Ulogujte se / Kreirajte profil

Dva Borhesa: Da nismo i mi knjiga koju Neko čita? – Ernesto Sabato

Bečki kružok je smatrao da je metafizika jedna grana fantastične književnosti. I taj aforizam koji je filozofe dovodio do besa pretvorio se u Borhesovu književnu platformu.

U jednom od svojih eseja pripoveda kako je neki mongolski car sanjao nekakvu palatu i naredio da mu se sagradi u skladu sa tom vizijom; mnogo vekova kasnije, neki engleski pesnik, koji nije znao za oniričko poreklo palate, sanja tu istu palatu i piše jednu pesmu. Borhes se pita:

„Kоје bi nam objašnjenje bilo draže? Oni koji unapred odbacuju natprirodno (ja uvek pokušavam da pripadam tom esnafu) smatraće da je priča o dva sna podudarnost… Drugi će tvrditi da je pesnik nekako saznao da je car sanjao palatu… Najviše očaravaju pretpostavke koje prevazilaze prirodu…“

Na dve stranice stavlja pred nas ove očaravajuće varijante.

Bilo bi dovoljno staviti ove snove ili neke druge kojima obiluje njegovo delo nasuprot sasvim jednostavnom ali zlokobnom košmaru Ane Karenjine o mužiku, pa da se vidi provalija koja postoji između književnosti koja za cilj ima prijatnu igru i one druge koja istražuje (jezivu) istinu ljudske rase.

Borhes i Sabato

Ludički duh vodi eklekticizmu, kao što se vidi u ovom istom odlomku: postoji nekoliko tumačenja, od kojih svako podrazumeva različitu filozofiju. Nasuprot tome, pisac kao Kafka uvek ima samo jednu, opsesivnu metafiziku. A pošto kod Borhesa ima obilja mogućnosti, odbijamo da verujemo u njegovo verovanje: njegove pustolovine različite su od jedinstvene i užasne Kafkine pustolovine kao Don Huanova ljubakanja od Tristanove tragične priče. Kod Borhesa postoji jedna jedina vernost i jedna jedina zajednička nit – stil.

On sam priznaje da po filozofiji čeprka iz čisto estetskog zanimanja u potrazi za onime što u njoj može biti pojedinačno, jedinstveno, zabavno i neobično: da krilonogi Ahil ne može da stigne kornjaču, kako je to čudno! Logički paradoksi, regressus in infinitum, solipsizam, to su teme za lepe priče. A pošto će napraviti priču od Berklijevog empirizma, a neće hteti da propusti priliku da izradi drugu sa podjednako zapanjujućom Parmenidovom sferom, njegov eklekticizam je neizbežan.

A sa druge strane, i beznačajan, jer njemu cilj nije istina.

Tom eklekticizmu dolazi u pomoć znanje koje nije strogo, i koje brka, već prema književnim potrebama, determinizam sa finalizmom, beskonačno i neodređeno, subjektivizam i idealizam, logičku ravan sa ontološkom ravni. On se šeta kroz svet misli kao lijubitelj starina po antikvarnici, i njegove književne odaje nameštene su sa istim vrsnim ukusom ali i uz isto mešanje bez reda kao i dom onoga diletanta.

Borhes to zna, pa čak i mrmlja o tome. Ali ona vrsta čitaoca koji sa svetim strahom pada ničice čim pročita reč kao što je aporija, smatra za duboki nemir ono što je uglavnom sofisticirana razbibriga. I umesto da zapamti vrednog Borhesa, divi se autoru tih vežbi.

Iz Borhesovog straha od trnovitog stvarnog života nastaju dva istovremena stava koji se međusobno dopunjavaju: on se igra u jednom izmišljenom svetu i vezuje se za platonovsku tezu, jednu suštinski intelektualnu tezu. Intelekt (čist, proziran, nesklon metežu i graji) njega opčinjava. Ali pošto sa druge strane želi i dalje da se igra, želi da ne učestvuje u uvek napornom procesu istine, on od intelekta uzima ono što bi uzeo i neki sofista: ne traganje za istinom, nego raspravljanje iz samog mentalnog zadovoljstva u raspravi, a pre svega ono što se podjednako sviđa književniku kao i sofisti – rasprava rečima, i o rečima. Privlači ga ono pokretno, bipolarno, šahovsko što inteligencija ima; vragolastog, inteligentnog i radoznalog, privlače ga sofisterije, zanosi ga pretpostavka da svi mogu biti u pravu ili, još bolje, da niko nije istinski u pravu… Kod Sokrata se divi čarobnjaku reči, oštroumnom raspravljaču koji je mogao dokazati neku istinu i njenu suprotnost slušaocima koji ga prate bez pogovora i zanemeli od čuda. U tom trenutku, za njega filozofija ne može imati za cilj istinu (u nekom drugom, ozbiljnije i sa većim osećanjem krivice, reći će suprotno), i sve se može opovrgnuti.

Pa čak i kada je u slučaju teologije problem ozbiljniji, i tu će sve biti pitanje reči, sama književnost. Jeresi su varijante pravoverja, baš kao što se, smirenije, dešava u filozofiji, ali ovde se to plaća krstom ili lomačom, a ne Borhesovim mukama, jer on te priče razmatra sa ironijom, na odstojanju, uz umereno (intelektualno) čuđenje, kao veštinu kombinatorike – Đavo može biti Bog, Juda može biti Hristos. Kaže: „Tokom prvih vekova naše ere gnostici su vodili raspravu sa hrišćanima. Bili su potučeni do nogu, ali možemo sebi predstaviti njihovu nemoguću pobedu.

Da je pobedila Aleksandrija, a ne Rim, ekstravagantne priče koje sam ovde sažeo zarad čitaočeve nedeljne razonode, bile bi koherentne, veličanstvene i svakodnevne…“

Ni u jednoj priči se taj eklekticizam ne sažima bolje nego u Tlön, Uqbar, Orbis Tertius: tamo su sve njegove naklonosti, pa čak i sve njegove zablude, i sa svakom od njih on gradi po jedan veleumni univerzum. Niti on veruje u ono što tamo kaže, niti mi verujemo, mada nas sve očarava metafizička mogućnost koju ima u sebi. I tako u čitavom njegovom delu: te svet je san, te reverzibilan je, te postoji večiti povratak, te besmrtnost se dostiže kroz sećanje drugih, te besmrtnost ne postoji osim u večnosti: sve podjednako važi i ništa, strogo uzevši, ne važi. U jednom eseju reći će nam, svečano, da „ni osveta ni oproštaj ni zatvori, pa čak ni zaborav ne mogu da promene neranjivu prošlost“, ali u Pjeru Menaru nam pokazuje kako sadašnjost menja crte onoga što je prošlo. I ako se upitamo u koju od dve suprotstavljene varijante veruje Borhes, moraćemo da zaključimo da veruje u obe. Ili ni u jednu.

Međutim, postoji konstanta koja se uporno ponavlja, možda u strahu od surove stvarnosti: pretpostavka da je ova stvarnost san. A pošto je ovo pretpostavka koju je racionalizam branio od svojih početaka, pravi Borhesov zaštitnik je Parmenid. Ispod te fantazmagorije, kako to hoće Lajbnic, uvek postoji neko objašnjenje. Na taj način, za ovoga pesnika razum vlada svetom, pa čak i njegovi snovi i magije moraju biti skladni i razumljivi, a njegove zagonetke, kao i zagonetke detektivskih romana, konačno imaju ključ.

Za Lajbnica nema slučajnosti i sve ima svoj „raison d’être“, a ako nam je on često nerazumljiv, to je zato što ličimo na Boga, ali ne dovoljno. A ideal saznanja je da se haotična masa „vérités de fait“ polako svodi na božanski poredak „vérités de raison“. Fizičari, koji uspevaju da izraze složeni mehanizam nekog procesa matematičkom formulom, na zemlji ostvaruju ovaj Lajbnicov ideal; onoga dana kada ljudi budu mogli da proračunaju mržnju ili da dedukuju zločin, taj će filozof konačno spavati mirno. U međuvremenu, izvesna vrsta detektivskih pisaca pokušava da ga umiri. Edgar Po je izmislio tu strogo racionalnu priču u kojoj detektiv ne trči po krovovima, nego sastavlja lance silogizama; i u njoj bi zločinac mogao (a možda i morao) da bude obeležen nekim algebarskim simbolom.

Borhes, u saradnji sa Bjoj Kasaresom, dovodi do logičke krajnosti izum svoga prethodnika, čineći da detektiv don Isidro Parodi rešava zagonetke zatvoren između četiri zida: on je verna kopija matematičara Leverijea, koji, zatvoren u svojoj matematičarskoj sobi, pokazuje astronomima iz neke opservatorije prisustvo nove planete.

Kao skroman simulakrum Lajbnicovog boga, don Isidro Parodi daje prigradsku verziju tog characteristic universalis. Uz dodatak (ironični) da je soba u kojoj proračunava zločine njegova zatvorska ćelija.

U Smrti i busoli doseže se paradigma. Autor razvija čisto logički i geometrijski problem. Revolveraš Red Šarlah mrzi detektiva Lenrota i zaklinje se da će ga ubiti; ali taj jedini psihološki sastojak prethodi problemu i nema udela u njemu osim kao prvobitni pokretač.

Kao i Borhes, zločinac voli simetriju, strogost, dijagram i silogizam; on smišlja i izvršava matematički zadatak; detektiv se na kraju nađe na unapred utvrđenoj tački romba ucrtanog u grad, i revolveraš ga ubija kao čovek koji završava demonstraciju – more geometrico… U toj priči ne izvršavaju se nekakva ubistva (ne dao Lajbnic!): dokazuje se jedna teorema. Grad u kojem Šarlah zadaje smrt jeste Buenos Ajres, ali kao da nije: to je proziran i avetinjski grad, imena njegovih stanovnika su neverovatna, hladnoća u ponašanju je neljudska. Ako se misli da je geometrija sistema ono što zanima autora, sve su to vrline, a ne mane.

U dokazivanju teoreme nije važno ime tačaka ili segmenata, grčka ili latinska slova kojima se oni obeležavaju; jer ne dokazuje se istina za neki poseban trougao, nego za trougao uopšte. Razume se, zločini se svakako moraju izvršiti negde; ali bilo bi pogrešno dati toj stvarnoj figuri previše precizno značenje, kao da vrednost zaključaka zavisi od te vrste ispravnosti. Potreban je neki pomalo generički grad, sa bilo kakvim imenima; neki Buenos Ajres gde bi sve bilo dovoljno uopšteno da bi sve moglo biti geometrija, a ne puka istorija i geografija. Priča je mogla (i strogo uzev, morala) da počne ritualnim rečima matematičkog univerzuma: „Neka bude grad X…“

Bezmalo bismo mogli tvrditi kako Borhes daje književni primer za slavni problem racionalnosti realnog i njegove (strašne) posledice – nepomičnosti. Kako bi bilo moguće shvatiti posledicu ako bi ona zaista sadržala neki nov element? Causa sive ratio, događaj nestaje, različito se završava u jednom jedinom. Posle toliko vekova, eksperimenata, mašina, filozofa i ratova, uvek ta vrsta ljudi završava u Parmenidovoj sferi.

U Smrti i busoli imamo dve mogućnosti tumačenja: ili je to priča o nečemu što se dogodilo, ali je strogo uzročno (Lenrot može predvideti zločin, ali ga ne može sprečiti); ili je to opis nekog idealnog objekta, kao što je trougao ili hipogrif. Ali u svakom od dva slučaja tok postoji samo kao privid. Kao i u svakom determinističkom univerzumu, ništa nije stvarno novo i „sve je pisano“, kako bi to rekao neki od onih muslimanskih tekstova koje Borhes s razlogom voli da citira. Kada se pretvori u čistu geometriju, priča ulazi u carstvo večnosti. I kada je čitamo, taj muzej večitih oblika uzima na sebe privid vremena, koji smo mu pozajmili baš mi, čitaoci; i u trenutku kada se čitanje završi, senke večnosti ponovo se spuštaju na zločince i policajce. Književnost izvan vremena, iz koje racionalisti kao Borhes mogu da skoče u ovakva domišljanja: da nismo i mi knjiga koju Neko čita? Da nije i naš život samo vreme čitanja?

Kada se problem tako gleda, besmisleno je da nam pokazuju kao zaslugu (posrednu) sliku Buenos Ajresa koju autor ostvaruje u toj priči. Sam Borhes je izjavio da ne misli da je ikada kao tu dao tajni ton našeg čudovišta. Što bi, da je tačno, predstavljalo tužan neuspeh u odnosu na ono što je on sam morao sebi strogo staviti u zadatak: da li je hteo da se bavi folklorom ili da dokaže teoremu? Ta namera da opisuje bila bi podjednako neumesna kao kada bi Pitagora pokušao da nam dočara lokalnu boju Krotona preko svoje teoreme o hipotenuzi.

A ipak, tačno je: udaljeni žamori Buenos Ajresa dopiru do nas iz onog apstraktnog grada. To je filozofski dostojno prezira, ali nam otkriva da je, uprkos svemu, autor pesnik a ne geometar, otkriva nam da čak ni on ne može stanovati u toj platonskoj metropoli. Umetnost je – kao san – gotovo uvek čin suprotstavijen dnevnom životu. Ovaj surovi svet koji nas okružuje fascinira Borhesa, a u isto vreme ga užasava. I on se udaljava u pravcu svoje kule od slonovače zarad same sile koja ga opčinjava. Platonski svet je lepo utočište: neranjiv je, a on se oseća nezaštićen; čist je, a on mrzi prljavu stvarnost; osećanja su mu strana, a on beži od izliva osećajnosti; večan je, a njega tišti prolaznost vremena. Iz straha, iz gađenja, iz stida i zbog melanholije, postaje platonovac.

Zatvoren, dakle, u svojoj kuli, stvara svoje igre. Ali udaljeni žamor stvarnosti dopire do njega: žamor koji se probija kroz prozore i koji se penje iz najveće dubine njegovog sopstvenog bića. Na kraju krajeva on nije idealna figura iz muzeja Meinong, nego čovek od krvi i mesa koji živi u ovom svetu, ma kakva bila sredstva za koja bi se mašio da se toga oslobodi. On svet nema samo spolja, na ulici: ima ga i unutra, u sopstvenom srcu. A kako se izolovati od sopstvenog srca?

I tako, u njegovim apstraktnim esejima i pričama, taj prigušeni žamor se provlači, čuje se, on daje boju kroz pogrešne reči i izraze koji se ne bi smeli pojaviti: kako kada bi se uz reč hipotenuza kod Pitagore pojavila (kao određenje) neka reč, koliko daleka od matematičkog sveta, toliko i „apsurdna“ ili „štetna“. Reči, epiteti i prilozi koji se, zbilja, pojavljuju u tim pripovestima koje su želele da budu čiste, ali u tome ne uspevaju. A čovek koji je želeo da bude prognan iznova se pojavljuje makar to bilo i jedva primetno, makar i na trenutak i nejasno, sa svojim strastima i osećanjima. Pa čak i nekakav grad X gde Red Šarlah izvršava svoje zločine počinje da nas podseća na Buenos Ajres.

A skrivenog Borhesa, Borhesa koji ume da bude strastan ili zloban kao i svi mi, vidimo ili naziremo iza njegovih apstrakcija, protivrečnog i punog krivice. Tako taj pisac koji govori kako u filozofiji traži samo očaravajuće književne mogućnosti, i koji ih zbilja koristi za svoje priče, sa druge strane priznaje da „istorija filozofije nije zaludna razbibriga niti igra rečima“… Pisac koji stavlja visprenost kao najuzvišenije svojstvo književnosti i koji od domišljatog predmeta pravi osnovu (pa čak i suštinu) mnogih svojih uzoritih priča, kaže nam na drugom mestu, s pravom, „kada bi sve bilo u sadržaju, ne bi postojao Don Kihote, ili bi Šo vredeo manje od 0’Nila“. Autor koji se divi Lugonesu i smatra ga našim najvećim piscem, zbog njegovog u osnovi verbalnog genija, i koji proglašava Keveda za najvećeg u španskoj književnosti, kaže nam na drugom mestu (i s pravom) da je književnost kao formalna igra podređena u odnosu na književnost ljudi kao što su Servantes ili Dante, koji se njome nikada nisu bavili na taj način.

U stvari, igra odlaže, ali ne poništava njegovu teskobu, njegove nostalgije, njegove najdublje tuge, njegove najljudskije resantimane. Očaravajuće teološke podvale i čisto verbalna magija u krajnjoj liniji njega ne zadovoljavaju. I njegovi najdublji nemiri i strasti onda se iznova javljaju u po nekoj pesmi ili u nekom proznom odlomku u kojima se istinski iskazuju ta previše ljudska osećanja (Kao u Povesti odjeka jednog imena), kao i u divljenju koje pokazuje prema umetnicima koji nikako nisu paradigma njegove estetike, niti njegove književne etike: Vitmenu, Marku Tvenu, Geteu, Danteu, Servantesu, Leonu Bloa, pa čak i Paskalu.

Ali taj povratak uvek je dvosmislen, ovek ostaje na pola puta ili opovrgava nekom rečenicom ili nekom varijacijom njegov povratak u stavrnost. Ili ga konačno upropašćava njegova strast prema rečima, njegovo retoričko oštroumlje. Tako Leon Bloa o kojem će nam govoriti neće biti onaj mistični varvarin, nego onaj koji izriče čudnovatu pretpostavku da za rusko carstvo možda nije odgovoran car nego njegov čistač cipela; iz ogromnog Don Kihota preporučuje nam njegove „delimične čarolije“; kod ogorčenog Dantea uživaće u njegovoj složenoj i knjiškoj teologiji, ili u obliku njegovog pakla; kod kompleksnog Džojsa oduševljavaće se izumiteljem reči i tehničkih postupaka, njegovom erudicijom i visprenošću; od strašnog Ničea zadržaće (privlačnu i književnu) tezu o večnom povratku; od osornog i uznemirenog Šopenhauera njegovu strast prema umetnosti i njegovu ideju o svetu kao ishodu volje i predstave.

Ispod te dvosmislenosti čini mi se da primećujem tajni kult onoga što njemu nedostaje – života i snage. Koje drugo objašnjenje pronaći za divljenje koje ovaj strogi literata iskazuje prema tim naprasitim stvaraocima? Koje je drugo objašnjenje njegovog kulta predaka ratnika, prigradskih razmetljivaca, Vikinga i Langobarda? A pošto već ne može ili neće da učestvuje u stvarnom i savremenom varvarstvu, barem učestvuje u književnom varvarstvu prošlosti, dovoljno dalekom da bi se pretvorilo u skup (lepih) reči. To je ritual kroz koji se, kao u nadmoćnim religijama, pričešćujemo krvlju i telom žrtvovanoga preko njegovih lepih i beživotnih simbola.

U mitu o Fedru, Platon priča kako duša padne na zemlju onda kada već nazre večnost; kada padne i kada bude osuđena na telesnu tamnicu, zaboravlja čarobni nebeski svet, ali nasleđuje nešto od onog bratstva sa bogovima – inteligenciju. I to božansko oruđe ga upozorava da je protivrečni Univerzum u kojem živi iluzija, i da iza ljudi koji se rađaju i umiru, iz carstava koja nastaju i ruše se, postoji istinski Univerzum koji ne propada, večan je i savršen.

Poročni Sokrat, čovek koji je duboko (a možda i dramatično) osećao privremenost svoga iskvarenog tela i neobuzdanost svojih strasti, sanja o tom besprekornom Univerzumu i podstiče ljude da se u njega uzdignu uz pomoć one metafore večnosti koju su smrtnici izmislili, a to je geometrija.

I Borhes, telesni Borhes, osećajni Borhes, koji možda dramatično pati zbog svoje fizičke privremenosti, biće koje je kao i mnogi umetnici (kao i mnogi adolescenti) tražilo red u gomili, spokoj u nemiru, mir u nesreći, ruku pod ruku sa Platonom takođe pokušava da dopre do univerzuma koji ne propada. I tada stvara priče gde aveti koje žive u rombovima ili bibliotekama ili lavirintima, ili koje žive i pate samo u rečima, jer im je strano vreme, a patnja je vreme i smrt. Oni su tek simbol mramorne onostranosti. Iznenada, izgledaće kao da je po njemu jedino što je dostojno velike književnosti nečist duh: to će reći, čovek, čovek koji živi u ovom zbrkanom heraklitovskom svetu, a ne avet koja obitava na platonskom nebu. Jer ono što je svojstveno ljudskom biću nije čist duh, nego ona mračna i razapeta međuoblast duše, ona oblast u kojoj se dešava sve najozbiljnije u životu: ljubav i mržnja, mit i fikcija, nada i san, i ništa od toga nije strogo duhovno, nego je to snažna i uzburkana mešavina ideja i krvi, svesne volje i slepih nagona. U nedoumici i potištena, duša se pati između tela i razuma, dok njome vladaju strasti smrtnoga tela a ona sama teži večitosti duha, u neprekidnom kolebanju između relativnosti i apsoluta, između propadanja i besmrtnosti, između đavolskog i božanskog. Umetnost i poezija nastaju u toj smušenoj oblasti, i upravo zbog te smušenosti – bog ne piše romane.

I zato ta vrsta platonskog opijuma ničemu nam ne služi. Pa nam se na kraju čini da je sve igra, sve privid, detinjasto bežanje od stvarnosti. Te ako bi i taj svet bio istinski svet, onaj koji su potvrdile filozofija i nauka, ovaj ovdašnji svet je za nas jedini stvaran, jedini koji nam pruža nesreću, ali nas i ispunjava: ova stvarnost od krvi i vatre, od ljubavi i smrti u kojoj svakodnevno živi naše telo i jedini duh koji zaista imamo – otelovljeni duh.

To je trenutak u kojem Borhes (lepo i potresno) piše, pošto je opovrgao vreme:

„And yet, and yet… Poricati sled vremena, poricati astronomsko vreme, to su javni očaji i tajne utehe… Vreme je supstanca od koje sam napravljen. Vreme je reka koja me nosi, ali ja sam reka; ono je tigar koji me čereči, ali ja sam tigar; ono je vatra koja me proždire, ali ja sam vatra. Svet je, na nesreću, stvaran: ja sam, na nesreću, Borhes.“

U ovom konačnom priznanju nalazi se Borhes koga želimo da sačuvamo i onaj koji se zaista može sačuvati: pesnik koji je po nekad pevao o stvarima skromnim i prolaznim, ali jednostavno ljudskim: o sumraku u Buenos Ajresu, o dvorištu iz detinjstva, o ulici u predgrađu. To je (usuđujem se da proreknem) Borhes koji će ostati. Borhes koji se posle svog olakog prolaska kroz filozofije i teologije u koje ne veruje vraća na ovaj svet, manje blistav, ali svet u koji veruje; ovaj svet u kojem se rađamo, patimo, volimo i umiremo. Ne u ma koji grad X gde simbolični Red Šarlah izvršava svoje geometrijske zločine, nego u ovaj stvarni i konkretni, prljavi i uskovitlani, odvratni i dragi Buenos Ajres u kojem živimo i trpimo.

Ernesto Sabato

Izvor: Fenomeni

Dva Borhesa – Da nismo i mi knjiga koju Neko čita? [Tema: Sabato]

  •  
  •  
  •  
  •  



5 komentara na tekst Dva Borhesa: Da nismo i mi knjiga koju Neko čita? – Ernesto Sabato

  1. Душко Јевтовић

    15/03/2018 at 12:30

    Истински Борхес није у огледалу, него у лепоти (коју је створио) и памћењу. Смрт и вечност, пропадање и бесмртност нису одвојени и непремостиви светови; они су “узбуркана мешавина…свесне воље и слепих нагона; душа се пати између тела и разума, док њоме владају страсти смртнога тела а она сама тежи вечности духа”, како надахнуто каже Ернесто Сабато. Ми смо “сламка међу вихорове”, ми смо “луча тамом обузета” како открива велики Његош.
    Стварање је светлост, попут луче која обасјава изворишта душе и дарове којима је Творац испунио живот, који препознајемо у уметности и почињемо да их умножавамо.

  2. Danilo Knezevic

    21/03/2018 at 20:27

    Mozda, ako ne i sigurno, najbolji tekst koji sam procitao na vesem sajtu. Pohvala za urednika.

  3. Boban Savković

    22/03/2018 at 19:12

    Verujemo da ima i boljih od blizu 3000 objavljenih.

  4. Danilo Knezevic

    22/03/2018 at 21:35

    Heh,pa dobro bice da je slucajnost da je danas osvanuo novi tekst od Borhesa “Tlön, Uqbar, Orbis Tertius”. Pozdrav

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.