Dva detektiva u mitskom prostoru Karkose

“True Detective” je rečit narativ koji nudi putovanje u osenčeni deo ljudske psihe i njenih fundamentalnih principa koji žive ispod civilizacijskog radara.

Ljudi su toliko jebeno slabi da bi pre bacili novčić u bunar nego platili večeru.

– Rast Kol

Kada se u ulozi izvršnih producenta serije “True Detective” (HBO) između ostalih pojave i imena protagonista Vudija Harlesona i Metjua Mekonahea, scenariste Nika Picolatija i reditelja Keri Džodži Fukunage postaje jasno da je ljudima koji stoje iza projekta itekako stalo da budu autonomni u donošenju odluka i u određenoj meri nezavisni od zakona tržišta. Američke serije godinama unazad neguju autentičnost i autorstvo otvarajući na taj način prostor za teme i ideje koje se retko sreću u okvirima holivudskog mejnstrima.

Odavno na televiziji nije viđen lik poput Rasta Kola. I odavno nije viđen tako zavodljiv postmodernistički scenario koji vrvi od referenci preko kojih nam Picolato opipava puls. Serija “True Detective” postala je internet senzacija po broju spekulacija u onoj meri u kojoj se nekada nagađalo o tome ko je ubio Loru Palmer i da li je Matriks naša realnost. Pored toga što za idejnu građu uzimaju različite diskurse, ono što je zajedničko ovim ostvarenjima jeste da računaju sa izmenjenim stanjima ljudske svesti, percepcijom i podsvešću. Ako se uzme jedna takva zagonetka kao što je čovek sam i postavi naspram ogledala, ono što se prepoznaje u odrazu samo je puka refleksija, a kako pravila nalažu nešto uvek mora da ostane iza emulzije.

Okultno, ritualno ubistvo mlade prostitutke čiji je leš zatečen u molitvenoj pozi, sa jelenskim rogovima na glavi kao krunom, vezanim rukama i oslikanom spriralom na leđima, u čijem su telu nađeni tragovi kristal-meta i LSD-a, čini se dovoljno volšebno i kontroverzno za okruženje u kome se zaplet odvija, a čije degenerisano nasleđe, kako će se ispostaviti, stoji iza (serije) ubist(a)va. Rast Kol, detektiv sa cenzurisanim dosijeom, dobija ovaj slučaj na rođendan svoje preminule ćerke, a ta simbolika postaje njegov bagaž koji će ga kao Senka progoniti od prve do poslednje epizode terajući ga da ličnije i odlučnije putuje ka Srcu Tame.

Močvarni predeli Luizijane, koja se po svemu sudeći sve više prepoznaju kao roršarhova mrlja severnoameričkog kontinenta iz koje se neretko iščitavaju vrlo mračne asocijacije na račun američke istorije, postaju scenografija, za reklo bi se ovaj klasičan murder mistery zaplet.

Uz promišljeni ritam, štimung i vizuru Fukunaga nas sa lakoćom uvlači na mesto na kome se susreću gotik i bluz, a već u prvim minutima uvodne špice u duplim ekspozicijama i sukcesivnoj smeni arhetipskih slika, melanholičnih industrijskih predela i izolovanih pojedinaca koji popunjavaju prostor američkog juga naslućuje se bizarno-autentična distorzija realnosti koju ćemo gledati. Melodična numera ‘Far from any road’ folk benda The Handsome Family čiji se stil opisuje kao mešavina tradicionalnog kantrija, blugrasa (podžanra kantrija koji svoju inspiraciju pronalazi u muzici Apalačija) i tzv. balada o ubistvu svojom rečitošću polako uvlači gledaoca u sive sfere ovog narativa. Ljubitelji krimi-drame, trilera, horora, noara, roudmuvija pronaćiće svoje mesto u poližanrovskoj strukturi palpa koja sjajno naleže na priču koja pretenduje da bude subverzivna i kritička. Svaki od žanrova dolazi do izražaja u dovoljno prepoznatljivoj meri i na tačnim mestima, a Picolato sjajno koristi retrospekciju kao način pripovedanja, uključuje više paralelnih tokova i otvara gledaocima mnogobrojne mogućnosti da sami nagađaju i anticipiraju, uživaju u sopstvenoj kreaciji, tragaju.

Martin Hart je na prvi pogled paradigmatik, primer poslušnog i odgovornog građanina koji se uklapa u društvene stereotipe zapadne, bele kulture. Iako zvuči banalno, njegova mračna strana zapravo je kriza srednjih godina, a greh neverstvo. Dok Marti upada u zamku sopstvenih slabosti i uništava porodicu, fundamnent sopstvenog identiteta, Rast Kol zna ko je po horizontali i po vertikali. On figurira kao Übermensch koji u tom moralnom vakuumu kreira nove vrednosti, a lišenost i otuđenje od (hrišćanske, istorijske) linearnosti mu omogućava pronicljivost i prepoznavanje zakonitosti koje se kriju iza događaja. Rast ne veruje u postojeće društveno ustrojstvo, evolucijski progres, blizak je nihilizmu i skepticizmu, filozofijama koje je na prvom mestu teško živeti do kraja u praksi. To je vrlo radikalna (o)pozicija koja direktno gađa ahilovu petu postojećih društvenih konsezusa koji su kao i ostali društveni konstrukti podložni anomalijama. Dva detektiva, dva tasa na vagi, komplementarni likovi ovako suprotstavljeni još više naglašavaju i zaoštravaju svoje pozicije postajući na taj način sjajan izvor sukoba, humora i ambivalentne dinamike.

Fukunaga stvara rigidno, postapokaliptično okruženje u kome vladaju muška pravila igre, krut moral i vešta kontrola kroz crkvu. Na temeljima ovako ustrojene realnosti se gradi mitska dimenzija serije u čijem središtu leže dva pojma, Karkosa i Kralj u Žutom, entiteti koje srećemo u literarnoj zaostavštini horor klasika počev od Čembera, preko Lavkrafta i Čendlera, a koji će Picolatiju poslužiti da u narativ utka višeznačni mekgafin.

Karkosa je misteriozno mesto zločina, Kralj u Žutom ubica. Tu dolazimo do tvrdog jezgra oko kog gravitira ceo korpus ideja koji se krije iza ove serije, koju su neretko napadali da propagira antihrišćanske vrednosti. Vratimo se na početak članka, na metaforu o ogledalu. Ono što se vidi u refleksiji govori samo o širini individualne percepcije i sposobnosti razumevanja stvari. Veličina ogledala nije bitna!