stvarnost nisu imali ništa zajedničko. Nisam imao ekipu. U beogradsko društvo nisam imao volje da prodrem. Sve je to vašar taštine. Bilo mi je neprijatno da me stalno viđaju samog. Nisam želeo da delujem kao osobenjak ili usamljenik, iako sam to bio. U zavičaju sam retko viđan sâm, dok sam u Beogradu retko viđan u društvu. Stekavši radne navike, učio sam mnogo, premda često neproduktivno. Bilo je to veliko učenje sa lošim učincima, što je najavljivalo bolnu istinu da nisam dovoljno dobar za studiranje. Uveo sam neke promene da bih se prilagodio. Predavanja sam propuštao jer se svakako svodilo na prepričavanja onoga što je bilo u udžbenicima. Umesto toga sam čitao. I nisam se pokajao.

Verovao sam da sam društven momak umerene socijalne inteligencije, ali zanemario sam situaciono druženje za kakvo sam jedino znao pre Beograda. Ortak iz ulice, iz škole, sa treninga jedino je što sam imao. Nisam umeo da sklopim novo prijateljstvo. Učio sam sve iznova. Kao što vam mišići rade u svakodnevnim aktivnostima i verujete da ste u formi, a onda otkažu kad se suočite sa iole ozbiljnijim treningom. Tako je i sa duhom. Zataji pred novim i jednostavno vas ne sluša. Bio sam ljut na sebe jer ne mogu da ovladam njime. Još jedan proces koji je trajao veoma dugo, pored svih pritisaka i sputavanja sa kojima se susretala moja nežna duša.

Istovremeno, moj brat, u nimalo boljem stanju od mene, govorio mi je da sam ogrubeo. Svoje patnje proživljavao je silovitije; ako se kod mene pucanje čulo kao udar šamara, kod njega se čulo kao pucanj topa. Nismo bili društvo, iako smo braća. Naš odnos bio je moj poraz. Na drugoj godini, Adem je bio cimer sa Dimitrijem, kasnijim prijateljem obojice, divnim momkom, od koga smo naučili mnogo. Svirao je na gitari. Uvek je imao reči utehe i mudrosti. Namerno i nenamerno smešan, bio je sve ono što mi nismo. Društven, lepršav, imao je devojku, nekad krizu, ali nikad nije gubio prisustvo duha. Nažalost, prisustvovao je mnogim svađama između Adema i mene, ali uvek bi delovao poput anestetika. Čitao je, slušao sjajnu muziku i drugačije razmišljao. Adem i ja veoma smo ponosni na prijateljstvo s Dimitrijem. Ono što smo naučili od njega ne postoji u knjigama. Druženje sa njim bila je retka svetla tačka mog boravka u studentskom gradu. Još jedno prijateljstvo koje nisam sâm stekao već preko drugog. Bilans novih ljudi u mom životu, za koje sam sâm odgovoran, i dalje je iznosio nula. I ove prisvojne zamenice i takozvana „moja odgovornost“ svedoče o mojoj sujeti, još jednoj stavci na listi neprijatelja protiv kojih se borim. A u toj borbi pisanje je moje oružje.

VIII poglavlje

„Sećaš se onog advokata po službenoj dužnosti? Kad su me uhvatili s ona tri grama?“ upitao je Luka sagovornika i partnera Laziju dok su obavljali vanredan posao za Lava: tražili su mu stan u užem centru. Nisu imali pojma šta će mu.

„Sećam se, da, pričao si okolo da sam te ja namestio. Šta je bilo na kraju?“ Lazija je ovo rekao delimično podrugljivo, a delimično iz osećanja krivice, jer je ipak propustio da se postara za neometanu razmenu tog dana.

„Vidiš zgradu preko puta? Ona je predmet restitucije. Advokatov bivši principal vodio je spor. Na kraju je vraćena potomcima, više od šezdeset godina pošto im je oduzeta. Nacionalizovana zgrada ima dvadesetak stanova i predratne je gradnje. Potomci će sve prodati i zauvek napustiti zemlju. Drago mi zbog toga. To ti govorim ja, sa svojom porodičnom istorijom. Ova zemlja je oduvek bila teška ljudima.“

Luka je ovo rekao rezignirano, dok je Lazija jedva dočekao da doda:

„Komunisti su sve upropastili. Sad mi, poreski obveznici, plaćamo njihov ceh.“

„Prošao sam samo sa novčanom kaznom. Hvala na interesovanju.“

Pogledali su se pravo u oči, pa nastavili razgledanje.

„Kako ste mi vi seljačine smešne sa tom nesuvislom, grotesknom idejom da vas je komunizam sprečio da budete gospoda, da baštinite svoju tradiciju i prenosite imovinu s kolena na koleno. Kao da ste Rotšildovi. Zapravo ste samo seljaci sa Divčibara koji su u početku imali jedino škrt komad zemlje. Industrijalizacija vam je omogućila da prvi put vidite voz tek kad ste krenuli u vojsku. Dotad ste jedino znali za opanak. Komunizam vam je opravdanje za sve. Kao, mnogo vas je unazadio. Jednostavna je istina da bi i bez njega bili ono što ste bili oduvek – seljačine.“

Luka je nastavio sa neskrivenom mržnjom, iako je prvi pokrenuo temu istorijskih grešaka socijalizma u Jugoslaviji. Lazija je slušao, menjajući boje besa na licu.

„Neću da se raspravljam, zadojen si i vređaš. Ako nastaviš, uzvratiću istom merom.“

Bio je zatečen. Izlivi mržnje bili su njegova teritorija dosad. Nije se ovome nadao, mada je i ranije osećao negativne vibracije u Lukinom prisustvu. Ipak, ovakav izliv nije ni slutio.

Kao inteligentniji u ovom prisilnom tandemu, Luka je hotimice izazivao Laziju zbog netrpeljivosti koja je dostigla vrhunac Lukinim pritvorom. Netrpeljivost bi postojala i bez ideologije i ovog incidenta. Čest povratak u prošlost, mitomanija, obožavanje kipova, revizionizam i otpor modernosti boljke su od kojih boluje većina građana Srbije, kao po naredbi. Njih dvojica nisu bili izuzetak. Bili bi da ne boluju. Zanimljivo je kako su se ova dva čoveka sa potpuno suprotnih krajeva ideološkog i svakog drugog spektra, koji nemaju ništa zajedničko, osim što su deca razvedenih roditelja, našla kod poslodavca kriminalca i redovno izvršavala njegove radne naloge. Nije bilo pametno sastaviti ih, mada Lavovi motivi nisu najjasniji. Pomirenje dva L jednako je verovatno, kao i njihov sukob, miran zajednički rad ili glasna eliminacija onog drugog. Jedini rasplet neprihvatljiv za Lava, iz očiglednih razloga, bio je da eliminišu njega. Ova mogućnost pala je na pamet promućurnom šefu, ali odbacio ju je kao najmanje uverljivu. No, Lav nije neko ko shvata olako čak i ono što je najneverovatnije. Veliki kriminalni staž naučio ga je da opreza nikad dovoljno. Najlakše bi bilo da ih ubije obojicu. Tako će i postupiti ako oseti da sa godinama postaje sentimentalniji. Uradiće to samo da bi sebi dokazao da nije tako.

Za sada će biti dovoljno da pošalje poruku ako bude i najmanjeg povoda za to. Sa starošću se gubi autoritet i snaga, pa kriminalac Lavovog kalibra autoritet mora da obezbedi na drugi način. U podzemlju, a često i u životu, kad drugi osete krv, ne prezaju ni od čega. To slanje poruke uslediće tek ako oseti da mu je podriven autoritet. Ono će biti poput neiznuđene greške (uvek je bolje igrati se sa unucima nego ubijati). Nažalost, institucija otkaza u podzemlju ne postoji. Jedno je sigurno. Ako vojnici sa dve strane ideološkog spektra nastave da prave probleme, a prestanu da budu od koristi, Lav će se lišiti suvišnog tereta.

Nažalost, nije podzemlje usamljeno po tome što stvari rešava ubistvima kad se dođe do zida. Svako suprotstavljeno mišljenje mogući je izvor sukoba sa smrtnim ishodom. Imperativ je nekog ubediti, a ne uveriti. Vera ne postoji, postoji samo beda (kao što neko nije na uzornom, već samo na zavidnom nivou, jer uzor ne postoji, postoji samo zavist). Neprijatelj ima drugačije mišljenje, treba ga zgaziti, ako ga prethodno ne mogu ubediti. Argument je odavno mrtav. Postoji samo sila i ucena. Institucije postoje radi uhlebljenja aparatčika. Nešto naizgled veliko okončava se samo ako je naredio neki vrhovni autoritet, oličen u pojedincu, koji sutra može da naredi i suprotno.

Restitucija o kojoj je govorio Luka omogućena je jer je takva bila naredba, a ne dogovor. Advokat može da se kladi u svoju sposobnost, ali ona nema nikakve veze sa ishodom. Takva restitucija omogućena je velikom broju ljudi i velikom broju će biti onemogućena na isti način. Zakon nema veze sa tim. Jedino je vlast bitna.

U takvim okolnostima postoje i Luka i Lazija, te iako ih je stvorio, Lav im lako može postati meta. Lav nije stvorio ništa vredno i dovoljno je da pokažu silu kad im zasmeta. Imaju mladost koju Lav nema. Imaju i interes, a sigurno će imati i motiv. Likovi sa društvene margine odmetnuli su se u podzemlje. Neophodna im je samo volja. Naizgled obični ljudi razmišljaju o ubistvu svog kriminalnog oca. Nikad ranije nisu ubili. Jedino se u tome razlikuju od Lava. Kad jednom ubiju, razlika prestaje i krug se ponavlja. Rat koji je Lav prošao omogućio mu je da preskoči nekoliko šegrtskih koraka i odmah postane šef. Luka i Lazija nisu bili te sreće. Potonji priželjkuje rat kao ultimativno životno iskustvo koje izvlači najbolje iz ljudi. Ili najgore. Prilika je to da se Lazija otrgne iz blata prosečnosti i postane neko kao Lav. Ipak, bez takvog iskustva, Lazija ostaje anesteziran za kriminalne spletke, što Luki deluje kao blagoslov, jer otvara ceo niz mogućnosti koje Lazija i ne sanja. Ono što je jasno kao dan jeste da su dvojica do juče običnih mladića pomišljala na ubistvo jednog ljudskog bića.

Hajrudin Aginčić

Roman “Duše”

V – VIII poglavlje romana

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Roman „Duše“, reč autora

Dosta onoga što bih napisao delim sa pripovedačem u romanu iz prvog lica; dakle, već se nalazi na stranicama knjige. Roman sam napisao zbog duga koji imam prema književnosti. Bojim se da nisam ni blizu da ga vratim.

O čemu se u romanu zapravo radi? O priči koja bi mogla da se sažme u nekoliko rečenica, poput Čehovljevih priča (bez namere poređenja, razume se), koje uvek, skoro poput kakve biblijske sentence, imaju tradicionalnu podelu, sukob u sredini – koliko god bio trivijalan, jer ljudski postupci često pomeraju granice imaginacije – i na kraju moralnu poruku. Likovi mogu biti svakodnevni. Drama je kao život, samo lišen dosadnih delova, kako bi rekao Alfred Hičkok. Najbolja definiciju drame još od Aristotela. Otud je roman kratak; da pripada američkoj književnosti verovatno bi bio smatran tek novelom.

Dakle, junak je u sukobu sa ocem ili autoritetom koji oponaša oca. Rešenje drame nije svojstveno akcionoj književnosti ili filmu, ali pozajmljuje dobar deo. Otud onaj, skoro pa jeftin deo romana. Otud i pripovedanje u trećem licu.

Od čitanja romana „Nema zemlje za starce“ imao sam želju da preuzmem strukturu u nekom svom potencijalnom delu, gde je pripovedač istovremeno i lik u romanu, pa uporedo pratimo i njegovu ispovest u prvom licu. Ako već kradem, da kradem od najboljih, što bi rekao Vudi Alen. Još jedna stvar izvire iz romana Kormaka Makartija – veličanstvena adaptacija braće Koen. Braća Koen su uvek režirala svoja scenarija, jedina dva filma po tuđem materijalu su „Nema zemlje za starce“ i film „O brate gde si?“. Potonji je, kako to kažu u Holivudu, vrlo labava adaptacija Homerove „Odiseje“. Zašto ovo pišem? Ovaj put ću citirati Umberta Eka, kad je rekao da svaki pisac početnik krene sa pisanjem u nameri da napiše nešto jednako veliko, poput „Odiseje“. Razočaranje nastaje kad shvati da to njegovo delo nije ni približno veliko. No, motiv ostaje. Jer bilo koji drugi motiv ne postoji. Štaviše, ludost je pisati danas, umetničku ili kakvu drugu prozu.

Vratimo se braći Koen. Prolog u romanu koenovski je momenat u strukturi priče – film „Ozbiljan čovek“. Naime, priča iz prologa nominalno nema veze sa radnjom, služi samo da doprinosi atmosferi i pisana je drugačije od glavnog toka priče. Zapravo, svako drugo poglavlje napisano je drugačije, bar je takva bila namera. U profanijim delovima romana, postoji skoro ista tripartitna podela likova. Ovaj put to je linčovski momenat – „Izgubljeni autoput“. Naime, Otac i dva sina sele se u ambijent primitivnog podzemlja i ono što sin apstraktno uradi u neparnim poglavljima, zaposleni uradi konkretno u parnim poglavljima. Moj pokušaj uvođenja uticaja filma na književnost, nešto kao obrnuti D.V. Grifit. Ipak, jasno je da u početku beše reč. Kad dolazimo i do četvrte bitne reference za mene i moj roman, a to je centralni motiv u tri, po mom mišljenju, najveća dela svetske književnosti: Sofoklov „Kralj Edip“, Šekspirov „Hamlet“ i „Braća Karamazovi“ Dostojevskog – oceubistvo. Vođen tim motivima napisao sam ono što sam najbolje znao i ne tvrdim da je dobro, ali verujem da je čitljivo.

Dakle braća Koen, Dejvid Linč, citati Alfreda Hičkoka, Vudija Alena i D.V. Grifita. Kormak Makarti, Sofokle, Šekspir i Dostojevski. Ovo predstavlja recept za pisanje romana; pogledate filmove ovih velikih autora, pročitate dela ovih velikih pisaca, dodate malo autofikcije, jer (novi citat) Felini je rekao da je sva umetnost autobiografska, kapnete dodir Milera, (i Henrija i Artura) i ukrasite psihologijom likova Ernesta Sabata te napišete roman. Bilo bi lepo i kad bi ga neko pročitao. I to je sve što vam treba.

Da zaključim sa motivima estetske i etičke vrednosti kakve nudi samo književnost i u dobroj meri film. Za estetske vrednosti, sud prepuštam ljudima koji estetiku bolje razumeju od mene – svima koji se usude da pročitaju roman. Za etičke vrednosti – bez namere otkrivanja radnje – pokušao sam da predstavim žrtvovanje – čoveka možda sužene svesti, ali za one koje istinski voli. Za one koji su bolji ljudi od njega, što je, verujem, zaboravljena veština.

  “Duše”, D.O.M.I.N.E, Hajrudin Aginčić, Književnost, roman