XIII poglavlje
REPUBLIKA SRBIJA
PRVO OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U BEOGRADU
Broj: KT 813/22
Dana: 23.12.2022. g. Beograd
Javni tužilac Bogdan Hadžipešić i osumnjičeni Luka Zavišić, od oca Momira i majke Leposave, dev. Nastić, rođen 18.11.1990. godine u Beogradu, JMBG 1811990239388, sa prebivalištem u Beogradu, ulica Poenkareova, br. 77, u prisustvu branioca adv. Fatiha Akina, dana 23.12.2022. god. u 13h, u prostorijama Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, na osnovu člana 313. ZKP zaključuju:
SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVIČNOG DELA
neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ, za koje se osumnjičeni tereti na osnovu optužnog predloga u predmetu KT br. 813/22.
Ovaj sporazum o priznanju krivičnog dela zasniva se na potpunoj saglasnosti javnog tužioca i osumnjičenog Luke Zavišića i njegovog branioca adv. Fatiha Akina o svim zakonom predviđenim elementima za zaključenje sporazuma.
Član 1.
Osumnjičeni Luka Zavišić svesno i dobrovoljno priznaje da je: 2.11.2022. godine u Beogradu u ul. Novopazarskoj br. 15, sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i želeći njegovo izvršenje i svestan da je njegovo delo zabranjeno, neovlašćeno držao 3 grama opojne droge „kokain“ za sopstvenu upotrebu, tako što je zatečen sa pomenutom opojnom drogom u desnoj šaci prilikom rutinskog zaustavljanja od strane policijskih službenika, čime je učinio krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ.
Prilog: Zapisnik o priznanju krivičnog dela.
Član 2.
Javni tužilac i osumnjičeni Luka Zavišić su saglasni da Prvi osnovni sud u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležan sud, osumnjičenom Luku Zavišiću, po podignutom optužnom predlogu zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ, na osnovu ovog sporazuma izrekne novčanu kaznu u iznosu od 200.000 dinara (dvestotinehiljadadinara), koju je okrivljeni obavezan da plati u roku od 15 dana, a ako ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Na osnovu člana 246a stav 5 KZ od okrivljenog će oduzeti opojnu drogu „kokain“ u količini od 3 grama.
Član 3.
Javni tužilac i osumnjičeni postigli su dogovor da sve troškove krivičnog postupka koji su do sada nastali u postupku snosi okrivljeni Luka Zavišić, a ti troškovi sastoje se od isplate troškova fizičko-hemijskog veštačenja UKP – Nacionalnom kriminalističkom centru, Odseku u Beogradu, u iznosu od 30.000 dinara na ime fizičko-hemijskog veštačenja opojne droge u ovom predmetu. Ova sredstva okrivljeni će uplatiti na tekući račun 256-257893-11 u „OTP banci“ a.d. u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude.
Član 4.
Okrivljeni Luka Zavišić izjavljuje da prihvata obaveze odvikavanja od opojnih droga iz člana 283. stav 1 tačka 5 ZKP-a u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti „Drajzerova“, u periodu od 30 dana, koje je započeto 16.12.2022. godine i završava se 16.1.2023. godine, čiji nadzor obavlja poverenik organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.
Član 5.
Javni tužilac, osumnjičeni i branilac saglasno izjavljuju da se odriču prava na žalbu protiv odluke suda kojom je u potpunosti prihvaćen ovakav sporazum, osim prava na izjavljivanje žalbe u slučaju iz člana 319. stav 3. ZKP.
Član 6.
Ovaj sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen je 23.12.2022. godine u 13 časova i sačinjen u 4 (četiri) primerka, od kojih osumnjičeni i njegov branilac zadržavaju po jedan primerak, dok preostale primerke zadržava javni tužilac za potrebe krivičnog postupka.
Osumnjičeni Javni tužilac
Luka Zavišić Bogdan Hadžipešić
Branilac adv. Fatih Akin
„Ovaj zamenik uobrazio je da je Ričard Raundtri“, rekao je Luka advokatu, dok je ispijao džejmison.
„Bitno je da mu se nisi otvoreno suprotstavio. Činjenica je da ništa na svoju ruku ne sme da uradi, jer je stroga hijerarhija, ona NKVD-ovska. Nisu je promenili, niti će ikad. Istina, svugde na svetu je tužilaštvo hijerarhijski ustrojeno. Okružni tužilac u saveznim državama Njujorku ili Luizijani, recimo, bira se na izborima te mandat duguje narodu. Okuplja svoj tim, koji je podređen njemu. Izabrani tužilac ima punu slobodu. Ne zanimaju ga ni gradonačelnik ni guverner. Njegovi zaposleni dobijaju uputstva, ali imaju kakvu-takvu samostalnost. Za razliku od naših zamenika koji je nemaju i koji odgovaraju republičkom tužiocu. A on je potpuno podređen vladi. Tako da tužilaštvo ne pripada sudskoj već izvršnoj vlasti, što se često zaboravlja. Da ne govorimo o paradoksu. Nešto što u nazivu ima javno ponaša se dosledno udbaški, jer meša svoju ulogu sa policijskom. Tvoj komentar za zamenika je na mestu“,
objasnio je Fatih svom branjeniku i saglasio se s njim da je viski odličan; led se u međuvremenu gotovo potpuno otopio i razblažio alkohol do neke optimalne jačine, kad mu je ukus najbolji.
„Mrzim pseta, osim Ričarda Raundtrija, razume se. Bio sam u Drajzerovoj, srediću neko uverenje na kraju. Novac sam već uplatio. Lazija, pominjao sam ti ga, dao mi je polovinu. Smatram ga odgovornim za ovu svinjariju. Ti si musliman?“
„Da.“
„Krajnje neobičnog imena.“
„Da. Nikako da se naviknem da ljudi ovde ne uspevaju da upamte moje ime i prezime od ukupno devet slova.“
„Nisu problem slova, već nepostojanje navike. Neobičnost.“
„Da, sve osim Dragan, Stefan, Nikola, Jovana, Marija, Tamara predstavlja teškoću prosečnom Srbinu.“
„Tako nekako.“
„Sredi to u Drajzerovoj. Papir trpi sve. Sećam se Lazije. Ne voliš ga preterano?“
„Od početka nisam. Imali smo grešku u komunikaciji, što bi rekao onaj upravnik iz Cool Hand Luke-a. Međutim, postaje mi sve simpatičniji. Sa Lavom, šefom, imam problem u poslednje vreme. Lazija je dao ubedljivo opravdanje zašto je ona transakcija pošla po zlu. Dao je i pola novca. U početku sam mislio da mi emituje negativne vibracije na ideološkoj osnovi, ali u redu je lik. Malo zadrt, ali nismo li svi? Ne znamo šta da radimo sa Lavom. Možemo li neku tužbu za mobing?“
Luka se nasmejao. Osetio je svu apsurdnost ovog pitanja.
„Mogli bismo da ste zaista zaposleni. Mada, meni je svejedno, mobing ili krivica, imaću posla svakako.“
„Koliko zaista imaš posla? Pominjao si maločas neku pozajmicu?“
„Pa da, mlad sam advokat, ovo mi je prva službena odbrana, a nemam svojih klijenata. Bar ne onih koji plaćaju.“
„Nešto na moj račun?“
„Ma ne, ti nisi dužan da platiš, rekao sam ti. Tužilaštvo je, ali još nisu. Nisu to neke pare. Meni je neophodno nešto više.“
„Zar nije traženje zajma početak horor priče?“
„Može da bude. Zavisi od zajmodavca, ali i zajmoprimca, ako ih ne vrati na vreme ili ih uopšte ne vrati.“
„Koliko ti treba? Ja sam ovde dobrano pukao, a Lav plaća po učinku.“
„Ne znam, par hiljada evra. Pet najmanje, rekao bih.“
„Tvoji roditelji, rodbina, prijatelji?“
„Roditelji su duga priča. Od prijatelja bih mogao do dve hiljade. Od jedno desetak njih.“
„Lav se bavio zelenašenjem. Daće ti on, ali uz solidnu kamatu. Jedno dvadeset odsto mesečno.“ Luka se cinično osmehnuo.
„Ne znam, razmisliću“, uzvratio je Fatih.
Rastužio ga je razgovor sa branjenikom zato što su Lukine dosetke bile na mestu. Fatih ima obrazovanje i zanat u rukama, ali nema novca. Oseća se usamljeno. Staro poznato osećanje preplavljuje mu organizam. Ne može pobeći. Što više beži, sve je umorniji kad ga usamljenost najzad sustigne. To ga i navodi na samoubilačke pomisli. Zna se da lihvari debelo naplaćuju svoje usluge. Možda mu taj novac i ne treba. Treba da verujem, kao Adem, da me šejtan plaši siromaštvom. Misaona bujica preti da preraste u nervni slom. Novac mi je neophodan. Već sam prešao liniju jer pijem viski sa branjenikom dilerom. Što onda ne bih išao do kraja i otišao kod njegovog šefa?
„Zar je muslimanima dozvoljen alkohol“, upitao je Luka, time odloživši Fatihov nervni slom na neodređeno vreme.
„Nije.“
„Zašto onda piješ? Jesi li ateista?“
„Nisam.“
Luka je slegnuo ramenima i podigao obrve kao da pita – pa?
„Alkohol je zabranjivan u etapama. Može se naći opravdanje da se upotrebljava.“
„Ali ti još nisi došao do dela gde se konačno zabranjuje?“
„Tako nekako.“
„Jedeš li svinjetinu?“
„Ne. Rekao bih da se tu iscrpljuje tvoje znanje o islamu. Sa zabranama.“
„Ja sam ateista. Zapravo me ne zanima. Pitam te jer ne poznajem mnogo muslimana.“
„Zabranjena je i kamata. Misliš li da bi mi Lav eventualno dao zajam pod islamskim uslovima?“
„Ti si taj koji je musliman. Ne bi trebalo da tražiš zajam. Znam da ti ja ne bih tražio kamatu kad bih bio zajmodavac, kao što znam da Lav bi, i to ogromnu.“
„Znači, da ne tražim zajam?“
„Nemoj.“
„U redu.“
„Iako si bankrot, razmišljaš u okvirima posla kojim se baviš. Tražiš zajam da bi omogućio sebi da nastaviš da se njime baviš, iako, bar za sad, nisi profitabilan. Zar nije lakše promeniti zanimanje ili baviti se nekim drugim poslom? Zar ovo nije sujeta?“
„Hvala na moralnim poukama. Ti si, beše, upravo proglašen krivim za držanje opojne droge?“
„Ne uzimaj novac u zajam. Radi nešto drugo dok ti ovo ne krene. To je moja preporuka. U svakom slučaju, izbegni zajam.“
„Preporučivaćeš me kao advokata?“
„Naravno.“ „Da znaš više o meni, bilo bi ti jasnije zašto mi treba novac. Prvi i očigledan razlog jeste da ako želiš da zaradiš novac, moraš da imaš novac. Ostali su lični.“
„U redu, ali ne upadaj u zamku. Bar da se jedan od nas spasi“.
„Možda grešim, ali ne mogu nazad.“
„Ni ja.“
Dvojica poznanika konačno su ispila piće. Luka je platio. Izašli su iz kafića u blizini Hrama, zaustavili se i rukovali. „Razmisli o ovome o čemu smo razgovarali.“ „Hoću. Pozdravljam te“, uzvratio je Fatih. Pošli su svako na svoju stranu. Fatih je mislio o Kristini.
XIV poglavlje
Ne znam da li je Salih ikad pročitao „Anu Karenjinu“ do kraja. Pročitao je makar čuvenu prvu rečenicu: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način.“ Rečenica je svakako stekla posebno mesto u običnom govoru. Književnost, dokolica ili ne, usklađuje se sa stvarnošću i često je nadilazi. Salih se slagao sa prvom rečenicom sveznajućeg pripovedača u „Ani Karenjinoj“; zato se svojski trudio da porodica na čijem je čelu bude srećna ili da bar oponaša sreću. Sve je bilo tu. Ugledna građanska porodica. Lepa kuća u najstarijem delu malog grada. Supruga i dva sina. Smatrao je da porodični sklad održava otac, pater familias. On, sa svojim autoritetom, odnosno s onim što je zamišljao da je autoritet: muškarac, najstariji član porodice, snabdevač, otac sinova čije je vaspitanje u ženinom domenu, ali kazne u njegovom. Dva dečaka, u godinama adolescencije, umeju da budu idioti, kako ih je nekad nazivao. Da ne bi sramotili svoju porodicu, a takvih slučajeva je znao mnogo, vladao je čvrsto, gušeći svaki pokušaj pobune, bez razgovora, osim njegovih prosvetiteljskih pametovanja i samo batinama, često žestokim. Voleo je Klauzevica i neretko navodio njegove misli. Govorio je o Margaret Tačer sa divljenjem. O njenom uspehu u pretvaranju engleskih huligana u pozorišne fudbalske navijače. Objašnjavao je kako izgleda kad otac izgubi autoritet nad sinom. Na šta ti sinovi kasnije liče i kako se ponašaju. Pomno se starao da u svojoj porodici spreči svako odmetništvo, zbog kojeg bi crvenio u maloj varoši na jugozapadu Srbije, gde svako zna svakog i svi znaju sve. Ceo život proveo je u tom gradu i odavno liči na svoje sugrađane. No, glavno mu je srećna porodica ili bar privid srećne porodice.
Salih je često govorio „učin – doček“, ili „možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“. Omiljene izreke koje je navodio iznova i iznova sad su počele da se obistinjuju. Očeve vaspitne metode nisu dopuštale odgovaranje. Koristio sam priliku i bratovljevu senku da razvijem mehanizam mudrog ćutanja, neodgovaranja i klimanja glavom. Suočen sa silom većom od sebe, radio sam izvan kuće šta sam hteo, u kući bio kažnjavan kad bi se za to saznalo te nastavio opet isto.
Adem je nosio setu u srcu ceo život. Često je bio žrtva svog temperamenta. Mislio je da ga to čini lošim čovekom, ali daleko je bilo od toga. To nije značilo ništa. Samo je burno reagovao na nepravdu, a nepravde, moj bože, bilo je mnogo. Bio je jedini koji ju je u Salihovoj porodici trpeo često i neposredno. Nisam znao šta da mislim o tome. Kao mlađi, često sam se suprotstavljao Ademovom besu, prolazio loše i najzad shvatio šta ga progoni. Nepodnošljiva muka, nezaslužena, smatrao je. Kod svojih drugova, čak i brata, nije je video. Video je samo svoju. I zaista je postojala. Analitički um, kakav je bio, tražio je odgovor na pitanje zašto. Neki ljudi imaju potrebu da precenjuju ono što im se dešava, bilo da je sreća ili patnja. Ne i Adem. Znao je priču o Jovu. Nije se osećao kao on. Držao je da je verovanje odgovor.
Klarens Derou bio je čuveni američki advokat, takozvani country lawyer, kojem je priznato pravo na bavljenje advokaturom i bez formalnog pravničkog obrazovanja. Jednostavnim ukazom sudije, zastupao je klijente u najpoznatijim američkim slučajevima dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. U jednom takvom slučaju, „The State of Illinois v. Nathan Leopold & Richard Loeb“ iz 1924. godine, dvojica studenata Univerziteta u Čikagu osuđena su za ubistvo četrnaestogodišnjeg Bobija Frenksa. Bili su uvereni da su počinili „savršen zločin“. Verovali su u sopstvenu moralnu i intelektualnu nadmoćnost, koja bi ih abolirala od kazne. Dvojici studenata pretila je smrtna kazna i verovatno bi i bili pogubljeni da njihov branilac nije bio Klarens Derou. U spektakularnoj završnoj reči Derou je delovanje dvojice optuženih doveo u vezu sa pogrešnim tumačenjem dela nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Derou je istakao da je Ničeova filozofija veličanstvena, neprevaziđenog rečeničnog stila. Knjiga „S one strane dobra i zla“ kritika je morala kakav čovek poznaje. Takva pravila neće važiti za Natčoveka, već neka druga, koja će sâm napisati. Nejtan Leopold nije – rekao je Derou – jedini čovek koji je čitao Ničea, naravno, ali je verovatno jedini na koga je Niče uticao na tako poguban način. Dok su njegovi vršnjaci radili na farmi i igrali bejzbol, Leopold je čitao Ničea. Za to nije imao dovoljno zrelosti. Postao je opsednut Ničeovim učenjem. Pokušao je da obične ljude upregne u ostvarenje sopstvenih namera, u skladu sa Ničeovom idejom o Natčoveku. No u tako mladom dobu Leopold nije razumeo nešto veoma važno. Niče je imao prezriv stav prema onome za šta se inače smatra da je bitno. Njegove ideje bile su filozofski san koji se ne može doslovno primeniti u životu. Moć Ničeovog Natčoveka ne leži u njegovom geniju već u njegovoj bezobzirnosti. Kao takav, izuzet je od zakona. Tako su, u svojoj suženoj svesti, mislili i klijenti Klarensa Deroua kada su počinili ubistvo. No, oni nisu bili izuzeti od zakona. Naprotiv, pretila im je smrtna kazna. Derou, međutim, nije video razlog da sudbina dečaka zavisi od pogrešnog čitanja dela Fridriha Ničea, ali i da svako čitanje ostavi neki trag na čoveka, u većoj ili manjoj meri. Ostavlja na sudiju, porotu, njega i njegove branjenike. Njihovo zlodelo ne može se, naravno, opravdati, ali bilo bi licemerno pretiti im smrtnom kaznom. Šta je s moralnom odgovornošću države ako sudi dvojici mladića za ubistvo preteći im istim činom – ubistvom. Zašto država tobože zgroženo sudi, ali naposletku čini isto – ubija. Završna reč Klarensa Deroua smatra se izvrsnim primerom uverljivih razloga protiv smrtne kazne. Dvojicu studenata sud je kaznio doživotnim zatvorom. Ričard Leb je tragično stradao tokom izvršenja kazne. Nejtan Leopold je posle trideset tri godine pušten na slobodu. Umro je od srčanog udara izazvanog dijabetesom u 66. godini. Klarens Derou bio je jedan od najvećih američkih advokata svih vremena. Preminuo je 1938. godine.
Sistem je problem. Mnogo je formalnih zahteva. Potvrda za ovo, potvrda za ono. U republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zahteva se potvrda o tome da ste živi. Zvuči apsurdno. Sve morate da dokazujete, čak i da ste živi. Pokušajte kao još golobradi da govorite o nekoj temi pred starijima, recimo o automobilima, koje izvrsno poznajete. Neće vas ozbiljno shvatiti samo zato što ste mladi, čak i ako znate svaki tip automobila koji je ikada proizveden, čak i njegove performanse. To je posledica nastojanja ljudi koji do kraja života štite svoje bedne interese, svoj sitan ćar, verujući u neko blagostanje koje im to donosi. Donosi im samo hladan grob, kao i svima. Zato treba zanemariti sitan ćar i živeti. Uostalom, da su Ameri tako razmišljali, ne bi postojao Klarens Derou i svi bismo nešto izgubili.
Znao sam da iskoristim ljudsku slabost za papirima, naročito onima na koja je udaren pečat.
„Nikad mi nije bilo jasno zašto više volite nju nego mene? Uvek sam vam govorio istinu“, reagovao je Salih na moje izlive nežnosti prema majci Emini. Ja sam se zgranuo, ali zagrlivši majku, leđima okrenut ocu, sakrio sam svoju nevericu. Emina, pomirljiva kao i uvek, odgovorila je uz smešak: „Rodila majka, nikad dečak ne može da voli oca kao što voli majku.“ Nadovezao sam se i sâm rekavši nešto o toj iskonskoj vezanosti.
Prenatalna psihologija govori o svesti deteta još u majčinoj utrobi. Najmanje sam devet meseci duže s mamom. Zatim dojenje, fizička veza, hrana od maminih izlučevina, kojom se ne prenosi samo mleko. Možemo i Frojda da uključimo. Nesvestan antagonizam sa ocem, jer stoji na putu dojenja. Istovremeno, beba koristi plač da oca osujeti u koitusu sa ženom. Naime, beba je bespomoćna i priziva majku. To su samo neki od razloga te ljubavi. Uostalom, mama nas nikad nije tukla.
U delu „O nevolji biti rođen“ Emil Sioran pripoveda o tatarskom plemenu čiji su članovi oplakivali tek rođeno dete. Kao da su prizvali čuvenu filozofsku misao da je najveća nesreća biti rođen. Rodićemo dete koje će naposletku umreti, no, nadamo se da će to biti posle nas, u detetovoj poodmakloj starosti.
Godine 1999. legendarni „Indeksi“ snimaju svoj drugi album pod naslovom „Kameni cvjetovi“, posle kultne „Modre rijeke“ iz 1977. godine. Naslove ova dva albuma duguju bosanskom pesniku Mehmedaliji Maku Dizdaru, na čije su tekstove komponovali muziku, tako dobivši instrumentalno-pesničko remek-delo. Na „Kamenim cvjetovima“ nalazi se i instrumental „Ostrvo“ autora Ivana Vinkovića, nekadašnjeg basiste „Ambasadora“. Pretežno ga čine gitarski rifovi i solo Boda Kovačevića, a ta pesma mogla bi da posluži kao „saundtrek“ za ovu knjigu. Kad bi se u budućnosti note mešale sa slovima, gde bi svako poglavlje imalo svoju temu, a cela knjiga svoju himnu, himna ove knjige bila bi „Ostrvo“.
Slušao sam je idući kroz grad, obično noću, zamenivši dnevnu svetlost sjajem uličnih svetiljki. Sve mi je lepše izgledalo, ulica, žene. Ljudi su bili mirniji, sirene se nisu oglašavale. Radno vreme odavno se završilo. Spolja sam delovao mirno, dok mi je duša nalikovala na vetrom šiban Dunav. Kamo sreće da sam imao njegovu snagu.
Toliko je napuštene dece. Čitajući delo „Emil, ili o vaspitanju“ Žana Žaka Rusoa, pitao sam se gde leži moralna odgovornost čoveka koji o vaspitanju govori sa najvišim autoritetom, a prethodno je ostavio sve troje dece u sirotištu.
Na pomenutom albumu „Indeksa“ nalazi se i džez obrada sevdalinke „Snijeg pade na behar na voće“. Aranžman je napravio klavijaturista Sinan Alimanović. U tekst je uneo jednu malu izmenu. Naime, izvorna verzija glasila je u drugom stihu: „Neka ljubi ko god koga hoće.“ Sinan se seća da je kao dečak slušao svoju nanu kako taj stih peva drugačije. Na nastupima „Indeksa“ publika je redovno bila u nesaglasju sa Davorinom Popovićem, ali „Indeksi“ su ostali dosledni, za šta im je Sinan pružio čvrsto uporište. Nova verzija glasila je: „Daruj, Bože, onom ko šta hoće, pa i meni što mi srce želi.“
XV poglavlje
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način“, počeo je Tolstoj glasom sveznajućeg pripovedača „Anu Karenjinu“, a Salih završio, prepoznavši tu specifičnu nesrećnost kao aksiom u svojoj porodici, koja je tu bila oduvek, malo zbog objektivnih okolnosti, a malo i zbog njega samog. Retko ko priznaje krivicu. Ipak, ovaj put nije njegova već Fatihova. Fatih je taj koji je presudio, iz sebi znanog razloga. Zanimljivo je kako se češće usredsredimo na mržnju, nego na ljubav, kao da je mržnja jače osećanje, uprkos činjenici da nam se samo desi, da je trpimo, samo je osećamo. Za razliku od ljubavi, gde je neophodna velika aktivnost, rad, zasluga. Ipak, ljubav i dalje kaska za mržnjom koja nam se samo desila i uglavnom je aktivnost nečeg ili nekog drugog. Kad pojedinca proširite na društvo, dobije se istorija ratovanja, krvoprolića, vođena jednim iracionalnim osećanjem – mržnjom. Daleko razornija, mržnja ubija sve što ljubav izgradi. Ipak, osam milijardi ljudi je na planeti Zemlji, tako da nam ostaje, koliko god opšte mesto bilo, da verujemo u ljubav.
Fatih je dugo živeo sa uverenjem da njegove radnje prolaze bez posledica, bilo dobre, bilo loše, jer nije imao svedoke života van svoje porodice. Mogao je da mašta i domaštava, smišlja i izmišlja. Nikog nije bilo da to čuje. Bio je otelotvorenje replike Spensera Trejsija u filmu „Naslediće vetar“: „When you go to your grave, there won’t be anybody to pull the grass up over your head. Nobody to mourn you. Nobody to give a damn. You’re all alone“. Bio je sasvim sam, otud i laž u kojoj je istrajavao.
„Ceo moj život sad počiva na uverenju da usamljenost, daleko od retke i čudne pojave, predstavlja središnju i neizbežnu činjenicu ljudskog postojanja.“
Ova rečenica iz kratke priče „Božji najusamljeniji čovek“ Tomasa Vulfa preuzeta je kao prolog u scenariju Pola Šredera za „Taksistu“ Martina Skorsezea. Sâm naslov priče pominje Travis Bikl (Robert De Niro) u jednom od monologa: „Usamljenost me pratila celog života. Svugde. U automobilima, barovima, na trotoarima, u prodavnicama. Ne mogu da pobegnem. Ja sam božji najusamljeniji čovek.“ Kao što je i Vulfova kratka priča pisana u prvom licu, tako je i Skorsezeov i Šrederov film, studija o usamljenosti u prvom licu. Travis je prisutan u svakoj sceni osim jedne u kojoj se prikazuje upravo ono što bismo videli njegovim očima – ženu i progonitelja od kojeg bi je trebalo spasiti. Ovakav vid filmskog pripovedanja analogan je književnom pripovedanju (anti)junaka u prvom licu. Oba dela, kratka priča i film, vuku koren iz romana „Zapisi iz podzemlja“ Dostojevskog. Roman postavlja temelje egzistencijalizma na kojima niču savremeniji romani poput „Mučnine“ Žana-Pola Sartra ili „Tunela“ Ernesta Sabata. Svako od ovih široko uticajnih remek-dela ispričano je u prvom licu, a kao središnji motiv imaju usamljenost glavnog lika. Protagonista sa kojim se gledalac poistovećuje, postaje nepouzdani pripovedač i dok se gledalac osvesti, protagonista postaje antagonista. Junakovo delanje često je upravljeno na muškarca kojeg doživljava kao prepreku na putu ka ženi koju ne može da ima.
Dvadesetšestogodišnji žilavi momak, „čak zgodan, umirujuće spoljašnjosti i razoružavajužeg osmeha“, može da predstavlja bilo kog od likova iz pomenutih književnih dela, ali „iza tamnih očiju“ krije se frustracija prazninom i usamljenošću. Lik luta i na kraju tone u pročišćavajuću destrukciju. Radnje koje junak preduzima posmatrač često smatra opravdanim, ali samo usled obmane. Sa njim smo i podržavamo ga kao sebe same. Znanje o ratnoj ili nekoj drugoj destruktivnoj prošlosti, kao i nerazumevanje ljudi koje sreće čini sredinu okidačem junakovog već poljuljanog mentalnog stanja.
„Džoker“ je sve ono što predstavlja Travis, kao i njihovi egzistencijalistički prethodnici. Junak sa istorijom mentalnih bolesti vrši nasilan čin. Društvo ga zatim osuđuje. Međutim, da bi ga osudilo, neophodno je da ga prethodno prihvati. Artur Flek nije prihvaćen. Za društvo je nevidljiv. Pokušaj da postane vidljiv suočava ga sa birokratskim košmarom zdravstvenog sistema. Živi alter ego u deluzijama, dok ne učini drugi, još nasilniji čin i postane ono što zaista jeste – Džoker, arhinemezis Brusa Vejna.
Što se Fatih više poistovećivao sa ovim likovima, to je bio udaljeniji od stvarnosti. Usamljenost je činila da postane nestvaran. Ali nijedno stanje nije nepromenljivo.
Roman “Duše”
IX – XIV poglavlje romana
Sledeći nastavak
Roman „Duše“, reč autora
Dosta onoga što bih napisao delim sa pripovedačem u romanu iz prvog lica; dakle, već se nalazi na stranicama knjige. Roman sam napisao zbog duga koji imam prema književnosti. Bojim se da nisam ni blizu da ga vratim.
O čemu se u romanu zapravo radi? O priči koja bi mogla da se sažme u nekoliko rečenica, poput Čehovljevih priča (bez namere poređenja, razume se), koje uvek, skoro poput kakve biblijske sentence, imaju tradicionalnu podelu, sukob u sredini – koliko god bio trivijalan, jer ljudski postupci često pomeraju granice imaginacije – i na kraju moralnu poruku. Likovi mogu biti svakodnevni. Drama je kao život, samo lišen dosadnih delova, kako bi rekao Alfred Hičkok. Najbolja definiciju drame još od Aristotela. Otud je roman kratak; da pripada američkoj književnosti verovatno bi bio smatran tek novelom.
Dakle, junak je u sukobu sa ocem ili autoritetom koji oponaša oca. Rešenje drame nije svojstveno akcionoj književnosti ili filmu, ali pozajmljuje dobar deo. Otud onaj, skoro pa jeftin deo romana. Otud i pripovedanje u trećem licu.
Od čitanja romana „Nema zemlje za starce“ imao sam želju da preuzmem strukturu u nekom svom potencijalnom delu, gde je pripovedač istovremeno i lik u romanu, pa uporedo pratimo i njegovu ispovest u prvom licu. Ako već kradem, da kradem od najboljih, što bi rekao Vudi Alen. Još jedna stvar izvire iz romana Kormaka Makartija – veličanstvena adaptacija braće Koen. Braća Koen su uvek režirala svoja scenarija, jedina dva filma po tuđem materijalu su „Nema zemlje za starce“ i film „O brate gde si?“. Potonji je, kako to kažu u Holivudu, vrlo labava adaptacija Homerove „Odiseje“. Zašto ovo pišem? Ovaj put ću citirati Umberta Eka, kad je rekao da svaki pisac početnik krene sa pisanjem u nameri da napiše nešto jednako veliko, poput „Odiseje“. Razočaranje nastaje kad shvati da to njegovo delo nije ni približno veliko. No, motiv ostaje. Jer bilo koji drugi motiv ne postoji. Štaviše, ludost je pisati danas, umetničku ili kakvu drugu prozu.
Vratimo se braći Koen. Prolog u romanu koenovski je momenat u strukturi priče – film „Ozbiljan čovek“. Naime, priča iz prologa nominalno nema veze sa radnjom, služi samo da doprinosi atmosferi i pisana je drugačije od glavnog toka priče. Zapravo, svako drugo poglavlje napisano je drugačije, bar je takva bila namera. U profanijim delovima romana, postoji skoro ista tripartitna podela likova. Ovaj put to je linčovski momenat – „Izgubljeni autoput“. Naime, Otac i dva sina sele se u ambijent primitivnog podzemlja i ono što sin apstraktno uradi u neparnim poglavljima, zaposleni uradi konkretno u parnim poglavljima. Moj pokušaj uvođenja uticaja filma na književnost, nešto kao obrnuti D.V. Grifit. Ipak, jasno je da u početku beše reč. Kad dolazimo i do četvrte bitne reference za mene i moj roman, a to je centralni motiv u tri, po mom mišljenju, najveća dela svetske književnosti: Sofoklov „Kralj Edip“, Šekspirov „Hamlet“ i „Braća Karamazovi“ Dostojevskog – oceubistvo. Vođen tim motivima napisao sam ono što sam najbolje znao i ne tvrdim da je dobro, ali verujem da je čitljivo.
Dakle braća Koen, Dejvid Linč, citati Alfreda Hičkoka, Vudija Alena i D.V. Grifita. Kormak Makarti, Sofokle, Šekspir i Dostojevski. Ovo predstavlja recept za pisanje romana; pogledate filmove ovih velikih autora, pročitate dela ovih velikih pisaca, dodate malo autofikcije, jer (novi citat) Felini je rekao da je sva umetnost autobiografska, kapnete dodir Milera, (i Henrija i Artura) i ukrasite psihologijom likova Ernesta Sabata te napišete roman. Bilo bi lepo i kad bi ga neko pročitao. I to je sve što vam treba.
Da zaključim sa motivima estetske i etičke vrednosti kakve nudi samo književnost i u dobroj meri film. Za estetske vrednosti, sud prepuštam ljudima koji estetiku bolje razumeju od mene – svima koji se usude da pročitaju roman. Za etičke vrednosti – bez namere otkrivanja radnje – pokušao sam da predstavim žrtvovanje – čoveka možda sužene svesti, ali za one koje istinski voli. Za one koji su bolji ljudi od njega, što je, verujem, zaboravljena veština.
“Duše” – roman Hajrudina Aginčića IV napisao/la Hajrudin Aginčić dana
Pregled tekstova autora – Hajrudin Aginčić →