Uvodne napomene
Kur’an je sveta knjiga islama, objavljivana u razdoblju od dvadeset tri godine, poslednjem u nizu Poslanika, Muhamedu s.a.v.s., posredstvom meleka Džibrila (arhanđela Gavrila). Objava je na arapskom jeziku, svetom jezikom muslimana, koji su govorili i danas govore, u klasičnom ili dijalekatskom obliku, muslimani, ali i hrišćani, Jevreji te mnogi drugi koji vode poreklo sa šireg području na kome su nastale sve tri abrahamske religije. Muslimani sa nearapskog govornog područja u nepovoljnijem su položaju; ne govore arapski već koriste Mushaf, prevod Kur’ana sa tumačenjima, na svom maternjem jeziku.
Naslov knjige dugujem višeznačnoj reči u najpoznatijem prevodu Kur’ana na bosanski/srpski jezik, bosanskohercegovačkog teologa i učenjaka Besima Korkuta. Polisemija reči nafs, uvek isto napisana, u navedenim ajetima označava sopstvo, ličnost, ali i tri varijacije duše otelotvorene u našim likovima. Da li sam uspeo u nameri da ih predstavim, ostaje na čitaocima da procene.
Pripovedač u prvom licu te njegova ispovest izmišljeni su, razume se. Uza sve to, ne samo da može, nego i mora biti takvih osoba kao što je naš pripovedač; setićemo ih se ako malo napregnemo pamćenje.
„I kunem se dušom koja sebe kori“, Kur’an, Sura LXXV:2;
„A ti, o dušo smirena“, Kur’an, Sura LXXXIX:27;
„Ja ne pravdam sebe, ta duša je sklona zlu, osim one kojoj se Gospodar moj smiluje. Gospodar moj zaista prašta i samilostan je“, Kur’an, Sura XII, Jusuf: 53.
PROLOG
Čuje se ezan. Akšam. Vrijeme je za iftar sedmog dana mjeseca ramazana u kući Akina. Hladno je decembarsko veče. Vlažan, težak snijeg prijeti da potpuno obori drvenu ogradu koja dijeli Akine od Aginčića.
„Ako nam šta ne bude od Boga, od gladi neće“,
rekao je Rahim. Završivši iftar, obukao je dugačak, crni grombi-kaput. Ovoga puta namaz će obaviti u džamiji. Policijski je sat. Mrak je uveliko pao, iako nema ni čet’ri. Jak je mraz. Na Rahimovoj bradi, još vlažnoj od abdesta, dugačkoj kao šaka stisnuta u pesnicu, uhvatilo se inje. Zavejanom avlijom, pa kaldrmom, Rahim se uputio ka džamiji. Drugih džematlija nije bilo. Njegova žena Razija pojurila je za njim ne bi li mu dala vunenu kapu, ali je Rahim već odmakao. Nije se dovoljno utoplila da bi išla dalje, a dozivanje je bilo uzaludno zbog huka vjetra. No, izlazak nije bilo uzaludan zbog onoga što je vidjela.
Probijajući se kroz kijamet, u bijelom ogrtaču nalik na jamboliju i sa kalpakom na glavi, jahao je Džemal na bijeloj kobili. Sve je bio bliži njenom mužu. Brzim koracima Razija se vratila u toplo ognjište. Prilično se uznemirila.
„Sakrij se, evo ga Čergar“,
rekla je, uzevši Hamidu čimkani tanjir iz ruku. On još nije završio iftar, pa ga majčine riječi nisu previše uzbudile, dok je Razija bila van sebe.
„Gdje?“ „Približava ti se babu, na konju je, sâm, vjerovatno tebe traži.“ „Može naći samo belaj.“ „De, sakrij se.“ „Samo za tvoj hatar, majko“,
odgovorio je Hamid umirujućim tonom i poljubio je u obraz.
„Idi iza kuće, u ostavu.“
Hamid se uputio ka ostavi, pedesetak koraka iza kuće, stazom od utabanog snijega. Uspjeo je da ponese ogrtač u kojem je bio „belgijanac“ brauning, sa devet metaka.
Rahim je blago pognute glave odolevao vejavici, kad ga je prenuo bat konjskih kopita kroz prtinu. „Đe ti je ono partizansko kopile?“ viknuo je Čergar sa kobile, sve vrijeme prezrivo gledajući Rahima u lice. Ovaj je podigao glavu i upravio pogled ispod obrva ka Čergaru, otklonio rever kojim je pokrivao usne, spustio ramena zgrčena od mraza i rekao: „U kući je, a ti utomi zort, spremi taj handžar sa pojasa, pa se uputi ka mojoj avliji. Samo pazi, nemoj da ga izvučeš prekasno.“ Rahim je još jednom pogledao Čergara, pa kobilu i nastavio put bez osvrtanja. Sa rukama za pojasom, ovaj ga je ispratio pogledom dok se udaljavao, pa pogledao ka Akina avliji. Zaboravio je da pita Rahima šta radi na džadi za vrijeme policijskog sata, ali budući i sâm musliman, znao je odgovor. Zbunilo ga je mirno držanje Rahima suočenog sa pretnjama upućenim sinu. Sâm i naoružan samo hladnim oružjem, Čergar je postao podozriv. Kao da su ga očekivali. Zamislio se još malo, pa jako povukao uzde; kobila se propela i dala u galop. Prošavši Rahimovu kuću, još jednom se osvrnuo ka njoj. Pošto je uskoro uminuo i posljednji zvuk konjskih kopita, ulica je ponovo utonula u tišinu. Oni koji poste, polako su završavali svoje iftare.
I poglavlje
Oduvek lepršav, Adem bi posle kupanja vežbao u toploj sobi, ograničenog pogleda na svoje još nedovoljno razvijeno telo. Probao je katu za zeleni pojas u karateu. Polaganje se bliži. Majka Emina i nana Mevlida posmatrale su ga uplakane. Telo mu je bilo puno ožiljaka od šaka i kaiša. Adem je u sportskom zanosu. U uglu sobe je novogodišnja jelka. Akini je nisu sklonili, iako je odavno prošao Božić. Običavali su, dece radi, da je postave neposredno pre i sklone odmah posle novogodišnjih dana. Nani Mevlidi bilo je svejedno. Nije marila za kaurske praznike.
Oglasio se stari crni telefon. Ademov razredni starešina. Zahteva da razgovora sa Salihom. Iznad telefona je mali plutani zid išaran ispisima hemijskom olovkom važnih brojeva telefona i ponekom slikom. Jedna od njih bila je retka crno-bela fotografija hafiza Rahima Akina, Salihovog đeda. Bio je krupan čovek, sa ahmedijom na glavi i dugačkom bradom. Senka mu je padala na oči. U gornjem uglu slike nazire se minaret Ibrahim-pašine džamije iz 17. veka. Umesto po asfaltu, korača po zemlji. Sa strane su dvorišne tarabe od letava. Po koraku i pogledu reklo bi se – Hafiz se nerado slika.
Salih je spustio slušalicu. Pada mu senka na oči, slična onoj na đedovom licu pedesetak godina ranije. Dvanaestogodišnji sin Adem nije opravdao neke izostanke u školi. Prijavio je daleko bolje ocene nego što jesu. Salih se rasrdio, ustremivši se na rasparenog Adema. Nije stigao ni da se dokraja obuče. Otac ga je skinuo i dva puta udario otvorenom šakom po licu. Kako je padao, Salih ga je još jednom udario i potom zgazio đonom kućnih papuča. Adem je ležao nag i uplakan. Salih ga je uhvatio za vrat i odvukao ka baštenskim vratima. Napolju je bilo ledeno.
Petnaestak godina kasnije, Fatih je ćutao. Mislio je na Saliha. Kako je moguće da nikada nije porazmislio o sebi? Pitao se o ljubavi dece prema majci, dženetskoj huriji, a nije o njihovoj mržnji prema njemu, ocu? Zamislio je razgovor koji se nikad nije vodio.
„Nije da mi tebe manje volimo od mame“, pokušao je Fatih, „samo je kazna koju si nam određivao – Ademu češće – bila nesrazmerna nestašlucima koje smo pravili. Da li si morao da izbaciš golog Adema napolje iz kuće po snegu i mrazu? Zbog nekoliko ocena i izostanaka iz škole?“
„Mlad čovek je idiot, Fatih, kao što sam rekao. Mrzim laž, naročito kad je saznam od drugog.“
„Bio je nag! Imao je samo dvanaest godina, pobogu. Za šta je mogao biti kriv da ga tako kažnjavaš?“
„Prekini! Laži se mora stati na put. To je bila opravdana kazna.“
„U redu“, odgovorio je Fatih suznih očiju.
Znao je Fatih da ni sâm tada ništa nije učinio za Adema. Ogromnost kazne i doživotne Ademove ožiljke shvatio je tek mnogo kasnije.
Voljena majka dva brata bila je inženjer geodezije. Postala je tehnički direktor građevinskog preduzeća sa svega 25 godina. Kao kadrovski stipendista, radila je u preduzeću jedanaest godina po završetku studija. Urbanističkim izmenama grada pokazala se dorasla prilici i odgovornosti. Ostala je u preduzeću „Beton“ pet godina pošto je samoupravna država izdahnula povukavši sa sobom i samoupravna preduzeća.
Mnogo bitnija od majčine karijere bila je njena uloga majke. Ustajala je pre svih, odlazila u postelju poslednja. Fatih i Adem nisu bili uskraćeni ni u čemu, od obroka do hirova. Obojica su se često pitala kako ova sjajna žena uvek ima na raspolaganju više vremena od ostalih. Nije ona bila uobičajena žrtva patrijarhalne sredine. Nije se njena vrednost merila time koliko može da istrpi muškog ugnjetavanja, kao što je bilo s mnogim njenim savremenicama i ženama pre njih. Ništa od toga. Njena vrednost imala je pozitivan predznak, te iako je tu i tamo trpela muška ugnjetavanja, nije se mnogo opterećivala time. Fatihu i Ademu često je govorila da je takav stav nasledila od svoje majke, koja je gradila pruge po Jugoslaviji, čak i po sopstvenom zemljištu, koje je ta velika država prethodno nacionalizovala. Emini je ipak bilo lakše. Ono što je njena majka gradila svojim rukama, ćerka je činila svojim umom i zanatom geodete (primer evoluciono ispravnog odnosa roditelja i dece). Na suprotnom kraju spektra stoji destrukcija, daleko češća u ovim primarnim odnosima. Fatih i Adem, „zahvaljujući“ ocu, primer su ovog drugog.
Plahovite naravi, prelepog duha, otvoren i srdačan, bez skrivenih namera, Adem je uvek bio Fatihov zaštitnik. Braća su delila sudbinu, ali je Adem mnogo više propatio. Lepota njegovog duha imala je uporište u eksplozivnom temperamentu. Kao da je instinkt znao ono što duh nije i tako se brinuo za opstanak. Takav karakter suvišan je u svetu punom nasilja. Ako je temperament sredstvo kojim telo reaguje na karakter, Adem je svojim nevoljnim reakcijama potvrđivao da nasilje nije zaslužio.
II poglavlje
Već starinski telefon u malom, iznajmljenom Fatihovom stanu u suterenu oglašava se razdražujućom zvonjavom. Beli bežični telefon postao je glavno komunikaciono sredstvo jer mobilna mreža zakazuje, iako je stan tek nekoliko stotina metara udaljen od Glavne pošte u Takovskoj 2. Advokat, na početku karijere, uključuje slušalicu moleći Boga da je u pitanju službeni, a ne privatni poziv. Međutim, uviđa da je poziv već upućen i da molitva nema smisla jer se prošlost ne može promeniti.
„Dobar dan, ovde kol-centar Advokatske komore. Da li je to advokat Akin?“
Fatih je odgovorio potvrdno i pristao na igru koju je započeo bezličan ženski dispečerski glas. Igra ima za cilj da ubedi pet i po hiljada advokata u Beogradu (minus desetak onih koji su, kao i policija, već korumpirani) da u dodeljivanju službenih odbrana nema korupcije.
„Možete li da prihvatite službenu odbranu pred dežurnim tužiocem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu? Što je pre moguće. Krivično delo 246 iz KZ-a. Okrivljeni je Luka Zavišić. Adresa, kao što znate, Katanićeva 15?“
„Mogu, naravno. Hvala na pozivu“, odgovorio je advokat.
„I ne zaboravite: ukoliko se pojavi izabrani branilac, povucite se, ali prethodno predajte troškovnik“, dodao je isti ženski glas, ovog puta malo manje bezličan.
„Hoću, ne brinite. Doviđenja.“
Pet je meseci od kada je Fatih položio pravosudni ispit i upisao se u imenik advokata Advokatske komore Beograda. Supruga Kristina, divna brineta bele kože, gotovo savršeno simetričnog lica, nalik na filmsku divu iz šezdesetih godina dvadesetog veka, uverila je muža da kancelariju prijavi u stanu, jer novca su imali jedva za svakodnevni život. Najam dodatnog prostora zahtevao bi debeo zajam. Iako zainteresovan za pravo, naročito krivično, Fatih se još nije osvedočio u to da je isplativo. „Interes“, imenica kojoj se odavno dodaje pridev „materijalni“ i samo se takav podrazumeva, čak i kad se izričito ne doda, dolazi od latinske reči inter esse, što znači biti između, te izvorno znači izuzetno zanimanje za nešto, nevezano za materijalnu dobit od toga. Fatih je bio u pravu, koliko je mogao, dok nije uvideo da se od nečega mora živeti. Od trenutka kad se oženio, samo je o tome i razmišljao.
Prolazeći Takovskom, Krunskom, Ulicom kneginje Zorke, Nikolaja Krasnova i naposletku Katanićevom, razmišljao je o tome da bi voleo da se ipak pojavi izabrani branilac i liši ga neprijatnosti odbrane dilera koji je verovatno previše glup da sakrije od policajaca drogu koju rastura, a ovi su, opet verovatno, dobili dojavu o ovom nesrećniku. Setivši se malopređašnjeg razgovora s dispečerkom iz Komore, pomislio je kako je praksa da okrivljeni ima dva branioca, jednog izabranog, jednog po službenoj dužnosti, postala toliko rasprostranjena da je morala posebno da mu naglasi da se povuče ako se izabrani branilac pojavi. Advokati po službenoj dužnosti nisu želeli da odstupe jer su ili sumnjali da je izabrani advokat zaista slobodno izabran, što je manje verovatno, ili zato što nisu spremni da se odreknu naplate troškova, što je verovatnije. Njihov disciplinski prekršaj svakako postoji, jer izabrani advokat pravo je u koje se ne dira. Fatih nije mario za sitna podmetanja, verovao je u odbranu i slobodan izbor svakog, pa i okrivljenog. Barem je tako naučio, jer iskustva još nije imao.
Okrivljeni Luka Zavišić držao se bezbrižno, kao da nije okrivljen za krivično delo. Uhvaćen je in flagranti u posedu 3 grama kokaina, za šta je zaprećena kazna od najmanje tri godine, pa ipak situacija je više podsećala na prekršajni nego na krivični postupak. S obzirom na to da se krivično delo lakše brani od prekršaja, a teže dokazuje, kao i da se počinioci prekršaja često uhvate na delu, branilac Fatih posavetovao je branjenika da prizna delo (ali ne ono za koje se tereti) i da sledstveno tome dobije novčanu kaznu ili uslovnu osudu. Luka je pogledao advokata i upitao:
„Kako to misliš da izvedeš?“
„Moraju da dokažu da si nameravao da prodaš drogu, a to ne mogu“, odgovorio je advokat. „Namera je važna, što bi rekao legendarni El u filmu Jackie Brown, a ti je nisi imao ili bar to ne mogu da znaju. U svakom slučaju, pretpostavljam da bi te suđenja izmorila, makar bilo samo jedno, tako da idemo na delo iz člana 246a, a to je puko držanje opojnih droga. Tvoje je samo da priznaš takvo delo, uplatiš novčanu kaznu i kraj.“
„Nije loša ideja, ali među nama, imao sam nameru, što bi rekao Sem El, moj omiljeni badass motherfucker u filmovima za sva vremena. Legenda. Kupio si me kad si pomenuo film Jackie Brown.“
„Nameru zadrži za sebe. Sjajan film, netipičan Tarantino po knjizi Elmora Leonarda. Svakako vrhunski. U središtu su mu likovi više nego radnja.Sporazum?“
„Sporazum!“
I sâm filmofil, Fatih je ostao zatečen. Poput Pitera jebenog Bredšoa Luka obožava Džekija Brauna, priznaje nameru i zanimanje (u koje Fatih ipak nije sumnjao) te saopštava da ga je kupio filmom. Dva čoveka, sa dve strane zakona, spaja manje poznat film čuvenog reditelja. Dobro, spaja ih i dispečerka advokatske komore. Novopečeni i za sad jedini klijent advokata Fatiha dogovorio se o detaljima sa svojim braniocem. U ponedeljak će javni tužilac sastaviti sporazum oko kojeg su prethodno sklopili sporazum. Luki će isteći vreme zadržavanja u pritvoru i zaokružena je non zero sum game. Svi dobijaju. Dvojica filmofila pružili su ruku jedan drugom u nameri da se raziđu.
„Ništa ti nisam dužan?“ upitao je Luka držeći ruku svog branioca.
„Nisi, sve je u redu, platiće tužilaštvo“, odgovorio je Fatih dok je slobodnom rukom pružao posetnicu.
„Faruk…?“ izgovorio je Luka ime branioca, iznova pogrešno, pošto su prethodna dva pokušaja u zgradi završila jednako jadno.
„Fatih!“ ispravio je branjenika i u stilu pomenutog Ela, dodao: „Naučićeš.“
Luka je to shvatio baš onako kako mu je upućeno – kao pretnju.
„Videćemo se u ponedeljak, a nadam se da će ti advokat i ubuduće zatrebati. Ne za odbrane od krivičnih dela, razume se“,
rekao je Fatih, pokušavši da ublaži neočekivanu napetost. Istina, ispravljao bi ljude kad bi mu pogrešili prezime ili ime. Radio je to već odavno, a samo je prvih nekoliko puta bilo pretnje u glasu. No, navika je ostala.
„Vidimo se, branioče“, odgovorio je Luka, ovoga puta ironično. Konačno mu je pustio ruku, pa dodao: „Možda te preporučim dalje.“
Fatih je sad razumeo kako se njegov branjenik osećao nekoliko trenutaka ranije.
Sjajan početak branilačke karijere, rekao je Fatih u sebi, dok je izlazio iz zgrade u Katanićevoj. Idući Makenzijevom do Slavije, pa Beogradskom do Pravnog fakulteta i sve do Svetogorske, pomišljao je da bi trebalo da spusti gard u odnosu na svoje klijente. Ne previše, jer bi izgubio distancu, ali opet ne da bude na ivici incidenta svaki put kad brani nekog klijenta. Iako je ovde posredi bio kolega filmofil, shvatio je da mora mnogo da radi na svom branilačkom mozgu.
Iako je već nekoliko meseci advokat, Fatih, i dalje ne zarađuje. Troškove sa prve službene odbrane može da očekuje tek posle donošenja presude ili pošto sud prihvati sporazum o priznanju krivičnog dela. Dotad, po ko zna koji put poniženje i traženje novca od brata. Adem je, u punom sjaju, zahvalnost prenosio na Fatiha, jer mu je brat pružao priliku da učini dobro delo, te je uvek, bez izuzetka, slao novac. Opterećen megalomanskim idejama, a praznih džepova i odskora oženjen, Fatih je trezveno razmišljao. Pročitao je da je i Čehov, lekar i veliki pisac kratkih priča i drama, često pozajmljivao novac od brata. Našao je sličnost sa velikim Rusom, iako, zasad, Fatih, ni po čemu nije bio velik. Istina, mnogo je čitao, tako je u Čehovljevim pismima i našao ovaj podatak, ali time je samo opravdao svoj parazitizam. Bio je parazit dok je čitao Čehova, a parazit je i sad, kad zastupa dilera.
Da bi odškolovao svog potomka kao advokata, neophodno je da imaš novac za to. Advokatura je povlašćeno, ali nesigurno zanimanje. Ne staraš se samo o tome da dobro obaviš posao nego i kako da uopšte dođeš do posla. Trpiš niz provera znanja pred raznim institucijama. Sva koštaju. Čak i da prođeš sa minimalnim troškovima, ostaje pitanje klijenata. Napravićeš posetnice, preporučivaćeš se na ulici deleći ih, postavićeš eventualno neki jednostavan sajt kao reklamu, ali algoritmi ne dozvoljavaju da budeš vidljiv (osim ako ne platiš) pa ćeš moliti Boga da ti u prvih godinu dana neko uđe u kancelariju, ako je uopšte imaš. Advokatima kod kojih si prethodno radio kao pripravnik oduvek si bio smetnja. Sve i da si dobro obavljao posao. Mogao bi da im otmeš klijente i otvoriš vlastitu kancelariju preko puta njihove. Za znanje ionako smatraju da si im ga ukrao. Sad si sam!
Sve ove misli prolazile su mu kroz glavu, dok mu je hladna i sitna novembarska kiša natapala pohabani kaput. Pitao se: Da li sam se zaista prijavio za ovo?
Očigledno nisam povlašćen. Istina, nećemo gladovati, bar ne dok brat šalje novac. Ali ima on i svoj život. Zašto bi mi Kristina rodila dete kad ne mogu ni njoj da obezbedim lagodan život? Veruje u mene. Odlučila je da provede život sa mnom. Možda je ovo sujeta? Nafaka će doći, kako moj brat uvek kaže. Ne brinem se ja za nasušni hleb, nego za luksuz. Svi advokati koje znam imaju ga, čak i moji vršnjaci. Zašto ne bih i ja? Gandi je rekao da svet ima dovoljno dobara za svakog od nas, ali nema dovoljno za pohlepu nekih od nas. Možda sam i ja pohlepan? Hoću da me Kristina zauvek voli i da uživa. Malo poslovnog uspeha ne bi škodilo. Šta sam ja? Šta imam? Šta predstavljam u očima drugih? Možda ta pitanja nisu umesna? U središtu uvek imaju to prokleto JA. Ljubav prema sebi uvek je sebičnost. Zašto je to svima polazna tačka? Samo je ljubav prema drugom – LJUBAV.
Deo novca koji mu je brat poslao ostavio je za proslavu prve godišnjice braka sa voljenom Kristinom. Veći deo dao joj je kasnije, prećutavši činjenicu da to nije zarada. Ne znajući da službene odbrane ne plaća okrivljeni, već da se čekaju i po nekoliko meseci od države, Kristina nije ni slutila da je novac pozajmljen, te ga je odložila u novčanik, poljubila muža i rekla mu: „Pričaj!“
III poglavlje
Zovem se Fatih Akin. Ne, nisam poznati nemački reditelj turskog porekla čije sam filmove u međuvremenu upoznao. Ne znam da li bih voleo da sam on ili neko drugi, kao što ni ne znam da li imam ličnost za traćenje da uopšte poželim da sam neko drugi. Istina je da volim filmove i da je poziv filmskog reditelja verovatno najlepši na svetu. Za nas manje nadarene papir je možda bolji izbor jer, za razliku od celuloida, trpi sve, a, uostalom, i jeftiniji je.
Rođen sam 29. juna 1990. godine. Pošto sam pročitao „Detinjstvo, dečaštvo, mladost“ velikog Lava Tolstoja, zadivilo me je kada je stao posle prvih nekoliko podataka o sebi i rekao da je to poslednje što će napisati a da se u napisano nije lično osvedočio. Rečeno mu je, naime, da je tako bilo. Koliko nepotpuno znamo o svom životu svedoči činjenica da nam biografija počinje nečijom pričom o onome što se zbilo. Posle svega što sam pogrešno naučio, retroaktivno sumnjam u sve. Ovu ispovest neću pokušati da preoblikujem u priču ili roman, jer to ne umem. Posredi je puka ispovest i ništa drugo. Nisam pisac po struci. Možda skriboman po pozivu, u najboljem slučaju. Skrećem pažnju mogućim čitaocima da iako imam potrebu da pišem, niko nije obavezan da čita moje pisanije.
Rođen sam i odrastao u gradiću u jugozapadnoj Srbiji, u oblasti zvanoj Sandžak među muslimanima, a Raška među Srbima. Koliko je cela oblast iseljenička govori šala legendarnog Pređe Vušovića: „Nije svet mali, nego je Sandžak veliki.“ U Srbiji, Sandžak je verovatno najiseljeničkiji deo, jer ljudi već šezdeset godina beže trbuhom za kruhom ili mozgom za dostojanstvom.
Adem, moj stariji brat, često kaže da prvih devetnaest godina svog života baca u zaborav. Tokom naših prvih devetnaest godina nije se dešavalo ništa. Bilo da ste rođeni 1956, 1961, 1988. ili 1990. godine dešavanja počinju tek pošto se vratite u varošicu. Ukoliko ste prethodno otišli, razume se. I traju vrlo kratko. Onda ponovo krene razdoblje nedešavanja i tako do smrti. Opet, retko ko propusti priliku da kaže da je poreklom iz idiličnog gradića na ušću dveju reka, čak i ako samo roditelji ili jedan od roditelja vode poreklo odavde. To je usud malih gradova. Odnos ljubav-mržnja, čak osećanje krivice što ste otišli, čak možda sramote.
Pripovedanje u trećem licu savetuju veliki pisci poput Orvela, Murakamija i Kinga, osim ako pišete autobiografiju. Salman Ruždi, međutim, prokaženi pisac (u muslimanskom svetu) „Satanskih stihova“, čak i svoju autobiografiju „Džozef Anton“ piše u trećem licu. No, to su pisci, ja nisam. Najviše sam nalazio sebe u romanima pisanim u prvom licu. „Zapisi iz podzemlja“ Dostojevskog, Sabatov „Tunel“, Sartrova „Mučnina“, ali i film „Taksista“ u kome je protagonista, De Niro, u svakom kadru od početka do kraja. Sve što je uticalo na mene izašlo je iz patine egzistencijalizma u kome se govori samo iz prvog lica. U ovom tekstu, supstanca niče iz obraćanja samom sebi.
Ničeg novog pod suncem. Dok pišem ove redove verovatno najprodavanije knjige jesu one iz Knausgorovih ciklusa „Moja borba“ i „Kvartet godišnjih doba“, intimna ispovest iz prvog lica u ukupno deset tomova. Iscrpeo sam sve izgovore i ostaje činjenica da ovo pišem zarad samog sebe. Ceo život se osećam loše. Ovo je pokušaj da se osećam bolje.
Sećate se Breda Pita u filmu „Borilački klub“: „Mi smo srednja deca istorije. Bez svrhe i mesta.“ Možda Edvarda Nortona u „Dvadeset petom satu“: „Jebem ti ovaj grad i sve u njemu.“ Do 2009. godine bilo je upravo to. U masi je toplo, ali smrdi. Iluzija sigurnosti biva narušena prvim sukobom sa nekim nepoznatim, jer, zbog teskobe grada, do tada ste uvek u sukobu sa nekim koga poznajete. Najpre sa roditeljima, pa sa prijateljima i komšijama, dok ne iscrpite sve ljudstvo. U tom mikrosvetu, opasnost preti od istosti. U velikom gradu od nepoznatog. Nepoznato, uzrok ksenofobije, bilo seljaka, bilo građanina, ono je što nas je čekalo u Beogradu. Islamofobija, ponajpre.
Prvih pet godina života gotovo da se i ne sećam. Pamtim za roditelje traumatičnog događaja suneta mog brata i mene. Za mene je bio bolan, ali ne i traumatičan. Sunet je obred uklanjanja viška kože sa penisa malog deteta. Lišen ritualnosti, po čemu se razlikuje od krštenja kod hrišćana, ne predstavlja nikakvu inicijaciju ili uvođenje u islam. Posredi je hiruški zahvat odstranjivanja kože koja bi, ako bi ostala, prelazila preko otvora na penisu odakle izlazi mokraća ili sperma i tako uzrokovala infekcije čestim trenjem. Stručno nazvana cirkumcizija, vrši se bez anestezije. Iako bolna, izuzetno je unosna, ali ne za hirurga, već za nas, decu: naime, te 1995. godine, zaradio sam nekoliko legendarnih plavih novčanica sa likom Klare Šuman, moje prve ljubavi.
Godinama smo odlazili na more u Ulcinj, prelep grad na crnogorskom delu Jadranskog mora, naseljen pretežno Albancima. Govorili su se albanski i srpski jezik, čuo se ezan sa džamija, jeli se ćevapi, pešačilo se po užarenom pesku i uživalo. Bilo je divno. Besneli su ratovi i inflacija, teško se živelo i prava je umetnost bila to što nam roditelji nisu preneli traume takvog života. Mi, deca, o teškom životu nismo znali ništa. Nije bilo međuetničkih napetosti, iako se kasnije ispostavilo da ih je ipak bilo. Kako god, iz ličnog iskustva ne znam baš ništa o nacionalizmu. Čekao sam odlazak na more, radovao se ulcinjskom pesku i slušao albume „Longplay“ i „Beskonačno“ Plavog orkestra. Na potonjem je bila pesma „Azra“, moja druga ljubav.
Vreme posle 1999. nije donelo kraj traumama naših roditelja. Zanimljivo da reč trauma dolazi od grčkog naziva za ranu. Nemačka reč za san je „traum“. Sledi da je san rana, odnosno da san može biti samo noćna mora. Moji roditelji i roditelji većine mojih vršnjaka ranjeni su ljudi. Tako ranjeni ranjavali su i svoju decu.
Krajem te godine operisao sam krajnike u Užičkoj bolnici. Pre operacije provodio sam se kao nikad u životu. Bio sam poznat zbog pidžame koju mi je isplela nana i stalno se vozikao liftom gore-dole. Sprijateljio sam se, kako to samo deca umeju, sa jednim starijim dečkom iz Ljubovije i jednim mlađim. Zaboravio sam odakle je bio. Otac starijeg bio je u Portugaliji na privremenom radu, koji možda i nije bio toliko privremen. Kad bismo razgovarali, sticao sam utisak da se nisu čuli čitavu večnost. Mlađi je bio nestašniji od mene i posle operacije odmah je nastavio nestašluke. Nije bilo potrebe da se oporavlja, za razliku od mene i dečka iz Ljubovije. Svaka reč koju bih izgovorio bila je bolna, svako gutanje nesnosno.
Kad sam konačno progovorio, bio sam poput longplej-ploče na 45 obrtaja. Izluđivao me je piskav ženski alt, tako da sam iz protesta produžio da ćutim dodatnih mesec dana.
U to vreme upoznao sam svoje malo drugačije lice, svakako neuobičajenije. Kilometar i po od moje kuće, ka selu Oranju, živeo je Matija sa kojim sam išao u školu svaki dan. Naišao bi, i sâm u nekom društvu, te bismo skupa krenuli put škole. U prva četiri razreda bio mi je najbolji drug. Sada se jedva javimo jedan drugom. Došao je da me obiđe jedan dan, pošto sam se vratio kući. Nije stigao praznih ruku, ali bojim se da je otišao malo ugruvan. Rano sam shvatio šta znači zloupotreba fizičke snage nad drugim. I sâm sam bio zatečen svojim ponašanjem. Nadam se da se Matija ne seća tog zlostavljanja. Mislim da je to bio prvi i poslednji put da je bio kod mene u kući. Pao sam na testu ljudskosti vrlo rano i ne mogu da se vadim na bestidnost. Naime, stid sam već upoznao.
IV poglavlje
„Dođavola, Lave, znaš da sam zahvalan na prilici, da te cenim, ali ovde govorim o elementarnoj poslovnoj etici koju onaj kurvin sin nema. Svojim ponašanjem navukao mi je policiju na vrat. Sumnjam da me je namestio i onda ispario. To je tvoja droga. Verujem da si uznemiren. Pitali su me odakle mi. Sreća te je advokat koga su mi dodelili uspeo da izdejstvuje samo držanje, inače ne znam šta bi bilo. Morao bih da kažem od koga je i šta sam hteo sa njom. Advokat je složio priču, prilično uverljivu. Nisu mogli da je demantuju iz tužilaštva. ’Dokaz’ da je nađena droga samo za moje potrebe te da nisam hteo da je stavim u promet leži u nepostojanju mog dosijea i postojanju ’stidljivog’ karaktera. Otud je uverljiva priča da sam pazario malo više da ne bih morao svaki čas. Diler mi je, navodno, opasan. Na pitanje ko je, rekao sam da mu ne znam ime. Izvukao sam se samo sa novčanom kaznom. Evo ti uplatnica ili bolje da je dam onom gadu. Ne znam ni što ga držiš. Sumnjam da je i sâm koristi. Razgovaraj sa njim, molim te, ili ću morati ja. Inače, advokat je u redu, voli filmove. Musliman ili tako nešto, čudnog imena, dao mi je posetnicu.“ Luka je konačno završio monolog i dosuo po još jedan džejmison Lavu i sebi, pa ga popio naiskap.
Lav, zvanično vlasnik restorana širom grada, svojevremeno je plaćao „zaštitu“ nekim lokalnim gangsterima dok nije uplivao u posao sa narkoticima, kad su ga konačno ostavili na miru. Kako je to uspeo? Od saradnika niko ne zna, jer su mlađi. Stariji pomalo zaziru od priče o tome, bar oni preživeli. Pretpostavlja se da Lavu smrt drugih nije nepoznanica i da na nju ne gleda nužno loše. Sedamdesetogodišnji je ratni veteran. Posle paravojne epizode ozakonio je posao; no, kao i većina u podzemlju, dohvatio se rasturanja droge. Koliko je proizvodnje neophodno da namiri potrebe stanovništva koje je koristi? Ciljnu grupu ne zanima na koji način narkotici dolaze do njih. Niti koliko je obezglavljenih potrebno da bi neko, povlašćen ili ne, povukao crtu danas. Sin radnika sa nadnicom manjom od minimalne uživa jednako kao i vlasnik ajfona. Hiljade ljudi, desetine hiljada. Za Lava, računica je jasna.
Ipak, Lav je preuzeo posao da neko drugi ne bi. Možda i da se ratosilja reketa, a i narkotici su daleko unosniji posao. Bio je dovoljno pametan da to zna i dovoljno lud da to radi. Raširio je mrežu dilera i, naravno, uvek se nađe škart kojeg regrutuje. Ranije je to samo pretpostavljao.
Luka nije uživao narkotike, samo je dilovao. Imao je sreće pred tužiocem jer ovaj nije tražio medicinsko veštačenje o prisustvo opijata u krvi. Braniočeva odbrana tada bi pala u vodu. Tužiocu je bilo bitno da dobije bilo kakvu osudu da bi opravdao svoje radnje u hijerarhiji. Da li Luka odbija da koristi drogu iz etičkih razloga, iz straha od Lava, iz zdravstvenih razloga? Nije jasno. Diler ne računa na moral, tako da će naposletku biti iz razloga trezvenosti ili straha. Biti urađen tuđom drogom, još ako je ta droga Lavova, nije najpametnije što može da uradi ako su mu dragi sopstveni testisi.
Upravo iz tog razloga, nagovestivši Lavu da Lazija koristi drogu, Luka računa da se liši konkurencije i grešaka koje se ovom potkradaju u svakom poslu. Poslednji se završio sa Lukom u pritvoru Prvog javnog tužilaštva u Beogradu. Tim cinkarenjem, Luka zaista postaje deo kriminalne strukture daleko više od prostog uživaoca ili dilera, jer namešta drugog čoveka na nešto što može da dovede do smrti. Lavove metode ne zna, ali ako je samo čuo ili pretpostavlja, Luka, zapravo, podstrekava na ubistvo. Ipak, Lav kao iskusan kriminalac zna šta mu je činiti.
Rođen i odrastao u Beogradu, dete razvedenih roditelja, bez obrazovanja i perspektive, Luka je rano prepušten samome sebi. Bez zanata u rukama i crkavice koju je dobijao od roditelja, shvatio je da mora da nađe pokrovitelja koji bi se starao o njemu. Redovan posao nije dolazio u obzir, te iako je pokušao, ubrzo je odustao od mnogo rada i malo novca, što je sledovalo radniku bez kvalifikacije. Zapravo, bilo kom radniku u Srbiji. Kapital u Srbiji u rukama je nekolicine kriminalaca bliskih jednako kriminalnom režimu i Luka je izlaz video u tome. Prići takvim ljudima, ako ne u režimu, onda u kriminalu, što predstavlja lice i naličje iste stvari. To je odgovor. Kako? Jednostavno. Kriminalcima sa vrha piramide oduvek su potrebni obični izvršioci, vojnici, soldati, spremni da uprljaju ruke i sakriju nalogodavca, uz veliku novčanu nagradu. Odgovor se može naći i u svakom pristojnom filmu o kriminalu, od Godfather-a do Goodfellas-a. Luka je regrutovan i krenuo je od nule, gde je i danas, od rasturanja droge.
Lazija, takođe dete razvedenih roditelja, poreklom iz Valjeva imao je drugačiji razvojni put. Nacionalno osvešćen, opterećen životom svojih predaka, verovao je u Srbe kao u nebeski narod kojem je naneta istorijska nepravda, za koju je kriv savremeni svet, a pre svega komunistička prošlost. Potvrdu je stalno nalazio u stvarnosti, u borbi svojih rođaka za restituciju, za imovinu koja im je u prošlosti oduzeta, a koja je po pravilu obuhvatala čitave gradske četvrti, bilo Valjeva, bilo Beograda. Od čestih političkih previranja i podela, preko monarhije i raznih dinastija, pa do republike i celokupnog raspada, u Srbiji nikad nije postajao staleški kontinuitet. Na kraju, Srbija je oduvek bila siromašna zemlja, ali nije i Lazijina familija. Postala je to, kad joj je režim oteo sve. Lazija je u Lavovoj ekipi našao saborce za tu svoju srpsku stvar. Nije se mnogo bavio Lavovim poslovima. Vodio je administraciju restorana i ljudske resurse. To je bilo sve. Znao je, ipak, kako stvari stoje. U retkim trenucima, usled nedostatka ljudstva, obavio bi pokoji nelegalan posao za Lava i odmah se vratio svakodnevnim aktivnostima. Sve do trenutka kad je jedan takav posao obavio sa Lukom. Smatrajući sebe obrazovanijim i nadahnutijim pojedincem u Lavovoj ekipi, jer ipak se borio za nešto veće, makar to veće bila srpska stvar, nameravao je da, u planiranoj razmeni koja je pošla po zlu za Luku, ode po pojačanje u vidu novca za policijski mito ili po Lavovog ličnog advokata, koji je u tom trenutku bio nedostupan. Ne znajući za Lazijine dobre namere i lišen slobode, Luka je sumnjao da ga je ovaj namestio. Međutim, njihova netrpeljivost išla je dublje u istoriju. Istina, bili su na dva kraja ideološkog spektra, ali ideologija među kriminalcima, kao što se to vidi u pristojnim kriminalističkim filmovima, ne predstavlja prepreku. Znali su to obojica. Lukin deda oslobađao je Beograd 1944. godine kao partizan, a Lazija je najviše mrzeo partizane i komuniste. Senka sumnje svakako je postojala. Luka je uočio uzročno-posledičnu vezu i požalio se Lavu pošto je izašao iz pritvora. Da je Lazija stigao da podmiti policajce ili dovede Lavovog advokata, priča bi se verovatno odvijala drugačije. No, kad se promeni nešto u prošlosti, koliko god sitno bilo, menja se mnogo toga u budućnosti, pojavljuju se alternative. Tako je u očima Luke jedina mogućnost bila Lazijina izdaja. Lazija još nije uspeo da se opravda. Čuvši da je slučajno odabran advokat spasao Luku dužeg robijanja, smatrao je da je stvar smeštena ad acta i vratio se svojim uobičajenim poslovima, koje je usput obavljao dok je „spašavao“ srpsku stvar.
Sedamdesetogodišnji Lav na vrhu mikropiramide kupovao je politički uticaj i nije se preterano bavio podređenima. Činio je to jedino kada mu je bio neophodan ventil. Galamio je, psovao, nipodaštavao ih, davao im bedne zadatke i posle svega pijančio sa njima. Sve u skladu sa starom srpskom poslovicom: „Služba je služba, družba je družba.“ A sa družbom na red bi došle profane teme, tipa ženskih polnih osobina, držanja sveća, novca, ljubomore, zavisti, a ponajpre – (kako seksualna moć sa godinama opada) – same žene. O ženama se govorilo sa neskrivenom mržnjom, opisivane su kao komad mesa bez karaktera i integriteta, kao srebroljubive i vlastohlepne kurve, zainteresovane za slavu i uticaj. Ovo preterivanje samo bi ponekad navelo Laziju da se seti da je svakog od njih žena rodila i da se svaki od njih bori za naklonost žene sa kojom bi gajio decu. Poreklo takve rascepljenosti pitanje je za psihopatologiju svakodnevnog života, od odnosa sa majkom do ženskog odbijanja u nežnim godinama, koje, naročito sa većom osetljivošću duše, sigurno ne pada lako. Ipak, osetljivost duše, kao i ideologija, crta je koja retko ide uz ovakve ličnosti, a možda je upravo razočaranost uzrok što takvi imperativi ne postoje. Lazija je ponajpre u Lavu, srpskom ratnom veteranu, našao mentora za srpsku stvar. Poniženja koja je trpeo bila su cena koju je platio za to mentorstvo. Ipak, nije mu bilo sumnjivo što je Lav u svojim redovima imao komunističkog unuka Luku, kao što nije ni obraćao pažnju na to čime se, zapravo, Lav bavi, sve dok se zajedno bore za srpstvo, koje ne bira sredstva i gde je lik poput Lava, u stvari, dobro došao. Likovi poput Luke dokaz su da Lavu srpstvo nije bilo prioritet kao Laziji. Možda je smatrao da su svi dobro došli, ali ne za srpstvo, već za posao koji zahteva veliko ljudstvo i razgranatu mrežu. Bez Lava, Lazija i Luka osuđeni su na propast. Oni su za Lava vrlo zamenljivi, kao i bilo koji soldat. Luka već plete mrežu oko Lazije, a on kao jedini koji ima bilo kakvu ideologiju verovatno je najugroženiji. Lav je star. U očima Luke on je taj koji je zamenljiv. Tu sledi priča stara kao Biblija. Ukradete zanat i otvorite radnju preko puta.
Roman “Duše”
Prolog; I – IV poglavlje romana
Roman „Duše“, reč autora
Dosta onoga što bih napisao delim sa pripovedačem u romanu iz prvog lica; dakle, već se nalazi na stranicama knjige. Roman sam napisao zbog duga koji imam prema književnosti. Bojim se da nisam ni blizu da ga vratim.
O čemu se u romanu zapravo radi? O priči koja bi mogla da se sažme u nekoliko rečenica, poput Čehovljevih priča (bez namere poređenja, razume se), koje uvek, skoro poput kakve biblijske sentence, imaju tradicionalnu podelu, sukob u sredini – koliko god bio trivijalan, jer ljudski postupci često pomeraju granice imaginacije – i na kraju moralnu poruku. Likovi mogu biti svakodnevni. Drama je kao život, samo lišen dosadnih delova, kako bi rekao Alfred Hičkok. Najbolja definiciju drame još od Aristotela. Otud je roman kratak; da pripada američkoj književnosti verovatno bi bio smatran tek novelom.
Dakle, junak je u sukobu sa ocem ili autoritetom koji oponaša oca. Rešenje drame nije svojstveno akcionoj književnosti ili filmu, ali pozajmljuje dobar deo. Otud onaj, skoro pa jeftin deo romana. Otud i pripovedanje u trećem licu.
Od čitanja romana „Nema zemlje za starce“ imao sam želju da preuzmem strukturu u nekom svom potencijalnom delu, gde je pripovedač istovremeno i lik u romanu, pa uporedo pratimo i njegovu ispovest u prvom licu. Ako već kradem, da kradem od najboljih, što bi rekao Vudi Alen. Još jedna stvar izvire iz romana Kormaka Makartija – veličanstvena adaptacija braće Koen. Braća Koen su uvek režirala svoja scenarija, jedina dva filma po tuđem materijalu su „Nema zemlje za starce“ i film „O brate gde si?“. Potonji je, kako to kažu u Holivudu, vrlo labava adaptacija Homerove „Odiseje“. Zašto ovo pišem? Ovaj put ću citirati Umberta Eka, kad je rekao da svaki pisac početnik krene sa pisanjem u nameri da napiše nešto jednako veliko, poput „Odiseje“. Razočaranje nastaje kad shvati da to njegovo delo nije ni približno veliko. No, motiv ostaje. Jer bilo koji drugi motiv ne postoji. Štaviše, ludost je pisati danas, umetničku ili kakvu drugu prozu.
Vratimo se braći Koen. Prolog u romanu koenovski je momenat u strukturi priče – film „Ozbiljan čovek“. Naime, priča iz prologa nominalno nema veze sa radnjom, služi samo da doprinosi atmosferi i pisana je drugačije od glavnog toka priče. Zapravo, svako drugo poglavlje napisano je drugačije, bar je takva bila namera. U profanijim delovima romana, postoji skoro ista tripartitna podela likova. Ovaj put to je linčovski momenat – „Izgubljeni autoput“. Naime, Otac i dva sina sele se u ambijent primitivnog podzemlja i ono što sin apstraktno uradi u neparnim poglavljima, zaposleni uradi konkretno u parnim poglavljima. Moj pokušaj uvođenja uticaja filma na književnost, nešto kao obrnuti D.V. Grifit. Ipak, jasno je da u početku beše reč. Kad dolazimo i do četvrte bitne reference za mene i moj roman, a to je centralni motiv u tri, po mom mišljenju, najveća dela svetske književnosti: Sofoklov „Kralj Edip“, Šekspirov „Hamlet“ i „Braća Karamazovi“ Dostojevskog – oceubistvo. Vođen tim motivima napisao sam ono što sam najbolje znao i ne tvrdim da je dobro, ali verujem da je čitljivo.
Dakle braća Koen, Dejvid Linč, citati Alfreda Hičkoka, Vudija Alena i D.V. Grifita. Kormak Makarti, Sofokle, Šekspir i Dostojevski. Ovo predstavlja recept za pisanje romana; pogledate filmove ovih velikih autora, pročitate dela ovih velikih pisaca, dodate malo autofikcije, jer (novi citat) Felini je rekao da je sva umetnost autobiografska, kapnete dodir Milera, (i Henrija i Artura) i ukrasite psihologijom likova Ernesta Sabata te napišete roman. Bilo bi lepo i kad bi ga neko pročitao. I to je sve što vam treba.
Da zaključim sa motivima estetske i etičke vrednosti kakve nudi samo književnost i u dobroj meri film. Za estetske vrednosti, sud prepuštam ljudima koji estetiku bolje razumeju od mene – svima koji se usude da pročitaju roman. Za etičke vrednosti – bez namere otkrivanja radnje – pokušao sam da predstavim žrtvovanje – čoveka možda sužene svesti, ali za one koje istinski voli. Za one koji su bolji ljudi od njega, što je, verujem, zaboravljena veština.
“Duše” – roman Hajrudina Aginčića napisao/la Hajrudin Aginčić dana
Pregled tekstova autora – Hajrudin Aginčić →